Džefri Saks
MISTERIJA GLOBALIZACIJE

Profesor Harvardskog univerziteta, Džefri Saks,
poznat je kao savetnik mnogih vlada zemalja u razvoju, pre svega u Latinskoj Americi, Istočnoj Evropi i u državama bivšeg Sovjetskog Saveza. Poljski pokret "Solidarnost"
i prvu nekomunističku poljsku vladu poučavao je radikalnim ekonomskim
reformama, a vlade Slovenije i Estonije uvođenju novih valuta. Između jeseni 1991. i januara 1994. vodio je tim ekonomskih savetnika Borisa Jeljcina.

Za međunarodnu privredu važni su trgovinski i finansijski odnosi među nacionalnim privredama, kao i uticaj međunarodne trgovine i finansija na raspodelu proizvodnje, prihoda i bogatstva po svetu i među državama. Poslednjih godina, međunarodnu ekonomiju sve više zaokuplja jedno pitanje: kakvi će biti rezultati nacionalnih privreda danas, kada je skoro čitav svet sjedinjen u jedno globalno tržište? Kao rezultat promena u ekonomskoj politici i tehnologiji, privrede koje su nekada bile podeljene visokim transportnim troškovima i veštačkim barijerama u trgovini i finansijama sada su povezane sve gušćom mrežom ekonomske međuzavisnosti. Ova prava pravcata ekonomska revolucija, izvedena u toku poslednjih 15 godina, sručila se na nas tako iznenada da se temeljno grananje njenog uticaja na rast, raspodelu prihoda i bogatstva i modele ponašanja u svetskoj trgovini i finansijama tek nazire.
    Najuočljivije obeležje nove svetske privrede jeste sve veća vezanost između visoko i nisko razvijenih zemalja. Uostalom, visoko razvijene privrede Evrope, Japana i Sjedinjenih Država bile su u znatnoj meri povezane trgovinskim tokovima još 60-ih. Velika novina tekućeg veka je mera u kojoj su siromašne nacije sveta postale deo globalnog sistema trgovanja, finansija i proizvodnje, pre kao partneri i igrači na tržištu nego kao kolonijalni podanici. Za poklonike globalizacije, ovakav razvoj obećava veće dobiti od trgovine i brži rast za ova oba dela sveta podeljena visinom dohotka. Za skeptike, integracija bogatih i siromašnih obećava sve veću nejednakost kod prvih i veću dislokaciju kod drugih.
    Nacionalne privrede se sve više integrišu u četiri fundamentalna područja – trgovinu, finansije, proizvodnju i rastuću mrežu ugovora i institucija. Veća trgovinska povezanost je jasna: gotovo svake godine od Drugog svetskog rata, međunarodna trgovina rasla je brže od globalne proizvodnje, rezultirajući u većem učešću izvoza i uvoza u GDP-u praktično svake zemlje na svetu. Poslednjih 15 godina, finansijski tokovi preko državnih granica rasli su brže od trgovinskih. Direktne strane investicije (u kojima inostrani kapital dobija kontrolni paket u preduzeću) posebno su rasle brže nego ukupni tokovi kapitala.
    Oštar rast direktnih stranih investicija podvlači ogromnu i sve veću ulogu multinacionalnih korporacija u globalnoj trgovini, a naročito u globalnoj proizvodnji. Kao što su stručnjaci, poput Pitera Dikena (Peter Dicken), pokazali, uz opadajuće transportne i komunikacione troškove, moguće je "podeliti vrednosni lanac" proizvodnje. Različite faze proizvodnog procesa jednog artikla mogu se odvijati u različitim delovima sveta, u zavisnosti od komparativnih prednosti alternativnih proizvodnih mesta. Čipovi i folije poluprovodnika na koje se oni nanose mogu se dizajnirati u Sjedinjenim Državama; sastavljati u Maleziji; a krajnji proizvodi testirati u Singapuru, odakle se mogu slati po celom svetu. Ovi tokovi preko granica često se odvijaju unutar iste multinacionalne kompanije. Činjenica koja zapanjuje u tokovima međunarodne trgovine jeste procena da se trećina robne trgovine zapravo sastoji od prometa među filijalama jedne kompanije, nasuprot transakcijama među različitim izvoznicima i uvoznicima.
    Četvrti bitan aspekt globalizacije je sve veća harmonizacija među privrednim institucijama. Deo toga je stvar imitacije. Većina zemalja u razvoju je, sticanjem nezavisnosti nakon Drugog svetskog rata, izabrala netržišne strategije razvoja. Ti modeli razvoja, kojima je rukovodila država, propali su 80-ih godina, usledio je masovan prelazak ka tržišno zasnovanom rastu, sa vodećom ulogom privatnog sektora. Nakon čiste imitacije, međutim, znatno su porasle obaveze po međunarodnim ugovorima koji se tiču trgovine, investicione politike, poreske politike, prava intelektualne svojine, bankarske supervizije, konvertibilnosti valuta, politike inostranih investicija, pa čak i kontrole podmićivanja. Rastuća mreža ugovora povezuje države u zajednicu multilateralnim obavezama (kao što je grupa G-77, koju čine 132 zemlje članice), regionalnim obavezama (Evropska unija i drugi trgovinski blokovi) i bilateralnim obavezama (na primer, dvonacionalni poreski ugovori između SAD i tuceta drugih vlada).

Implikacije globalizacije

    Implikacije globalizacije, kako za razvijene tako i za zemlje u razvoju, trenutno su predmet intenzivnog istraživanja i žestokih debata o ekonomskoj politici. Trenutno se istražuju četiri grupe pitanja. Prvo, da li će globalizacija promovisati brži privredni rast, posebno unutar četiri petine svetske populacije (4,5 milijarde ljudi) koja još uvek živi u zemljama u razvoju? Drugo, da li će globalizacija podsticati ili podrivati makroekonomsku stabilnost? Da li su nedavni iznenadni i neočekivani kolapsi privreda u kojima se razvija tržišna ekonomija (poput onoga u Meksiku 1994. i Istočnoj Aziji 1997. godine) rezultat dubokih tokova u procesu globalizacije, ili su to buboci, nastali na putu u prosperitet, kojima se moglo upravljati i koji su se možda mogli izbeći? Treće, da li će globalizacija podsticati veću dohodovnu nejednakost i, ako je tako, da li je taj problem ograničen na nekvalifikovane radnike u razvijenim privredama, ili je ta nejednakost dublji rezultat pojačih tržišnih sila u svim delovima sveta? Četvrto, kako državne institucije na svim nivoima – regionalnim, nacionalnim i međunarodnim – treba da prilagode svoje moći i odgovornosti u svetlu nastajanja globalnog tržišta?

Privredni rast

    Čuvena je opaska Adama Smita u "Bogatstvu naroda" kako su "otkrića Amerike i prolaza ka Istočnoj Indiji oko Rta dobre nade dva najveća i najvažnija događaja zabeležena u istoriji čovečanstva". Mislio je da se "spajanjem, po nekom merilu, najudaljenijih delova sveta, omogućava da oni pomognu jedni drugima u ispunjenju potreba onoga drugog, da jedni drugima povećaju uživanja i da podstiču jedni drugima industriju, pa se čini da je njihova opšta tendencija korisna". Otkrića, naravno, nisu bila dovoljna da garantuju ove koristi. I sam Smit je priznao da imperijalna pljačka lišava domorodačko stanovništvo Novog sveta i Istočne Indije najvećeg dela koristi od globalizacije njegovog doba. U našem veku, dva svetska rata, Velika depresija i 40 godina protekcionizma nakon Drugog svetskog rata u najvećem delu razvijenog sveta ponovo je izigrala Smitovu viziju uzajamne koristi od trgovine. Možemo li sada, konačno, da zamislimo Smitov mehanizam kako radi u korist čitavog sveta?
    Dobar deo sadašnjih teorija o privrednom rastu, kao što je istraživanje Džina Grosmana (Gene Grossman) i Elhanana Helpmana (Elhanan Helpman), nude razloge za veselje. Smitove pretpostavke o ogromnoj koristi od trgovine u središtu su mnogih novih matematičkih modela "endogenog rasta". Ovi modeli naglašavaju da dugoročan rast zavisi od veće produktivnosti i inventivnosti, a da podsticaj i za jedno i za drugo (kao što je Smit pretpostavio) zavise od obuhvatnosti tržišta. Ukoliko inovatori prodaju na stalno rastućem svetskom tržištu, u većini slučajeva će biti podstaknuti na inovacije. Ukoliko je produktivnost povećana pobolj- šanjem proizvodnog procesa među brojnim pogonima i ako svaki pogon ima fiksne troškove proizvodnje, onda će veće tržište omogućiti da ti fiksni troškovi budu podeljeni na veću proizvodnju.
    Ovi argumenti delom su poduprti empirijskim podacima poslednjih godina. Zemlje u razvoju koje najbrže rastu tokom poslednje dve decenije su zemlje koje su uspele da obezbede novi rast podstaknut izvozom, posebno industrijske robe. Endrju Vorner (Andrew Warner) i ja smo pokazali da su privrede koje su pokušavale same da se razvijaju štiteći se od uvoza visokim trgovačkim barijerama sporije rastu od otvorenijih, izvozno orijentisanih privreda. Osim toga, i sam izvoz industrijske robe zemalja u razvoju je dokazao Smitov princip podele rada. Stiven Radelet (Steven Radelet) i ja smo pronašli da je u skoro svim slučajevima privrednog rasta podsticanog izvozom u zemljama u razvoju sam izvoz bio deo veoma fine podele rada, tako da su finalni proizvodi (recimo, automobili, avioni, elektronske mašine) rezultat rada brojnih preduzeća na raznim lokacijama, s tim da se radno intenzivni delovi proizvodnje obavljaju u zemljama u razvoju.
    Ova vrsta "nove podele rada" u industriji bila je nezamisliva za ekonomiste koji su se bavili razvojem neposredno posle rata, kao recimo Raul Prebiš (Raul Prebish), koji je siromašnim zemljama savetovao protekcionizam kao poželjan put u industralizaciju. Ovi ekonomisti jednostavno nisu mogli da shvate da proizvodni procesi u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju mogu biti komplementarni. Po standardnoj teoriji, onda, obe strane, podeljene veličinom dohotka, jedna drugoj pomažu da imaju koristi od globalizacije: razvijeni dosežu veće tržište za nove proizvodne procese; zemlje u razvoju koriste te nove procese i učestvuju u globalnoj proizvodnji u multinacionalnim firmama.
    Moderne teorije, međutim, još uvek naglašavaju da koristi koje globalizacija donosi privrednom rastu ne mogu zapravo svi imati. Najčešće se raspravlja o dva najvažnija teorijska izuzetka koja podupiru empirijski dokazi. Prvi izuzetak je zasnovan na geografiji. Koristi od trgovine zavise od toga da li su transportni troškovi između nacionalne privrede i ostatka sveta dovoljno niski da obezbede dobitak i za jednu i za drugu stranu. Ukoliko je privreda geografski izolovana – recimo, okružena kopnom visoko u Andima, ili na Himalajima, ili u Centralnoj Africi, kao što je slučaj sa Bolivijom, Nepalom ili Ruandom – šanse za ekstenzivnu trgovinu su veoma ograničene. Takođe, kao što je pokazao Pol Krugman (Paul Krugman), ekonomista sa MIT-a (Massachusetts Institute of Tehnology, prim.V.K.), kombinacija rastućih prihoda u odnosu na obim i visokih transportnih troškova mogu izazvati da se privredne aktivnosti koncentrišu donekle slučajno u pojedinim oblastima na račun drugih. I klima može imati ozbiljne nepovoljne efekte. Uopšteno govoreći, tropi nameću dodatni teret infektivnih bolesti i često loše uslove za poljoprivredu (koji se tiču zemljišta, vode i štetočina), koga nema u umerenim zonama. Zbog toga se dobar deo svetske populacije može suočiti sa žestokom geografskom preprekom za razvoj, uprkos opštim koristima od globalizacije.
    Drugi bitan teorijski izuzetak, poznat u teorijama razvoja bar još od poziva Aleksandra Hamiltona (Alexandar Hamilton) SAD-u da zaštiti industrije u razvoju, jeste rizik da prerađivači prirodnih resursa mogu biti "uhvaćeni u zamku" nezadovoljavajuće podele rada, pa time odlažu ili blokiraju napredak u industriji neophodnoj za privredni razvoj. Kiminori Macujama (Kiminori Matsuyama) među prvima je formulisao matematički model koji testira ovu ideju. Raniji dokazi, izvedeni iz studija kojima smo rukovodili Varner (Warner) i ja, donekle su poduprli efekat "dinamičke holandske bolesti". Holandska bolest nastaje kad izvoz naglo razvijenih prirodnih resursa izaziva snagu nacionalne valute, čime se podriva profitabilnost industrija koje nisu zasnovane na prirodnim resursima. (Ime je nastalo od deindustrijalizacije koja je, navodno, usledila pošto je Holandija razvila nalazišta gasa u Severnom moru 60-ih.) "Dinamički" efekat je pretpostavljeni dugoročni gubitak rasta nastao usled specijalizacije u primarnim proizvodima (na primer, izvoz gasa), umesto u industrijskim proizvodima, koji, kako se pretpostavlja, nude bolje mogućnosti za dugoročan razvoj produktivnosti.
    Rezultati pokazuju da zemlje sa velikim prirodnim resursima, kao što su izvoznice nafte u Persijskom zalivu, nisu konkurentne u većini industrijskih sektora. To je, čini se, uslov koji je u skladu sa nižim dugoročnim rastom, moguće stoga što industrija pre nego primarna proizvodnja (poljoprivreda i rudarstvo) nudi bolje mogućnosti za inovacije, učenje kroz rad i napredak u produktivnosti na duži rok. Ekonomska teorija predlaže da neka vrsta netržišne intervencije – koja se kreće od zaštite industrija u razvoju do njihovog subvencionisanja – može imati povoljne efekte u takvim okolnostima. Međutim, o praktičnim stranama tih intervencija u stvarnosti se žestoko raspravlja i one se mogu dovesti u pitanje.

Makroekonomska stabilnost

    U čuvenom uzviku očaja usred Velike depresije, Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes) dokazivao je, u svom eseju "Nacionalna samodovoljnost", da privredni odnosi nastali u mreži trgovine i finansija doprinose globalnoj destabilizaciji. Išao je čak tako daleko da je tražio: "Dozvolimo robi da bude domaće proizvodnje kad god je to razumno i korisno moguće; i, iznad svega, pustimo da finansije budu primarno nacionalne".
    Nakon depresije Kejns je promenio mišljenje, pa je veličao poratni povratak na slobodnu trgovinu zasnovanu na konvertibilnim valutama. No, u nacrtu novog MMF-a koji je sačinio zadržao je stav da se finansijski tokovi ograniče kako bi se minimizirala šansa da međunarodni finansijski meteži stvore globalnu makroekonomsku nestabilnost. Zbog toga Statut MMF-a poziva zemlje članice da održe valute konvertibilnim za tekuće transakcije (u suštini za trgovinu i povraćaj profita i kamata), ali ne obavezno i za tokove kapitala.
    Kako je tokom poslednje dve decenije globalizacija uzimala maha, dramatično su rasli razni vidovi međunarodnih finansijskih tokova. Direktne strane investicije, portfolio investicije kroz fondove za određene zemlje, bankarski krediti, krediti po osnovu izdavanja obveznica, derivati (svopovi, opcije, terminske pozajmice), reosiguranje i drugi finansijski instrumenti strašno su porasli. I razvijene zemlje i zemlje u razvoju sve su više strancima otvarala svoja tržišta kapitala. U 1997. godini MMF je preduzeo korake ka unošenju amandmana na članove Statuta kojima se zagovara slobodno kretanje kapitala. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Svetska trgovinska organizacija (WTO) i Banka za međunarodna poravnanja (BIS) su, takođe, sve više tražile međunarodne standarde za liberalizaciju i superviziju međunarodnih investicionih tokova.
    Opšta tvrdnja ekonomskih teorija je da će pojedine zemlje imati koristi od trgovine finansijskom imovinom na isti način kao i od trgovine robama. Finansijske transakcije, po teoriji, donose dve vrste koristi: veću diversifikaciju rizika i međuvremenske dobitke (bolju sposobnost uzimanja i davanja kredita kroz vreme, konzistentniju sa željenim modelom investiranja i potrošnje). Teorija, međutim, nagoveštava i neka ograničenja u optimističkom pogledu na ove stvari, a iskustva stečena tokom međunarodne finansijske liberalizacije daju stvarne razloge za oprez. Možda još uvek treba primenjivati Kejnzov skepticizam, uprkos našoj pretpostavljenoj većoj sposobnosti da prepoznamo finansijske rizike i da njima upravljamo.
    Pravo značenje meksičkog sloma i finansijske krize u Istočnoj Aziji još je daleko od toga da je jasno, ali oba iskustva su pokazala da nesputani finansijski tokovi iz razvijenih zemalja ka tržištima u razvoju mogu izazvati duboku destabilizaciju. Problem je, čini se, što finansijska tržišta podležu izvesnim ključnim "nedostacima tržišta" koje globalizacija pogoršava, a ne ograničava. Jedna vrsta nedostatka je tendencija nedovoljno regulisanih i potkapitalizovanih banaka ka bezobzirnom kockanju sa deponovanim novcem, s obzirom na to da, kako to vide vlasnici/direktori banaka, profit banke ostaje njima, dok se gubici prenose na državu. Tako međunarodna finansijska liberalizacija lošim kapitalizovanim bankarskim sistemima predstavlja poziv na preveliko zaduživanje i moguću finansijsku krizu.
    Drugi nedostatak je finansijska panika koja nastaje kad grupa kreditora iznenada odluči da povuče zajmove od dužnika, iz straha da drugi kreditori čine to isto. Svaki kreditor traži izlaz jer će onaj poslednji ostati kratkih rukava, pod pretpostavkom da dužnik nema likvidnu imovinu kojom bi pokrio naglo povlačenje kredita. Ovakva panika bila je ranije poznata kao navala na banke, koja je mučila banke u SAD pre uvođenja federalnog sistema osiguranja 1934. godine. Čini se da ona preovlađuje u međunarodnom kreditiranju, posebno u bankarskim pozajmicama tržištima u razvoju. I u Meksiku, krajem 1994. i u nekoliko istočnoazijskih zemalja 1997. (Indonezija, Malezija, Filipini i Južna Koreja), nekad oduševljeni inostrani bankari iznenada su prestali da daju nove kredite i produžuju stare. Povlačenje fondova odvelo je zemlje u razvoju u vrtlog, sa opadajućom proizvodnjom i rizikom od trenutnog kašnjenja u otplati duga. Hitno odobravanje spasonosnih pozajmica, kojim je rukovodio MMF, usmereno je ka sprečavanju kašnjenja u otplati dugova, ali se time ne rešavaju osnovni uzroci krize (vidi okvir).
    Ova dramatična iskustva navode na razmišljanje o mnogim uglovima posmatranja pritisaka ka brzoj liberalizaciji međunarodnog kretanja kapitala. Dok zvanični Vašington još uvek snažno zagovara liberalizaciju, dižu se glasovi koji traže postavljanje "eksera u točkove" radi usporavanja kapitalnih tokova da bi se sprečila panika na finansijskim tržištima. Ideje uključuju oporezivanje međunarodnih transakcija (poput čuvenog predloga Džejmsa Tobina o porezu na međuvalutne transakcije kako bi se obeshrabrile kratkoročne valutne špekulacije, ili čileanskog poreza na priliv kapitala); direktna ograničenja kratkoročnih bankarskih pozajmica iz inostranstva kao standard bankarske supervizije i pravila veće otvorenosti. I tako su se i teorija i praksa liberalizacije tržišta kapitala našle u začaranom krugu.

Raspodela dohotka

    Možda nijedan aspekt globalizacije nije tako kontroverzan kao navodni efekti porasta trgovine na raspodelu dohotka. Postoji čitav niz tvrdnji da je globalizacija glavni faktor u rastućoj nejednakosti, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim zemljama. Na ravno, u Sjedinjenim Drža vama rasprava je koncentrisana na razvijene ze mlje, posebno na same SAD.
    Tokom poslednjih 25 godina, međunarodna ekonomska teorija uglav- nom se usredsredila na dve vrste trgovine: unutarindustrij -sku i međuindustrijsku. Prva vrsta, u kojoj Sjedinjene Države Evropi prodaju automobile dok istovreme no uvoze evrop ske automobile, navodno se zasniva na koristima specijaliza cije pod uslo- vom rastućih prihoda ekono mije obima. Sjedinjene Države bi i same mogle da proizvedu auto u "evropskom stilu", kaže se u ovoj teoriji, ali to ne čine jer je jeftinije da prave veći broj američkih modela, pa da neke od njih prodaju Evropi kako bi finansirale uvoz evropskih modela. U unutarindustrijskoj trgovini, po ovoj teoriji – svi dobijaju. Potrošači i u Sjedinjenim Državama i u Evropi uživaju u širem obimu proizvoda i niko ne trpi gubitak prihoda, ni apsolutno, ni relativno. Međuindustrijska trgovina podrazumeva izvoz roba visoke tehnologije iz SAD u Aziju, u zamenu za uvoz jeftinih, radno-intenzivnih proizvoda iz Azije. U ovom slučaju, motiv za trgovinu je razlika u proporciji faktora proizvodnje. Proizvodnja roba Sjedinjenih Država bogata je fizičkim kapitalom i veštinom – razvijena telekomunikaciona oprema, na primer – dok je proizvodnja robe koja se uvozi radno-intenzivna: kao što je obuća ili odeća. U teoriji se smatra da oba regiona imaju koristi od ovakve trgovine, mada radnici unutar neke zemlje mogu dosta da izgube. Recimo, u Sje dinjenim Državama radnici u industriji obuće i odeće mogu da izgube posao suočeni sa konkurencijom jeftine radne snage, dok kvalifikovani radnici u Aziji razumljivo mogu izgubiti kad se iz Sjedinjenih Država uvozi roba čija proizvodnja zahteva visok stepen kvalifikacije. Još uopštenije, prema osnovama Hekšer-Olin-Semjuelson (Heck scher-Ohlin-Samuelson) teorije trgovine, nekvalifikovani radnici u Sjedinjenim Državama mogu pretrpeti relativno, pa čak i apsolutno smanjenje dohotka, dok kvalifikovani radnici u zemljama u razvoju mogu pretrpeti sličan gubitak relativnog i/ili apsolutnog dohotka.
    Kako je unutarindustrijska trgovina generalno najsnažnija među zemljama sa sličnim dohocima (na primer, trgovina SAD-Evropa), dok je međuindustrijska trgovina najsnažnija među zemljama sa različitim dohotkom (na primer, trgovina SAD-azijske zemlje u razvoju), grananje uticaja trgovine između bogatih i siromašnih na raspodelu dohotka navodno više ugrožava određene socijalne grupe, što je činjenica koju je još ranije uočio Krugman. Zbog toga su rastuće veze između bogatih i siromašnih postale ugaoni kamen političkih izazova globalizacije.
    Uprkos napornom radu istraživača, još nema saglasnosti oko efekata globalne privrede na podelu dohotka među razvijenim privredama i onima koje se razvijaju. Jasno je da je period dramatične globalizacije (posebno tokom 80-ih i 90-ih) bio i period sve veće nejednakosti u dohocima unutar Sjedinjenih Država, a naročito relativnog gubitka dohodaka za niskokvalifikovane radnike, što je u skladu sa osnovama teorije trgovine. Međutim, kao što je slučaj sa mnogim važnim ekonomskim fenomenima, uzroci sve veće dohodovne nejednakosti su, skoro sigurno, višestruki. Dok trgovina može biti jedan od krivaca, tehnološke promene, kao što je kompjuterska revolucija, mogu isto tako dati prednost kvalifikovanim nad nekvalifikovanim radnicima, i time doprineti rastućoj nejednakosti. Mnogi istraživači se slažu da su kombinovani faktori odigrali ulogu u povećanju nejednakosti, a većina njih, uključujući Krugmana i Roberta Lorensa (Robert Lawrence), daju pretežan značaj tehnologiji, ne trgovini. To čine zbog jednog glavnog razloga: udeo američkih radnika koji su u direktnoj konkurenciji sa nekvalifikovanom radnom sna gom iz zemalja u razvoju čini se previše malim da bi objasnio dramatično povećanje nejednakosti od kraja 70-ih. Čini se da je manje od pet odsto američke radne snage – u tekstilnoj industriji, industriji obuće, "šrafciger" industriji i sličnim industrijama – "na prvoj liniji napada" jeftine radne snage iz Azije. Ukoliko u Sjedinjenim Državama više nema industrije koja koristi nekvalifikovane radnike, onda veća globalizacija tih roba ne može proširiti nejednakosti u SAD; u stvari, ona bi težila da svim domaćinstvima donese koristi kroz ponudu jeftinije potrošačke robe.
    Problem sa takvim procenama je, međutim, što one teže da se zasnivaju na prilično jednostavnim modelima međunarodne trgovine. Konvencionalni trgovinski proračuni ne mogu obuhvatiti dodatne kanale kojima globalizacija utiče na raspodelu dohotka. Neki istraživači tvrde da veća globalizacija ograničava mogućnost sindikata da postignu veće "sindikalne" nadnice u kolektivnim pregovorima, jer postoji rizik da će odgovor firmi na veće nadnice biti prosto preseljenje u inostranstvo. Tako je otvaranje međunarodne trgovine možda izmenilo pregovaračku moć radnika vi-a-vis kapitala na način koji nije moguće meriti tokovima trgovine. Uopštenije govoreći, izvoz kapitala u zemlje sa niskim dohotkom može pogoršati nejednakosti izazvane većom trgovinom. Istraživači još nisu otkrili veliki uticaj tih dodatnih kanala na nadnice i raspodelu dohotka, ali na izučavanje tih tema još nisu usmerena znatna sredstva.
    Neki sporadični podaci ukazuju da rastuća nejednakost nije samo problem razvijenih zemalja, već i zemalja u razvoju. Ako se razlika u visini plate u korist kvalifikovanih radnika povećava i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju, posredi je nešto više od efekta koji izaziva međuindustrijska trgovina. Deo te priče mogu biti tehnološke promene. Drugi mogući faktor (koji su nedavno izneli Robert Frenk i Filip Kuk) jeste da globalizacija na tržištu radne snage podstiče novi pristup "pobednik uzima sve" ("winner-take-all"). U obrazloženju te tvrdnje kaže se da se tržište za veštine kvalifikovanih radnika u svim oblastima stalno povećava, bilo da je reč o sportu, industriji, nauci ili zabavi, dok nekvalifikovani nemaju posebne koristi od stalnog rasta tržišta. Zbog toga će veličina svetskog tržišta imati različit uticaj na kvalifikovane i nekvalifikovane radnike, povećavajući plate u korist kvalifikovanih širom sveta. Ova hipoteza je empirijski još uvek skoro potpuno neistražena.

Upravljanje privredom

    Bez imalo sumnje, globalizacija ima dubok uticaj na politiku na svim nivoima. Još važnije, nacionalna tržišta relativno gube značaj u odnosu na međunarodna tržišta. To je uloga koju nacionalna država ima, prema lokalnim i regionalnim vladama, s jedne strane i prema multinacionalnim političkim institucijama, s druge strane.
    U Smitovo doba, deo tržišne revolucije bilo je uklanjanje trgovinskih barijera među državama i nekadašnjim državama. Sloboda trgovine među nemačkim državama uspostavljena Carin- skim savezom 1834. i potom potpuno ujedinjenje nemačkog tržišta nakon stvaranja Nemačkog rajha 1871. dokazuju taj istorijski proces. U većini slučajeva, tržišni kapitalizam devetnaestog veka i značaj nacionalnog tržišta razvijali su se istovremeno, čak i uz širenje međunarodne trgovine. Širenje kapitalizma u Evropi, Japanu i Severnoj Americi je, generalno, podsticalo sve veći značaj nacionalne privrede i, time, nacionalne vlade.
    Na kraju dvadesetog veka međunarodno tržište sve više potiskuje nacionalno tržište. Pošto su decenijama eksperimentisale, gotovo sve zemlje su shvatile da je nacionalno tržište prosto suviše malo za efikasan obim proizvodnje u skoro svim industrijskim granama, pa čak i u mnogim uslužnim delatnostima. Efikasna proizvodnja se mora usmeriti ka svetskim tržištima. I više od toga, globalizacija se dokazala kao katalizator međunarodno prihvaćenih pravila ponašanja u trgovini, finansijama, poreskoj politici i mnogim drugim oblastima, čime je podstakla nastanak Svetske trgovinske organizacije i drugih međunarodnih institucija, kao novih bedema međunarodnog sistema koji se rađa. U isto vreme, opštine, lokalne uprave i regioni unutar jedne države sve više zahtevaju svoju kulturnu i političku autonomiju. Država više nije njihov ekonomski zaštitnik i, u mirnim delovima sveta, nacionalna vlada se više ne doživljava kao presudan instrument sigurnosti. Sledstveno tome, regioni međusobno udaljeni, kao Katalonija, Severna Italija, Kvebek i Škotska, kao i oblasti u Rusiji, provincije u Kini i države u Indiji, prihvatili su globalizaciju kao ono po čemu se ravnaju u zahtevima za većom autonomijom unutar svoje države.
    Zato se nalazimo usred zastrašujućeg, ali još uvek ranog navlačenja užeta među politikama na svim nivoima. Gde će se u budućnosti donositi odluke, gde će biti smeštena poreska moć i gde će biti zakonodavna vlast: na lokalnom nivou, na nivou ispod nacionalnog, na nacionalnom nivou, ili u međunarodnim institucijama (unutar geografskih regiona poput Evropske unije i na međunarodnom nivou)? U meri u kojoj se zakonodavna, poreska, pa čak i sudska vlast pomere ka međunarodnoj sceni, kako će se u budućnosti upravljati međunarodnim institucijama? Da li će doći do manjka demokratije, za šta se sada, u odnosu na način do nošenja odluka, optužuje Evropska unija? Šta će predstavljati ravnotežu između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, naročito kako se populaciona i ekonomska ravnoteža tokom vremena budu menjale u korist zemalja koje se sada razvijaju? I ono najvažnije: kakva će biti ravnoteža moći između demokratskih i nedemokratskih politika na svetskom nivou? Sva ova pitanja su sveža, goruća i verovatno će izroniti u svoj svojoj veličini na radarskim ekranima istraživača.