|
 Predgovor
Jednom davno, dvor
bagdadskog kalifa pogodila je teška nesreća: bez ikakvog vidljivog spoljašnjeg
razloga, kalifov sin, izabranik za naslednika prestola, počeo je iznenada
da kopni. Ni najveštiji lekari i vidari, čak ni astrolozi nisu mogli da
utvrde uzroke njegove teške bolesti. A onda, na dvor pozvaše jednoga drevnog
mudraca, učenjaka i lekara, koji je bio poznat po svojim spisima o razumevanju
ljudskog društva. Ušavši u dvorske odaje, on pridje mladome princu pažljivo
ga posmatrajući, uze ga za ruku sa prstima na njegovome bilu i poče sa
njim da razgovara. Tako saznade da je princ, pre nego što će zapasti u
bolest, bio na putu u Basri. Pri pomenu imena grada, prinčev puls zakuca
brže. Potom drevni mudrac dovede čoveka iz Basre koji, u prinčevom prisustvu
poče da redja imena svih ulica i sokaka u tome gradu. Pri pomenu jedne
od ulica, prinčevo srce opet zakuca brže. Potom, po naredbi, u kalifov
dvor stiže čovek iz ulice čije je ime izazvalo kraljevićevo uzbudjenje.
Pre nego što će poznavalac Basre početi da naziva imena kuća i porodica
iz ulice, drevni mudrac ponovo uze princa za ruku i zagleda se u njegovo
bledo lice. Pri pomenu jedne kuće i jedne porodice, mladićev puls poče
ludo da udara. On okrete glavu ka zidu ne bi li sakrio uzbudjenje, ali
veštome lekaru ništa ne promače. Završi sa ispitivanjem, ode kalifu i
reče mu da njegov sin boluje od ljubavi, da se tajno zaljubio u kćer prodavca
konja, devojku koju je ugledao skrivenu iza zavese. Budući da je to bila
zabranjena ljubav, mladi princ je počeo da pati i da kopni. Šta se dalje
dogadjalo sa kraljevićem, nije važno za našu priču, ali se u nauci zna
da se ova ljubavna povest uzima kao simboličan početak nauke o duši. Iako
ljubav predstavlja univerzalni emotivni arhetip, ili kako bi to rekao
jedan filozof - egzistencijal - svest o njoj najduže traje u poeziji.
Istorija ljudske duhovnosti
počiva u najvećoj meri na osećanju ljubavi koje, ispoljavajući se u različitim
oblicima, kazuje jedinstvenu priču o velikoj moći čuvstva koje je Bog
podario jedino čoveku. Ta čudesna, blagotvorna, razarajuća, očaravajuća,
ponižavajuća, opčinjavajuća, ta sveobuhvatna i sveprisutna snaga jeste
ljubav, koja, kako Dante veli na samome kraju Božanstvene komedije, "pokreće
sunce i zvezde".
Eloiza, nećaka moćnoga
kardinala Fulbera, bila je, medjutim, prva u istoriji ljudskih osećanja
koja je sopstvenom ličnošću i vlastitom sudbinom pokrenula svet i izrazila
misao u koju će potonja pokolenja početi da veruju: čednost ne treba shvatati
kao fizičku kategoriju, ona je, zapravo, pitanje celovitosti duha. Upravo
je ona, zapisujući da "Reći: 'Volim te', znači 'Ti nećeš umreti", otvorila
put u doba Renesanse. Reklo bi se, odista, da doba Preobražaja pre počinje
pričom o veličanstvenoj ljubavi Eloize i Abelara, nego arhitekturom Bruneleskija
ili Bramantea, Donatelovim skulpturama ili slikarstvom Mazača i Pjera
dela Frančeske. Novo poglavlje u istoriji čovečanstva, dakle, započelo
je mišlju o ljubavi.
Posle stotinu i pedeset
godina, devetogodišnji dečak Dante Aligijeri zauvek će zapamtiti lik devojčice
Beatriče, u "haljini grimizne boje". Postavši pesnik, on će o toj ljubavi
pevati u Novom životu. Smeliji sastavljač izbora ljubavnih pisama mogao
bi da pretpostavi da njegova poezija možda ne bi pretrajala do donaših
dana, da nije zavoleo Beatriče, da nije osetio kosmičku snagu ljubavi.
U svakom slučaju, manje nam je smelosti potrebno da poverujemo da je veliki
Firentinac tako smelo i ubedljivo imaginirao ljubav i patnju Paola i Frančeske,
upravo stoga što je sam bio zapaljen ljubavnim žarom.
A onda, i mladi Petrarka
u avinjonskoj crkvi ugledao je Lauru. Kada su se sreli pesnik je imao
dvadeset i tri, a ona dvadeset godina. Već je bila udata žena, a on mladi
naučnik i pisac. Četrdeset dve godine posle prvog susreta, dvadeset jednu
godinu posle njene smrti, već stari Petrarka, sredjujući papire, našao
je stari sonet i napisao nove stihove: "Godine hiljadu trista dvadeset
sedme, aprila, u prvi sat šestoga dana, ušao sam u lavirint iz koga nema
izlaza."
Jedan filozof je davno
zapisao da je ljubav najuzbuljivije čovekovo iskustvo. Šta god da mislimo
i pišemo o tajnama ljubavi, u ljubavi postoji nešto ako ne matematički
tačno, a ono nepromenljivo i neosporno. Bez obzira na sve, u ljubavi postoji
luda zakonomernost, harmonija neobičnosti. Inače to i ne bi bilo iskustvo
ili svet otet od haosa. I da bi se razumela Petrarkina ljubav prema Lauri,
običnoj ženi prosečnog Avinjonca koja je imala devetoro dece - nije potrebno
istraživati po arhivima: prava ljubav može, mnogo bolje nego nauka, da
otkrije našu srodnost sa Plejadama koje sijaju na nebu ili sa ritmom uzburkanog
mora. Ovo iskustvo ostaje nepoznanica za nezaljubljenog čoveka: on veruje
da postoji sam po sebi i sam za sebe i on ne veruje misli da ljudsko srce
i galaksija mogu da žive po istim zakonima. On nije doživeo onaj čas kada
se to otkriva iznutra.
Do nas, na žalost,
nisu stigla Danteova pisma Beatriče, niti Petrarkina pisma Lauri, ako
su ih oni ikada i pisali. Petrarkin Kanconijer mi danas možemo razumeti
kao svojevrsna pisma Lauri, kao što smo bili sloborni da Sapfine ili Propertijeve
pesme u obliku pisma razumemo kao model njihovih ljubavnih epistola koje
su, ako su i pisane i slane voljenome biću, nestajale sa glinenih tablica.
U osnovi, osećanje
ljubavi je uvek isto i pod kapom nebeskom javlja nam se u jedinstvenom
obliku. Ljubav ne poznaje evoluciju. Od vremene Solomonove Pjesme nad
pjesmama ("Lijepa ti si, draga moja, lijepa ti si, oči su ti kao u golubice
izmedju vitica tvojih") pa do trećega milenijuma - ljubav izmedju muškarca
i žene na isti način potresa njihova srca i muti im svest, istim putem
doziva iz dubine bića najraskošnija osećanja i najvrelije strasti, na
isti način živi i gasne. Različiti su samo ljudi, akteri ljubavne drame,
učesnici ljubavnog ditiramba, elegije ili, ponekad, tragedije, i to je
ono što ljubav čini posebnom, jedinstvenom, neponovljivom. I ljubavi jednog
te istog čoveka razlikuju se medju sobom, i stoga se svakome od nas, ponovo
zaljubljenom, čini da volimo prvi put. I svaka naša nova ljubav i zaljubljenost
uopšte zasnivaju se na idealizaciji. Uverenje da je za ljubav i u ljubavi
neizbežna idealizacija izgleda nam kao opšte mesto. Ali, za razliku od
većine opštih mesta i petrificiranih istina koje postoje pasivno, izvan
naše svesti, ne pokazujući ni najmanji upliv na našu sudbinu, na formiranje
našega odnosa prema čoveku i svetu, ubedjenje da je u ljubavi "neizbežna
idealizacija", upravo idealizacija, kada nam se voljeno biće ukazuje duhovno
i telesno lepše i bolje no što ono uistinu jeste, to ubedjenje ne živi
izvan naše svesti i nije pasivno. Hteli mi to ili ne, ono u odlučnom trenutku
utiče na našu sudbinu. Tako se, rodjene na krilima idealnoga, savršenog
lika voljenoga bića, radjaju velike ljubavi o kojima zna i koje pamti
svetska književnost.
Knjiga koju predstavljam
čitaočevoj pažnji nastala je, pre svega, iz uverenja da, osim što su ljubavni
odnosi sami po sebi uvek zanimljivi, oni mogu imati drugu, dublju dimenziju
ako ih proživljavaju i o njima govore umetnici čije je poslanje na zemlji
da promišljaju i razumeju svet. I odista, kada o ljubavi pisma pišu majstori
reči koji su obeležili povest čitave jedne velike oblasti ljudskoga delovanja
- više nije reč samo o jednostavnom i jednoslojnom izražavanju osećanja.
Mi se susrećemo sa autentičnim umetničkim činom, jer neponovljiva artukulacija
ljubavnog osećanja izmiče prostoti opštih mesta.
Gledano sinhronijski,
ovaj izbor mogao bi imati i izvestan interpretativni značaj: nije nezanimljivo
uporediti kako se o istoj temi piše u različita vremena i u različita
životna doba. Dok se o telesnim strastima u 17. veku piše uzdržano i oprezno,
liberalni, oslobodjeni 20. vek stvari će početi da naziva pravim imenima.
O putenoj požudi na jedan način pišu mladi ljudi (Apoliner, Elijar), a
na drugi način vlasnici tela koja venu (Miler, Turgenjev). Dok jedni osećaju
čežnju za bićem (Cvetajeva, Pasternak), druge zahvata ljubavna požuda
(Džojs). Na jedan način piše Igo svojoj ženi, a na drugi način ljubavnici.
U pismima u kojima svojom ljubavlju prema Hristu i bratskom ljubavlju
prema srodnoj duši hrabri, podržava i podupire Olimpijadu, Sv. Jovan Zlatousti
izlaže svojevrsnu istoriju ranog hrišćanstva. A Marina Cvetajeva, Pasternak
i Rilke, osim izražavanja nežne, duhovne ljubavi, u pismima izlažu i osnovne
elemente svoje poetike. Imena Eloize i Abelara uvek zajedno, kao imena
Romea i Julije, spominjaće vekovima njihovi sledbenici po peru i osećanjima.
U pismima samosvojne, nezavisne i otvorene portugalske kaludjerice iz
sedamnaestoga veka koja hrabro govori o ljubavi vidimo preteču Žorž Sandove,
Simon de Bovoar, ili, čak, i začetnicu modernog i postmodernog "ženskog
pisma".
Na kraju, dodaću
nešto sasvim lično, čemu ću priložiti skromno svedočanstvo koje sam, za
ovu priliku, ukrala iz duboke privatnosti dvoje ljudi. Naime, da nisam
uverena da ljubavna pisma ne postoje u svakodnevnoj komunikaciji medju
zaljubljenima, ovog izbora verovatno ne bi bilo. Ljubavno pismo nije samo
tekst poruke visokog intenziteta: ono je i dodir, izraz lica, bljesak
u pogledu, kratka beleška pored telefona... U književnom obliku, ljubavno
pismo je plemenito svedočanstvo telesne i emotivne oluje koja upravlja
umom i jezikom, a u svakodnevici, ono je trajni egzistencijalni razlog
opstanka ljubavne poezije.
Evo tog dokaza moćnog
učešća poezije u svakodnevnom ljubavnom opštenju. Verujući da same njegove
reči neće biti dovoljne da posvedoče o dubini osećanja, jedan anonimni
muškarac jednoj anonimnoj ženi napisao je pismo prizivajući u pomoć stihove
magične lepote. Reč je o pesmi Bore Radovića Mleko i med:
Noć, 22/23. avgust,
3.30: izabrana ljubavna pesma za X.
Da nam je znati, tebi
i meni,
čija je ono kuća u
šumi,
navraćali bismo pred
njen prag, tragajući
za dupljom gde se
skuplja med,
za vimenom iz kojeg
se pušta mleko;
noćivali bismo u njoj
čelom uz čelo:
"bliznake jezgre u
koštici".
Da nam je sesti, tebi
i meni,
s večera za sto u
onoj kući,
osluškivali bismo
vreme kako grebe
i cijučući podrumom
tumara,
dok izmedju tebe i
mene -
kao medj nepcem i
jezikom -
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u
zemljane posude,
uvode sjaj bića u
razgovor očiju.
X, kada si se javila
telefonom nisi, naravno, mogla da sanjaš u šta upadaš. Jasno ti je koliko
nisam mogao ništa da ti kažem. Ja prvi put učim koliko ljubav može, a
ponekad i treba da bude nedosledna: ti taj nauk odbijaš. Ti hoćeš zid,
ali on nije mogućan. Ti znaš šta hoćeš i šta nećeš, ja ne znam ništa.
Da li ti baš stvarno znaš šta nećeš, da li ti baš znaš kako se to neće?
Pročitaj pesmu još
jednom, pa da razgovaramo u sjaju tvog bića. Hoćeš li, možeš li, kako
to priliči pravoj ljubavi?
Tvoj Y.
Ako bi ovaj citat
poslužio da ohrabri čitaoca knjige da počne da mašta o svom prilogu planetarnoj
knjizi ljubavnih pisama, onda ću ovu misiju protiv banalnosti i sivila
oskudne svakodnevice smatrati pobedom ljubavi.
Žaneta Djukić Perišić
Ovidije
SAVETI NJEMU KAKO
PISATI LJUBAVNA PISMA
Vosak tablice
uglačane nek' proba plićak li je,
vosak, poverenik
nauma tvog, nek' prvi krene,
nek' ponese slatke
reči tvoje, što izraz su onih
što ljube;
ti moli, ko god da si, ali ne mlako.
Hektora mrtvog
Prijamu molbom ganut Ahilej je
dao; gneva se okane
bog kad čuje molbeni glas.
Obećaj, obećavaj!
Ta, kome škode obećanja?
Ko god mu
drago obećanjima bogat postati
može: nada traje li
traje, jednom li poveruje;
varljiva jeste
ona, al' ipak boginja zgodna.
Ako pokloniš nešto,
smišljeno te odbiti može;
na korist
ti biti može, ništa propasti neće;
pa i da ne pokloniš,
nek' izgleda k'o da ćeš dati.
Tako gospodara
često vara neplodno polje;
tako, da gubio
ne bi, neprestano kockar gubi,
i kocka natrag
poziva često strastvene ruke.
Vezu bez poklona
početi, to napor jeste, i trud,
da ne dâ badava
to što dade, davaće vazda.
Pa nek' ode pismo
najpre, pero nek' ureže slatke
reči, nek'
ispita mis'o i srce, nek' izvidi put;
Pismo na jabuci
napisano Kidipu prevari,
moma nevoljna
uhvaćena bi rečima svojim.
Obrazuj se lepo,
savetujem, o mladeži rimska,
ne samo zato
da braniš optuženog što brine;
k'o narod i sudija
strog i senat izabran tako
i moma pobeđena
biće rečitošću tvojom.
Al' talenat sakrij
i rečitost ne nosaj na dlanu;
nek' rečenica
tvoja izbegne prazne reči.
Ko, ako nije lud,
deklamuje voljenici nežnoj?
Dešavalo se
da pismo jak razlog mržnji bude.
Neka tvoj govor
uverljiv bude i reči obične,
pa ipak slatke,
k'o da tu, prisutan, razgovaraš.
Neće li pismo
da primi i nepročitano vrati,
nadaj se,
pročitaće ipak i drži se plana.
Vremenom ralici
privedu se tvrdoglavi junci,
vremenom nauče
konji tvrde uzde da trpe,
gvozdeni se uništava
prsten upotrebom stalnom,
propada raonik
krivi neprestano u zemlji.
Šta je tvrđe od stene,
šta je mekanije od vode?
Pa ipak tvrde
stene izdubi mekana voda.
Penelopu samu vremenom,
ded istraj, osvojićeš.
Pergam, vidiš,
uzeše kasno, al' uzeše ipak.
Pročita li, a odgovor
ne da, siliti je nemoj.
Ti gledaj da pročita
nežnosti tvoje do kraja.
Što je htela da pročita,
želeće na to odgovor
da dâ: sve ide
to po svome redu i postupno.
Možda će ti najpre
stići pismo obeshrabrujuće
gde traži da je
ne salećeš više: boji se tog
što traži, a želi
ono što ne traži: da istraješ.
Nastavi, i želja
će ti se ostvariti brzo.
(Ars
amat. I 435-484)
SAVETI NJOJ KAKO PISATI
LJUBAVNA PISMA
Nek' reči na čamovim
tablicama izmere plićak!
Neka sluškinja
spretna donese poslato pismo.
Sagledaj, svaki put
kad čitaš, iz samih shvati reči,
da li se pravi
ili iz srca pokrenut moli,
i zakratko zatim otpiši.
Zastajak zaljubljene
podstiče uvek,
ali samo ako kratko traje.
No nemoj se ni lako
obećati moliocu mladom,
al' ipak grubo
ne odbijaj ono što on želi.
Nek' se i boji i nada!
Kol'ko god puta uzvratiš,
nek' mu je sve
izvesnija nada, a strah sve manji.
Otmene, al' i obične,
svakodnevne, devojke,
pišite reči: jednostavni
govor se dopada.
Ah, kol'ko puta ljubavnik
neodlučni buknu zbog pisma,
a naškodi neotesan
jezik pravoj lepoti!
No, budući da vam
je stalo da prevarite svoga
čoveka, ma i da nemate
prsten venčani,
tad nek' bliska ruka
sluškinje il' roba pismo nosi
i nemojte zalog
svoj poveriti robu novom.
Pokvaren je taj, stvarno,
koji takve dokaze čuva,
jer kao da na
priliku drži oganj iz Etne.
Videh ja nesrećne
mome, pobledele od straha tog
kako večito moraju
da trpe robove te.
Dozvoljeno je, smatram,
podvalu podvalom suzbiti
i zakonski dići
oružje na naoružane:
nauči ruka ista raznim
načinima da piše
(Ah, crkli oni
zbog kojih takve savete dajem!)
i bezbedno nije otpisati
na brisanom vosku,
da ne bi sačuvala
tablica rukopisa dva.
Nek' izgleda uvek
k'o da zaljubljena ženi piše,
ona nek' bude
umesto on u pismima vašim.
(Ars amat.
III 469-498)
Prevela Milena Jovanović
PRIRODA LJUBAVI
Eloiza - Abelaru
Abelar - Eloizi
Deni Didro - Sofiji
Volan
Džordž Gordon Bajron
- Terezi Gvičoli
Džon Kits - Fani Braun
Viktor Igo - Adeli
Fuše
Tomas Man - Katji
Pringshajm
Boris Pasternak -
Olgi Frejdenberg
Franc Kafka - Mileni
Jesenskoj
Henri Miler - Anais
Nin
Žan-Pol Sartr - Simon
de Bovoar
Boris Pasternak -
Olgi Ivinskoj
Eloiza - Abelaru
11. vek
Svom jedinom poslije
Krista,
njegova jedina u Kristu
Začudila sam se, predragi
moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i prirodni
red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom,
supruga pred suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom
i svećenikom, đakonica pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo
višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega;
ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red dostojanstva.
Još je nešto pobudilo
moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu -
ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati
naše suze, učinila je da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla
suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj poslanice: »Ako me Gospod
preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima...«.
O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja
usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje
bijedne službenice da ih pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi
život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji
nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu predvesti
one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za
njih već ćeš ih moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo
spasenje. Š…Ć
Jedini i predragi
moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od
onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi
naše molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više
i što rječitije posredovati za tebe. Jao, jao, zar možeš misliti da bismo
bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi,
kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla
prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš
očaj digao, tako da kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom
više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja
svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač, eto što bi
ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo
da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele
za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom ćemo izgubiti svoj pravi život,
a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?
Ali, nadamo se da
Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju
smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti
zateče još na nogama? Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti
da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu kobnu dužnost i da ti ukažemo
žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak tvoje pomoći
nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.Š…Ć
Samo, čemu da se ja
nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom putu
na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od
tebe? Znam da si živ i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi
užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja
prisutnost mi je uskraćena.
Oh, kad bih samo smjela
uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O neblaga
blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje
strijele i sad me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više
sulica, a luk njene srdžbe nije više pogibeljan ni za koga. Da joj je
i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći neranjeno
mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća
jest da smrt ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija,
plaši se tog kraja koji sama požuruje.
Oh, bijedne li mene
među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao iznad
meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje
sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek
više izdiže, više i trpi kad pada. Među ženama plemenita i moćna roda,
ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već toliko nesklona
koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok
ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je
s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega
je bilo krajnje mnogo.
Ista ta sudbina dovela
me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu,
kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač
suglasan svojim bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti
užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i očaja blistave dane mog ponosa
i mojih strasti.
Da uvreda bude bolnija,
a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti.
I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim
manje skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu,
nebeska nas je strogost poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili
tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom časnom koprenom prekrila sramotu
naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku njegovu nad našim
glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne
slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.
Za čovjeka zatečena
u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono
što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a
mislio si da će ti baš ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice
navlače na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite
žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo slušali samo glas strasti,
već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti,
ti u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući
tvoje zapovijedi u društvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak
morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posvetiš
sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmišljanju
o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od
našeg življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je
bio naš zajednički. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti
si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.
Ponižavajući se za
mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze,
udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti
bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doći na svijet da budem
uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole, uvijek ćeš biti propast
i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba
čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje...
Neka tvoja duša ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim.
Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena
put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«Š…Ć
Zahvaljujem ipak
Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam maločas
govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima
mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko
god me opravdava čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš
nikakva učešća u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga počinila mnoge
opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim nevinom. Podložna zarana
putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas trpim i
kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši
što nije loše počelo.
Neka Bog učini da
ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako primjerena
bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu
jednog časa pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše,
kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu.
Ako ti i mogu otkriti
svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi
Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog
časa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj
volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam
mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to nazvati pravim pokajništvom,
ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još uvijek
s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja?
Lako je ispovjediti svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći
svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je najteže baš je iščupati
iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)
Ova gorčina istinskog
kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo pravednika
koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili
od prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko
su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju
se među mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim
voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruće želje.
Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane
noći. Za vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija
i najčišća - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju
ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom.
Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem zbog
onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko
urezani s tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i
svake prilike koji su bili svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo
počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta prošlost koja me obuhvata
i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti,
riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.Š…Ć
Ova je milost, predragi
moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te
izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj
najvećoj prividnoj strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio
je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio
život.
Kako sam ja daleko
od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori,
doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano
me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju
moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik.
Hvale moju čistoću
jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju
je krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti.
Čašćena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire
u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije skrito.
Hvale moju vjeru u
vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš
hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog
će nam to upisati u dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada
tu nema čistoće u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule
ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveću redovnički
život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam
jedina može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla.
Ali i tada uzalud činimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer
je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman ćemo slijediti oba savjeta
ako nas u tome ne vodi ljubav božja.
Bog zna, Bog sam zna
da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega
i da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed,
a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome
su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje
i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje
te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao
ono što je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no
preporučaš za moje molitve: od mene tražiš baš ono što ja tražim od tebe.
Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati
me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti
liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u
pomoć mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati
da ne padnem prije nego mi pružiš ruku.Š…Ć
Zato te i preklinjem
da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja
kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti,
boj se da ne nestane pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu
mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve
ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je u pravih
pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko
ih više ne ističe nego licemjeri.
Š…ĆJa sam sretna s
tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila
presudna. Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim
otrovom, jer je moja jedina želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu,
kad se o meni radi, više bojazni nego povjerenja i tako će tvoja brižnost
biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času pogibelj je veća
nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.
Nemoj me hrabriti
na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«,
»vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim
pobjednički lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti
se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabačenlji
kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je
sretan s onim što je dobio.
Zar je potrebno da
svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog
Jeronima:
»Svjestan sam slabosti
svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo
da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u
traženje nesigurna cilja?
Preveo
Vojmir Vinja
Abelar - Eloizi
11. vek
Vjerenici Kristovoj,
sluga istog Isusa
Krista
Izlaganje onoga što
mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri tačke.
U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni
red postavljajući u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario
jade koje sam morao ublažiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da
sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja
mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja
stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja
i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe,
suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno me moliš da ti više hvale
ne upućujem.
Odgovorit ću na svaku
od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti pružim
pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja
kad budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati
me o onome što se odnosi na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora.
Imat ćeš prema mojim riječima više poštovanja i povjerenja kad spoznaš
da mi se ne može pokude upraviti.
Najprije o onom pozdravu
koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono
što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama
upućenim odličnijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije našega?
Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela biti mojom gospođom onog
časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi još da ti
govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi
na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu
božju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuješ. Mislio sam
da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere božje Providnosti
prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona
pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako
kažeš, jedinu jednu brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš
da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu moju ljubav, preklinjem te,
odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nećeš
mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti
da u vječno blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila
do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomoć da ne budeš odvojena
od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti
da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno
pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne
rastanemo? Š...Ć
Pa ipak, hoću na
još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost
i korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena
pravednije nakon naše ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok
smo živjeli u stanju bluda.
Nedugo nakon vjenčanja,
sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao
sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje
zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje
bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije zadržalo ni poštovanje prema
mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez
grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu.
Čemu da spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni
život prije vjenčanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema
tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov
kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?
Tko bi se usudio reći
da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao?
Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati
da se tolik zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile
ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni
napad nanesen veličanstvu mjesta posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako
se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj
nego neprekidnost zala koja trpim.
Sjećaš se isto tako
kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila
u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj
danas pripadaš. Sudi, dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost
božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privuče u vjerski red koji
se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho
koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov
njenim posljedicama.
Takvi su bili putevi
pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da
nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to,
predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže
milosrđa Gospodinova privele spasenju. Od kakve proždiruće Haribde oslobodi
Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su već bila zahvaćena
vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije
morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja:
»Gospod se moj brine
za mene.« Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od
kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti
koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu njegovu.
Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu.
Pokaži što se sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru
nepokajanih i okorjelih. Misli na očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao
i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas, on nas je preporodio;
zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna
strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade
spasenjem dviju duša. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno
oslobođenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu
zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i božjoj ljubavi.
Dobro znaš u kakvo
su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje
tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane
svetačke ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati.
Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojažljivosti
i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao prijetnjama i
udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih
pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i
nebo i svoju dušu, gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem
ni imenovati. Što je drugo preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da
sprječi moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogući?
Strahovito izdajstvo
što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje:
Kad sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih
želja i glavni uzrok moje raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi
način. Moje udo koje je griješilo bilo je kažnjeno: u boli je platilo
svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog
kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako
sam postao tim podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena
zaraza nije više mogla napasti ni okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti
prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevši mi ga
dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi
bilo izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti.
Naprotiv, sve što je čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen
teškog jarma požude.
Milost božja me učinila
čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je
baš zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko
ne usuđuje nazvati pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila
nečistoće zla i sačuvala mi nevinost duše.Š...Ć
Ti si veća od nebesa,
ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta.
Ali što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad
je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu
svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi ako ne tebe samu? Eto,
to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što
ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko
ne može više voljeti nego onaj koji daje život svoj za one koje voli.«
On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala
u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom
ljubavi. Ja sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti
i to je sve što sam ja volio u tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda
je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio poradi tebe
i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju
su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv,
za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je našu
dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi
k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje
i svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom
okrutnosti kojima je bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom
koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo
Nebu zahvaliti.
Nepravedna si što
ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji
božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika.
Plači onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog
Gospodina, a ne živog slugu njegova koji je upravo oslobođen od smrti
vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti
njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija
i nježnija pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da
je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lakše kaznio
i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po mojoj nekad
nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu
grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv,
ostavljajući u tebi greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih
valova, očito te je predodredio za vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala
da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina
očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga
neće zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.
Meni nije očekivati
vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude
ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca
neću zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne
neću podnijeti i što sam s prolaznom boli izbjegao vječnim bolima. Ljudi
koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su životinjama, jer
je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.
Tješim se što vidim
da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od
nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe.
A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh
sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala si me prije za gospodara.
Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju strah.
Š...Ć
Budi pozdravljena
u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.
Preveo
Vojmir Vinja
Deni Didro - Sofiji
Volan
3. novembar 1759.
. . .Od ranog jutra
čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama,
kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na
potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su
opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju.
Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj
i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja
ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li
vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?
Čitavo jutro sam se
mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao
razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi
je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo.
Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećaoi; vratoo se i
seo za kartaški sto da prekratim teške sate.Od prijatelja nisam imao nikakvih
vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu;
jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati
u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije
ništa. . .
Možda ćemo otići
u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu,
za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja;
ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude
veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni,
obrni, uvek s4e nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim
jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako
drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova
nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan
ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću
i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč,
a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna
zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje
je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega
usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano
i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv
i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja
mog osećanja drukčija. . .
Poslao sam čoveka
u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene aod vas uzme samo jedan
redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem
glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj
mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana
na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde
stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu
oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. .
.Danas gotovo ništa nisam uradio. Pfre podne je proletelo ni sam ne znam
kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan
mi neće biti izgubljen ako četvrt saata razgovaram sa vama. Zbogom, moja
Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i
ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nhestalniji i od vremena.
. .
Zbogom, prijateljice
moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje
dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam
vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo
jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali
mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.
Loše sam raspoložen.
Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti
sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u
Parizu ne pišu, i što me to ljuti.
Prevela
Mira Vuković
Džordž Bajron - Terezi
Gvičoli
Bolonja,
25. avgust 1819.
Tereza, moja najdraža,
Pročitah ovu knjigu
u tvome vrtu. - Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao.
To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je - moja prijateljica.
Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to
je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis
onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom,
mogao misliti samo o ljubavi.
U toj reči, prekrasnoj
na svim jezicima, a ponajviše na tvom - amor mio - sadržan je moj bivši
i moj budući život.
Osećam da ovde
postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom - ti ćeš odlučiti.
Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira:
voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo.
Ali, kasno je
za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao
da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema
tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim.
Pomisli ponekad
na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali - ali to se nikada neće
desiti, dok god ti sama to ne poželiš.
Bajron
Prevela Zlata Kijurina
Komadina
Džon Kits - Fani Braun
Mart,
1820.
Najsladja Fani,
Plašiš se ponekd da
te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom
pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem
nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suviše. Ali
zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvek nova. Tvoj poslednji poljubac
je uvek najsladji, poslednji osmeh najsjajniji, poslednji pokret najljupkiji.
Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem,
kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim
samo tvoju lepotu. I, ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim
srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za
trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko
i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih
mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja
osećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena,
duša smeštena u telo suviše tesno za nju. Nikada nisam osetio da moja
duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud
ne odlutaju: ti uvek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja
izbija iz tvoga poslednjeg pisma, čini me neizmerno zadovoljnim: ipak,
ne smeš dozvoliti da te takve misli muče.
S Braunom je
gotovo, ali tu je gospodja Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj
majci.
S ljubavlju, tvoj
Dž. Kits
Prevela Zlata Kijurina
Komadina
|
Autor:
Žaneta Đukić Perišić (priredila)