Počelo je proleće 1999. godine i došao je Ričard Holbruk. Ima lice karakternog epizodiste i energiju biznismena koji uživa u svom poslu. On je za nas odavno simbol i krize i razrešenja krize. U naš život ulazi često i opušteno. Kada bih ga nekim slučajem sreo na ulici verovatno bih ga pozdravio kao starog znanca ili komšiju. Kao i obično, od nas se razlikuje samo po bolje skrojenom odelu od kvalitetnijeg štofa. I naočare su solidne, vidi se da je to neka poznata marka.

Proleće u Beogradu je vreme smrti. Tako, bar, kaže statistika. U martu i aprilu stopa smrtnosti se naglo povećava. Nesnosna kolebanja vazdušnog pritiska, povećana vlažnost, nepredvidivi vetrovi i drastične oscilacije temperature uvlače se u krvne sudove. Postajemo razdražljivi, čas veseli, čas depresivni. I umiremo, uglavnom stariji i sredovečni. Nepripremljeni smo za proleće u Beogradu, pogotovo poslednjih godina otkako se slabije hranimo. Mnogo i brinemo. Možda i zato što u proleće počinju ofanzive i što tada samozvane vojskovođe, tvrdeći da predstavljaju poludelu narodnu volju, počinju da crtaju svoje mape i da viču o teritorijama, suverenitetu, istoriji i dostojanstvu.

Čekam da vidim hoće li nas Holbruk i njegov sagovornik ovog proleća lišiti još jedne nesreće. Kratka konferencija za štampu počinje tačno u tri časa i trideset minuta posle ponoći. Holbruk kaže da razgovori sa jugoslovenskim predsednikom nisu dali nikakav rezultat i da on lično nije optimista.
Možda je to samo diplomatski manevar u poslednjim sekundama pred preokret? Tako su Holbruk i Predsednik obično radili. Neizvesnost i pesimizam do poslednjeg trenutka, a onda potpisi, osmesi, izjave o značaju dogovora, po neko oštro piće i najava bolje budućnosti. Tako, valjda, mora biti i ovog puta; ulog je izuzetno veliki: s jedne strane Kosovo, s druge strane bombardovanje.

Odlučujem da ove noći još ne spavam, da sačekam sledeće vesti i uverim se u neminovni pregovarački preokret. Kroz prozor vidim grupe devojaka i mladića kako napuštaju disko klub "Bona fides". Devojke su vrlo visoke, obučene su po poslednjoj njujorškoj modi: crne pantalone ili duge crne suknje, crne jakne. Liče na lepe crne čaplje. Mladići hodaju kao nekada Džon Vejn. Shvatam da su moja razmišljanja o smrti u proleće preterana.

Ponovo Holbruk na mom televizijskom ekranu. Nema preokreta. Sada su mi čula izoštrenija: vidim umorno lice, slepljenu kosu, izgužvano odelo i starost neprospavanih noći. Jasno mi je da se Holbruk zauvek seli iz mog komšiluka i da u ovoj našoj drami nikada neće dobiti glavnu ulogu.

Jedina mi je nada da je sve ovo privid, da smo mi živi primer Platonove parabole o pećini. Možda su svi ti ljudi koje gledam samo senke na zidu. Možda se izvan Pećine događa nešto sasvim drugo, možda je upravo popijena boca dobrog viskija, možda je Predsednik nešto otpevao, možda je kavaljerski skinuo kaput da bi ogrnuo Holbrukovu suprugu. Možda će se Kati Marton zaista iznenada pojaviti sa nekim novim papirićem. Sećam se kako je pre nekoliko godina na jednom prijemu slučajno sela pored mene i rekla: "Evo, vi ćete biti prvi koji će videti ovaj važan dokument". Pružila mi je fotokopirani komad papira na kojem joj se Predsednik svojim nažvrljanim potpisom galantno obavezao da će poštovati slobodu štampe u Srbiji. I dan-danas čuvam ovo bezvredno parče papira.

main page    new issue     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising