Povremeno i moj stariji sin u ovak park izvede svog kokera Ala. Jedne noći, uznemiren bombardovanjem, Al je iznenada negde nestao. Događalo se i ranije da Al odluta, ali tada smo uvek znali da ćemo ga naći kraj nekog od kioska sa pljeskavicama i viršlama. Sada se, međutim, kiosci koji su nekada radili celu noć zatvaraju već s prvim mrakom. Moj sin ga je čitave noći uzalud tražio po zamračenim beogradskim ulicama. Pred zoru se setio da ode i do parka. Odmah je dobio precizne informacije: Al je viđen u parku, zatim je negde otišao, pa se ponovo vratio. Najzad se pojavila žena kod koje je Al prenoćio i bio dobro nahranjen i iščetkan.

Vidim policajca i ljude sa psima kako o nečemu žustro raspravljaju. Oni pokazuju neke papire. Ne znam u čemu je problem. Nedavno je srpska vlada bila uvela takse na pse, ali čini mi se da je taj porez ukinut kada je počelo ratno stanje. Možda im traže potvrde o vakcinaciji, ili je možda u parku zabranjeno puštati pse sa lanca.

Drugi policajac ide od klupe do klupe. Škole i fakulteti ne rade i u parku ima mnogo mladića i devojaka. Mnogi sede na naslonima klupa sa nogama na sedištima. Policajac ih strogo opominje. Čujem ga kako kaže: "Zar se tako sedi u parku? Jeste li to kod kuće naučili?"

Sirene označavaju početak vazdušne opasnosti. Čuje se brujanje aviona. Mnogi pogledi su uprti u nebo. Međutim, policajci nastavljaju svoj posao. Vlasnici pasa dozivaju svoje ljubimce i vezuju im kaiševe. U parku se ne sme puštati pas sa povoca. Mladići i devojke na udaljenim klupama hitro se spuštaju sa naslona na sedište, sada već mnogo pre nego što policajac stigne do njih. Kao domine. U daljini se čuju detonacije.

U parku ponovo vlada besprekorni red. Tako je već nekoliko godina. Zimi, čim padne prvi sneg, stižu brojni radnici koji čiste staze. U proleće počinje neprestana briga za cveće i travnjake. Aleje su uređene u pravom francuskom stilu.

Nekada je park bio neuređen. Bio je poznat po tome što su se u njemu okupljali radnici koji rade fizičke poslove. Bila je to prava mala berza rada. Svako ko je želeo da sazida kuću, da preseli stvari ili da obavi neki sličan posao, znao je da će tu naći radnike. Bilo je tu radnika iz mnogih krajeva Srbije, ali najviše Albanaca. Sada ih više nema.