Međutim, policajac kaže: "Hej, bolan, možeš li da me povezeš do Kneza Miloša, tako ti Boga".

U kolima vidim da je vrlo mlad. Jedva da ima dvadeset godina. Rumeni obrazi i bosanski naglasak. Verovatno mu je ovo prvi rat.

"Možda nije pametno da te tamo vozim", kažem. "Tamo su glavni ciljevi."

"A šta možemo da radimo ako nam je tako suđeno!"

Možda je u pravu. Možda je sudbina sada ono jedino na šta se možemo pouzdano osloniti. Ali zašto bih ja svoju sudbinu vezivao za njegovu, pomislim egoistično. Verovatno uobražavam da moja sudbina ima lepšu perspektivu. Ili je baš to suština sudbine: uđe ti u kola mladi policajac i svojom sudbinom odredi tvoju sudbinu. Kao prosuto ulje u Majstoru i Margariti.

Pitam ga: "Da li si bio na Kosovu?"

"Nisam, hvala Bogu. Ali moj kolega je već tri meseca tamo. Čujem da je sada strašno na Kosovu. Neprestano je u skloništu."

"Znači, bori se do konačne pobede", citiram zvaničnu propagandu.

"Đavola! Ne znam šta bih dao kada bi ovaj rat odmah prestao."

Jedno vreme ćutimo. Nemam nameru da ga bilo šta više pitam.

Onda on iznenada kaže: "A jesi li video šta se događa u Aleksincu i Kruševcu. Opet se majke bune i traže da im se deca vrate sa fronta. To nije dobro. Tako je isto bilo i kada je počeo rat u Hrvatskoj."

"Pa, zar ti ne želiš da se rat što pre završi? Trebalo bi da si na njihovoj strani."

"Da, ali kada je ratno stanje ne možeš da se buniš protiv rata", kaže policajac.