Authors
and
contributors
|
Authors
and |
|
|
|
|
|
Svetlana Djordjevic Rodjena sam u Vranju 8. decembra 1958. godine. Zavrsila sam osn. skolu u ekstremno losim uslovima i u porodici u kojoj je strasno nasilje bilo nacin zivota; nisam dobila dozvolu od oca da upisem srednju skolu, na insistiranje mog pokojnog cika-Gaje (lika iz knjige), nekako sam dobila dozvolu da upisem - jedino sto sam mogla - kurs daktilografije, 1974. god. Odmah po zavrsetku tog kursa pocinjem da trazim mogucnost da odem iz kuce u kojoj mi svaki dan izgleda kao kupanje u kotlu iz pakla. Krajem 1977. godine odlazim u Valjevo, uz pomoc cika-Gaje, tamo se udajem vrlo mlada.. Pokusavam da nadokanadim nedostatak obrazovanja tako sto upisujem razne kurseve, 1984. godine zavrsavam kurs krojenja i sivenja, zatim 1987. god. zavrsavam drugi stepen hemijsko-tehnoloske i metalurske struke u skoli "Boris Kidric" u Sapcu.. U medjuvremenu radim u raznim fabrikama i preduzecima, na odredjeno ili neodredjeno vreme i citam sve cega se domognem, uvek sam spavala sa knjigom ispod jastuka. Onda pocinje vreme inflacije, zatvaranja fabrika, sverca
na "belo i crno". To, osim ostalog, doprinosi da se moja emotivna
veza okonca. Bila sam u strasnoj emotivnoj krizi, bila mi je potrebna
promena svega - cak i samog zivota - da bih izasla iz te krize. Odlazim
na Kosovo da bih nekako prezivela to tesko vreme, tamo radim kao taksista.
Sa Kosova odlazim u Junu 1999. godine i dolazim u Vranje. Pisem knjigu
o svom zivotu - zbog sebe, ali i zbog svih devojcica i zena koje imaju
iza sebe, ili ispred sebe slicne zivote. Kada je knjiga objavljena jos
jednom prolazim kroz pakao - osude, psovke, vredjanja, pretnje. Zivim
u strahu, porodica me proglasava izdajnicom, verujem da opravdava ponasanje
mog oca, imam strasne pretnje od brace, od bratovih "ratnih"
i od njegovih simpatizera.. Napada me nepoznati muskarac (ostace uvek
nepoznat javnosti iako mu to nije jedino krivicno delo koje je ucinio),
u drustvu je sa jos jednim muskarcem cije lice ne vidim i ne cujem njegov
glas.. Malo sam se otimala, nisu uspeli da mi uspricaju svu kolicinu tecnosti
koju su mi namenilli, budim se u bolnici.. Jos jedan pakao, veci od onih
kroz koje sam prolazila poslednjih godina.. Na insistiranje NGO, cuvaju
me policajci (od kojih je najveci deo bio na Kosovu i dobro me zna). Svete
mi se, drze me u kucnom pritvoru umesto da doprinesu da se osecam bezbednije,
zabranjuju mi kontakte sa bilo kim, slusaju moje telefone, kontrolisu
mi mail (saljem samo ono sto "moze" da prodje), provociraju
me, unakrsno ispituju u mojoj kuci. Jos jednom sam osetila da mi smrt
gleda u oci ili ja u njene, svejedno, i pocinjem strajk gladju 9. avgusta.
Policija to zna, malo mi se smeju, i to je sve, stalno su pored mene,
ne mogu nigde da izadjem bez njihove "pratnje", ne mogu ni sa
kim da razgovaram. Tri dana kasnije odlazim u Beograd u pratnji dvojice
policajaca iz Vranja u nadi da ce me primiti bilo ko iz MUPa (zelela sam
da molim da povuku naredjenje o "obezbedjivanju), naravno oni znaju
da sam u strajku gladju, malo mi se podsmevaju i kazu "moras se vratiti
u Vranje jos danas, milom ili silom, jer kolege (iz vranja) moraju da
se vrate, oni imaju svoje obaveze". Sredinom avgusta, oglasavaju
se beogradski intelektualci otvorenim pismom i pruzaju mi podrsku. Strajk
gladju traje do 27. avgusta. Stasa Zajovic i Zorica Trifunovic mi pomazu
da izadjem iz Vranja i otarasim se svoje vranjske pratnje, od 28. Avgusta
do 3-4 Septembra zivim u hotelu Balkan, "obezbedjuju" me policajci
iz Jedinice za zastitu licnosti i svedoka, nesto je lakse nego u Vranju.
Stalno me obilaze Stasa i Ljilja iz ZUC-a, Andrej Nosov iz Inicijative
mladih.. Odlazim u Hrvatsku uz njihovu pomoc, imam priliku da se vise
ne vratim u zemlju, ali u medjuvremenu, moj muz dobija strasne pretnje.
Morala sam da se vratim da bih nekako pomogla i njemu da izadje iz zemlje.
Zivim kod Vere inkognito od 15. Septembra do 14. Januara 2005., a onda
izlazim iz zemlje sa porodicom u nadi da se nikada vise necu morati vratiti. |
