"Ja sam dr Stojanović, zubar, živim u susednoj kući", rekao je stariji gospodin. "Molim vas, komšija, pozajmite mi sto dinara, vratiću vam odmah ujutru. Potrebno mi je za taksi i lekove. Moram hitno da odem do jedne pacijenkinje pre nego što počne bombardovanje."

Pretresao sam džepove i uspeo da sakupim 50 dinara. Rekao je: "Pa, valjda će i to biti dovoljno."

Nije se više nikada pojavio. Čuo sam da nikakav dr Stojanović ne živi u blizini. Bio sam ljut što me je prevario.

Nekoliko dana kasnije u redakciju je došao čovek sa veknom hleba u ruci. "Gospodine Veličkoviću, da li možete da mi posvetite deset minuta svog dragocenog vremena", upitao je. "Svakako", odgovorio sam. "Vidite ovaj hleb, poslednji dinar sam na to potrošio. Policija mi je, hvala Bogu, našla posao, ali moram da platim 180 dinara za lekarski pregled. Bez lekarskog uverenja nema ništa od posla. Molim vas, pozajmite mi te pare i ja ću vam od prve plate vratiti, kunem vam se. U tragičnoj sam situaciji."

Odmah sam rešio da se ne dam lako. "Zašto vam je policija našla posao", upitao sam ga.

"Pa, ja sam upravo pušten sa robije. Sigurno ste čuli da je Predsednik amnestirao mnoge zatvorenike."

"Nisam čuo", kažem, mada mi se čini da sam zaista nešto načuo o otpuštanju zatvorenika.

"To je, znate, zbog bezbednosti. Ne možemo sedeti u zatvoru dok padaju bombe. Opasno je. A i vojsci smo potrebni."

"Zašto ste bili u zatvoru", pitam.

On se osmehne i kaže: "Ubio sam ženu i njenog ljubavnika".

Na trenutak sam pomislio da bi možda bilo bolje da mu poverujem. Možda bi bilo bolje da sa ubicom ništa ne rizikujem i da mu odmah dam novac. Ipak, poučen prethodnim iskustvom, rešim da idem do kraja.

Kažem ozbiljnim glasom: "Mislim da bi policija koja vam je našla posao trebalo da vam da i novac. Za njih to nije velika suma. Evo, možemo odmah da ih pozovemo, pa ću ja pokušati da ih ubedim.

On se zbuni i brzo ode. Posle sam zažalio što mu ipak nisam dao neki dinar. Dobru je priču smislio.

Sledećeg dana sretnem na ulici prijatelja jednog mog prijatelja. U stvari, on me je zaustavio i pitao da li hoću da kupim cigarete. Tako smo započeli razgovor.

Prijatelj moga prijatelja je izgubio posao. Sada trguje cigaretama, benzinom i zlatom. Kaže da je cena zlata u Beogradu pala. Ilegalno tržište je preplavljeno zlatnim predmetima. Pojavili su se čak i zlatni zubi. Prijatelj moga prijatelja tvrdi da je celo jutro proveo odvajajući zlato od zuba. Mnogo zlata je, navodno, stiglo sa Kosova, ali mu se ne zna etničko poreklo.

Dva dana kasnije posetila me je žena koja je pre toga više puta telefonom najavljivala, pa zatim otkazivala svoj dolazak. Želela je da kupi upravo objavljeni prevod knjige Hane Arent, Izvori totalitarizma koji se trenutno može nabaviti jedino preko časopisa "Alexandria". Trebalo joj je vremena da sakupi novac. Kada sam joj pružio knjigu rekla je: "Znate, sve ovo što se nama sada događa ne događa se slučajno. Sve je to Hana Arent opisala u ovoj knjizi".

"Kako to mislite? – upitao sam.

Umesto odgovora ispričali mi je svoju životnu priču.

"Moj muž Albanac ubijen je pre nekoliko godina. Možda se sećate toga, bilo je u novinama. Bio je fini i obrazovan čovek, bivši jugoslovenski ambasador. Policija je sprovela istragu, ali bez ikakvih rezultata. Posle toga mene su dva puta pretukli nepoznati ljudi. Opet niko nije otkriven. Pre nekoliko dana moja kuća u Grockoj je opljačkana. Čula sam da su to uradili ljudi koji su se raspitivali 'gde živi ona Šiptarka'. A ja sam, molim vas, iz stare i ugledne srpske porodice. Eto, to vam je Hana Arent".