U vreme kada je konflikt na
Kosovu ponovo aktuelizovao pitanje statusa i budućnosti ovog regiona, pojavile su se dve
knjige koje u prvi plan postavljaju mogućnost i eventualne uslove za srpsko-albanski
dijalog. Knjiga Kosmet ili Kosova donosi trideset razgovora sa srpskim i albanskim javnim
ličnostima sa različitih strana političkog i ideološkog spektra. Zanimljivo je da se
sa srpske strane, osim razgovora sa bivšim visokim funkcionerima vladajućeg SPS-a
akademikom Mihailom Markovićem i Borisavom Jovićem, nalazi i intervju sa još uvek
aktuelnim političarem iz ove stranke Živoradom Igićem. S obzirom na to da je prava
retkost da se srpski funkcioneri oglašavaju izvan "institucija sistema" i
zvaničnih saopštenja, već ovaj podatak daje ovoj knjizi izvesnu auru ekskluzivnosti.
Razgovori za ovu knjigu vođeni su od početka 1995. do marta 1996, a zanimljivo je da
postoji izvesna disproporcija u stvarnoj moći učesnika sa obe strane – dok su, na
primer, sa albanske strane prisutni tadašnji potpredsednik DSK Fehmi Agani, kao i
izuzetno uticajni političari poput Adema Demaćija, Marka Krasnićija, Mahmuta Bakalija,
Azema Vlasija itd., sa srpske strane je prisutan veliki broj opozicionih lidera (Šešelj,
Drašković, Đinđić, Koštunica, Vesna Pešić), čiji uticaj na formiranje srpskog
javnog mnjenja nije naročito veliki.S druge strane, moglo bi se, naravno, primetiti i da je "srpsko javno mnjenje" prilično uniformno po pitanju Kosova, a nije lako razlučiti da li je i albanska uniformnost stavova uzrok ili posledica ovakvog načina razmišljanja na srpskoj strani.
Zbornik Srpsko-albanski dijalog predstavlja diskusije sa skupa održanog krajem juna 1997. u Ulcinju, prvog skupa na kome su se, na inicijativu pokojnog prof. Miladina Životića, a u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Beogradskog kruga, prvi put okupili srpski i albanski intelektualci i javne ličnosti da pokušaju da počnu dijalog o čitavom kompleksu problema koje Kosovo otvara. Ovaj zbornik je objavljen dvojezično, na srpskom i albanskom, što je jedan od retkih primera uvažavanja činjenice da Albanci govore svojim jezikom i da zaslužuju da budu informisani i na svom jeziku o diskusijama u kojima su uzeli učešće. Međutim, u ovoj knjizi je još više došla do izražaja disproporcija stvarne i simboličke političke moći i uticaja učesnika. Mada sa albanske strane nije bilo predstavnika DSK-a, došli su i Demaći, i Bakali, i još nekoliko vrlo uticajnih ličnosti, dok sa srpske strane nije bilo predstavnika ni vladajuće, ni vodećih opozicionih partija (oni koji su učestvovali, kao na primer Ilija Đukić, učestvovali su u svoje lično ime). Tako bi se moglo reći da je jedino što su učesnici ovog po mnogo čemu istorijskog dijaloga imali zajedničko – dobra volja da se razgovara i pregovara. Naravno, u balkanskim uslovima je i ova dobra volja nešto veoma retko i egzotično.
Ono što obe ove knjige
imaju zajedničko jeste pre svega beskompromisno zastupanje "svoje" strane, bez
mnogo uvažavanja stavova druge (suprotstavljene) strane. Argumenti se kreću u rasponu od
onih koji opravdavaju institucionalizovano ugnjetavanje Albanaca na Kosovu sličnim
ugnjetavanjima različitih naroda širom planete i neokolonijalističkim strategijama (Ž.
Igić, M. Marković), do besmisleno prenaduvanih brojki o broju Albanaca (R. Bljaku) ili
odricanja da je suživot slovenskog i albanskog stanovništva uopšte moguć (diskusija
Arbena Džaferija u Ulcinju koja je kao primer nepovoljnih rešenja uzela situaciju u
Makedoniji). U najvećem broju slučajeva, čitaocu se čini da su stavovi toliko
suprotstavljeni da ih je nemoguće približiti. Kao dva broda na okeanu u mrklom mraku:
izgleda da je jedina mogućnost da se sretnu sasvim slučajna. Kao da su i Srbi i Albanci
jedni drugima osnovna metafora za drugo, drugačije, neshvatljivo i demonsko u svojoj
neshvatljivosti.Ovaj utisak je donekle ublažen činjenicom da je (makar i bez učešća najuticajnijih ličnosti, i uz stalnu opstrukciju srpskih vlasti) srpsko-albanski dijalog ipak započeo, kao i to da je jasno da sa obe strane postoje ljudi koji su spremni da pristanu na razgovor bez preduslova i bez nipodaštavanja drugih. Treba pozdraviti i činjenicu da su se svi akteri iz Srbije i Kosova okupljeni oko srpsko-albanskog dijaloga založili za menjanje postojećeg stanja političkim sredstvima (dakle, bez upotrebe sile), mada je ovo teško postići u situaciji radikalizacije javnog mnjenja, nacionalne homogenizacije, kao i konstantnog državno-policijskog terora.
Treba primetiti da, mada su diskusije uglavnom intonirane iz ugla "svoje" strane, i kao takve ponekad liče na izlaganja profesionalnih diplomata, postoji i prostor za otvoreniju raspravu, koja bi uključivala i otvaranje pitanja koja za "našu" stranu nisu nužno prijatna (pre svega, stavovi međunarodne zajednice, koje i Srbi i Albanci tumače na svoj način, kako im kada odgovara). Ovaj prostor je otvoren konkretnim diskusijama prilikom promocije knjiige Srpsko-albanski dijalog u Prištini, 20. februara 1998, i pokazalo se da na obe strane još uvek ima dovoljno razuma i dobre volje da se neslaganja prevaziđu. Uz nužno podsećanje da oni koji imaju razum i dobru volju nisu nužno oni koji donose odluke kada je (imaginarni) "nacionalni interes" ugrožen, kao i da stvarnog razgovora može biti tek kad puške i tenkovi utihnu. Inače sagovornici neće ni moći da čuju jedni druge.