"Imam utisak da svako u Beogradu danas piše dnevnik", odgovaram neoprezno.

Moj prijatelj kao da je pomalo razočaran. Ja mu onda kažem kako mislim da je veoma dobro što piše dnevnik. Dobro je i što mnogi drugi pišu. Tako ćemo jednog dana bolje znati šta nam se zaista događalo. Ohrabren, on mi pročita šta je danas zapisao:

"Bombardovanje je postalo svakodnevna i obična stvar. Nekada smo deci govorili da se moraju vratiti kući najdalje do deset sati uveče. Danas im govorimo: Morate biti kod kuće pre nego što počne bombardovanje".

"Klintone predaj se, najebasmo!" – čita moj prijatelj dalje iz svog dnevnika. To je grafit za koji se priča da je osvanuo negde u Srbiji.

Kao i moj prijatelj, kao i svi, i ja pišem. Piše i moja žena. Mi jedno drugome ne čitamo ono što napišemo. Možda zato što zajedno živimo ono o čemu trenutno pišemo. Možda i zato što se ne razumemo dovoljno. Ona svoj spis naziva "žensko pismo", pa je moj onda, valjda, "muško pismo". Slutim da to znači da ona osećanjima prekriva činjenice, a ja činjenicama osećanja.

Ja svoj spis nazivam "istinite priče", malo zbog toga što nikada nisam umeo da vodim dnevnik i što ovo zaista i nije pravi dnevnik, a više imajući na umu Maksa Friša i njegove "neintimističke" dnevnike. Možda bi bilo još bolje da ove stranice, poput Jozefa Škvoreckog, nazovem "Samožderbuh" (knjiga koja jede samu sebe). U svakom slučaju, svi pišemo.

Davno, pre skoro dvadeset godina, razgovarao sam sa Maksom Frišom u njegovom stanu u Cirihu. Tada mi je rekao nešto što mi u tom momentu nije bilo mnogo blisko: "Za mene je pisanje samoterapija".