PUBLISHER 94 & FREEB92, Belgrade, October 99
ARKZIN, Zagreb, Croatia 1999

Sva drhtim, noge mi drhte u snu. Osećam se kao junakinja žrtva iz "Belog hotela": zašto mi drhte noge kao da neka struja kroz njih prolazi u krug? Da li će mi biti potrebne noge da pobegnem, i neću uspetu da pobegnem? Plašim se smrti i ubijanja. Plašim svoje nemogućnosti da zamislim bilo kakvu budućnost, čak ni ručak u kome bih mogla da uživam. Posmatram svoju kćerku sa osećanjem krivice. Ja, sa ovom sudbinom drhtavih nogu, nisam bila u situaciji da imam decu. Da od njih napravim žrtve. Živeći ovde u Srbiji, živeći ovde osamdesetih i devedesetih godina. Trebalo je da budem dovoljno razumna da shvatim da ne smem da imam decu. Nema budućnosti, nema mira. Kada sam bila u drugom stanju, osamdesetih, nismo danima imali struje. Bila je zima, i Tito je upravo bio umro. Tito nam je uvek govorio da imamo mnogo struje, da smo bogata zemlja, da smo najbolji na svetu, izmedju Istoka i Zapada. Ja sam mu verovala, dopadalo mi se njegovo lice, sećam ga se od rodjenja. Mislila sam da mi je neki deda. Jednom, kao mala, trebalo je da mu predam cveće ali su me naterali da dam cveće egipatskom predsedniku Naseru, zato što sam ja bila viša a Tito je bio niži, a Naser je bio viši a druga devojčica niža. Od tada sam uvek mislila da je biti mali pitanje privilegije i lepote.

Noge mi drhte kao da sam neka stara žena. Kada sam bila dete noge su mi takodje drhtale, ali još nisam ništa znala o životu, ratovima. Bila sam sam dete u mukama.

27.3.98

Moralna opera je naslov mog trućanja, iako je skoro 21. vek. Da li je Leopardi postmoderan, iako je svoju moralnu operu napisao u 19. veku? Uostalom, šta me briga za postmodernu? Nju nije briga za moje moralne dileme, i zašto ja moram da budem moralnija od Pape. Više nemam dušu, razbijena je u hiljadu delića. Na njenom mesto stoji jedan dijamant sa oštrim ivicama od koga mi krvari utroba, gotovo sve vreme, kad se pomeram, kad mislim. Ali dijamant sija, nekad samo meni, nekad svima kroz mene. Zavisi od svetlosti i vidljivosti. Rat se nastavlja a mi smo politički korektni, što je mučno za sve ko nije Amerikanac i politički korektan na drugi način. Amerikanci ne shvataju, mi imamo drugačiji pojam svakodnevnog života, hrane, emocija, mi smo žrtve, mi smo agresori. I nametljivu američku pomoć shvatamo kao zaista od pomoći samo identitetu velike američke politički ispravne nacije. A mi, žrtve i agresori, znamo da su Amerikanci u mnogo čemu u pravu. Mi bismo voleli da smo Amerikanci, ali to nije moguće. Amerikanci ne žele da mi budemo Amerikanci, oni žele da smo mi Ono Drugo, teritorija na kojoj nove stvari mogu da se ugrade. Ne volim sebe kad ovako mislim. Ovde u Srbiji, danas i za poslednjih nekoliko godina imala sam visoki moral "izdajice". Branim Amerikance, stranu intervenciju protiv nacionalnog varvarizma. Ali ne volim nikome da budem Ono Drugo, još najmanje najvećoj sili na svetu, s obzirom da sam član najmanje sile na svetu. Zar to nije nepravedno?

Dakle, moj moralni zadatak je da preživim i da ispričam istinu o svojoj smrti. Mislila sam isprva da pišem teorijsku knjigu, filozosfku knjigu ili jednostavnu prozu ala Karver. Ali sam suviše anksiozna, moj svet reči napravljen je od svakodnevnih briga, tragedija, vesti, nedostatka novca, hrane i ljubavi medju ljudima. Pre neko veče susedi su ruinirali moj luksuzni predratni auto zato što su zavidljivi. Učinili su to otvoreno rekavši da su oni izgubili svoje automobile, zašto bih ga ja onda imala. Svesna sam da moram da se odbranim, da stanem ispred njih i vrisnem, vi ste vandali, vi niste pravednici. Izgubljeni ste. Nema zakona, nema milicije, nema sile koja me može zaštititi, toga više nema, uostalom i ne bi me štititili jer ja sam žena sa luksuznim autom. Žene valja da imaju muškarce sa luskusnim autom a luksuzni automobile štite danas revolveri u centru Beograda. Moj sused je siromašni alkoholičar koji se nije adaptirao novom načinu zaradjivanja novca kroz kriminal. Izgubio je svoj novac, um i po ceo dan pije pivo na trotoaru. On nije dobar čovek, on nije loš čovek, on nije lutalica ili bivši gradjanin, on je jedan od hiljadu ljudi sa trotoara koji žive u postmodernom društvu u Srbiji zasnovanom na moralnom i fizičkom raspadu. I on nije otudjen, on komunicira i emotivno i racionalno. On shvata Novi Poredak i prati ga. Mi smo oboje deo Nove Sirotinje. Jedina stvar koja nas je delila bila je moj auto parkikran na trotoaru gde on pije pivo. I on je pokušao da ukloni taj simbol koji nas deli. To razumem i neću pokušavati da mu objasnim da automobile ne treba pljuvati, grebati i udarati. On je još gore prošao , što ne bi i moj auto? A kriminalac sa druge strane ulice, sa velikim crvenim trkačkim autom gleda nas strogo: podrazumeva se, mi znamo, on zna, svi znaju, njegov auto niko ne dira u ovom gradu. Njegov auto nosi revolver.

7.4.98

Način na koji je naš nasilni dikatator postavio pitanje na referendumu koji nam sledi, da li želimo strance ili ne da vladaju u nas, pokazuje njegovu zloupotrebu vlasti. Ja sam osoba koja sumnja: ne poznajem diktatore, ne poznajem Srbe, ne znam šta je dnevna politika. Znam da oduvek sumnjam u dobre namere koje nisu jasne od samog početka. Njegovu autodesktruktivnost osećam kao svoju. Činjenica da ne mogu da mu se suprotstavim, ni ja niti moju sugradjani. Ali onda, kažu mi, u pitanju je novac, u pitanju je vlast, reč je jednostavno o lagodnom životu. A upravo je to ono što smo svi mi izgubili, pored kriterijuma "normalnosti", i upravo ono što je on dobio što ne bi mogao u uslovima "normalnog" života, to jest radom i fer kompeticijom. Tako da je moja normalnost u njegovim rukama, koristi je kao isključivo svoju normalnost. Da bi se osećao normalnim i dobrim potrebno mu je da svi mi patimo. Poznat mi je skript, videla sam ga u svakodnevnom životu više puta u malom. Da li je to tako jednostavno? Imamo jednu nezrelu, razmaženu, divlju osobu koja nas drži u kavezu, paleći vatru svuda oko nas, krijući nas od ogledala kao Pepeljugu u pepelu, ubedjujući nas da smo divlji Srbi koja zapravo nismo, falsifikujući naše misli, uloge, želje, istoriju. Da li je on prostodušna, pokvarena maćeha a mi andjeli, ili smo mi deo njegove suštine, odgovorni za njegovu moć i otpor? Uvučeni smo u rat koji ne razumemo i ne želimo kukavicama koji se plaše da pregovaraju zato što ne umeju da govore ili racionalno razmišljaju. Da li je jedna puška, jedan naoružani vojnik dovoljan da povede hiljadu ljudi u smrt? Sećam se slike iz Drugog svetskog rata, jedan jedini vojnik kako vodi u gasnu komoru na stotine ljudi koji se tiskaju zajendo, uplašeni da se odlepe jedan od drugog. Ako jedan potrči, umreće, ali kad bi svi potrčali u isto vreme, niko ne bi poginuo. Kad bi samo neko zgrabio pušku iz njegove ruke! Naš dikator maše drvenom varjačom. On je isuviše kukavica da bi nosio pušku. On glumi samog sebe a mi smo gledaoci iz kaveza. Smatram sebe jednim političkim idiotom. Idiot je bila reč u staroj Grčkoj koja je označavala ljude koji nisu imali pristup znanju ili informacijama: sve žene po definiciji i većina muškaraca. Smatram sebe nesposobnom da sudim, da biram, ne vidim opcije sa kojima mogu da se identifikujem. Da li je to normalno? Da li je to zato što sam žena? Da li je to stanje normalnosti za ženu da ne može da se identifikuje ili prosudjuje o političkim opcijama? Sve političke opcije mojih sugradjana zvuče agresivno, čudno, glupo, ili nedostižno u odnosu na moj jezik i konkretne potrebe. Potrebno mi je da se krećem, moram da komuniciram, potrebno mi je da imam decu, da razgovaram, da se igram, da se zabavljam. Oni o tome ne govore, govore o istoriji, o istorijskim potrebama i pravima. To nije moja istorija. I da jeste, ja je nisam pravila. Govore o krvi, o soju, o ponosu, o pravima, o vizijama. Ali meni nešto nedostaje, meni nešto strašno nedostaje. Gubim razum zbog nedostatka ljubavi i razumevanja, zbog nedostatka zabave i smeha i lakoće. Ne mogu da razmišljam 24 sata dnevno o strahu i smrti iza ugla. Razmišljanje o smrti je dovoljno smrti. Prava smrt je samo fizičko osećanje koje moj um može i da ispusti. Mi danas ovde živimo u kulturi smrti zasnovanoj na instinktima umiranja ili preživljavanja. Ne želim da pratim svoje instinkte u svakom trenutku. Želim da kontrolišem i upravljam svojim osnovnim instinktima da bih se osećala slobodnom i dobro. Da li je to normlanost? Davno sam je izgubila i tako postepeno da jedva mogu i da se setim kada i kako. Bio je to nevidljiv gubitak jedne nevidljive kategorije. Nedostaje mi, znam da je postojala iako to više ne mogu nikome ovde da dokažem.

26.3.99, 17 sati

Nadam se da ćemo svi preživeti ovaj rat: Srbi, Albanci, dobri i loši momci, oni koji su podigli oružje, oni koji su dezertirali, kosovske izbeglice koje šetaju šumama i beogradske izbeglice koje šetaju ulicama sa decom u naručju tražeći ne postojeća skloništa kad sirene zasviraju. Nadam se da NATO piloti ne ostave za sobom svoje žene i decu koje sam videla kako plaču na CNN-u dok su njihovi muževi poletali ka vojnim ciljevima u Srbiji. Nadam se da ćemo svi preživeti, ali ne i ovaj svet takav kakav jeste. Nadam se da ćemo uspeti da ga skrhamo: zovi to demokratijom, zovi ga diktaturom. Kada NATO procenjuje da je 20000 civilnih žrtava mala cena za mir na Kosovu, kada predsednik Klinton kaže da hoće da Evropa bude bezbedna za američke djake, ili srpski predsednik Milutinovic kaže da ćemo se boriti do poslednje kapi krvi, uvek imam osećanje da govore o mojoj krvi a ne njihovoj.

I onda svi oni ne postaju samo meni neprijatelji, već zveri, vukodlaci, koji prelaze sa ekonomske politike na demokratska ljudska prava preko potrebne količine krvi da se to ostvari ( kao gorivo).

Danas je drugi dan posle. Otišla sam na pijacu i crnu berzu, na Kalenić. Opet je živnula, adaptirala se na nove uslove, nove potrebe: nema državnog hleba ali ima dosta brašna, nema zvaničnih informacija na zvaničnoj TV, već tračevi uplašenog stanovništva o tome ko pobedjuje. Tinejdžeri se klade po ćoškovima: čiji su avioni oboreni, naši ili njihovi, ko bolje laže, ko najbolje prikriva žrtve, ko bolje pokazuje pobedu, ili opet žrtve. Kao da je u pitanju futbalska utakmica ravnopravnih strana.

Grad je tih i paralisan, ali funkcioniše, djubre se odnosi, imamo vodu, imamo struju... Ali gde je narod? Po kućama, krevetima, skloništima... Čujem nekoliko ličnih priča o nervnim slomovima medju prijateljima, muškim i ženskim. Oni koji su bili u nervnom slomu još od početka rata na Kosovu znači pre više od godinu dana, njih malo, sada se osećaju bolje: realna opasnost manje plaši od opasnosti u mašti. Nisam mogla da izadjem na kraj sa nevidljivim ratom kao što umem sa konkretnim potrebama: hleb, voda, lekovi... I, jako važno: vidim sada kraj. Konačno smo dobili i mi u Beogradu ono što je cela ostala Jugoslavija imala: rat na sopstvenoj teritoriji. Dobijam 10-20 elektronskih poruka dnevno od prijatelja i ljudi koje sam slučajno srela: misle na nas, na mene i moju porodicu i daju mi moralnu podršku. Osećam kao da ja njima valja da dam moralnu podršku, meni je samo materijalna podrška potrebna u ovom trenutku, moj moral je sazdan od mojih potreba.

Ljudi se skupljaju po kućama, da zajedno čekaju bombardovanje: ljudi koji se jedva poznaju, koji su se pravili da ne znaju ili zaista nisu znali šta se dešava na Kosovu ili to da je NATO sve vreme ozbiljno pretio. Sedimo zajedno i delimo stvari koje imamo. Solidarnost i nežnost budi najbolje crte kod Srba. Konačno: znala sam da nešto volim kod mog naroda...

Moja prijateljica Nemica koja živi u Beogradu zove me telefonom, kaže, nisam napustila zemlju, nisam izvela decu, čak ni tek rodjene unučiće. Dosta mi je svega, hoću da vodim svoj lični život. Moja prijateljica feministkinja traži mi da održimo radionicu u Pančevu, koje je dosta bombardovano, da držim književno veče. Ali nemamo benzina, moramo da kupimo bicikle.

Telefoniramo jedni drugima sve vreme, tražeći i dajući obaveštenja: deca su najbolja u tome, više vole da budu aktivni nego pasivni u kriznoj situaciji. Mi odrasli ih maltretiramo našim strahovima a oni su premladi da bi lagali ili konstruisali kao što mi umemo: barataju činjenicama i vestima. Uglavnom smo dobro informisani kroz dečiju mrežu, kroz strane satelitske programe i lokalne TV stanice.

Razmišljam o Albancima na Kosovu, o svojim prijateljima i njihovim strahovima, znam da im je gore nego nama; strah se u meni budi na tu pomisao, znači da još nije kraj.

Nemam snove, spavam teškim snom i plašim se budjenja, ali srećna što još nema prave tragedije, još uvek smo svi živi i stalno se gledamo da to potvrdimo.

I da, vreme, divno vreme, uživamo i plašimo ga se: što je vreme bolje, teže će biti bombardovanje, ali što je bolje vreme biće bombardovanje preciznije. Volela bih da znam da li nam je potrebno dobro ili loše vreme da preživimo?

I konačno, gledala sam Beninjijev film "Život je lep" veče pred bombardovanje. Sledećeg dana, i nama se sve deseilo. Možda nije trebalo da ga gledam, ali sada je prekasno: i shvatam da je u svakom ratu koji vode Veliki Muškarci najbezbednije mesto žrtve.

PS U ovm času sirene prekidaju moje pisanje... sirene su moj cenzor i moja obaveza. Uključujem TV na CNN da vidim zašto sviraju sirene u Beogradu, kažu da ne znaju. Lokalna TV će nam reći tek kad sve bude gotovo.

2 jun, 99

Pre više od mesec dana kladili smo se u vezi sa datumom kraja rata, ja sam rekla, 2 juni, bez ikakvog razloga. Danas je došao taj dan. Sinoć smo dobili struju posle 24 sati, posle ponoći: slušali smo napeto slobodnu Evropu, u mraku, uz sveće. Kad je došla struja, nismo prebacili na CNN, zato što strane televizije ne govore više o nama.

Ali, ipak imam i dalje osećanje da je danas dan. Po prvi put od kako je počeo rat od političkog idiota pretvorila sam se u razumnu osobu, ako ne vešticu, i videla sam razlog da se rat završi.

Neki ljudi su na radiju izražavali moje emocije: osećanje političkog idiota koji je konačno sročio politički i teorijski jezik, kao što su svih ovih meseci ljudi iz inostranstva tražili od mene. Bila sam ponosna na ljude sa radija, ali sam se odjednom i uplašila da će svi oni doći nazad, oni kao pobednici, ko god da su, ti koji nisu bili u Beogradu za vreme užasa i da će nas preuzeti sa svojim finim jezikom kojem se divimo. I još jednom će nas neko zaludeti, prevariti, iste face ili nove face, dobre ili loše. Sve je to jedno te isto, problem je u jeziku, jezik koji mi politički idioti ne možemo da kontrolišemo već ga samo slušamo. Da, čeznem za mirom ali ga se i plašim: nežno, kao u nekoj velikoj ljubavnoj priči koju je razdvajanje prekinulo. Nisam sigurna da li ću se snaći, sav taj mir, iscrpljena sam ratom i pomirena da bih preživela. Moja prijateljica iz Italije mi je rekla: nemate struju, vodu, hleba ali ti zvučiš vrlo raspoložena. I jesam, rekla sam, čak ne mogu ni da se setim kako sam zbog svega toga bila neraspoložena. Većina ljudi istinski ti okrene ledja kad si u nevolji, to sad znam, ali neki ne: i to je zaista neverovatno iznenadjenje. Sav ovaj užas vredelo je proći zbog nekoliko ljudi koje sam u njemu upoznala i shvatila od čega je napravljena humanost. Izgubila sam većinu svojih prijatelja i rodjaka ali zato dobila nekoliko u koje nikad neću sumnjati. Toliko nam je postalo dosadno da jedva trpimo jedni druge: nema ništa da se radi. Deca se svadjaju sa nama što ih ne puštamo da izlaze pod bombama, zato što nemaju šta da rade kad padne mrak. Ja kažem , hajde da razgovaramo, zaboravili smo da pričamo priče jedni drugima, da se zabavljamo kao u prošlim vekovima. Ali za njih sedenje u mraku sa roditeljima zvuči potpuno poražavajuće. I plaču ako su mali a dure se ako su veliki. Moj otac je otišao u banku da plati redovno struju i telefon koje zapravo niko ovih meseci ne plaća. Službenica je bila užasno besna na njega. Rekla mu je: ti blesavi starče, ovde me držiš pod uzbunom da bi potrošio svoju poslednju paru. Zar ne možeš da se pobuniš? Vidi gde nas je dovelo vaše glupa poslušnost? Moj otac se žestoko uvredio, kao uvek poslednjih nekoliko godina od kada se ne odnose prema njemu sa dužnim poštovanjem koje iziskuje jedan generalni direktor u penziji. Ali meni je rekao: razumem ja nju iako nije u pravu, država je država, moj otac je bio službenik austro-ugarske države...

12 juni, 99

Rat polako izlazi iz naše svakodnevnice: sinoć su kafane i kafići u mom susedstvu opet otvorili i ulice su bile pune naroda koji je svašta radio, drugačije stvari nego za vreme bombardovanja kada su takodje bili na ulicama. Nestala je tenzija, ima više svetlosti i radnje opet prodaju Koka Kolu, 24 sata dnevno. Danas strane trupe ulaze u moju zemlju: narod se ne oseća okupiran ali se osećam neprijatno, kao za vreme prvih dana bombardovanja. Niko zapravo ne zna šta to znači za našu budućnost, da li s tim možemo da izadjemo na kraj i kako. Velike sile koje se bore oko naše minirane, svete puste zemlje: veliki zločini, velike reči, razaranje... Jedini način da čovek ostane pribran je da stvari prihvati takve kakve jesu, bez velova , ali sa snagom i znanjem koja nam dolaze iz poznavanje istorije.

26 maj, 99

Naš svakodnevni dosadni život postaje važan, dan za danom dok ga snimamo. To je svačiji život, shvatam, ne samo moj, i kako bilo ko udje u film na ovaj ili onaj način opšta slika postaje ubedljivija, jasnija, i lično svi izoštravamo našu percepciju kroz otvorenu priču o nemanju vode, struje, košmarima, snovima, o nemanju budućnosti osim mučne prošlosti... Danas dok smo snimali ušli smo u opasnu zonu kod Batajnice. Bila je uzbuna i vojna kola su stala ispred nas. Nismo stigli ni dozvole da izvadimo oni su već bili uperili u nas puške. Bukvalno samo što nisam pala u nesvest. Mora da sam luda što ovo radim. Ali oni su bili vrlo ljubazni i kolege su mi objasnile da oni samo rade svoj posao. Konačno su nas upozorili da se sklonimo jer Batajnicu stalno gadjaju i opet sam se pitala šta mi ovo treba. Ali kad se bolje čovek pita, zašto se sve ovo dešava, ovo ludilo, kako da ostanemo prisebni kad su svi poludeli? To je politika visokog rizika, kako kaže moj muž , koja se pretvorila u politiku apsolutnog rizika.

Onda smo otišli u jedna restoran na brodu na Dunavu: lepo mesto gde smo nekad trošili sav svoj novac za nekoliko sati večnosti... Hrana je još uvek dobra ali nema morske: da izgubili smo svo more. Nema žive duše u restoranu i zatvara u 7 sati. To što ne možemo da imamo tih nekoliko sati zaborava ne dozvoljava mi da se obnovim, da postanem dobra... Vraćajući se kući preko mosta, videli smo malo ljudi kako se skuplja u akciji Branimo Mostove Našim Telima. Konceptualistkinja Marina Abramović je nešto slično radila ali nudeći svoje telo, ne tudje...

Srela sam moju prijateljicu italijanku danas. Vratila se u Beograd na neko vreme, ovde je provela niz godina. Priča mi kako se Italija probudila od kad su pecaroši u Veneciji povredjeni. Rekla sam Italija je i moja zemlja, la mia Italia, ali da ne mogu da shvatim da jedan italijanski život vredi 100 srpskih i 1000 albanskih: to je cena budjenja. Čula sam da lekari savetuju trudnicama u ranim mesecima trudnoće da abortiraju. Ne znam zašto, da li je radijacija ili političko-ekonomska situacija u pitanju? Jedna lekarka je rekla: to bih savetovala svojoj ćerki. Takodje sam čula na BBC-u da je 1000 beba rodjeno u izbegličkom kampu u Makedoniji. Život teče dalje, hvala bogu za to.

mailto:webmaster@alexandria-press.com