Tokom
1969. godine Sanja (Aleksandar Solženjicin, prim. red.) je živeo uglavnom daleko od
Riazana i svoje žene – naravno venčane žene, zbog čega je čini se i smatrao Alju
Svetlovu svojom ženom od trenutka kada je prvi put stavio svoje ruke na njena ramena.Činilo se da čak ni njegovi prijatelji nisu znali za ovu vezu. Priče o njegovom dvostrukom životu odzvanjale su na svakom koraku zahvaljujući KGB-u koji je pokušavao da na svaki mogući način ocrni njegovu ličnost. Kolale su glasine da se odao alkoholu; da je viđen u jednom vrlo poznatom restoranu kako pijanči i dosađuje ženama; jedna glumica koju je on navodno "zabavljao" rekla je Kopeljevu, koji je – poznavajući svog prijatelja i njegovu umerenost – odlučio da joj se pridruži na sledećem sastanku uz ručak. Rezultat svega ovoga je bio da su on i nekoliko dobrih prijatelja mogli da privedu jednog uplašenog hohštaplera, koji je ustvari bio sitan glumac sa kriminalnim dosjeom, ali ovaj čovek nikada nije bio optužen. Kasnije je Kopeljev javio Sanji da postoji još jedan dvojnik, još jedan prevarant, koji vrlo liči na njega, da mu je skoro dvojnik, da ga redovno viđaju i da znaju da svraća na određenu adresu gde očigledno ima devojku. Sanja je eksplodirao – adresa je bila Aljina!
"Mi Rusi smo opsednuti dvojnicima", rekla je jedna Ruskinja, pesnikinja, s kojom sam putovao vozom. Ukazao sam na postojanje dve Nataše u Solženjicinovom životu. "On oponaša Aleksandra Bloka", podsetila me je da je Blok bio razapet između Liubov svoje žene i Liubov svoje ljubavnice; ime, sasvim prikladno, znači ljubav. "Ali, takođe postoje dvojnici istoka i zapada, slavofili i zapadnjaci; Dostojevski i Čehov; Solženjicin i Saharov; tama i svetlo... Veliki duševni užici i bogatstvo naših intelektualaca uslovljeni su – apartmanima i dačama, specijalnim bolnicama i prodavnicama – i njihovoj suptilnoj osetljivosti zbog izbacivanja sa poseda ili razbaštinjenosti. A tu je i Ahmatova, koja je kao, što već znate, živela sa istoričarem umetnosti Puninom, u tridesetim godinama, dok je njegova prva žena – još jedna Ana! – imala spavaću sobu do njihove i sve troje je zajedno uživalo... Kada bi se umorila od njega, Ahmatova bi rekla: "Hajde Ana da zamenimo sobe", i njih dve bi počele da sele svoje stvari, dok je Punin otvorenih usta glupo zurio u njih dve.”
"Ali, znate, i mi smo takođe otežavali veze!", podsetio sam je.
Pa, naravno; ali naši pisci, naša inteligencija, misle da je to tako nešto jednostavno, kao da je to boršč; oni to prihvataju kao svoju sudbinu! To je njihova kazna za popijeni šampanjac i za sendviče sa crnim kavijarom u vozu "Strela". Oni moraju da imaju Liubov i Liubov, Ane i Ane, Natalije i Alje...
Vratili smo se malo našim knjigama; a onda je ona sva ushićena zabacila glavu i počela je da plače "Ova Olga je prava Ruskinja". Pozajmio sam joj knjigu o Solženjicinu, autora Olge Karljisle, o njenom iskustvu. Pesnikinja mi je pokazala deo koji je nju strašno veselio: Olgin članak o antivijetnamskim demonstracijama u Vašingtonu tokom kojih je slučajno naletela na Normana Majlera i Roberta Louvela; sa njima je popila nekoliko pića u hotelu; razgovarala je o Hercenu i modernim disidentima; sa njima se priključila gomili studenata koji su učestvovali u demonstracijama; Majler je bio prosto oduševljen što su ga prepoznali; odgovarao je na glasne pozdrave i uzvike studenata; slao im je tople prijateljske reči svojim oporim i grubim glasom; on i Louvel bili su duboko ganu ti prizorom zato što je ova nova zabrinuta Amerika bila njihovo dete... Olgu je zahvatio ovaj ogromni topli talas emocija koji je ostavio snažan utisak na nju. On je bio deo jedne sjajne, sadržajne celine. Ovog trenutka, protest i Solženjicinova misija činili su mi se kao deo jednog smionog i ponosnog poduhvata.
Zadovoljno sam se smejala i rekla sam: "Ona izgleda nije shvatila da mrzi demonstrante!"
"Pa naravno! ... Ali zar ne misliš da je ona baš zbog toga prava Ruskinja? ... Spominje poznata imena svojih prijatelja samo da bi impresionirala, ali i smatra da je deo tih masa."
"Eto kako počinju Revolucije", rekao sam.
Još jedan dvojnik kojeg je ona verovatno pomenula je neki Jevrejin. KGB je vodio prilično patetičnu kampanju ne bi li posejao ideju da je "Solženjicer" ime tamo nekog pisca koji izaziva probleme i koji je vrlo nezgodan. "Ovo nije greška", rekao je govornik na nekom predavanju u Moskvi jednom od prisutnih iz publike, koji se raspitivao za njegov izgovor: "Osoba koja vam je poznata kao Solženjicin je zaista Solženjicer, i on je Jevrejin".
Te 1969. godine Solženjicin je krenuo sa neopisivom strašću u napad na Lenjina, da pokaže da ne zaslužuje ugled koji uživa i da su njegove ideje pogrešne. Igrom slučaja, Lenjinov portret je bio postavljen baš nasuprot kuće u kojoj je stanovao; mogao je mirno da ga gleda dok je smišljao i poveravao papiru klevete i huljenja. Ujutru 4. novembra 1969. godine, dok je rušilac priznatih ideala bio sretnim slučajem za poslom, čulo se zvono na vratima i on se posle kratkog vremena našao naspram zbunjene sekretarice iz Udruženja pisaca Rjazana. Strogo vodeći računa da im se pogledi uopšte ne sretnu, gurnula mu je u ruke nekakav papir sa otkucanim tekstom, pre nego što se hitro okrenula i izašla. Saznao je da je pozvan na sastanak o "ideološkom obrazovanju pisaca" zakazanom za tri sata posle podne tog istog dana. Uveren da iznenadni sastanak ima neke veze sa njim, a suviše napet da bi nastavio sa napadima koje je vršio na Lenjina, počeo je da skuplja i da povezuje neke beleške koje bi možda bile od koristi ako ga napadnu.
Stigao je nekoliko minuta ranije, raširio je oko sebe sve svoje papire i olovke u boji. Normalno su pisci dolazili na sastanke jedan sat ranije, ali ovom prilikom soba je bila nekako čudno prazna, izuzimajući prisutnog, izvršnog sekretara Matuškina. I on je, takođe, izbegavao da gleda Sanji u oči, mada je kasnije pokušao da povede razgovor.
Kada je otkucalo tačno tri sata, pet pisaca i pola tuceta činovnika jurnulo je u salu. Svi pisci su nastojali da mu priđu i da se rukuju s njim. Jedan od njih, Rodin, očigledno je goreo u groznici. "Zašto si uopšte došao?", pitao je Sanja zaprepašćen njegovim izgledom. Uskoro je bilo vrlo jasno zašto: bilo mu je naređeno, jer je morao da postoji kvorum za isključenje Solženjicina iz ovog udruženja. Rodina su izvukli iz kreveta, iz kuće koja je od Rjazana udaljena 120 milja, naterali su ga tako bolesnog da sedne u auto i da vozi da bi prisustvovao ovom sastanku. Granski sekretar Ernst Safonov, sasvim je sigurno, dobrovoljno se javio, pre ponudio, da ide u bolnicu na operaciju slepog creva da bi izbegao ovo okupljanje. Mladom pesniku Markinu, koji je vrlo glasno, prebrzo i nerazgovetno održao krajnje bedan govor, obećan je stan ako bude sarađivao.
Pisci su u svojim govorima, u kojima su tražili isključenje kolege, uglavnom navodili njegov propust da javno prizna da ga zapad eksploatiše i da to osudi, kao i njegovu arogantnost prema mladim piscima Rjazana, jer je navodno odbijao da čita njihove radove, da iznosi eventualne primedbe i na taj način im pomaže. Dobio je deset minuta da odgovori, ali u sledećih deset za koje se izborio posle energičnog prigovora da je ovo pitanje života ili smrti odbacio je sve ove optužbe; na optužbu da misli suviše sumorno i mračno o životu u zemlji citirao je Njekrasova: "Onaj ko živi bez teškog jada ili gneva ne može da voli svoju rodnu zemlju". Svoj improvizovani govor izlagao je brzinom mitraljeza što je neobično za ovakve hitne slučajeve, ali je znao da će samo ono što je stvarno rekao u svom govoru ostaviti jak utisak u samizdatu kada bude mogao da ga prenese. On je završio ponavljajući obećanje koje je dao u svom pismu koje je uputio Četvrtom kongresu, da će ispunjavati dužnosti pisca na onom svetu mnogo uspešnije nego što je to radio za života.
Prisutni su pristupili glasanju i pet glasova je bi lo za isključenje iz Udruženja, a samo jedan (Solženjicinov) bio je protiv.
Sledećeg jutra, kao i obično, ustao je u šest sati. Uključio je Glas Amerike ne očekujući ništa posebno, ali gotovo istog trenutka je čuo: "Prema informaciji dobijenoj od poverljivog izvora iz Moskve, Aleksandar Solženjicin juče je isključen iz Udruženja pisaca u svom rodnom gradu Rjazanu". Svet je zaista zakoračio u vek elektronike. Odluku Udruženja iz Rjazana treba da potvrdi viši forum i on nije mogao da veruje da može tek tako da bude isključen u odsustvu ili ne bar tako nepromišljeno. Nije bio u pravu: tog istog dana, 5. novembra, Sekretarijat udruženja ruskih pisaca potvrdio je odluku o njegovom isključenju. Besan zbog ovoga, odlučio je da hitno pošalje jedno otvoreno pismo, koje delom ima ovaj sadržaj:
"Sramotno bačen pod noge vaših vlastitih zakonskih odredbi, vi ste me isključili u mom odsustvu, isključili ste me vrlo nepromišljeno, čak me ni telegramom niste pozvali da dođem, niste mi dali ni četiri sata vremena koliko mi je potrebno da stignem od Rjazana na sastanak. Vi ste otvoreno pokazali da je presuda doneta pre rasprave. Da li ste se bojali toga što biste bili obavezni da mi date deset minuta za moj odgovor? Ja sam primoran da napišem ovo pismo kao najbolje rešenje.
“Skinite prašinu sa vaših časovnika. Potpuno zaostajete za vremenom. Razgrnite teške, raskošne zavese, otvorite širom prozore... vi čak i ne pretpostavljate da je dan već odavno svanuo. Nismo više u onom gluvom, u onom mračnom, sumornom, beznadežnom dobu, kada ste samo zato što vam je to bila volja isključili Ahmatovu. Nismo više ni u onom grozničavom vremenu strahovlade kada ste uz mnogo glasno izgovorenih pogrdnih reči i psovki isključili Pasternaka.
Zar vam ove sramote i bezvlašća nije dosta? Da li želite da bude još crnje nego što jeste? Ali blizu je vreme kada će svako od vas tražiti da izbriše svoj potpis sa današnje sramne rezolucije..."
Ernst Safonov nije ništa dobio iznenadnim napadom slepog creva, jer je samo mesec dana kasnije bio primoran da svoj potpis doda ostalima. Samo mu je smrt ili neko neizlečivo oštećenje mozga moglo da pomogne da ostane mirne savesti i da zadrži podršku vlasti.
Odeljenje za kulturu Centralnog komiteta objavilo je 13. novembra prve reakcije na isključenje Solženjicina iz udruženja. Fedin je rekao da je to bio vrlo logičan zaključak svemu što je bilo na sastanku kojem je i sam prisustvovao još pre dve godine. Šolohov je naglasio da je još tada insistirao na isključenju Solženjicina iz Udruženja pisaca. Aleksej Surkov je sebe proglasio nepomirljivim protivnikom Solženjicina u svakom pogledu. Aleksandar Koževnjikov, koji je prisustvovao sastanku u Rjazanu, ponudio je sledeće objašnjenje: "Ja sam već rekao na sastanku Udruženja pisaca da ne želim da budem član iste organizacije kojoj pripada Solženjicin". Priča se da je Tvardovski opisao isključenje "jednog izvanrednog pisca našeg vremena" kao neprihvatljivo i pogrešno. Rekao je da ga sovjetski intelektualci i intelektualci u inostranstvu nipošto neće odobriti.
Pet dana kasnije ponovo se oglasilo Odeljenje za kulturu. Buržoaska propaganda je podsticala antisovjetsku propagandu tako što je koristila autorovu kopiju zapisa. New York Times je objavio njegovo "otvoreno pismo" 5. novembra, dok Udruženje pisaca RSFSR nije primilo original do 17. novembra. Ton ovog pisma izazvao je veliko ogorčenje širom Sovjetskog Saveza. Nekoliko književnika, uključujući B. Okudžava i J. Jevtušenka, ipak je zahtevalo da se isključenje ponovo razmatra, i to pre plenuma Udruženja. Partijski komitet Moskve takođe je obavestio Centralni komitet o reakciji pisaca u glavnom gradu. Sekretar V. Grišin bio je vidno zabrinut zbog velikog broja onih koji su se protivili isključenju. Jevtušenko se ponovo pominje, zajedno sa Lidijom Čukovskajom i Levom Kopeljevim. Ovo isključenje je bilo uvreda za svakog "poštenog pisca", prema rečima Vladimira Tendrjakova i Borisa Mozajeva, dva ozbiljna umetnika koja su pisala o životu na selu. Grišin je nakon svega zaključio da je potrebno pojačati snage koje bi pisce u Moskvi uverile u ispravnost odluke o isključenju.
U međuvremenu, Solženjicin je zaključio da bi bilo bezbednije da napusti Rjazan. Ispred njegove kuće, pored ukočenog žutog Lenjinovog oka u koje je danima gledao, stajao je, parkiran u smetu, kamiončić tipa "pikap". Dva čoveka su sedela u neosvetljenoj kabini ovog vozila. Primetio je da ga već danima prate. Osećao je da ne može da se vrati svom obračunu sa Lenjinom i ovaj zastoj u radu trajaće sledećih godinu i po dana. Za KGB bi bilo suviše lako da sredi saobraćajnu nesreću i tako da ga ukloni. Osećao je da treba da napusti Rjazan. Sasvim je sigurno da je ovo bila primarna odluka iz više razloga. Pozdravio se sa Natašom, Marijom i dvema tetkama i pošao vozom u Moskvu. Ovoga puta krenuo je ka novom utočištu.
Bivši “zek”, žena koja ima negde oko šezdeset godina, opisala je u svojim Memoarima jedan vrlo zanimljiv susret koji je imala jedne noći u vozu kojim je putovala od Lenjingrada do Moskve. Nadala se da će u kupeu za spavanje imati društvo neke ozbiljne ženske osobe i bila je vrlo razočarana i povređena zbog propusta odgovornih kada je videla da za saputnika ima muškarca. Međutim, on se pokazao kao vrlo ljubazan, otvoren i zanimljiv – čak joj je pomogao da skine kaput – i vrlo joj se dopao. Celu noć su proveli razgovarajući uz šampanjac i kavijar. On je kritikovao časopis koji je ona počela da čita. Smatrao je da su tekstovi u njemu vrlo predvidljivi; on može samo da čita autore čija se dela ne objavljuju. Na primer, Solženjicina. On je rekao da ga više ceni nego Tolstoja; "ali naravno uveren sam da se vi ne biste složili sa mnom."
"Naprotiv. Ja mnogo cenim njegov rad."
"On nije tako beznačajan intelektualac kao što je Pasternak, Olenka." (Posle nekoliko čaša oslovljavali su se imenima.) "Solženjicin nikada ne bi molio da ga ne isključe."
Žena je malo zastala kod ove poslednje opaske i naglasila da su onda bila neka druga vremena; Pasternak nije imao nijednog zaštitnika... za razliku od Solženjicina. A šta ona misli, ko su njegovi zaštitnici, odmah je pronicljivi sagovornik postavio pitanje.
"Pa, Čukovski, Saharov... i mislim Rostropovič."
"Vi samo pretpostavljate. Rostropovič! Dopustite mi da vam kažem, Rostropovič ga je nakon samo jednog susreta na jednom recitalu u Rjazanu odmah pozvao da živi kod njega, u njegovom domu, i da deli sve sa njim. A šta je Saharov uradio?"...
Njegov slučajni saputnik prekinuo je svoj vatreni govor naglasivši da Pasternak nije napisao Hruščovu ponizno pismo kojim moli da se ovaj zauzme za njega; pismo su napisali jedan činovnik i Olga Ivinjskaja, Pasternakova ljubavnica. On je to, Slava, pisao bez ljubavi... za njeno dobro.
"Da, shvatam... ", rekao je Slava zaokupljen mislima. To je bilo sve zbog žena, prirodno... O, bože, te žene! Pa naravno, sada imam potpuno drugačiju sliku... Ali Solženjicin nikada sebi ne bi dozvolio da trči za ženama..."
Voz "Strela" je stigao u Moskvu. On je na rastanku zagrlio, zapisao je svoj broj telefona i svoje puno ime. Spustio je svoje čelo sa prtljažnika na pod... i ona je tek onda shvatila da je to bio Mstislav Rostropovič; ali još nije bila sigurna da li on zna da je ona Olga Ivinjskaja.
Korej Čukovski je umro; Lidiji Čukovskoj su pretili isključenjem iz Udruženja pisaca; njegova veza sa Ljušom se ohladila zbog Alje. I on je odlučio da prihvati poziv Slave Rostropoviča da stanuje kod njega.
Kako i dolikuje braku dve velike međunarodne zvezde iz sveta muzike dirigent – čelista bio je oženjen velikom sopran zvezdom Galinom Višnjevskom, i živeli su u jednom od najlepših predgrađa Moskve, u delu grada bogatom zelenilom i rezervisanom samo za ugledne građane. "Žukovka 1" bila je zgrada samo za partijske lidere i nedostupna nekim drugim strukturama; "Žukovka 2" je imala oko šesnaest prostranih stanova, građena je za vreme Staljina za vrhunske naučnike iz oblasti nuklearnog programa. Pošto su se iselila dva akademika, Šostakoviču i Rostropoviču bilo je dozvoljeno da kupe njihove stvari. Uskoro je Rostropovič izgradio potpuno odvojen stan, iznad jedne garaže napravljene za tri automobila, i on je bio namenjen mladom lenjingradskom čelisti koji se nikada nije pojavio; on je potpuno odgovarao Sanji. Stan će mu vratiti samopouzdanje i učiniće ga ponovo nezavisnim; ovo će značiti potpuni prekid veza sa Rjazanom.
Galina, lepotica britkog jezika čije kratke i oštre rečenice nisu mogle bez kletvi i psovki, pomogla je da se donesu krevet i ostali delovi nameštaja iz kuće u stan. Na prozore je obesila plave zavese koje je donela sa jedne turneje po Americi. A onda, kad je sve završila, zabrinula se da nije sve ovo suviše apstraktno?
"Čuj Galja, on se borio u ratu i deset godina je proveo u zatvoru i u logorima! Neće uopšte mariti za nameštaj, zavese..."
Pogledala je kroz prozor jednog jutra i ugledala jedan stari moskvič. Zaustavio se ispred zgrade. "Stigao je", rekao je Slava, ubacio je njegove stvari i otišao je u grad; vratio se posle nekoliko dana. Galina je cupkala po stanu ne bi li se setila još nečega što će mu možda biti potrebno. Našla je samo jedan čudan smotuljak na krevetu. "Pogledala sam malo bliže i videla sam da je to jedna crna, stara, odrpana i puna rupa zatvorenička jakna slična onima koje se nose u radnim logorima. Tanki jastuk u jastučnici punoj zakrpa bio je umotan ovom jaknom. Čovek je odmah mogao da vidi da je zakrpe i na jakni i na jastučnici šio muškarac... bile su zašivene velikim i nespretno izvedenim šavovima. Sve je bilo uredno zavezano kanapom na kojem je visio čajnik od potamnelog aluminijuma. Izgledalo je kao da se čovek upravo vratio iz koncentracionog logora i da je spreman da se tamo vrati. Ova tužna slika zadala mi je strašan bol.
"Slava, ovo je odande, zar ne?"
Nekoliko dana kasnije srela je njihovog gosta prvi put: imao je svetlu kosu, bio je onizak i pomalo zdepast, srednjih godina, nosio je crvenkastu bradu, bistre, sivkaste oči skrivale su pomalo nemiran pogled, dok je glas bio snažan i pomalo nervozan. Odmah se zahvalio na plemenitosti i izrazio nadu da neće smetati. Ona je naravno odmah pokušala da ga razuveri i dodala je da se brine da stan nije možda dovoljno prostran i udoban za njega. "Galjoška, draga", odgovorio je, "nikada do sada nisam živeo u ovakvom luksuzu. Za mene, ovo sve je kao da sanjam. Ovo je božanstveno mesto: vrt, tišina! Kuća i posao... to je pravi raj... O bože, hvala ti!" Imao je samo jednu želju: ako bi bila tako ljubazna da dozvoli jednom starom stolaru, koga on vrlo dobro poznaje (bez sumnje je to bio neki bivši “zek”), da dođe i da postavi jedan sto i jednu klupu u samom dnu vrta... kako bi on mogao da radi napolju od proleća do jeseni.
Iako je njegov položaj bio krajnje težak i uglavnom je zavisio od volje drugih, Natašin je zaista bio daleko gori. On je imao svoju tajnu ljubav Alju, odanost svojih pomoćnika, a sada i snažno, odano prijateljstvo Rostropoviča. Zahvaljujući njemu, imao je udobno i sigurno mesto za stanovanje. Njega su, naravno, mogli u svako doba da izbace iz Žukovke, kad god to požele, jer nije imao dozvolu da stanuje u njoj; ali "oni" su mu dozvolili da ostane tu, u stanu koji je, naravno, bio pod prismotrom i koji se sasvim sigurno prisluškivao. On je tada uživao simpatije i divljenje većine ruskih intelektualaca i zapadnog sveta. On je bio rob i strasno se predavao svojoj umetnosti.
Nataša je napustila posao u očajnoj želji da sačuva svoj brak. On je nju odavno napustio... i kada su zajedno, ona je sebi postavljala često ovo pitanje, kakvo je on uopšte društvo? U pedesetoj godini života, ona je potpuno izgubila mladalačku privlačnost, postala je... po rečima Višnjeskaje... "krhka žena sa velikom glavom". Kod nje je stalno bio prisutan osećaj gubitka. Malo se udaljila od svoje tri sestre koje su izgubile svoj grad na Donu, ali nikada nisu došle u Moskvu.
Galina je dala vrlo okrutan portret Nataše, koja je izvršila pritisak na svog muža da joj dozvoli da provede sa njim tu prvu zimu u Zhukovki. Ona je jednom prilikom napala Galinu, i to kada je par došao na čaj. Tada se ponašala kao neka stara sobarica iz neke provincije u kojoj žive poštovane bogate porodice... "Ona nikada nije napuštala ulogu male, pristojne mlade dame." Kad bi se Galina i Slava potpuno predali razgovoru sa Sanjom, Nataša bi kao uvređena šiparica šmugnula u susednu sobu, besna što i ona ne učestvuje u živim raspravama. Sela bi za klavir, počela nemilosrdno da udara po dirkama klavira i da izvodi nešto što bi u nekom trenutku možda i ličilo na neko delo Rahmanjinova ili Šopena. Aleksandar Isajevič bi se trgnuo i oborio bi oči. Onda bi pogledom potražio Slavu. "Ona možda ne može da se uzdrži od sviranja kad si ti prisutan, zar ne?"
"Tada sam mislila", pisala je Višnjevska, "da to zaista i nije bilo toliko za osudu. Žena je samo želela da bude zanimljiva ljudima koji su se bavili muzikom i koji su bili pravi majstori muzike i zato je uvek svirala klavir kada su oni bili prisutni. Ali, ako je znala da je tada bilo neprijatno njenom mužu, onda je to nešto sasvim drugo."
Sanjina nelojalnost prema ženi je zaista užasna, a Galinin snobizam je nepodnošljiv: tipično moskovsko intelektualno potcenjivanje svakoga ko dolazi iz provincije. Galina je žena koja zadaje bol.
Ovo se možda nikada nije desilo, ali je događaj s psihološkog aspekta vrlo interesantan. Slušajući Natašu, ona godinu dana nije svirala klavir u prisustvu Galine ili Slave; Sanja joj je to izričito zabranio, s obzirom na to da su oni veliki umetnici poznati u svetu ozbiljne muzike. Jednoga dana, ona je ušla u daču baš kada je Rostropovičeva ćerka Olja svirala Šopenovu Dvanaestu Etidu. Olja je zamolila Natašu da ona odsvira ovu kompoziciju. Ona je to i uradila iako je nikada do tada nije svirala. Nije više osećala da Sanja ima bilo kakvo pravo da raspolaže njom. Galina i Slava su se popeli do staklenih vrata i nisu krili iznenađenje. Galina se vratila u kuhinju da sprema pečurke, dok je Slava ostao do kraja da uživa u muzici, a onda je otvorio vrata, prišao Nataši i čvrsto je zagrlio. "Nataša, ti si pravi muzičar!"
Ovo je interesantan primer nemogućeg u umetnosti pisanja biografije.
Bilo da je podnosio ili ne Natašino prisustvo, Sanja je uvek bio sam, kako se to činilo Galini. Gledajući kroz prozor svoje spavaće sobe u ranim jutarnjim satima, ugledala bi ga kako kao tigar šeta duž ograde brzim korakom gore dole, nižući kilometre. A onda bi brzo otišao do stola i nešto zapisao. Posle toga, opet bi se vratio šetnji koja je trajala satima.
On je živeo od jedne rublje dnevno. U frižideru ne bi našao ništa osim jedne flaše mleka, nekoliko jaja, tegle kiselog mleka i kuvan krompir. Kada bi mu Nataša nešto prigovorila, on bi se samo nasmejao: on je imao sve... toplinu, tišinu i čist vazduh. U početku, Galina i Slava su ga terali da jede sa njima, i s vremena na vreme tako je i radio. "Ali bio je napet kao struna. Osećalo se da ga ideje koje naviru kao bujice potpuno obuzimaju. Nije mogao da im se odupre, niti da pobegne od njih. Nije mogao da se opusti. Za njega je bio teret, pravo mučenje, da sedne za sto i gubi dragoceno vreme jedući tamo neku hranu. I pošto bi nam se zahvalio što smo ga pozvali da obeduje sa nama, odmah se žurno vratio svom poslu."
Njegovi domaćini su često bili odsutni, išli su na razne turneje i gostovanja; čak i kad bi Galina bila u dači, ona je poštovala njegovu privatnost i njegovu želju da bude sam, i dešavalo se da se nedeljama takoreći nisu sretali. Međutim, postepeno, kao direktna posledica nesebične podrške koju je par pružao piscu u nemilosti, njihove karijere su počele da se polako gase. Turneje po inostranstvu su prestale, kao i koncerti po Moskvi i Lenjngradu.
I ostali u disidentskom kampu su proganjani, i to mnogo izraženije i oštrije. U decembru 1969. godine, uhapšena je, a potom odvedena u Serbski psihijatrijski institut, pesnikinja i izdavač Chronicle of Current Events Natalija Gorbanjevskaja, koja je bila veliki borac za ljudska prava.
U ovoj instituciji postavili su joj dijagnozu da boluje od šizofrenije. General Grigorenko je uhapšen u februaru mesecu 1970. godine... po drugi put za šest godina... takođe je smešten u ludnicu.
U maju mesecu, Sanjinog prijatelja i čoveka koji je poštovao njegove ideje Žoresa Medvedeva uhvatila je grupa izmešanog osoblja iz policije i iz psihijatrijske klinike Kaluga. Ovo brutalno hapšenje izazvalo je pravu buru protesta i Solženjicin je prekršio svoje dugo godina poštovano pravilo da se neće mešati u pojedinačne slučajeve. Hapšenje i odvođenje ljudi koji slobodno misle u ludnice predstavljalo je duhovno ubistvo, i on je napisao: to je samo neka varijacija gasne komore, ali daleko okrutnija: ubijanje i mučenje ljudi na ovaj način neuporedivo je bolnije i traje duže. Medvedeva su oslobodile vrlo moćne delegacije i svetski publicitet, a to sve zahvaljujući međunarodnom ugledu koji je uživao kao svetski priznat genetičar.
Sovjetski intelektualci su uglavnom držali pognute glave i živeli su u nadi da će biti pošteđeni užasnih čistki. Glavne žrtve osim, naravno, samog Solženjicina, bili su Tvardovski i Novi Mir. Protest Tvardovskog u ime njegovog najomiljenijeg autora nije ostao nezapažen. Drugi razlog je bila njegova poema u kojoj je svetu govorio o tragičnoj smrti svog oca koji je kao kulak deportovan u Sibir.
S obzirom na to da je časopis Junost odbio da objavi ovu poemu, on je odlučio da je štampa u časopisu Novi Mir, ali ona nije prošla cenzuru. Kopije ove poeme su cirkulisale i on je bio siguran da će se pojaviti i u samizdatu. Na kraju je poemu objavio jedan emigrantski politički nedeljnik Pošev: sumnja se da ga je osnovao KGB. Tvardovski je pozvan da podnese ostavku u časopisu Novi Mir. On je to odbio. Oni su mu oterali sve njegove šefove odeljenja i zamenili ih ljudima iz partijskog aparata. Tvardovski je shvatio da je vreme da ode. Sanja je sedeo s njim u kancelariji, dok su ostali manje važni autori kukali u hodnicima. Igrom slučaja, Sanja je to primetio, bilo je to na godišnjicu Puškinove smrti.
Dok je slušao kako se Tvardovski oprašta od svog osoblja iznenada je uočio sličnost sa činom opraštanja generala Samsonova od njegovih trupa kao i sličnost njihovih karaktera. Obojica su posedovala neverovatnu unutrašnju snagu, isti ponos, istu čistotu, isti pristup praktičnim stvarima i istu sposobnost da idu u korak sa vremenom. I takođe jedan aristokratski kvalitet, tako normalan za Samsonova, ali paradoksalan kod Tvardovskog. On je u julu proslavio svoj šezdeseti rođendan. U štampi su se povodom ovog događaja pojavili članci o njemu i njegovom radu, ali nijedan nije pomenuo njegovih šesnaest godina na mestu urednika časopisa Novi Mir, niti njegovu poemu u kojoj napada Staljina.
Sanja mu je poslao telegram: "Želim ti srećne dane, mnogo novog dragocenog iskustva, uspešan stvaralački život u tvojim zrelim godinama. Tokom naših konstantnih rasprava i neslaganja, ostajem tvoj duboko odan i uvek zahvalan Solženjicin".
Tvardovski je uvek bio osetljiv na bilo koji nagoveštaj Solženjicinove naklonosti; odmah se zatvorio sa telegramom koji je primio povodom svog rođendana i u svojoj radnoj sobi je sastavio pismo zahvalnosti. Solženjicin nije mogao da shvati slabost Tvardovskog prema piću i cigaretama i zato što mu je to jako smetalo retko je bio u stanju da pokaže ljubav koju je gajio prema ovom prijatelju. Njih dvojica su bili neobični dvojnici, ali dvojnici uprkos svemu.
Kasnije, negde tokom leta, Tvardovski je pretrpeo šlog posle kojeg je ostao poluparalizovan. U bolnici Kremljin lečen je od upale porebrice, a onda su nakon dve nedelje ispitivanja otkrili da ima rak i da je suviše kasno za operaciju.
Nataša se naročito bojala raka. Prethodne godine otklonjen joj je otok...benigni... sa grudi i bilo joj je krivo što se Sanja nije vratio i što nije prekinuo istraživačko putovanje da bude sa njom. Ona je sumnjala da je u pitanju neka ljubavna afera; možda sa nekom od njegovih asistentkinja. U začaranom krugu braka koji nikako nije funkcionisao izgradila je brojne sumnje i iskonstruisala je razne optužbe onda kada ju je držao dalje od sebe; a kad joj je bilo dozvoljeno da bude s njim, da mu se približi, ona ih je sve izbacivala iz sebe što ga je dovodilo do ludila i, naravno, onu drugu Nataliju činilo poželjnijom. U trenutku kada njegova žena dođe "sve postaje maglovito, slede beskrajni razgovori i sav moj rad prosto klizi, beži iz ruku sve dok ona ne ode". Znao je da je to trebalo prekinuti pre mnogo godina, ali je uvek postojalo još jedno poglavlje koje je trebalo napisati, ili neka druga knjiga...
Nataši je vremenom postalo jasno da njihov brak sve više liči na brak Lava i Sonje Tolstoj. Taj brak je takođe bio vrlo buran; a opet, skoro do kraja su ostali zajedno, i svet je bio siguran da su voleli jedno drugo. Sanja je gunđao zbog njene ljubomore; posle lenjingradske afere bila je bolesno sumnjičava, proveravala je njegova kretanja, pretresala mu je džepove, pokušavala je da ga uhvati u prevari ... to je radila i Tolstojeva žena: sebe je predstavljala radoznalom ženom sa sela koja uporno pokušava da privuče pažnju jednog umetnika nadajući se da će tako dokazati da je njena bolesna ljubomora opravdana ...
Početkom avgusta Sanja je zamolio da ga ostavi samog da radi u Roždestvu, a da se ona vrati u Žukovku. Nerado je prihvatila ovaj predlog. U Žukovki je provela mesec dana razvrstavajući njegova pisma i praveći planove za svoje memoare. Plakala je po ceo dan. Kada je Sanja posetio Žukovku 26. avgusta bio je vrlo žalostan videvši koliko je nesrećna. Usred jedne od mnogobrojnih neprijatnih scena priznao je da je bio neveran, ali nije rekao ime svoje ljubavnice. Po Natašinim rečima rekao je: “Molim te da me razumeš, ja moram da opišem mnogo žena u svom romanu. Ne očekuješ valjda od mene da junakinje svojih romana nađem sedeći za trpezarijskim stolom?” Obećao joj je da će se preseliti, odnosno vratiti da živi u Zhukovku 5. septembra. Predložio joj je da porazgovara sa Suzanom Toš, koja joj je puno pomogla 1964. godine, u vreme njegove veze sa Olgom.
Kada je ostala sama, pošto se on vratio u Roždestvo, bila je više izvan sebe nego što je ikada do tada bila. Mislila je da je bolje bilo kada je samo sumnjala, nego sada kada zna . . .
Ona ga je, obuzeta strašnom ljubomorom, stalno zamišljala u zagrljaju nepoznate žene . . .
Poverila se pravoslavnom svešteniku ocu Vsevolodu Špileru. On joj je rekao da bi trebalo da napusti svog muža, i da sama živi neko vreme. Poslušala je njegov savet i on joj je našao neku sobicu u Moskvi. Odlučila je da napusti Zhukovku baš onog dana kada je Sanja planirao da se vrati.
Pre nego što se to dogodilo od Alje je stigla vest koja ga je potpuno uzdrmala. Ona je bila u drugom stanju. To je značilo da ga medicinski tretman kojem je bio podvrgnut u Taškentu nije učinio sterilnim. Nikada nije želeo decu; smatrao ih je neprijateljima svog posla; ali sada kada je njegovo dete raslo u materici njegove ljubavnice bio je duboko dirnut. Alja mu je saopštila da će njegovo očinstvo čuvati kao tajnu i da će sama podizati dete, ako je to ono što on ľeli. Osećao je da je to nepravedno prema detetu, ne dati njemu ili njoj svoje ime. Nije mogao ni da se odrekne očinstva. Prihvatio je Aljino mišljenje da treba da ostane u braku sa Natašom, zato što ona ne bi mogla da počne novi ľivot jer je suviše stara za to i ne bi je trebalo sada napuštati. Vratio se pisanju, ali sada je to bilo mnogo teľe nego kada je pisao pismo Četvrtom kongresu.
Žena o kojoj su govorili, čitala je Nataša u pismu, upravo mu je saopštila da čeka njegovo dete. On je nameravao da to dete prizna. Nada se da Nataša neće pokušati da sazna njeno ime. Ta ľena nije nikako prolazna avantura, i nikada nije ni pokušavala da ga razvede od žene. Jako je srećna što nosi njegovo dete i neće insistirati da se uda za njega.
Ona ... Nataša ... biće mu uvek draga; ona mu je u krvi i u njegovom srcu; zato mu je i teško da piše ovo pismo. Ona može da bude ponosna na godine koje su proveli zajedno; ovi događaji ne mogu da izbrišu prošlost. On će do kraja njenog ľivota brinuti o njoj i biće odgovoran za nju. Da li bi mogla da bude toliko velikodušna da mu dozvoli da joj zauvek bude odan i da izgradi jednu divnu i uzvišenu vezu koja će trajati do groba.?
Pošto nije znao gde će Nataša biti kada bude čitala ovo pismo ... a smatrao je da će biti pametno da neka razumna žena bude s njom dok ga bude čitala ... zamolio je Veroniku Štajn da dođe u Roždestvo da ga uzme i preda Nataši. Veronika nije morala da traži svoju rođaku ... očajna i izgubljena ona je došla kod nje. Krenula je u svoj novi namešteni stan, pa je na putu k njemu svratila do Štajnovih. Bio je 5. novembar. Nekoliko minuta pred ponoć. Juri Štajn je već bio u krevetu, a njegova žena je bila u spavaćici, spremna za spavanje. Nataša je bila prilično neuredna i histerična; rođaka joj je skuvala čaj i slušala je kako ljuto napada Sanju: ipak, pomislila je Veronika, ona još ništa ne zna o detetu ... Ocenila je da nije pravo vreme da sazna tu vest; ali posle nekoliko šolja čaja Nataša je bila smirenija; Veronika je pomislila da je vreme da se s tim više završi i dala joj je pismo pisano na jedanaest stranica.
Brzo i letimice je preletela preko pisma, pocepala ga je na sitne komade i izjurila je iz stana. U papučama i spavaćici Veronika je pojurila za njom. Uspela je da je nagovori da se vrati i obećala joj je da će ona poći sa njom u njen novi stan. Dok je Veronika na brzinu navlačila odeću na sebe čula je tresak vrata. Nataša je opet izletela na ulicu. Veronika i njen muž su je tražili po parkovima i ulicama, ali bez uspeha. Strahovali su šta sve može da uradi u stanju u kom se nalazila; nekoliko puta je pretila da će da izvrši samoubistvo.
Natašina napaćena duša je razmišljala o samoubistvu dok je tumarala praznim ulicama u tim kasnim satima. Njen cilj je bila stanica iz koje polaze vozovi za Zhukovku. On će ići tamo; neka nađe njeno telo. To će mu biti kazna ... i onoj kurvi koja ga je otela. Uspela je da uhvati poslednji električni voz. Verovatno je poslednje putovanje Ane Karenjine prolepršalo njenim mislima. I nju je poneo osećaj pobednika i samo je mislila kako će njena smrt pogoditi njenog ljubavnika, i kako će ga naterati da razmišlja o tome koliko je bio ravnodušan prema njoj.
Voz nije išao baš do Žukovke; morala je da pešači nekoliko milja sve uz prugu. Njena želja za umiranjem je polako bledela; pojavila se izvesna nada da će moľda promeniti mišljenje kada je ugleda. Kada je ušla u prazan stan, zgrabila je nož, posekla je njim svoj palac, a onda je krvlju napisala kratku poruku na papiru koju je zakačila iznad Sanjinog kreveta. Posle ovoga je otišla u svoju sobu i zaspala.
Sanja je stigao rano ujutru i ugledao je poruku iznad svog kreveta: reč “ja” sa znakom pitanja pored i krstom kroz nju. Kao da briše njeno postojanje. Krv i čudne linije podsećali su na Munkov “Vrisak”. Munk je opisao umetnost kao “krv srca”. Ovo je bila Natašina; kao da mu je govorila: “Ne možeš se sakriti iza Gulaga i Revolucije ... Ja sam tvoja žrtva!”.
Telefon je zazvonio. Sanja je umornim pokretom ruke podigao slušalicu. Njegove misli su takođe bile nesređene. Prijatan skandinavski glas je rekao: “Dobili ste Nobelovu nagradu”.
Nastavak u sledećem broju