"Šta vas interesuje?" - pitam.

Ne, nikako, G.V. o takvim stvarima ne razgovara telefonom. On je u Beograd stigao pravo sa jednog južnoameričkog večitog ratnog područja i dobro se razume u ratne zakone, prisluškivanje i sve druge prepreke koje se postavljaju pred ratne izveštače.

"Dobro, dođite kod mene, pa ćemo razgovarati", kažem.

G.V. se nasmeje. Tek to ne dolazi u obzir. Policiji se mora zavarati trag, a policija koja vreba strane novinare je sada na svakom koraku, misli G.V.

Mislim da preteruje, ali puštam ga da se poigra. Javlja se iz taksija i predlaže da se nađemo na tom i tom trgu za pola sata. Posle nekoliko minuta ponovo se javlja – plan je promenjen, tako se zavarava trag. Sada predlaže da se nađemo u toj i toj kafani za dvadeset minuta. Čujem taksistu kako mu govori da to nije moguće jer se kafana nalazi na sasvim suprotnom kraju grada. Ubrzo smo u potpunom nesporazumu. Na kraju ja kažem: "Slušajte, ovo sigurno nije Gvatemala i nema potrebe da se krijemo.

Vidim da G.V. zaista ne zna ništa o onome o čemu bi trebalo da piše. Pun sat mu držim "predavanje " koje bi se moglo nazvati "politička scena u Srbiji za početnike". Trudim se da budem potpuno objektivan i da mu što jednostavnije objasnim ko je ko i šta je šta. Primećujem da se sve više zapetljavam u sopstvenoj objektivnosti i pojednostavljenim sudovima. Iscrpljen, shvatam da nema tog jezika kojim se tako nešto može objasniti precizno i tačno. Ništa danas u Srbiji nije onako kako se naziva, ništa nije onako kako se čini da jeste. Ali G.V. je zadovoljan. Svako mišljenje, pa i ovo moje, njemu je dobra građa za tekst. Na kraju me pita: "Kako se vi, lično, osećate u bombardovanom Beogradu?" Dižem ruke od objektivnosti i uprošćenosti, i kažem: "Isto kao u Njujorku koji neko bombarduje".

Ima mnogo zapisa o Beogradu. Kao i o drugim gradovima, i o Beogradu se često piše kao da je živo biće, kao da je neki veliki organizam koji diše, misli i pamti. Otuda se Beogradu, kao verovatno i drugim gradovima, pripisuju osobine izuzetnih ljudi: Beograd ima slobodarski duh, Beograd je hrabar, Beograd je prkosan i ima sudbinu, životnu priču posebno za razliku od drugih velikih gradova bivše Jugoslavije, više ceni nezavisnost i slobodu. Ne dotiču me ni patetika ni rodoljubivost takvih opisa. Više mi se dopadaju zanimljiva poređenja. Mislim, recimo, da je tačno da Beograd podseća na Njujork. Takvo mišljenje sam čuo upravo od Njujorčana koji su imali priliku da borave u Beogradu. Kako je moguća takva sličnost? Možda otuda što su i Beograd i Njujork prljavi i haotični gradovi u kojima se i ljudi i pacovi bore za životni prostor. Možda zato što je i Beograd kao i Njujork "grad koji nikada ne spava", Odgovor je jednostavan: kakav god da je, Beograd je veliki svetski grad. I u Beogradu, kao i u Njujorku, grad diktira ponašanje i navike. Ne možeš ni u Beograd ni u Njujork doći odnekud i ostati onaj isti. Brzo postaneš deo srdačnosti i nasilnosti velegrada i navikneš se na činjenicu da su ljudi i dobri i zli, da su i hrabri i kukavice, da su prkosni i nezavisni, ali i da ih je i lako ućutkati, potčiniti, prevariti, zaglupiti i zavesti. I ja sam jedan od tih Beograđana. I za mene je Beograd porok kojeg ne mogu da se odreknem.