"Najteže
je biti heroj u očima svog sluge" stara je poslovica koju je predsednik Boris
Jeljcin trebalo da ima na umu, naročito kada je odlučio da Aleksandra Koržakova izabere
za svog glavnog telohranitelja i osobu od najvećeg poverenja. Godinu nakon što je u
Kremlju pao u nemilost, Koržakov je objavio memoare koji su naprosto očarali čitaoce,
ponajviše zahvaljujući intimnom portretu čoveka koji zauzima najviši politički
položaj u Rusiji. Čitanje Koržakovljeve knjige je kao virenje kroz ključaonicu –
jeste bezobrazluk, ali ne može se poreći da je zanimljivo.Ovo je priča o izdaji i pokušaju osvete. Svojevremeno, Jeljcin i Koržakov su se, pomešavši krv, jedan drugom zakleli na prijateljstvo "do groba". A sada nam bivši telohranitelj iznosi neugodne detalje o Jeljcinu i njegovoj porodici, poput onog da je ćerka Tatjana, koja je zadužena za planiranje predsednikovih aktivnosti, lobirala u korist biznismena iz senke.
Vodeći čitaoce iza kulisa, Koržakov nudi nova tumačenja pojedinih kontroverznih događaja: na primer, mediji su naširoko objavljivali da je predsednik zbog političkih intriga 1992. skratio posetu Pekingu i hitno se vratio u Moskvu. U stvari, Jeljcin je tada bio ozbiljno bolestan, zapravo delimično paralizovan. Toliko je bio uplašen da je čak i plakao, tvrdi Koržakov. Pokušavajući da ga uteši, Koržakov mu je rekao: "Seti se Ruzvelta! Bio je u invalidskim kolicima, a ipak je upravljao zemljom".
Za moto svoje knjige Koržakov je odabrao maksimu francuskog diplomate iz devetnaestog veka Šarla Morisa de Talejrana: "Narodi bi bili preneraženi kada bi znali kakvi ih ništavni ljudi vode". Ipak, u ovim memoarima nisu najzanimljivije stranice o Jeljcinovim slabostima, niti brojne pikanterije iza zatvorenih vrata – mnoge od tih stvari smo i sami naslućivali.
Pažnju pleni činjenica da Koržakov otvara prozor sa pogledom na najviši sloj ruske vlasti i moći. On ukazuje da je glavni nedostatak sistema nepostojanje jakih institucija i stabilnih zakona, a ne slabost vođa. Ta činjenica prožima čitavu Jeljcinovu ličnu dramu – on je nekada bio najjači politički činilac na ruskoj sceni, a sada je samo talac elite koja ga okružuje i koja se svakog trenutka može okrenuti protiv njega.
Jeljcin je podneo neverovatan broj
transformacija: komunista, populista, liberal, demokrata, etatista... Uvek je ustajao iz
groba u trenutku kada su mu komentatori sastavljali politički nekrolog, kada su ga
otpisivali i oni koji su bili za njega. Prema svedočenju Koržakova, predsednik pati od beskrajnih napada depresije iz kojih se veoma bolno i teško izvlači. On mora da oseti kako se krah približava pre nego što krene u novi uzlet, a pad ume da pretvori u pogonsko gorivo buduće pobede. Jeljcin je večiti hazarder kome je potrebno da živi na psihološkoj ivici, da ga skole pretnje i opasnost, i tek tada se oseća dobro.
Ukratko, Jeljcinu ne treba zameriti nedostatak političke intuicije, neumešnost u razumevanju čovekove prirode, niti slabo baratanje polugama moći. Što je još važnije, on pogađa rusko društvo u najtananiju žicu: postao je otelotvorenje onoga što običan Rus traži od svog vođe – da bude jednostavan, čvrst, ponekad sirov pragmatičar koji gaji prezir prema dubokoumnom i apstraktnom promišljanju.
Po svojoj prirodi Jeljcin naginje populističkom autoritarizmu (njegov kredo je da "neko u ovoj zemlji mora da bude šef"), ali mu nedostaju masovna podrška i uporište moći, neophodni za sprovođenje politike. Zanemarujući zvanične institucije, on nastavlja da se oslanja na bliske saradnike poput Koržakova, koji bi mogli preko noći da ga izdaju.
Trenutno su okolnosti takve da Jeljcin ima težak izbor. Režim koji je on stvorio pokazao je fantastičnu sposobnost da preživi prilagođavajući se.
Ruskom sistemu moći više nije potreban ratnik niti ličnost koja uliva veliko poverenje. Danas mu treba nešto malo više od simbolične figure, neko ko bi istupao na scenu tek u slučaju nužde. Prema tome, predsednik mora da odluči da li će prihvatiti ponižavajuću dekorativnu ulogu, ili će se još jednom premetnuti u reformatora. Izgleda da on upravo to pokušava sada da uradi.
Svi danas u Rusiji raspravljaju o njegovom neumitnom odlasku i mogućim naslednicima. U međuvremenu, Jeljcin, koji je nedavno obećao da se neće kandidovati po treći put, lako bi mogao da zaboravi to obećanje (što mu nije strano), i da ponovo – ukoliko mu zdravstveno stanje dozvoli – uđe u trku i pobedi, jer u očima ruskog naroda on je, ipak, najmanje zlo.