Vetar goni ostatke nečijih života niz ulicu i pada mrak po ko zna koji put oblažući sive zgrade još jednim slojem čađi od čega postaju još sivlje i ponovo dajući ovom gradu tako često obasjanom suncem izgled arhive sa nepreglednim predmetima punim prašine i nekad ranije nekome važnih podataka koji već odavno ne postoje nigde osim u tim koricama koje više niko neće otvoriti. Uvučeni prozori sa poroznim od vetra i vremena okvirima zaklanjaju svojim crnim po danu staklima starenje ljudi koji stanuju i dišu i jesu. Mora biti starenje, jer nezamislivo je da u takvim zgradama stanuje bilo ko osim veoma ili samo starih ljudi. I zato nestvarno deluju deca koja se ponekad igraju ispred, u danima kada nema vetra, vetra od kojeg su popucali prozorski okviri i koji je nekad davno doneo sa sobom vreme u taj do tada potpuno nepokretan i začauren grad. Ali vreme je došlo i grad je oživeo, ulicama su počeli ići ljudi, konji, kasnije automobili, i od tada kretanje nije prestajalo. Vetar i dalje dolazi i obnavlja kretanje kada se čini da će ono posustati, da je grad iznemogao i život u njemu teče sve sporije. Prizor dece na trotoaru ispred sivih zgrada pokrivenih debelim slojem vekovne čađi deluje vanvremeno. Ipak, samo deluje, kao što samo deluje i to da u takvim zgradama mogu stanovati samo stari ili veoma stari ljudi. A zapravo je sve isto kao i svuda i prividna posebnost sivih ulica upada u oči jedino nenaviknutim prolaznicima. U stanovima u koje se vraćaju deca posle svojih igara težak miris vlage prožima svaki trenutak njihovih malih života i uvlači se u svest kao nešto blisko i srodno, kao daleki odjek topline u sećanjima odraslih ljudi sa njihovim velikim životima i večitom zabrinutošću zbog mnogih stvari. I zato su njihove igre spore i praćene tihim rečima a ne glasnim i zvonkim smehom i vikom.

Vetar goni niz ulicu ostatke tuđih života dok naši stoje gde jesu ili malo dalje, nekad se pomerajući da naprave mesto nekome ko nam je drag, nekad nepomični poput kamena, ali najčešće podrhtavajući oko neke zamišljene ose čiji se početak i kraj gube u lavirintima ideje roda. Kako li izgleda svet u očima te devojčice čija je kosa nekad bila plava, ali sa godinama postaje tamna, tamnija, kao što je tamna unutrašnjost ulaza zgrade u kojoj stanuju ona i njeni roditelji, dvoje ljudi o kojima se može reći mnogo toga, a isto tako ne mora reći ništa a da pri tome i jedno i drugo bude jednako rečito i tačno.

Ulica kao i mnoge u gradu, u centru grada, onom delu koji je nastao pre ostalih i oko kog su kasnije nicale nove zgrade, putevi i ulice, dok su one u njemu postajale stare i starije i najzad ovo što su sada - skupine sivih fasada sa mračnim ulazima punim prljavštine i vlage i vetra koji se u njima uvek zadrži bar malo, barem u obliku promaje. I ispred tih, takvih ulaza sa jedne i druge strane prolaze automobili, igraju se deca, deca onih ljudi koji ipak stanuju u tim zgradama iako nisu stari i iako spolja izgleda da ništa što nije staro ne bi moglo živeti unutra, ništa osim starosti što dotrajava svoj vek zajedno sa ulicom, zgradama i centrom koji se prvi pojavio i verovatno će prvi nestati ili preći u neki drugi vid života, na razglednicama ili u pričama i romanima, ili možda samo u razgovorima onih koji će doći posle i ponavljati ono što su čuli od onih koji su otišli.

Centar živi zasebnim životom, životom ulica kao što je ova. Mnogih ulica. I sve su iste, ili bar slične. Neke su mračnije, neke svetlije, neke uže, neke šire, i najzad, neke su duže i neke kraće. Ali te razlike su gotovo neprimetne. Svakog dana rano ujutro ljudi napuštaju svoje zgrade i odlaze na posao ili u prodavnicu. Svakog dana posle podne vraćaju se i ulaze tamo odakle su tog jutra izašli i tako godinama, decenijama. Tako bi bilo vekovima da je sve ovo postojalo. Ali nije. Postoji tek neko vreme. Pre toga grad je bio drugačiji. Kuće, kaldrma i tvrđava na reci. Oni su i dalje tu, ali ne žive kao što živi centar svojim zasebnim životom mnogih ulica poput one u kojoj se deca igraju, iako mesta za igru nema i svuda unaokolo su automobili koji stoje ili prolaze, ili ljudi koji nekuda idu zaokupljeni svojim planovima i mislima. Pa ipak, deca se igraju, i čak bi se moglo govoriti o nekakvoj veselosti njihovih igara i lica kad se sve to ne bi odvijalo na tom potpuno nemogućem mestu koje ne samo što se nalazi u grubom kontrastu s prizorom igre i šarene odeće, nego i sa svim što živi, sa pojmom života uopšte. Verovatno ta deca to ne primećuju, kao što ne primećuju ni njihovi roditelji koje je život naučio skromnosti i koji su zadovoljni što uopšte negde stanuju i u tom zadovoljstvu nema mesta za besplodna razmišljanja o kontrastima ili simbolima, o uticajima ili bilo čemu drugom što nije život sam, u svojim najogoljenijim manifestacijama, kao što su organske funkcije i neki osnovni poredak stvari na kojem počiva društvo. Oni su živeli tako i njihovi roditelji takođe, i deca će proći kroz sve to i postati ista kao i ceo taj nepregledni lanac predaka koji je u ljubomornom ponavljanju sebe u svakom novom pokolenju još pre mnogo vekova iznedrio duh nacije. Postaće ista ili različita tek u onoj meri koja je potrebna za mirenje sa vremenom i njegovim promenama. Dok se to ne desi igraće se ispred zgrade, kasnije ići u školu, rašće, i činiće im se da su roditelji beskrajno različiti od njih i da oni nikada neće biti takvi, iako razlika ima malo na svetu, a i kada se pojave stoje po strani i osamljuju se ili im u tome pomažu drugi, ne primećujući da je pred njima upravo ona razlika za koju svako smatra da je poseduje i ima isključivo pravo na nju, ali koja samom svojom prirodom izaziva odbojnost jednorodne u svojoj završenosti sredine.

A jedna od tih devojčica bila je anđeo. Niko to nije video, ni prolaznici, ni njeni roditelji, ni ona sama to nije videla, ali često joj se činilo da stoji negde drugde, nad krovovima zgrada i zvezde su tu pored, sasvim blizu, čak i kad je dan, i buka grada tamo dole uklanja svaku pomisao na to da nije sve baš onako kako jeste. Stajala je po strani, ili koračala trotoarom, mala devojčica, sasvim sama i niko to nije primećivao, kao što ni ona nije primećivala da je oko nje toliko ljudi i stvari i svega ostalog, svih tih predmeta koji imaju neku namenu, njoj nejasnu, i možda nejasnu uopšte. I u isto vreme bila je negde drugde, najčešće u čistom prostoru, u bojama ili prirodi, nekoj neverovatnoj prirodi o kojoj nije znala ništa i koju je možda samo zamišljala, ili je to bila priroda nekog drugog sveta čiji je ona bila deo i koji je videla svuda, pošto nije mogla da vidi stvari onakve kakve su bile ili kakve su bile za sve ostale. Stanovala je sa roditeljima i sestrom u malom vlažnom stanu, jednom od mnogih u toj zgradi, i često se osmehivala kada bi je nešto pitali ili čak samo pogledali, ali govorila je retko i malo, i na pitanja gostiju obično odgovarala klimanjem glave. To je bilo pristojno i zadovoljavalo sve, i nju i one koji su postavljali pitanja. A postavljali su ih zato što je to bilo očekivano, i možda ih je zaista zanimao odgovor ili su samo želeli da upotpune ritual gostovanja.

Gosti su dolazili često, sedeli, smejali se, govorili, odlazili. Donosili su sa sobom dobro raspoloženje i smeh, i zidovi stana postajali su manje vlažni posle njihovog odlaska, a otac i majka prisećali su se najzanimljivijih trenutaka, privremeno zaboravljajući na decu, na stan i na sve ostalo, kao što ljudi obično čine, jer nemoguće je stalno misliti o svemu, ma koliko to sve bilo važno. I često zaboravljamo na najvažnije stvari, presudne, da bismo se posvetili sitnici u izvesnom trajanju i odmaramo se od važnosti te važne stvari koja zaokuplja čitav život ili period života i svakako baca senku na prošlost i budućnost. Majka je spremala posle gostiju, a otac je išao za njom i pravio joj društvo razgovorom i tako je još neko vreme - do kraja tog dana - vladalo dobro raspoloženje koje su gosti doneli sa sobom, umesto pića i hrane, kojih nikada nije bilo previše, pa ni tada kada je mlađa ćerka njihovih domaćina imala pet ili šest godina i posmatrala svet upitnim pogledom koji bi mogao zbuniti svakoga, ali to se nije dešavalo jer niko ne obraća pažnju na poglede petogodišnjih devojčica, osim kad su toliko nemirne da ih je teško ne primetiti. A ona je bila mirna, bila je neprimetna...

Bila je mesečar, i viđala je utvare, čak ponekad razgovarala sa njima ne znajući da su to one sve dok ih neki neočekivani, nemogući pokret ne bi odao i tada bi se raspršile u dim, i smeh bi još nekoliko dugih trenutaka odjekivao u prostoru, a onda bi došla k sebi i osetila strah. Strah je neizbežno dolazio posle takvih susreta i ostavljao je nakon izvesnog vremena beznadežnu, izgubljenu. Nikome nije pričala o njima iz bojazni da bi pričom mogla nešto poremetiti u složenim odnosima između svetova na čijoj je raskrsnici stajala. Stajala, hodala, raskršće je išlo za njom i svetovi su se pomerali, i sve je bilo isto jer to se dešavalo u nekoj drugoj, nama neshvatljivoj i nevidljivoj za nas ravni, neshvatljivoj i za nju, ali ona ju je videla. Videla ju je ponekad i kasnije, ali kao dete videla je samo nju, i ono što se dešavalo stvarno ili ono što su videli drugi, dopiralo je kroz maglu svetova, i delovalo kao nešto sasvim drugo, a opet isto, možda samo pomalo obnaženo, ili obasjano muzikom oblaka, potpuno naizgled, i završeno. I zato je uvek bila sama, jer drugačije nije moglo biti, niko je nije primećivao, niko je nije video, ona je bila na raskršću i osa sveta išla je za njom. Kasnije, kada su mnoge godine prošle i bile ostavljene iza, poželela je da zna kako je došlo do toga, kako je stala na raskršće i zašto osa sveta prolazi kroz nju, ali koga je mogla da pita, kome je mogla da kaže i od koga da očekuje odgovor... Ipak, naučila je da razlikuje stvari i vidi kroz maglu svetova. Kasnije su došla poznanstva, druženja, sve ono što obeležava mladost ili život, jedino su je utvare ponekad podsećale da je život za nju ono što je za druge san. I vraćale je uvek na isto mesto - beskrajno pusto polje, noć što nailazi iz daljine i osećanje velikog straha koje kao da sažima vazduh oko nje.

Kao dete nije se plašila, tada još nije znala šta je stvarno ili šta je stvarno za sve druge, i da sve što nije mora izazivati strah jer tome je mesto u pričama, legendama i mašti, a život se sastoji od kamena, vode i hleba, i ljudi se smeju, rađaju i umiru a zemlja stoji čvrsta i hrapava, nekad suva i popucala, nekad vlažna i plodna i hrani nas koliko može i mi smo zahvalni, i svojoj deci prenosimo znanje predaka, tražimo od njih da budu pravedna i očekujemo da budu kao mi. A ona nije bila kao mi, niti kao iko drugi, bila je beli anđeo sa raskršća svetova, sa starih slika u katedralama, malobrojnih slika onih čiji je kist video anđele i naslikao ih onakvima kakvi jesu - u prozračnom sjaju njihove vanvremene nežnosti.

Udarci srca kao puls vremena, ili sećanja na neproživljeno potresali su njeno malo telo i bezbroj neizrečenih želja tonulo je u njenim očima zagonetnim kao noć. Neuhvatljive za nju, želje su je ispunjavale, tuđe i daleke, neostvarive, a ipak njene. Videla je decu kako se komešaju u usporenom vrtlogu igara, videla je ulicu kako se prostire u haotičnom višeglasju, muškarce i žene koji se mimoilaze, sporo, sasvim usporeno, gotovo mile, i u isto vreme otvoreni prostor obasjanih, bleštavih polja, negde u planinama, i njihovi beli vrhovi izgledaju tako bliski, srodni, kao da ih je nekad davno gledala sa prozora, njih i mnoge druge predele čiju je lepotu prepoznavala, kao da su hiljade nje bile na svim tim mestima, ili možda na jednom jedinom, sa kojeg se vide sva. Želela je da priđe, bude jedna od njih, želela je da se smeje, jer to je izgledalo tako veselo i lepo i obećavalo zaborav, poniranje u nešto svetlo, ali drugačije od belih polja i belih vrhova, i hladnog sjaja planinskog sunca, obećavalo je mir i čvrst san bez ustajanja, bez hodanja po stanu ili noćnim ulicama, ili plaži, bez večitog osećanja stalne prisutnosti, bez podvojenosti... Ta su deca izgledala srećno, bila su ispunjena sobom, svojim značajem i skladom koji je vladao između njih i stvarnog sveta. Bila su prava deca svojih roditelja, ponosnih, zadovoljnih. Umirenih zbog toga što su uspeli da se nastave u još jednom pokolenju, naprave korak ka neizvesnoj, priželjkivanoj budućnosti. Njihove će oči videti trofeje progresa, i možda mu čak doprineti malo, primetno jedino za njih same, ali dovoljno za osećanje važnosti, i značaj, i ponos.

Izgledalo je veselo i obećavalo mnogo, ali bilo je surovo i neshvatljivo. Lica su iz blizine delovala izobličeno, kao da je svako odražavalo samo po jednu osobinu, jedno raspoloženje. Činilo joj se da stare pred njenim očima, menjaju se kroz vreme i naglo uozbiljena, nedovoljno živa, pretvaraju u zemljane maske. Prestala je da se osmehuje i povukla se u sebe, tamo gde je uvek i bila, izvan tog pokušaja, izgubila je želju da bude među njima, i nastavila da hoda ulicama centra. Videla je zvezde kako nastaju iz prašine, i labudove na jezeru, videla je bele tačke u daljini, skupine anđela i krovove. Želela je da hoda po krovovima, satima je sedela ispred prozora posmatrajući ih. Majka ju je odvlačila od prozora, hranila i prala, činila je sve ono što majka treba da čini, ali za više nije bilo vremena, čekale su mnoge obaveze, druga ćerka i posao, i muž koji se nije mnogo mešao u domaćinstvo, ali čije je potrebe isto tako trebalo podmirivati, iz dana u dan, za jelom, čistoćom i redom. Često je bio odsutan. Odlazio je na putovanja i ostajao dugo. Vraćao se preplanuo iz dalekih zemalja, sa igračkama za decu i haljinama za ženu, ali deca ga nisu poznavala. Naročito ona, bio je za nju čovek koji povremeno dolazi kući i ponekad vodi stariju ćerku na utakmicu. Njih dvoje su se slagali, i stalne svađe koje su među njima počele da izbijaju već nekoliko godina kasnije samo su učvrstile njihovu ljubav. Ali tada svađa još nije bilo. Otac se uglavnom osmehivao deci, a sa starijom ćerkom je i razgovarao. Ona je bila vesela i nemirna, volela je njihove izlete i bila zadovoljna životom. Mlađa je govorila retko, i uglavnom gledala krovove. To nikome nije smetalo, čak je odgovaralo svima - majci zato što je nije uznemiravala, a starijoj ćerki zato što je uvek bila u centru pažnje i prisvajala sve privilegije, počev od roditeljske ljubavi, pa sve do balona punjenih helijumom koje je uvek otimala mlađoj. Roditelji nisu primećivali nesklad, a verovatno se nisu ni bavili time, razmišljanjem o tome. Oni su bili zaokupljeni okvirom života, nijanse su bile luksuz. Luksuz je bio imati decu u to vreme, ali o tome se ne može govoriti tako, o tome se ne može govoriti uopšte. Deca su bila tu i to je bila datost, stvarnost sa kojom je trebalo izaći na kraj, od koje je trebalo poći, i sa kojom se moralo računati. Stvarnost. Kraljica Stvarnost. Surova, hirovita, nepravedna, prema nekom darežljiva, prema nekom škrta. Deca su bila tu i ispunjavala majku radošću u retkim trenucima kada su sve obaveze bile izvršene, i muž je bio kraj nje, topao i nežan, kao nekad dok su još bili sasvim mladi, dok su srca treperila od pomisli na susret i još mnogo, mnogo toga, ali retki su bili takvi trenuci, uglavnom je bio grč, iščekivanje, užurbanost, da se sve obavi, ovako ili onako, da deca budu sita i stvari čiste i da posao ne trpi zbog toga. Šišala ih je na kratko, tako je imala manje posla oko njih, iako su one plakale i zavidele drugim devojčicama na njihovoj dugoj, negovanoj kosi. Ali o tome se nije razmišljalo, to nije izgledalo važno, ili bar ne naročito važno, u poređenju sa hranom, snom i borbom sa nemilosrdnim okolnostima i večitim imperativom - preživeti. Otac se retko obraćao mlađoj ćerki jer nije znao šta da kaže. Zbunjivao ga je njen upitni pogled, večita zamišljenost, i izbegavao je razgovore sa njom. Bio je za nju čovek koji se povremeno viđa u ovo ili ono doba dana, jedan od ljudi... Tu zbunjenost zadržao je i mnogo kasnije, kada je ona već bila velika i kada su razgovori između njih postali mogući i čak česti, ali kada ih nije bilo ili kada je osećao krivicu, sklanjao se od njenog pogleda, tako blagog, bez osude, bez vremena i pristrasnosti i svega onoga u čemu su svi oni živeli i što je u trenucima kada se susretao sa njim izgledalo daleko, beznačajno i sitno. Nevidljivo u svojoj sporednosti i po nečemu strašno. Ali to je bio život, ono što ga čini, i od toga se ne beži, ili ne bi trebalo da se beži... ali ako je tako, otkud onda očajnički postupci, naizgled bleskovi ludila kod sasvim običnih ljudi, otkud odlasci u manastir, ili na brod, ili u nepoznatom pravcu. Sve je to neko uradio, ne izdržavši u nekom trenutku, možda prenagljeno, prevremeno, možda nepotrebno, nepromišljeno, i kajanje već potresa svodove njegovog hrama i želi da svega toga nije bilo, pa ipak i dalje korača, plovi ili se moli ili čeka da se sve završi i da polegne glavu negde u polju, dok sunce obasjava zemlju i zujanje insekata zvuči tako umirujuće i olakšava odlazak.

Ali on nije imao snage da ode. Porodica je došla slučajno, sama od sebe, on kao da nije ni učestvovao u tome. Odjednom je bilo dete, zatim drugo, stan u vlažnoj zgradi, i sve to nekako pored njega, sa strane, ne u njemu. Izgledalo mu je kao da se sve dešava u njegovom odsustvu. Odsustva su bila duga, pratio je važne ljude na njihovim putovanjima, vodio računa da sve bude kako treba, mislio o svemu umesto njih, i stajao sa strane kada su se slikali. Voleo ih je, verovao u njih, u važnost njihovih putovanja, i u svoju važnost za njih. Oni su mu uzvraćali osmesima, ljubaznošću, bili zahvalni. Bio je srećan i osećao se dobro. A po povratku nailazio je na promene, deca su bila veća, u stanu se pojavljivao nov komad nameštaja, ili bi zidovi bili okrečeni. Svako je dobijao svoj poklon i život, na trenutak zaustavljen u statičnoj slici očevog povratka, nastavljao je da teče kao i pre. Puno je bilo takvih povrataka, ali za decu, posebno za mlađu ćerku, svi su se stapali u jedan, dan u kojem je majku obuzimalo neobično uzbuđenje, oraspoložila bi se i to je izgledalo tako čudno. Uglavnom je bila ljuta ili ozbiljna, ili je to bilo isto, i činilo se da je najbolje skloniti se nekuda i ne smetati joj. Kao da joj je sve što je činila padalo užasno teško, kao da je sve bilo kazna. Nije govorila, nije vikala, samo je imala na licu taj ljutiti izraz koji će mlađa ćerka zapamtiti za ceo život i sa kojim će poistovetiti sliku majke u svojim sećanjima i neposrednoj stvarnosti. Imala ga je gotovo uvek - kada ih je hranila, oblačila, kupala, kada je radila bilo šta u kući. Jedino kada su dolazili gosti deca su mogla da je vide rasterećenu i ponekad, kada je bila sama sa mužem i kada su deca bila već odavno u krevetu, izraz ogorčenosti na sudbinu silazio je s njenog lica i postajala je vedra i bezbrižna, onakva kakva je bila godinama pre i kakva će biti mnogo godina kasnije, kada ćerke već budu velike i odrasle i kada shvati da mnoge stvari nisu tako važne kao što se činilo, da su mnogi strahovi bili izlišni, i da se ništa ne može predvideti, jer život ide onim putem koji je izabrao i malo je toga što možemo učiniti da se taj put promeni.

Praznici, oluje, školska dvorišta, slike su se smenjivale kroz prozore vozova ili zgrada, smenjivale pred njenim očima, i ispraćala ih je s tugom, osećajući bliskost, osećajući kapi kiše na licu, videla je nebo kako silazi sve niže i more koje se propinje ka njemu udarajući talasima o litice, videla je borove šume i žute arabeske munja nad njima i činilo se da sve grmi i ključa, kao u vreme kada se rađala zemlja iz borbe mora i neba, kada su sile u bezglavoj jurnjavi tražile svoja mesta još uvek ne znajući da su sile, kada su odjeci velikog praska još potresali udaljene provincije novostvorenog sveta, i nije bilo ribe da gleda niti ptice da zapamti, samo je duh leteo nad oslobođenom materijom razdvajajući sfere.

U školi je čula za mnoge stvari, u školi su joj se obraćali, učitelji, deca, morala je da odgovara. Učiteljice su bile ljubazne, trudile su se da razgovaraju sa decom, da im ukažu na put kojim će jednog dana morati da prođu. Nije joj bilo jasno zašto će morati da prođe tim ili bilo kojim drugim putem, ali shvatila je da mora naučiti ono što drugi znaju, i da je to što oni znaju jedino što postoji i da se to zove život, jer znanje jeste život, iako možda ne baš ceo. I nije bilo tako teško naučiti, sve je to videla i ona, samo možda kao površinu stakla, samo staklo, iza kojeg se pružaju obojeni pejzaži, i nije joj bilo jasno zašto mora da napusti svetlost i pomiri se s tim da se život ne pruža dalje od površine stakla. Nije joj bilo jasno ni kasnije, kada je već odavno prestala da gleda krovove i živela kao i drugi, u ogledalima i tuđim razgovorima, susretima i užurbanim jutrima pred fakultet, posao ili put. Ali tada je to već moglo biti samo sećanje, ili možda legenda, lična legenda, nastala od malo istine i puno proteklog vremena. I zaista bi i bilo da se katkad nisu pojavljivale utvare i podsećale je na to da se iza površine stakla nalaze još mnogi svetovi, oni gde su polja obasjana, ali i oni gde zore ne sviću, gde noći traju dugo, veoma dugo - od postanka. Gde ne raste drvo ili trava i samo se kamena pustinja pruža unedogled pod tinjavom svetlošću zvezda. Odatle dolaze, spuštaju se na zemlju, noću, kada se otvore vrata između svetova. Traže nekoga da ih prepozna, da mu saopšte i pozovu ga. I zato nije legenda, iako bi ona želela da jeste, i već odavno ne žali za belim poljima, ne žali ni za čim i strašno se trudi da stekne naklonost, da bude ravnopravna, da u njoj vide ono što svi jesu, ili čak žele da budu, naročito kod kuće, naročito majka i starija sestra, koje se tako dobro razumeju i tako su zadovoljne jedna drugom da tu zaista nema više mesta ni za koga, pa čak ni za onu koja je njihova sestra i kći u ovom svetu, a u svim ostalim - anđeo, lice dobra, nežno biće vazduha, prozračnosti i čistote.

U školi su je gledali sa podsmehom, kasnije, kada je pošla u školu, zatim su se navikli i više je nisu gledali, ali to joj nije smetalo u početku, sve dok nije porasla i sa godinama osetila usamljenost, želju da vidi nečiji osmeh i oseti toplinu živog. Krovovi su tamneli i osipali se, utvare dolazile sve ređe i bivale sve strašnije, a obasjana polja prekrila je magla. Trčala je kod majke uplašena snagom svoje usamljenosti, ili je to bila sva usamljenost koja uopšte postoji, a ne samo njena, i koju je ona mogla da oseti, i sakrivala lice u njenom krilu, čekajući da strah nestane ili tražeći onu izgubljenu vezu koju preko majke imamo sa svim ljudima.

Opet je poželela da bude među njima, da razume njihove želje i patnje. Posmatrajući ih, njihov smeh, zadovoljstvo koje pružaju jedni drugima, poželela je da deo toga pripadne i njoj, da se smeje, voli i pati. Počela je da oponaša tuđe pokrete, grimase, zabavljala se gledajući u ogledalu svoje lice, ruke, leđa, kosu, videla je svet sa smešne strane i želela da ga odglumi, sve što su činili drugi izgledalo joj je kao predstava, svako je igrao svoju ulogu, bolje ili lošije, neki su preterivali i ispadali groteskni, i njih je najviše volela da oponaša.

Spremala se da nastupi u predstavi i pažljivo birala ulogu, mislila je da svi ljudi u nekom trenutku čine takav izbor, samo što uglavnom biraju uloge koje im ne pristaju, a oni koji uspešno izaberu svoju ulogu neizbežno preteruju u njenom izvođenju i postaju smešni zbog toga, iako izgleda da svi drugi pristaju na preterivanje, i očigledno je posedovanje uloge jedini uslov za nastup u predstavi. Jedini uslov za postojanje...

Grad je počeo da joj izgleda kao ogroman studio, naročito noću. Farovi automobila, svetla na zgradama, visoke lampe i papirnati mesec sa nekoliko zvezda na nebu. Sve je delovalo veštački, zgrade i predmeti izgledali su kao kulise koje bi vetar mogao da sruši, ali to je bio studio i vetra nije bilo, samo gomile radnika, statista i glumaca koji stalno nekuda idu, žure, prave se da su stvarni. Hodala je ulicama veštačkog grada sa osećanjem da se negde iza njega nalazi sve to isto samo pravo, nedeljivo i svačije. Čak i njeno. Ovde je bila stranac, tuđa, bila je nepotrebna, ili čak nije ni bila tu. Niko je nije video, prolazili su pored nje, užurbano, poslovno, prolazili su kroz nju i otvarali vrata svojih maketa, nestajali u njima, donosili merdevine, dovikivali se nekako bez glasa, a opet čujno i razumljivo. Automobili su se zaustavljali na pumpama, uzimali benzin, odlazili u beskrajnu, osvetljenu lampama dubinu studija, na glavnoj ulici, između izloga šetali su statisti, neki pod ruku, neki u grupama, neki sa psom i ulica je brujala bezglasnim žamorom.

Osvrtala se i sa čuđenjem gledala oko sebe ne shvatajući kako je čitav svet mogao da stane u jednu halu, zaboravljajući da je to samo vizija, da nikakve hale nema i da je to što vidi zaista ono što jeste.

U školi je stekla prijateljstvo, nesigurno, bojažljivo, našla je drugaricu u bledoj devojčici iz bogate porodice koju su mnogi voleli pošto je bila umiljata i mirna, i jedino dete svojih roditelja, ali i mnogobrojne rodbine koja je u njoj videla radost i nadu da porodica neće jednostavno nestati, izumreti bez prilike da se nastavi u vremenu i pokolenjima. Mogućnost da još jednom prođu čitav životni put, samo posmatrajući, ali uvek spremni da preduhitre svaku grešku, činila je njihove živote ispunjenim. Bili su zadovoljni, uvek veseli i razdragani, kao da ih je kruženje oko tog proizvoljnog središta ili izvora života držalo u nekom neprestanom poletu, očekivanju da će se nešto desiti, nešto značajno i izvanredno. I to je bilo dovoljno, očekivanje je bilo važnije od samog događaja, događaj je bio daleko, nije postojao, ali bio je potreban, kao i mnoge stvari kojima okružujemo svoje živote tražeći nevidljivu podršku u nesigurnom svetu. Bila je umiljata i bila je mirna ta drugarica, ali ništa od toga nije koristilo ni njoj ni svima onima koji su je obasipali pažnjom, njima je bilo svejedno, oni bi prihvatili bilo šta, i to što je to bila baš ona a ne neko drugi nije imalo nikakvog značaja, oni su je prepoznavali samo po sebi, po svom udelu u njoj. Stvarnom ili zamišljenom. Onom udelu na koji se misli kada se govori o krvi, rodu ili projekciji, toj složenoj pojavi oko koje se ukrštaju mnoge nauke i nijedna ne daje odgovor. Oni ga, uostalom, nisu ni tražili jer sve je bilo jednostavno i vidljivo, ona je bila tu, umiljata i mirna, u središtu, i oni su bili oko nje, trudili se da joj udovolje i preduhitre svaku želju. Ali ona nije imala želja i sav taj trud tonuo je u praznini njenog osmeha.

Bila je osuđena na nedovoljnost. Rođenjem ili nemogućnošću izbora. Videli su u njoj lutku, božanstvo sputano mnoštvom tabua, i niko se nije trudio da razgovara sa njom, da je zaista upozna, da zaviri iza nepomične maske njenog osmeha, niko to nije smatrao važnim ili potrebnim, ili je bilo isuviše rano za to, i beskrajni horizont predstojećih godina obećavao je neizmerne mogućnosti za sve, za razgovore, zbližavanje i ljubav, na kojoj je sve počivalo, iako je ona u isto vreme uspevala da treperi u varljivoj izmaglici neproživljenog, bila daleka i zapravo nepoznata. Ali nekako se podrazumevalo da je ona tu, od toga se polazilo i bez nje sve je gubilo smisao. Pažnja je pomešana s ljubavlju, i postajala sve veća i nepotrebnija, postala je štetna kao i sve ono čega ima previše, i napravila pukotinu, otvorenu ranu kroz koju je večito isticala duša, i ona je to osećala, ali nije imala snage da se pobuni, da se pomeri, jer unutra je bilo toplo i bezbedno, a napolju su se smenjivala godišnja doba, i doba dana, i nekad je padala kiša i vetar savijao drveće, i činilo se da je potpuno nemoguće biti napolju po takvom vremenu, i kao da su ljudi zaista od pamtiveka takvo vreme gledali kroz prozore toplih soba prepuštajući se, sažaljevajući drveće i samu zemlju koji nemaju gde da se sklone i na suvom dočekaju dan i sunce; i nekada je bila noć i kroz osvetljene prozore zgrada mogle su se videti siluete kako se kreću po sobama, nešto rade, noć sa svojim posebnim svetom koji počinje izvan prozorskog odsjaja na trotoaru, negostoljubivim svetom u kojem nema mesta za nepozvane i samo se snežne pahuljice usuđuju da pređu njegovu granicu. I nastavljala je da boravi u tome, u društvu roditelja i rodbine, baš kao u nekoj bajci ili priči gde se govori o tužnoj princezi za čiji se osmeh nudi kraljevstvo. Samo što se ovde nije radilo o osmehu, on je uvek bio tu, uvek na licu, ali prazan, besmislen. Ovde se radilo o duši, beznadežnoj nedovoljnosti, nemogućnosti da se doživi svet ili osećanje, i pored učestvovanja, i pored prihvaćenosti - jer spolja je sve izgledalo normalno, i dečje igre, i druženja, imala je drugarice, bila je voljena.

Videla je nasmejana lica svojih ukućana, i deca iz razreda uvek su bila tako pažljiva prema njoj, verovala su da je ona nešto posebno, da je drugačija, i zaista jeste bila, ali ne onako kako su to oni videli gledajući njenu dugu negovanu kosu i uvek nove haljine, slušajući o tome kako su je roditelji vodili u druge zemlje, i sve je bilo sasvim prirodno, svima se činilo prirodnim što se to dešava baš njoj, što je baš ona tako lepo obučena, i što je nastavnici vole. Niko se nije pitao zašto je baš njoj pripala ta sreća, svi su bili potpuno zadovoljni podelom uloga, ona je bila njihova kraljica, i o tome se nije raspravljalo. Sve to poštovanje i predusretljivost mogli su okovati njenu ličnost, učiniti je surovom i pokvarenom, ali to se nije desilo, nije se desilo zato što ona to nije primećivala. Prema njoj su se ophodili kao prema božanstvu, ali njoj to nije bilo neobično, ona nije shvatala da postoji razlika između druge dece i nje i uvek je bila ljubazna prema svakome, i verovatno bi i učinila nešto da je neko to tražio od nje. Ali niko nije ništa tražio, a njoj samoj nije padalo na pamet da ponudi. A i šta je mogla da ponudi ona, koja nije primećivala tuđe potrebe, tuđu nevolju, videla u njoj samo promenu nejasnog porekla i sadržaja i okretala se, zaboravljala na nju istog trenutka, smešeći se već nekom drugom ko je bio spreman da joj odgovori srećom na licu.

Nije postala pokvarena i ohola, ali ni dobra nije postala, zapravo nije postala ništa, ljubav i pažnja su je sprečile. Odvojile su je od nje same, i poput tesnog kalupa osujetile razvoj njenih osećanja. Život je bivao sve sterilniji i teži za nošenje, kako je sticala svest o svojoj oštećenosti. Njene se osobine nisu granale, ionako slabe bile su posečene oštrim sečivom brige koja odstranjuje svaku pretnju. I zbog toga se osećala uskraćenom kasnije, kada je odrasla, iako je i dalje bila prihvatana i voljena. Svuda su je zvali, s godinama je sve to dobilo ustaljen oblik, izlasci, posete, pozivi, jedni isti ljudi, oni koji su tada, u početku, imali više sreće i uspevali da se nađu u njenoj blizini češće, dovoljno često da ih upamti. I ostali su zauvek, naviknuti jedni na druge, u istom kraju, istim stanovima. Vreme je stalo i ona je još uvek njihova kraljica, ali uglavnom po navici, uvek je to bila. I najzad, isuviše je vremena prošlo, tog vremena koje stoji, i njen sjaj je izbledeo ili su njihove oči postale manje osetljive i ne vide ono što su videle pre. Ali to nije ni važno, sećaju se i dovoljno je, i zajedno su.

Patila je zbog toga što nije imala osobina. Nije postala ohola, ali ni dobra nije postala, nije postala ništa, i to je možda bilo najgore, ono što je najmanje želela, kasnije, kada je naučila da želi i upoređuje, i šta joj se sviđa i šta je izbor.

Nije ih imala, ako se to uopšte može reći za nekoga, bilo koga, jer uvek se nađe nešto, neki poriv, najprostija želja, nagon, i možda je toga bilo i u njoj, a ona nije znala, nije bila naučena da prepoznaje i zavidela je onima koji je nisu shvatali, a mislili su o njoj, pripisivali joj svoje sopstvene osobine, pošto niko nije mogao pretpostaviti da ih ona nema i da, na svoj način, isto tako malo nalikuje njima kao i ona druga, ona koja je bila anđeo.

Bio je početak godine kada je ona koja je bila anđeo ugledala svoju buduću drugaricu - jedne jeseni u dvorištu škole, u nemirnoj gomili sive dece. Imala je dugu crnu kosu, ta drugarica, gustu i uvijenu i nije joj moglo pasti na pamet da je ona miš, kao što je za sebe mislila ona druga, koja je bila sama i stajala sa strane u dvorištu punom dece onog dana kada je počinjala škola, kada su sve devojčice, ili bar sve one važne, koje su igrale neku ulogu u razredu i kasnije u životu, stajale oko nje, oko ćerke bogatih roditelja, tražeći da zrak svetla padne na njih, tražeći blagoslov i u isto vreme praveći se da je sve to sasvim normalno i one se ni po čemu ne razlikuju od nje, osim što je ona bila glavna a sve one sporedne, nevažne i nisu ni morale da postoje. Ipak, postojale su i nije im smetalo to što nisu glavne. Nije im smetalo ništa, osim povučenih devojčica koje su rado ismevale kada su bile raspoložene, ali najčešće nisu i ostavljale su ih bez te milosti. Pored nje su se osećale značajnima. Pored njenih uvek novih, lepih i stranih predmeta, nedostaci njihovog sopstvenog izgleda i odeće delovali su manje upadljivo, čak možda kao namera, ili posledica opuštenosti i prezira prema svemu što donosi ukras. Anđeo je bila miš, tako je mislila, uvek sa strane ili na smetnji, uvek na pogrešnom mestu, jer sva mesta su pogrešna za nekog ko nije pravi. A prava nije mogla da bude. Prave su bile druge. One koje su bile važne i jake. I u prvim redovima, sigurne. Vrlo sigurne. Ili možda ipak ne toliko da bi odolele iskušenju kraljičine blizine. Ili se tu radilo samo o prestižu, ili postoje stvari kojih nikada nema dovoljno, a čak i ako ih ima nije naodmet da ih bude više. I sigurnost je jedna od njih.

Ugledala ju je i poželela da bude pored nje, da je dodirne. Nije znala zašto je to tako važno, samo je išla ka njoj kroz gužvu, zapinjući o drugu decu, kao da će se, kad priđe, desiti nešto izuzetno, kao da će se nešto promeniti u njoj. Ali ništa se nije desilo, prišla je i zastala gledajući je otvoreno, začuđeno i bez glasa. I pružila je ruku ka njenoj dugoj kosi, jedino kretanje u tom zaustavljenom trenutku, kada su se odjednom svi odmakli i napravili krug, nisu ni primetili da su to učinili, i oslobodili prostor za tu scenu prepoznavanja i pristajanja. Kraljica se osmehnula i uzela njenu ruku. Osetila je, u daljini, kroz maglu i šipražje svoje ispražnjene duše, da postoji još nešto, da pažnja i briga, i predmeti kojima je obasipaju, i čije značenje nije shvatala, nisu sve, iako ona ne zna za drugo, ali osetila je dodir i u njemu dotad nepoznatu iskru. Do tog trenutka prolazila je kroz vreme bez odziva, videla je stvari i čula kako joj govore, ali sve je propadalo u beskrajnom, neobuhvatnom ambisu njene praznine, nije imalo odjek i bilo joj je svejedno, nije shvatala i nije značilo. I evo, sada, prvi put, osetila je dodir i ugledala sebe u nečijim očima, otvorenim, začuđenim, tako su izgledale, a bile su uskovitlani vihor, vrtlog oblaka, svetovi su bili iza njih, i ona je to osetila. Nije osetila sve, ali nešto jeste, možda tek mali deo, i to što je osetila ostalo je u njoj, neizbrisivo, njeno prvo sećanje, prvi odjek njene duše.

Od tada postale su drugarice, više se nisu razdvajale i, dan za danom, prolazilo je vreme, svi su se navikli na taj prizor, niko se više nije čudio tome što je kraljica izabrala baš tu neuglednu devojčicu koju niko nije primećivao, osim ponekad, kada bi slučajno nekome zasmetala, ili ako bi neko poželeo da se našali na njen račun i tako izazove odobravanje drugih, čija su srca okamenila od samozadovoljstva i surovosti, postala slepa za sve što ne može da se brani. Tako je bilo ranije, ali kraljičin osmeh spustio se na nju, na tu devojčicu koja je bila anđeo, i niko se više nije usuđivao da se našali s njom ili joj kaže nešto grubo. Odjednom, počeli su da je poštuju i čak da je se plaše. Sada je u njihovom glasu bilo puno obzira, iz bojazni da ne kažu nešto grubo, preterivali su i njihovo obraćanje postalo je prenaglašeno, veštačko i nimalo dečje. Verovatno ni sami nisu znali zašto to čine, zašto se tako ponašaju i zašto je njihov strah od gubitka kraljičine milosti tako veliki. Pogotovo što kraljica nikada ništa nije zamerala. Nikome. Čak možda nije ni znala sa sigurnošću šta je to što zaslužuje prekor, a šta pohvalu, i zato je uvek imala razumevanja, uvek spreman svepraštajući osmeh. Imala je razumevanja, ali zapravo je govorila naučene fraze, ništa od toga nije dolazilo iz njenih osećanja. Pa ipak, njen je autoritet bio čvrst i nepokolebljiv i nikome nije padalo na pamet da ga ospori, iako ona sama uopšte nije držala do njega, niti čak imala jasnu svest o svom položaju među tom prilično surovom decom. A sada je zrak njenog svetla počivao na devojčici koja je bila anđeo, i sve se promenilo. Više nije bila sama, i nije morala da stoji po strani, uza zid. Nije morala da gleda u zemlju, niti da ćuti, počeli su da joj se obraćaju i ponašali se kao da je i ona jedna od njih, pa čak i iznad njih. Nije ih zbunjivalo ni to što u početku nije ništa odgovarala, niti njena jeftina odeća, sve je odjednom bilo sasvim prihvatljivo i baš kako treba, a kasnije, kada je počela da im odgovara, njene reči su često izazivale divljenje.

Neočekivana promena koja se dogodila u odnosu druge dece prema njoj u početku ju je navela da se zatvori, da se uvuče u svoj oklop i postane još beživotnija nego pre. Ućutala je i hodala kao u snu, ne primećujući ništa, i samo je dolazak kraljice mogao da je trgne iz tog stanja. Čim bi je ugledala živnula bi i ozarila se, kao u nekoj pantomimi koja prikazuje buđenje prirode u proleće. Bila je vesela i raspoložena, i tada joj čak ni tuđa obraćanja nisu previše smetala. I dalje nije odgovarala na njih, ali kad bi se kraljica našla pored nje drugi kao da nisu ni postojali, a samim tim ni ono što su govorili nije moglo biti naročito važno. Ipak, vreme je prolazilo i navikla se, deca su joj se obraćala i dalje ne pridajući značaj njenoj nespremnosti za razgovor, i s vremenom počela je da ih gleda, a kasnije i da učestvuje.

Prolazili su meseci, polugodišta, svi su već pomalo zaboravljali neuglednu devojčicu koja je mislila da je miš i uvek stajala prislonjena uz sivi zid škole, nadajući se da će tako ostati neprimećena, niko se više nije sećao otvorenog začuđenog pogleda čiji se početak, kako se činilo, gubio u beskraju vremena. Čak ni ona sama nije rado budila prošlost u svojim sećanjima, u samoći, dok je ležala u krevetu pre nego što bi zaspala. Više je volela da prelistava događaje iz škole, da uživa u svojoj novoj ulozi prihvaćene i voljene osobe. To joj se dopadalo i bilo je novo, neiscrpni izvor zadovoljstva, laskanje je zaglušilo žamor uspomena i cvetna polja su potamnela, prekrivena senkom taštine.

Taština se probudila, neizbežno povezana s laskanjem i uljuljkanošću, stečenim uverenjem da se ništa ne može promeniti, uverenjem o svojoj vrednosti, nezamenljivosti i vrednosti, i važnoj ulozi tu, baš u ovom ovde svetu, punom haosa, brzine i nereda. Probudila se i zavladala, nemilosrdno stegnuvši svojim kandžama srce te devojčice koja je nekad bila anđeo i želela da postane žena, ne znajući zašto, ali ne znajući ni šta sve to donosi sa sobom. I osetila je bol, u početku, oštar, nepodnošljiv bol u plućima i srcu, kao da ih je neko uhvatio i ne da joj da diše, i zaista je bilo tako, to je zaista bio stisak ruke, nevidljive ruke taštine, ali ona to nije znala, nije mogla da poveže ni sa čim i jedino se tešila time da eto sada i nju nekad nešto boli, kao što i svu drugu decu ponekad nešto boli, a ona čak nije znala ni šta to znači. Međutim, bolovi nisu prestajali, javljali su se sve češće i trajali sve duže, tako da je otac, koji tada, sticajem okolnosti nije bio na putu u dalekim zemljama, i čak nije provodio mnogo vremena van kuće, imao priliku da primeti sve veću potištenost svoje mlađe ćerke. Odveo ju je kod lekara i potrudio se da joj obezbedi potrebnu pažnju i brigu osoblja, ali ništa nisu pronašli, i ona se kroz nekoliko dana vratila sa zaključkom da svake godine treba da letuje na moru. Svi su bili zadovoljni, i otac i majka, pa čak i ona, bolovi su nestali, kao da su se povukli u strahu od belih mantila, od sve te gužve i užurbanosti u bolničkim hodnicima, škripe kolica i mirisa lekova. Ali kada se sve sleglo i život nastavio uobičajenim tokom, nevidljiva ruka ponovo je stegla njene male grudi. Istina, slabije nego pre, i kraće, kao da je htela da podseti da je još tu i da se ne treba nadati. I kasnije, u velikim razmacima, još nekoliko puta, svaki put sve blaže, da bi na kraju to prestalo da se dešava i bilo zaboravljeno, kao što se zaboravlja sve ono što nas ne podseća na sebe a nema takvu snagu da trajno ošteti um, ili okrnji sećanje, useče se u ličnost. Bilo je zaboravljeno iako je ruka bila tu i bdela, navika je učinila svoje. Taština je nepovratno zaposela njen duh. Prva i prava ljudska osobina. Bila je veoma ponosna na nju. Iako je nije bila svesna, osećala je promenu i osećala je zadovoljstvo od stvari koje je izazivaju, tu osobinu koja je ušla u nju na tako bolan način. Ušla i zaposela njenu dušu, ali ostajalo je mnogo, uprkos sećanjima i pomračenju, ostale su slike i ostao je miris cveća u grudima, i zato je bilo tako bolno, kada je ulazila i zato i sada stoji i njiše se, želi da gvozdenim klinovima učvrsti svoje mesto. Ali klinovi ne dosežu, i stoji i dalje na oblaku mirisa i slika i njiše se, i prva je koja se vidi, prekrila je sve što je bilo, taština je ušla u nju i otvorila vrata, otvorila prostor za sve što je ljudsko.

Uživala je u svom novom svetu, sve je bilo novo i zanimljivo iako su utvare i dalje bile tu, javljale se ponekad iz noći, iz uglova, jednostavno stajale pred njom, nekad bestidno ogoljene, nekad prerušene, ali dolazile su ređe i zaboravljala ih je brže. Drugo je zaokupljalo njenu pažnju. Iako nikome nije govorila o njima, sada se osećala manje samom i manje bespomoćnom. One doduše nikada nisu činile ništa. Ništa što bi je moglo ugroziti ili navesti da pomisli kako joj žele zlo i kako će joj nauditi, samo su bile tu, stajale, izranjale, menjale oblike, kao da su želele nešto da kažu, da saopšte ili je samo njihovo prisustvo bilo opomena, podsećanje na neku davno preuzetu obavezu koje se ona nije sećala, ali sa kojom je možda i došla na svet, možda je ona sama bila ta obaveza od koje se sve više udaljavala, od koje ju je sve više udaljavala njena želja, želja da bude nešto drugo, da ne bude to što jeste, to što je osećala da jeste i treba da bude. Bila je suviše mala da shvati, ali dovoljno odrasla da ima želje, ili bar tu jednu želju, da ne bude sama, da bude kao drugi, i voljena, jer bez toga uvek će biti takva, sama u polju od svetla i cveća, a samoća je nepodnošljiv teret čak i kada su svuda okolo lepota i najdivniji prizori, ništa ne može zameniti blizinu drugih koji su kao mi ili makar liče na nas, i sve je suvišno i prazno kada pored nema nikoga ko bi bio srodan i sa kim bi se mogla formirati vrsta.

Igrale su se i smejale i začuđeni izraz njenih očiju ustupio je mesto senkama i karminu, rumenilu i puderu. Otkrila je šminku i počela da istražuje. Napravila je masku nacrtavši lice kakvo je želela da ima. U početku bojažljivo, nespretnim pokretima, ali svakim danom sve sigurnije i sigurnije, sve dok lice nije izgledalo savršeno, dok nije osetila da može da ga iznese. Iznese i pokaže svima. Ona i njeno novo lice, sa kojim više neće moći da je ne zapamte, sa kojim će je propuštati kroz sva vrata i moliti je da dođe ponovo. Sa kojim neće morati da silazi niz stepenice pognute glave, plašeći se da ne začuje smeh iza sebe.

Tražila je zabavu, dobro raspoloženje, ono što je videla na tuđim licima na svim tim mestima namenjenim raspoloženjima, namenjenim svima osim nje. Ali stavila je masku i pojavila se. Pojavila se poput veoma jake svetlosti u večno polumračnoj šumi, poput odbleska ili odraza samog pojma lepote, onog zapostavljenog, zaboravljenog stanja koje nas ponekad podseća na sebe, iako najčešće miruje, ćuti, pritajeno i dugo, toliko dugo da gubi elastičnost, pretvara se u kamen ili nestaje, ne osećamo ga i kada poželimo, jednom, nekad, možda, da ga pokrenemo, da se obradujemo, osvrnemo oko sebe, ne nalazimo ništa, samo vetar bičuje oskudno rastinje i pesak, svuda pesak, ništa osim peska... Igrala je ulogu, kao i mnogo puta pre, ispred ogledala, ispred tog tajanstvenog predmeta čija glatka ravan nas uverava da sve što vidimo zaista postoji, igrala je kao što glumci igraju u pozorištu, veselu pantomimu života.

Zabavljala ju je zavist u očima tih nekada tako važnih i nedostižnih devojčica, njihova nemoć i pokoravanje, pristajanje na promenu koja se dogodila među njima. U svemu je uživala, ali nije vodila računa, nije mislila da se sve to može završiti. A završilo se naglo, u jednom trenutku, kao što je i počelo, kraljica ju je napustila ne osvrnuvši se, poverovala je u klevetu. Nije videla zavist u njoj i poverovala je. Kleveta je bila prazna i providna, ali kraljica to nije znala. Osetila se izdanom i udaljila se. I odjednom sve je nestalo, i milost i smeh i položaj, i zavist koja je tako zabavljala tu nesretnu devojčicu, ničeg više nije bilo, samo sive zgrade, utvare i krovovi, i tesne sobe u vlažnom stanu, večita napetost u kući, zbog tatinih izostanaka i mamine ljutnje zato što sve mora sama i ni po čemu ne oseća da zaista ima porodicu, osim po stalnim obavezama, da nahrani ćerke, da ih obuče i spremi za školu, pobrine se da budu zdrave, a zauzvrat je dobijala sve češća pijanstva, i sve ređe dolaske, i već sasvim retke razgovore, pogotovo o stvarima koje su je zanimale, a ono što nije samo ju je činilo još napetijom i deca su to nepogrešivo osećala, nisu znala zašto je to tako, ali ništa drugo nisu viđala i smatrala su da je to jedino, da nema ničeg drugog - samo ljutnja i bes i krivica i noći sa prigušenim jecajima u jastuk.

I trebalo je ponovo vratiti se, pomiriti se s tim da postoji samo to i onaj već pomalo zaboravljeni svet beskrajne lepote u kojem nije želela da bude, iako je bio divan. Bio je divan, ali potpuno prazan, nikoga nije bilo u njemu. Nikada nije videla nikoga ko je bio kao ona, nikog takvog nije srela, i možda je baš zato toliko htela da bude jedna od njih, devojčica iz škole. Iako potpuno drugačije, ipak su obećavale spas od samoće, od bolnog osećanja nepripadnosti, koje nije tako teško ako mu se drugi dive, ali svakako jeste kada nema nikoga ko ga uopšte primećuje.

I povukla se, šta je drugo mogla. Povukla se u knjige. Ranije, kada je bila mala, gledala je slikovnice i čitala bajke, sada je čitala knjige, ali za nju je to bilo isto. U njenom doživljaju sve se stapalo u jedno, u putovanje kroz vreme, kroz različite krajeve, menjanje kulisa na sceni. Bila je opčinjena scenom. Gledala je lake pokrete balerina, skokove, neprirodno duge, i njihova igra delovala je čisto i prozračno, kao da se ne dešava na zemlji, kao da njihova tela nemaju nikakvu težinu, i zemlja ih ne privlači, ne vuče ka sebi. Delovala je tako anđeoski, srodno i ohrabrujuće, jer tu ih je bilo puno, bili su veseli, igrali se i pripadali istoj vrsti, bili su u svom svetu, nisu morali da žele da budu drugo. Bili su savršeni i nosili svoje savršenstvo sa lakoćom i bezbolno. I savršenstvo nije bilo mana kao u ovom ovde svetu, u kojem je bila ona, dospela greškom ili je možda bila kažnjena time, toga se nije sećala, i ničega se uopšte nije sećala jasno, sve je bilo iscepano, na trenutak izranjalo iz tame, i kad ih je gledala, osećala je prisnost, znala je da je tako bilo pre, mada to nisu bila prava sećanja, ona koja čuvaju događaje, i ma koliko udaljena, zadržavaju oblik, i čak potpuno izmenjena, zadržavaju makar tumačenje ili podatak da su bila, da je bilo to o čemu ona jesu sećanja. Bilo je drugačije, možda kao utisak već viđenog, koji se javlja na trenutak, i zatim nepovratno gubi i ono što ga je izazvalo postaje strano kao i sve drugo, ili kao buđenje iz naizgled suviše dugog sna, u koji je stalo mnogo, ceo život je mogao stati u njega, buđenje koje nas dočekuje sa umorom, utiskom da smo zaista proživeli život za jednu noć, a u sećanju ostaju smo fragmenti, zamagljeno staklo druge strane, jedne od drugih strana, ako ih ima više, a mora biti da ih ima, i možda je svako od nas zapravo drvo od mnogih života ili delova pamćenja koji, jednom oslobođeni, lebde u vazduhu, kruže sa vetrom i ulaze u nas u trenutku rođenja, ili u nekim drugim posebnim trenucima, udišemo ih, ili ih uzimamo iz zemlje, sa hranom, sa koracima.

Bilo je prirodno i obično, jedino moguće, tek igra anđela u oblaku svetlosti, njihova tela su isijavala svetlost, kao nekad, negde je to videla, jer odakle taj osećaj srodnosti, pripadnosti i srodnosti i ta neverovatna želja da i ona bude među njima, da bude na sceni, jer samo tu postoji igra anđela, i scenu je doživljavala kao neki izolovani prostor, azil, mesto gde ne vladaju zemaljski zakoni, gde vlada lepota, i nikad ne pada kiša, i nema prašine, nema zlobe, zavisti. To je bio isti onaj svet u koji su je prenosile knjige i slike, bajke i sećanja.

A jedna od tih knjiga govorila je o traženju, o večnoj plovidbi morem i čistoj ljubavi, večnom traganju za tom ljubavlju. O želji da se pronađe neko kome će biti data i ko će odgovoriti, o strelama puštenim iz lukova napravljenih od grudne kosti i njihovom susretu, prasku svetlosti i novom suncu koje bi nastalo iz njega i zauvek proteralo noć...

Autor: Duško Paunković

Naslov dela: Praznik stakla (roman)

Broj strana: 99

Format: 10,5 X 17 cm

Povez: meke korice, plastificirane, pun kolor

Ilustracija na koricama: Salvador Dali, Devojka stoji kraj prozora (detalj)

Datum štampanja: 5.jun 2001

Izdavač: Alexandria Press, Beograd

Cena: 180 dinara