Dramatični događaj, naravno, odmah postaje priča, a pričanje priče sam događaj čini sve nestvarnijim i sve besmislenijim. Narednog dana svuda pričam kako su mi bombe pale gotovo u samo dvorište. Primećujem da, kao i drugi beogradski "pripovedači", svoju priču pričam sa nekim neobičnim prizvukom, kao da u svemu ima neke moje lične zasluge što se tako nešto dramatično baš meni dogodilo. Onda se pojavljuje Milorad Belančić kome su te iste bombe zaista pale u dvorište. On zna i podatak koji ja ne znam. Bombe uopšte nisu eksplodirale, inače nas danas ne bi bilo. Zajedno razvijamo teoriju "kratkog" determinizma kojom naše živote povezujemo sa prstom pilota koji pritiska dugme. Može se zaključiti da naši životi ne vrede ni koliko to dugme u pilotskoj kabini.

I moj kum ima svoju priču. Došao je kući vrlo kasno. Žena je rekla ne može to više tako. On je rekao nemoj sada da razgovaramo o tome. Ona je kazala hoću da razgovaramo baš sada. U trenutku kada je energično izgovorila "sada", sručile su se bombe na kinesku ambasadu preko puta njihovog stana. Bacili su se na pod i nisu nastavili razgovor. Ali i njihova priča ima konkurenciju. Priču priča njihov sused. Kada je čuo eksplozije on je istrčao na ulicu da vidi jesu li njegova nova kola, parkirana ispred kineske ambasade, oštećena. Kada je video da je automobil čitav, razmišljao je brzo i racionalno. Seo je u kola i povezao ih ka sigurnijem mestu, na parking ispred hotela Jugoslavija. Taman na vreme da vidi kako bombe padaju i na hotel.