Igor Marojević
IZGUBLJENA GENERACIJA

Vladimir Arsenijević (rođen 1965.), U potpalublju, „Vreme knjige“,
Beograd 1994; Anđela, „Stubovi kulture“, Beograd 1997; Vule Žurić (1969), U krevetu sa Madonom, „Stubovi kulture“, Beograd 1998; Vladimir Jokanović (1971), Esmarh, „Matica Srpska“, Novi Sad 1995; Andrej Nikolaidis (1974), Zašto Mira Furlan, „Prima“, Ulcinj 1997; Ljubiăa Utješanoviđ (1969), Roman o Sarajevu, „Vreme knjige“, Beograd 1995

Ovaj tekst nije potekao iz namere da se napravi zahvat u čitav korpus mlađe srpske proze. Najpre, knjige njenih pripadnika ne tvore dovoljno proučenu i poetički profilisanu i/ili raslojenu pojavu. Barem donekle, ta činjenica bi svakako prožela smušenošću "ukupan" uvid u dela mladih srpskih pisaca koja se unekoliko (do)tiču rata. Zatim, pošto se poslednjih godina u nas štampa mnogo više knjiga nego u doba najvećeg "blagostanja" pogrebene SFRJ – s čime se vremenski podudara porast zanimanja domaćih pisaca za rat – svaki obuhvatniji pristup okončao bi se dugom pretragom periodike i provincijskih biblioteka, ali zacelo i zaključkom da kvalitet ispitanog nije dostatan da ova operacija bude opravdana. Uostalom, pisac ovih redova postarao se da ne zaobiđe sve knjige – ukoliko je uopšte reč o množini – koje dodiruju rat 1991/95, a koje su marginalne samo zato što su objavljene u lokalnim izdavačkim kućama. U tom smislu razmatranje dela "Zašto Mira Furlan" malo poznatog Andreja Nikolaidisa čini slojevitim presek teme "mlada srpska proza i rat", za čiji osnov su nam poslužile knjige koje su, u najmanju ruku, pocrple izvesnu pažnju javnosti i publikovane kod izdavača s određenim prestižom. Sve zajedno, bez obzira na međusobne poetičke razlike, one imaju i neke zajedničke imenitelje, uključujući i ideološki. Ovaj poslednji je, globalno, oprečan načinu na koji su domaći autori pre pedesetak godina pisali o tada aktuelnom ratu: pogled na zaraćene strane kroz crno-beli vizir pomogao je mnogim tadašnjim književnicima da se izbore za status uglednog građanina (socijalističke federativne) književne republike. Ali, to je posebna tema.
    Čini se da interesovanje pisaca za "poslednji balkanski rat" raste otkako je roman "U potpalublju" Vladimira Arsenijevića (1965) ovenčan NINovom nagradom. Mnogi autori u uspehu njegovog stilski sumnjivog prvenca naivno vide podstrek da lično daju prilog nastalom trendu uvećavanja domaće prozne produkcije, a neki, verovatno, i recept za nagradu, koji tematski zahvata i u rat. Međutim, tematska usredsređenost na vremenski svežu pojavu znatnih simboličkih učinaka stvara sklisak teren koji je neophodno "osušiti" da bi pisanje uopšte bilo plodotvorno. Arsenijević to postiže fokusiranjem bežanja glavnog junaka od "pozivara", a u smislu stvaranja mobilnog dramskog zamajca značajnu epizodu čini i smrt na frontu Lazara, brata glavne junakinje Anđele. Ovakvom postavkom, izlaganje iskustva s ratom poprima distancu i usitnjava se na fragmente atmosfere njegove blizine.
    Za eksplicitnijim govorom o ratu Arsenijević poseže u svom drugom romanu "Anđela" , u kome je odmak dat odstupanjem istina iz tzv. realnog sveta pred "medijskom istinom". Kao što u dodiru sa pisanjem "realnost" stupa u tešnji saodnos sa stvarnošću teksta nego "života", tako se diskurs istine ovde povlači pred govorom "istine medija". I to je Arsenijevićeva receptura za oneobičenije, ali i za postizanje skeptičke pozicije spram svake moguće ideološke pripadnosti. Kada, pak, u mikroeseju o figuri Predsednika autor pokušava da se iole eksplicitnije odredi prema uzrocima rata, onda to pomalo neugodno štrči u odnosu na dominantni emotivni obrazac i kontekst romana uopšte. Inače, kombinovanjem materijalnih i psiholoških posledica rata, te njegove blizine, sa različitim nivoima eskapizma (putovanje, rok-muzika, opijati) i dvema razinama melodramskog sloja, Arsenijević postiže priličan saspens kao možda najveću vrednost romana.
    U ciklusu "Kojot doručuje pticu trkačicu" zbirke priča "U krevetu sa Madonom" (1998; "Stubovi kulture"), Vule Žurić (1969) nema problem sa "pričanjem priče". U okviru uvodna dva ciklusa, pak, šteta je što broj izbegličkih i ratnih priča unekoliko premašuje poželjni okvir. Ponekad, naime, kao da Žurić smatra da je prividna nespojivost onoga što se doima kao iskustvena potka i sarajevskog žargona sa rok-rekvizitarijumom, odnosno nasleđem i, na drugoj strani, gruvanjem topova dovoljna da se priča sama napiše. No, koliko god radikalne poetske strategije bile primerene upravo opisivanju rata, kao jednog od najradikalnijih konteksta, pomenuti recept po sebi, osenčen ekstremizovanim verbalnim kerefekama i prazninom – kako je to u priči "Oblomov se zalaže za vojnu intervenciju, Pečorin se sprema da stavi veto" – svakako ne predstavlja optimalan put. Međutim, kada Žurić, zahvatajući u sam rat, osim na psovačkom diskursu, u žargonu i govoru o manje ili više prljavom seksu, insistira i na cinizmu i ironiji, te neposrednom propitivanju ekstremnih okolnosti skeniranjem njegovih žrtava – odnosno onih koji manipulišu tim okolnostima – on uspešno relativizuje pominjanu nestabilnost "terena". Možda najbolji primer za cinizam kao efikasnu alatku da Žurićev narator dočara vlastito nepoverenje u istoriju pruža rečenica: "Dimitriju Tucoviću bilo je lako da podnese te mirise, bio je spomenik" (iz priče "Zooropa"). Osim toga, vešto laviranje unutar skliskog sadejstva ironije i tuge pokazuje sazrelost ovog autora i njegovo moguće poetičko povođenje za Karverom, piscem koji je realističku vizuru verovatno najbolje iskoristio za fino artikulisanje i istovremeno relativizovanje sentimenata. Tako da se Žurić, sve uzev, uspešno izborio sa glavnim zamkama opšteg okvira svojih priča.
    K tome, on vešto koristi dijalekte i njihove submodele, da bi socijalno dodatno motivisao likove. S druge strane, kada se stigne do istrajavanja na sarajevskom žargonu, donekle iskrsava jedan problem. Naime, kako je posredi govor sa znatno više narodskih leksema i turcizama – a na uštrb anglicizama i germanizama – nego što ih zatičemo u mikrojezicima drugih većih gradova bivše Jugoslavije, njegovo prelamanje kroz blazirano-urbanu postavku nije baš najpodesnije, stoga što tu nije reč ni o heterotopiji, ni o sasvim komplementarnim diskursima. No, ako je ove probleme, ujednačavanjem govora junaka, Sarajlija Ljubiša Utješanović (1969) u "Romanu o Sarajevu" dobrano izbegao, tako nije i sa osječko-novosadskim piscem Vladimirom Jokanovićem (1971) u "Esmarhu". Naime, možda baš insistiranje na doslednom podražavanju govornog ispoljavanja lokalnih varijacija na kulturni model naroda bivše Jugoslavije ovaj roman najviše približava dnevničkom modelu i "dosadi predvidljivih diskursa" (Rolan Bart). Tako je, uopšte, sa gomilanjem mimezisa, čiji neumoljivi učinak u "Esmarhu" slabi jedino povremenim odmakom selindžerovski vedre skepse i autoironije u naraciji, koja je radikalizovana, između ostalog, masnijim psovkama, kakve u ovom kontekstu ne smetaju. Tu se ponekad provuče i pažnje vredan ironijski ubod, no toga ima više kada se narator bavi suprotnom stranom nego srpskom, a glavni junak Srbin Luka, uz to, pri kraju romana prilično nemotivisano odlazi u rat. Njegova bezidejnost i manjak pozitivnog orijentira te govor majke njegovog druga iz vojske i snažna okruženost rok-mitologemama ipak brišu utisak da narator, ili čak sam pisac, zastupa stajnu tačku s koje se ratni disput posmatra i iskazuje kao sukobljavajući susret različitih ideoloških diskursa i kulturnih modela. U oslikavanju hrvatskih i srpskih junaka i uzroka za porast netrpeljivosti, Jokanović ostaje na površini, tako da i u njegovom, kao i u Arsenijevićevom i Žurićevom pismu – samo manje nivelisano i manje posredno – imamo jedan semiološki sistem, koji je podvrgnut "podvodnoj" literarnoj demistifikaciji.
    Eksplicitniji iskaz u povodu neke od strana ovog rata od pisaca kojima se ovde bavimo daje jedino Andrej Nikolaidis (1974) u romanu/zbirci priča "Zašto Mira Furlan": helikopterom MUP-a Crne Gore junaci ulaze kroz prozor na privatnu projekciju dokumentarnog filma koji fokusira vojnikovo seksualno zlostavljanje, a potom i likvidaciju dvoje dece. Publika oseća seksualno uzbuđenje sve dok ne uviđa da je reč ne o srpskom, nego o muslimanskom monstrumu. No, mladi sarajevsko-crnogorsko-grčki pisac Nikolaidis time ne zastupa neku od zaraćenih strana: njegov referent u ovom kontekstu, kao i inače, ne implikuje realnost, već diskurzivni identitet cinizma i grotesknih obrta. Na ideološkoj postavci kakvom se Nikolaidis u svom zanimljivom fantastičkom i crnohumornom – i stilskim nesigurnostima obeleženom – delu donekle bavi, Ljubiša Utješanović u "Romanu o Sarajevu" insistira. Možda i previše: na momente se oseća prejak kontrast između prijatnog civilnog i neprijatnog života glavnog junaka i njegovog društva za vreme rata, u Sarajevu. I tu Utješanović, doduše, pokazuje izvestan odmak, najpre naracijom svedenom, između ostalog, elipsastim rečenicama: sažetost pospešuje protok semantike. Zatim, tu je i implicitnost u opisivanju ratnih sukoba, što Utješanović postiže građenjem svojevrsne hronike dovijanja likova u usplamtelom gradu. Pri tom autor sižejnu bazu prikazuje iz vrlo monolitne perspektive, sa ovlašnim rizikovanjem pozicija pisac/pripovedač/glavni junak. Od svih pobrojanih autora, on u najmanjoj meri stvarnosni model pretače u književni. U "Romanu o Sarajevu", sve uzev, tzv. zbilja uzima prevagu nad fikcijom, a svet nad jezikom.
    Četiri od pet pomenutih pisaca manje-više zastupaju, dakle, model stvarnosne prozore. Posredi je urbana literatura: neki junaci su članovi bendova; svi autori se služe pop-diskursom, neki ga koriste i kao suptematski zamajac; Majls Dejvis, Jan Kertis, Čarli Parker i drugi pop i džez muzičari su literarni likovi, a vredi pomenuti i često provlačenje govora o opijatima, što sve zajedno pripadnike mlade srpske proze u opisivanju ili doticanju rata razlikuje od gotovo stoprocentne većine starijih, kao i pokojnih srpskih književnika.
    Sve pobrojane knjige krasi odsustvo bilo kakve emfaze i politički ili inače pozitivnog orijentira, o čemu svedoči i često narativno uvođenje govora o ratu jezikom medija i filma. Premda je jasno da su posredi pisci koje je teško na bilo koji drugi način zajedno poetički grupisati, ovde može biti reči o izgubljenoj generaciji srpske proze (u Nikolaidisove junake spada i pripadnik američke "nove izgubljene generacije" Bret Iston Elis). Tim pre što se kod četvorice od njih i u životu, slično kao kod pripadnika izgubljene generacije američke književnosti, pojavljuje doslovni gubitak matične sredine i prelazak u novu. S tim što su se na to Dos Pasos, Hemingvej i dr. odlučili iz mnogo "književnijih" razloga.