 Trinaestog januara pre tačno sto godina
(1898), Emil Zola, poznati francuski pisac naturalista (tada je imao 58 godina), objavio
je u dnevnom listu "Zora" (Aurore) svoj čuveni tekst "Optužujem".
Branio je osuđenog kapetana Drajfusa, u već zahuktaloj antisemitskoj aferi u vojnom
vrhu, raskrinkavajući reakcionarnu zaveru ne samo u vojsci, već i u državi i društvu.
Kao po običaju u to vreme, članak se obraćao predsedniku republike, a naslov teksta dao
je genijalnim potezom Klemanso, urednik dnevnika. Iako je Zola te iste godine zbog klevete
osuđen na godinu dana zatvora – da bi pobegao u Englesku izbegavši zatvor, i vratio se
u domovinu godinu dana kasnije, kada je poništena kazna Drajfusu – taj tekst spada u
retku pojavu u istoriji, ako ne i jedinu, kada je reč pobedila vlast: pre njega nisu
uspeli Hipatija, Đordano Bruno, Galilej, Volter... Danas, sto godina kasnije, kada je antisemitizam pokazao svoje lice u nacizmu, a gubitak razuma i tolerancije u totalitarnim režimima i masovnim ubijanjima, Zolina pobeda reči nad terorom države možda je i poslednja tog tipa: pisci dvadesetog veka (od Lorke do Solženjicina) upravo to potvrđuju. Ovim povodom u Francuskoj je pet dana bilo posvećeno Zoli: od tribina i novih knjiga do televizijskih emisija. Izdavačka kuća "Galimar" objaviće ove godine prvi tom monumentalne biografije Emila Zole, Anrija Miterana. Druge nove knjige u vezi sa slučajem su: "Optužujem" Alena Pažea, "Proces Zola", "Sveske" Alfreda Drajfusa. |
|
|
