U proleće 1993. inflaciona situacija se bila
zaoštrila. Cene su ponovo rasle po stopi daleko iznad 100 procenata mesečno, kurs marke
je skakao skoro svake nedelje, a strah od daljeg pogoršanja situacije je rastao.
Jugoslavija je sada osećala i pritisak blokade koja je, dodata dejstvima raspada
Jugoslavije, zaoštrila oskudicu deviza i time dala dalji podstrek slabljenju kursa dinara
– pored podstreka koji je rezultirao od domaće inflacije i bekstva kapitala iz dinara u
marke u strahu od dalje depresijacije kursa dinara i interne inflacije. Ovim
"strukturnim" činiocima izgleda da je bio dodat – ili je možda bio i
primarni – oštar porast budžetskog deficita. Ministar Zebić mi je u diskusiji, negde
aprila 1993, rekao da su jugoslovenski državni izdaci posle napada hrvatske vojske na
most preko Maslenice bili veoma povećani i možda je to bio glavni uzrok ubrzanja
inflacije. Ubrzanje je takođe koincidiralo sa ostavkom Božovićeve vlade. Politička
neizvesnost je tako bila dodata rastućoj ekonomskoj nesigurnosti zbog blokade, rata i
budžetskog deficita.Tri specifična činioca doprinela su ubrzanju naše inflacije i njenom prelasku u hiperinflaciju u proleće 1993. Prvo, došlo je do masivne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojevtinjavanja cene kredita u aprilu 1993. Pojevtinjavanje je bilo posledica odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu stopu i da primeni ovo sniženje povećanjem ponude novca labavljenjem primarne emisije. Iza ove odluke je bio pritisak industrijskih i poljoprivrednih proizvođača koji su želeli niže kamatne stope i koji su kukali da ih guše postojeće kamate, sprečavajući porast proizvodnje i onemogućavajući nove investicije. Tačno je bilo da su nominalne kamatne stope bile visoke: 65 odsto godišnje eskontna stopa NBJ i komercijalne stope još više. Ali ove stope su bile negativne u realnim iznosima za gro proizvođača, jer je inflacija bila mnogo veća. Ipak, bilo se uvrežilo verovanje da veliki finansijski troškovi predstavljaju jedan od vodećih činilaca porasta troškova generalno, i time porasta robnih cena. Ovome je bilo dodato populističko uverenje u medijima, a donekle i u javnosti uopšte, da su bankari i banke glavni korisnici visokih kamatnih stopa i možda čak i same inflacije. Bilo kako bilo, jedna od prvih odluka Saveta Narodne banke posle ostavke Božovićeve srpske vlade, odluka u kojoj je takođe bila sigurno angažovana savezna vlada, bilo je smanjenje eskontne stope na 34 odsto godišnje u aprilu 1993. Dobro se sećam tog dana: bio je zakazan sastanak Ekonomskog saveta Srbije i predmet je trebalo da bude monetarna politika. Ali diskusije skoro uopšte nije bilo. Posle jedno dva sata čekanja, pojavili su se, mislim, gg. Zebić, Vuk Ognjanović i neko iz Narodne banke, koji su upravo došli sa konferencije za štampu u saveznoj vladi, na kojoj su objavili sniženje kamatnih stopa. Tempo inflacije je onda bio preko 100 odsto mesečno, dok je eskontna stopa bila snižena na 34 odsto godišnje: da bi ova odluka bila primenjena i dovela do željene opšte redukcije kamatnih stopa, tj. i onih komercijalnih, NBJ bi imala da uđe u masivnu ekspanziju primarnog novca, dajući zajmove bankama i preduzećima po niskoj kamatnoj stopi. Tačno to se odigralo sledećih nekoliko meseci: došlo je do ogromne ekspanzije kredita u aprilu-junu 1993 – komercijalne banke i neke proizvodne i prometne firme su dobijale kredite po oko 2 odsto mesečno i onda davale zajmove konačnim korisnicima po nekoliko puta višoj stopi; pod ovim uslovima, volumen kreditne ekspanzije izgledao je neograničen, sa ogromnim pritiskom na robne cene i na devizno tržište. Nama je u Ekonomskom savetu bilo jasno da će aprilska odluka o sniženju kamatne stope imati dalekosežne posledice: gg. Nebojša Savić, Nikola Zelić i ja smo se zgledali posle saopštenja, postavili nekoliko pitanja čija je svrha bila da dobijemo odgovor da li su kreatori ovog najnovijeg zaokreta u ekonomskoj politici bili svesni ogromnih implikacija koje ima. Odgovori nisu bili jasni, bilo je nejasno ko je u stvari doneo ove odluke, mi smo zanemeli, i jedino što je bilo jasno je da naš Ekonomski savet nije imao više šta da radi: ulazili smo u fazu u kojoj više nije bilo mesta za ekonomsku analizu. Još jedna komplikacija je bilo uvođenje dvojnog deviznog kursa; kao i sniženje kamatne stope, uvođenje privilegovanog kursa (koji bi zaostajao 25-30 odsto iza tržišnog) vodilo je masivnoj tražnji deviza od strane privilegovanih korisnika. Ako su to u isto vreme bili i korisnici jevtinih dinarskih kredita iz primarne emisije, ukupno dejstvo na tražnju deviza bilo je ogromno. Ovo su naročito koristili neki posrednici, uključujući neke banke koje su se obogatile fantastičnom brzinom, upotrebljavajući primarnu emisiju za kupovinu deviza koje su onda prodavale na crnom tržištu uz ogromne profite i skoro nikakav rizik.
Drugo, trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993. Svaka nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta finansiranja. Obično se čeka do poslednjeg momenta sa određivanjem zaštitne cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkciju robnih rezervi; robno tržište postoji, ali na njemu vlada neizvesnost u pogledu budućih cena, jer vladina politika zaštitnih cena nije poznata; finansijsko tržište takođe postoji, ali kada je inflacija visoka, nema prodaja na duži rok, pa čak ni na srednji rok; dok se ova tržišta ustručavaju da finansiraju zalihe do sledeće sezone jer nemaju dovoljno sredstava. Pod ovim uslovima, centralna banka je ta koja bi trebalo da dâ bar deo sredstava za kupovinu žetve, a to u znatnoj meri može da znači pritisak na primarnu emisiju, tj. štampanje novca. U junu 1993, ova objektivno negativna situacija bila je pogoršana pogrešnom odlukom Narodne banke. G. Šainović, novi predsednik vlade Srbije posle g. Božovića, u jednoj kasnijoj diskusiji sa mnom o uzrocima naše hiperinflacije, pripisao je dosta odgovornosti za drastični skok cena marke i robnih cena početkom jula 1993. nesrećnoj izjavi jednog od najviših funkcionera NBJ da će centralna banka obezbediti novac za finansiranje cele žetve 1993; već nervozno tržište brzo je izračunalo da bi primarna emisija potrebna za otkup žetve bila vrlo velika u odnosu na postojeću novčanu masu, i masivni skokovi robnih cena i cene marke sledovali su i pre nego što je i jedan jedini dinar bio pušten u opticaj radi kupovine novog žita.
Treće, duboko impresionirane brzinom porasta cena koji se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na robnom tržištu usled spekulativne akumulacije zaliha, vlasti su povukle pogrešni potez deklarirajući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj trgovinskoj mreži. Zamrzavanje cena 19. juna 1993, umesto da zaustavi spekulaciju zalihama, samo ju je potenciralo: nastala je navala skoro svih platežno-sposobnih privrednih subjekata: špekulanata, švercera, finansijera, preduzetnika, bogatih individualnih potrošača – na stokove robe u radnjama i u trgovačkoj mreži, kao i na tržištu deviza.
Kombinacija masivnih zaduživanja preduzeća i špekulanata usled sniženja kamatnih stopa, nesrećnog saopštenja Narodne banke da će kupiti celu žetvu i opsežnog maksimiranja cena od strane vlasti, dodata već postojećoj visokoj inflaciji prouzrokovala je masivno bekstvo iz dinara u robe i devize – udarac početkom jula 1993. od koga jugoslovenski monetarni sistem više nije mogao da se oporavi.
Slom jula 1993.
Tokom juna i prve nedelje jula 1993. moja žena i ja smo bili u Ženevi gde sam ja radio kao konsultant Južnog centra (South Centre), organizacije nesvrstanih zemalja, o pitanju dugova zemalja u razvoju. Vratili smo se negde oko 7. jula i iste večeri otišli do Kalemegdana. U Knez-Mihailovoj ulici, preko puta restorana "Grčka kraljica", svratili smo u delikatesnu radnju da kupimo nešto za večeru. Radnja je izgledala sablasno. Već je bio skoro pao mrak, radnja nije bila dobro osvetljena, rafovi u radnji bili su skoro prazni kao da je bila rasprodaja, i bile su dve mušterije. Jedna dama je pokazivala na poluprazni raf gde je još uvek bilo desetak tegli sa nekim džemom. Nije pitala kakav je to džem: kupila je sve tegle, bez pitanja. Druga mušterija bio je stariji gospodin, hramao je na jednu nogu. On je tražio da kupi neku mortadelu koja je bila u staklenom hladnjaku. Prodavačica ga je pitala koliko želi da mu odreže. U izlogu je bilo šest glava mortadele. On je hteo da kupi sve. Scena me je podsetila na Drugi svetski rat u Beogradu: polumrak u radnji, poluprazni rafovi, mušterije koje uzimaju sve što se prodaje, za bezvredni novac; tačno u jesen 1941, kada je još imalo što da se kupi, ali je očevidno bilo na izmaku.
Imao sam još jednu asocijaciju. Godine 1987. bio sam u Americi tokom ogromnog pada cena na Njujorškoj berzi 19. oktobra. Sećam se prezentacije i analize na televiziji te večeri, kada su bili rezimirani i komentarisani rezultati tog dana: pad Dow Jones indeksa vrednosti akcija od 500 poena, ili skoro četvrtinu ukupne tržišne vrednosti svih akcija na ovoj berzi. Lepa dama, broker, u nekoj velikoj senzalskoj firmi, opisivala je situaciju na Njujorškoj berzi tog dana. Između 11 prepodne i 3 popodne, rekla je, desila se nečuvena stvar na Volstritu: nije bilo moguće prodati nijedan paket akcija IMB-a, onda najčuvenije američke firme (poslovne mašine i računari), jer nije bilo kupaca ni po kojoj ceni: ovo je, nastavila je ova dama, stvorilo sliku sloma sistema. Onda sam shvatio šta u tom svetu fraza sistemski slom znači: kada tržište prestane da funkcioniše, tj. kada ne možete da prodate robu po bilo kojoj ceni, to je smrt, slom sistema. U Njujorku, tog 19. oktobra 1987, paraliza, privremena smrt sistema trajala je četiri sata: nisi mogao ništa da prodaš tih četiri sata, čak ni IBM akcije. U Jugoslaviji, oko 7. jula 1993, skoro ništa nisi više mogao da kupiš: skoro sve je bilo već kupljeno i niko za dinare nije više hteo da prodaje. Scena u radnji u Knez-Mihailovoj ulici ličila je na predznak sloma našeg sistema.