Knjiga Sejmura Herša,
»Tamna strana Kamelota«, objavljena krajem prošle godine, osvetljava sve prevare vezane
za Džona Kenedija, počev od izveštaja istražne komisije o njegovom ubistvu, do filma
Olivera Stouna »JFK«, snimljenog 1992. godine.Herš nije do kraja iscrpeo temu Kenedijeve pogibije, ali je u legendu vezanu za fatalni avgustovski dan u Dalasu uneo neočekivani seksi obrt.
»Kenedi je platio najveću cenu za svoja seksualna preterivanja«, piše autor na 12. stranici knjige. Herš objašnjava da je Kenedi septembra 1963. zaradio ozbiljno istegnuće mišića na preponi, posle jednog razvratnog veselja sa mnogo seksa. Lekari su nastojali da ublaže povredu pomoću »čvrstih tregera... koji su išli od ramena do prepone i držali telo u krutom, uspravnom položaju.«
»Ovi bandažeri«, zaključuje Herš, »onemogućili su predsednika da se refleksno sagne kada ga je u vrat pogodio metak koji je ispalio Li Harvi Osvald.
Veza između Kenedijevog seksualnog života i pogibije prikladno ilustruje ono što »Tamna strana Kamelota« iznosi pred čitaoce. Knjiga vrvi od seksi epizoda (Merilin Monro, devojke sumnjivog morala, prostitutka koja je možda bila istočnonemački špijun), ali i od prizora istinskog stradanja – kubanske izbeglice, fijasko u Zalivu svinja, Vijetnam, predsednikova pogibija...
»Odlučio sam da odstupim od svega lepog što se govorilo o Kenediju«, rekao je Herš u jednom nedavnom intervjuu. »Ono o čemu sam ja pisao jeste – mračna strana.«
Heršova verzija mita o epohi Kenedijevih crna je kao ugalj i isto toliko prljava. Osnovna teza knjige je da je porodica Kenedi korumpirana, bogata politička mašinerija, a da je Džon u svakom pogledu bio izdanak takve porodice.
Sejmur Herš, istinski novinar-istraživač uspeo je da iskopa brojne dokaze o prljavim poslovima: izbori kupovani vrećama novca, bliske veze sa mafijom, seksualne avanture, političke ucene... Herš navodi da je imenovanje Lindona Džonsona za potpredsednika 1960. godine upravo rezultat političke ucene.
Heršovi izvori za ove tvrdnje pažljivo su provereni. Mnogi detalji o Kenedijevom seksualnom životu i poslovanju sa mafijom oslanjaju se na izjave očevidaca, a poduprti su dokumentima koji ne opovrgavaju iznete tvrdnje, mada ih direktno ni ne dokazuju. Herš je iz knjige izbacio dokumenta vezana za Merilin Monro, a za koja se pokazalo da su lažna.
Ključne dokaze o Kenedijevim seksualnim vratolomijama Herš potkrepljuje javnim svedočenjem četvorice agenata tajne službe koji su bili zaduženi za predsednikovo obezbeđenje. To je istorijski posao, koji se oslanja na kontroverzne, ali veoma pouzdane izvore. Tajna služba nikada javno nije govorila o privatnom životu bilo kog predsednika, a van sumnje je da su oni pouzdano znali šta se dešava u Beloj kući.
Odabrao sam reč »istorijski« sa mnogo opreza.
Čitaoci Heršovu knjigu doživljavaju kao neobično proročanstvo. Aktuelni skandali oko
finansiranja predsedničke kampanje, seksualnih afera i lažnog svedočenja koji se
povezuju sa Klintonom otvaraju mogučnost da agenti tajne službe sadašnjeg predsednika
dobiju poziv da pred sudom progovore o njegovom seksualnom životu. Jedan bivši agent je
to već učinio.Naravno, ova šira sporna pitanja vezana su za trenutne Klintonove nevolje. Imperijalni vladar-predsednik skinut je sa istorijske scene aferom Votergejt, i predsednikova moć je poslednje dve decenije opadala polako ali neprekidno. Najsigurniji pokazatelj je činjenica da su Klintonove konferencije za štampu donedavno smatrane toliko nevažnim da američke televizijske stanice nisu pomerale početak humorističkih serija ili sapunskih opera da bi ih direktno prenosile.
Heršova knjiga otvara polemiku o tome koliko javan treba da bude predsednikov život u vreme njegovog mandata. Čak i u Kenedijevo vreme, sud o predsednicima se formirao na osnovu njihovog javnog delanja, a tek su se istoričari bavili njihovim privatnim životom.
Herš je u ispisivanje istorije »Tamne strane Kamelota« uneo novinarsko-reportersku agresivnost i osećaj za senzacionalno. Da li je to u vezi sa trendom da glasači ocenjuju predsednikovu privatnost okom medija i sudova, a ne viđenjem istoričara? Poruka Heršove knjige je jasna: Kenedijev karakter odredio je sudbinu zemlje.
Zahvaljujući Heršu, Kenedi je okružen lakim devojkama i agentima tajne službe, kao što je Nikson imao svoje »duboko grlo«.
Kao i Niksonova, i Klintonova »duboka grla« žive u sadašnjosti i odaju tajne. Za razliku od Niksonovog, ona pričaju islednicima i novinarima o Klintonovom privatnom životu – ne čekajući istoričare.
Reč je o novom fenomenu u našoj demokratiji i medijima i tu nema mnogo milosti. Ali, istinsko je pitanje može li neko ubedljivo da vlada dok mu Sejmur Herši kopa po sadašnjosti, a ne po prošlosti.
Nedavna nemoć Klintonove administracije u spoljnoj politici, posebno u ubeđivanju Amerikanaca da treba bombardovati Irak, sugeriše da bi odgovor mogao da bude: »Ne.«