Sada je konačno došao taj trenutak. Bombardovanje je idealna prilika za sređivanje biblioteke. Kad se oglase sirene za vazdušnu opasnost to je jedan od retkih poslova kojima čovek može da se posveti.

Nedelja uveče. Oblačno je i ciljevi u samom Beogradu verovatno neće biti bombardovani. Zaista, čuje se samo nekoliko udaljenih eksplozija. Aerodrom u Batajnici, ili možda rafinerija u Pancevu? Počinjem da otvaram kutije sa knjigama. Ranije iskustvo mi govori da ne smem biti sentimentalan. Moram primeniti strogu metodu. Odbaciću sve knjige koje mi zaista nisu potrebne. Pokloniću ih nekome ili ću ih jednostavno baciti Zadržaću samo one koje imaju izuzetnu vrednost.

Ali koje knjige imaju izuzetnu vrednost? Da li su to priznata remek-dela ili neke druge, malo poznate knjige koje iz neobjašnjivih razloga volim. Da li su to knjige koje sam više puta čitao, knjige koje su na mene uticale, ili su to knjige o kojima sam pisao; možda knjige o kojima se polemisalo i koje su bile politički sporne, kojima smo u tom trenutku pridavali poseban značaj? Možda treba da zadržim sve knjige sa posvetama?

Da li su mi zaista potrebne knjige koje su na mene uticale? Da li su mi i danas potrebni Markuze, Sartr, Habermas, Bloh...

Odlučujem da zadržim samo sve knjige Hane Arent i Maksa Friša. Na ovu malu gomilu stavljam Kantov spis Večni mir, Tolstojeve anarhističke spise i Intelektualce Pola Džonsona. Na kraju izdvajam i jednu Ginsbergovu zbirku pesama sa posvetom: "Posle ručka u hladovini beogradske Skadarlije gde smo raspravljali o teatru Politike i diktaturi Uma... " Sve druge knjige ponovo vraćam u kutije. Opala, zaboravio sam Singera. Izdvojim i njegova sabrana dela na srpskom. Tu je i moj prevod knjige Izgubljen u Americi.

Narednog dana naručujem kamion i selim knjige na Staro sajmište. Smeštam ih u atelje slikara Ć. koji živi u Hrvatskoj. Moja prijateljica koju je slikar zamolio da vodi brigu o ateljeu, kaže: "On retko dolazi. Neće mu smetati tvoje knjige. Možeš ih ovde držati zauvek".

Moramo dva puta da pređemo most. A i atelje je gotovo ispod mosta. Vozač kaže da su avioni NATO pakta prethodnog dana bacali letke nad Beogradom sa upozorenjem da su mostovi na listi ciljeva. "Na lecima piše", kaže vozač, "da će mostove gađati između dva sata i šest sati posle podne. A sada je, evo, pola šest."

"Ne verujem da baš to piše", odgovaram.

"Video sam svojim očima, kunem se."

"Možda nisi dobro video. Ne verujem da će mostove gađati usred dana. Bilo bi mnogo žrtava."

I tako, raspravljajući se, dva puta pređemo most.

Imam osećaj da sklanjajući knjige na sigurno mesto činim nešto što remeti uobičajeni red na Balkanu. Ovde ne traju dugo ni kuće ni kućne biblioteke. Sudbine su im često i tragične i komične. Iz detinjstva pamtim jednu epizodu. U našoj kućnoj biblioteci iznenada se pojavio Lenjin. Bilo je to početkom pedesetih godina, nekako baš u vreme kada je otac postao član Komunističke Partije. Trideset sedam knjiga u debelom kožnom povezu sa reljefnim likom u sredini, kružnog oblika. I u mraku, na dodir, mogla se prepoznati ćelava glava isturene brade. Sabrana dela Vladimira Iljiča, međutim, nisu bila za čitanje. Knjige su bile za gledanje i zato su stajale na vidnom mestu u dnevnoj sobi. Otac je čitao Tolstoja, Dostojevskog, a najviše Turgenjeva. Majka je umela da kaže: "On je Rusofil". Posle nekoliko godina oca su izbacili iz Partije. Majka je rekla: "Iz Partije si izbačen zato što nisi ćutao, a kod kuće ništa ne govoriš, samo čitaš novine i zviždućeš." Zato što nije ćutao ocu je pretila opasnost da bude i uhapšen. Ali to se srećom, nije dogodilo. Samo je izgubio posao. Morali smo da se preselimo u drugi stan. U kupatilu je postojao kazan za vodu u kojem je trebalo založiti vatru da bi se voda zagrejala. Zato smo se kupali samo subotom. Majka je jednog dana skinula kožu sa Lenjina i prodala je. Sabranim delima smo ložili kazan u kupatilu dve subote. Otac je uhapšen tek mnogo godina kasnije, ali to je druga priča.

Nije prošlo ni desetak dana, a moja prijateljica se javlja telefonom. Uzbuđena je, dogodila se neprijatna stvar. Slikaru Ć. oduzet je atelje. U ateljeu su već novi stanari. Sve stvari, zajedno sa mojim knjigama, iseljene su i odnete na nepoznato mesto. Lokalno vlast je to obavila brzo i efikasno, a i sve je po zakonu. Postoji uredno rešenje o oduzimanju ateljea, kao i rešenje o izbacivanju knjiga, čak je sve popisano, do poslednjeg naslova. Slikar Ć. nema prava da se žali. Uostalo, on u svojoj novoj domovini Hrvatskoj, na ostrvu Krk, sada uživa na suncu, a mi smo u ratu. Mi moramo da radimo brzo i efikasno.