Ubrzo pošto sam 1986. godine stigao u
Jugoslaviju, po drugi put u poslednjih nekoliko godina, primetio sam njegovo prisustvo na
javnim prostorima autobuskih depoa, na železničkim stanicama, aerodromima,
univerzitetima i u vladinim kancelarijama. I ne samo na tim mestima, pojavljivao se iza
tezgi u delikatesnim radnjama, u mesarama, kafeima i barovima. Njegov portret nalazio se i
na novčanici od 5000 dinara koja je bila u širokoj upotrebi, a slogan "S Titom
naprej" još uvek je visio u vazduhu iznad Ljubljane. I baš u tom trenutku odlučio
sam da se susretnem s Titom.Tokom čitave godine koju sam proveo u Jugoslaviji i tokom nekoliko meseci koje sam tamo provodio svake naredne godine sve do sada, moji susreti s Titom bili su uvek slučajni; međutim, od 1990. godine ovi susreti su se proredili, posebno u Sloveniji i Hrvatskoj, gde je njegova slika sklonjena od očiju javnosti – ukoliko čovek nije baš tragao za njim u skladišnim prostorima muzeja, na primer, u napuštenim javnim zgradama ili nekim zabačenim magacinima u unutrašnjosti zemlje. I mada se njegovo ime i dalje pojavljuje na ulicama i još ponekim mestima, susret licem-u-lice sada je najednom postao pravi izazov, slično tajnim, subverzivnim skupovima na koje dolazi u političkom smislu pogrešna pop zvezda i to usred sloma nedavne istorije. Ali, on jeste tamo.
Kako sam krajem osamdesetih veoma mnogo putovao po unutrašnjosti, neprestano željan da što bolje upoznam zemlju i narod, često se događalo da nabasam na Tita. Kao da je očekivao te susrete, on je uvek bio prikladno odeven, dok sam ja bio nepripremljen – s kamerom u ruci i gotovo nedostojan njegovog načina odevanja. Tito se u suštini odevao vrlo raznovrsno i u njegovom ormanu nalazila se čitava skala odeće, od pažljivo skrojenih odela za formalne prilike, živopisnih uniformi na kojima su bili predstavljeni različiti rodovi oružanih snaga, pa sve do – ali samo malo ređe – iznošene i ukrašene odore iz njegovih partizanskih dana. Bilo je očigledno da voli lepo da se oblači za susrete s ljudima.
Činilo se, međutim, da ne postoji standardizovani, zvanični portret, već velika raznovrsnost slika koje su pre nagoveštavale javni ili privatni ukus onih koji su izlagali njegove portrete, nego dekret vlade ili nešto što je Tito želeo. U različitom životnom dobu Tito se pojavljivao ili gologlav ili s kapom, obučen u odeću koja se dopadala narodu koji je živeo i radio u njegovom prisustvu. I baš ta crno-bela slika dokumentarne vrednosti, koja je imala veću verodostojnost od nesumnjivo kasnijih fotografija u boji, ponekad već izbledelih od ne umoljivog letnjeg sunca, dominirala je čitavom zbirkom. U svojoj jednostavnosti i prisnosti, crno-bela slika je stvarala auru autentičnosti koja je uticala na Titov imidž. Postao je skroman, usamljen čovek, veoma pouzdan prilikom naših susreta – što je ostao do dana današnjeg, iako ga viđam u sasvim drugačijim okolnostima. U stvari, u našim poslednjim susretima kao da je postao nekako manji i humaniji.
Ranije, međutim, bilo ga je svuda po Jugoslaviji i susreti s njim na tolikim različitim mestima i u različitim okolnostima ostavljali su jak utisak. Njegova sveprisutnost širila je osećanje jedinstva i opšte pozivanje na prošlost i sadašnjost, poput prisustva starog prijatelja čije razuveravajuće lice pruža utehu u teškim trenucima. Bez obzira na to kakvu odeću je imao na sebi, pamtim njegovo lice koje sam najčešće susretao na tim putovanjima, lice koje je nagoveštavalo značaj njegovog pomnog pogleda i doprinos njegovog uma, dok njegovo telo nije postojalo. Pa čak i u onim prilikama kad su njegovi portreti prikazivali celokupnu figuru, moj pogled privlačilo je njegovo lice. Uostalom, on je i sam bio fotograf i mora da je znao za popularnost sopstvenog portreta i veličanje lika kao karaktera ličnosti, njegovog statusa i moći.
Impresivno je bilo i prisustvo njegove biste. Uvek je bila veća od prirodne, životne veličine, izlivena u bronzi ili mermeru, postavljana često na drvenom postolju i na mestu vidljivom za javnost. Kao na primer, na ljubljanskom aerodromu, gde je umornog putnika pozdravljao Tito, a on razmišljao o kašnjenju JAT-a. Međutim, taj žanr nikada nisam upoznao, pošto je bio previše zahvaćen duhom socrealizma, a nedostajali su mu lični, ljudski kvaliteti. Stoga sam uporno fotografisao portable Tita, jeftinog Tita, koji se mogao reprodukovati, onog koji je bio poznata ikona običnih građana i koji se mogao naći u hiljadama kuća i poslovnih prostorija širom Jugoslavije.
U susretu s Titom često sam bio primoran da svoj pogled podižem ka njemu, jer se on retko pojavljivao u ravni naših očiju već je više voleo da se nađe u ravni jednog drugog autoriteta s kojim se ponegde takmičio – svetog krsta. U svakom slučaju, bio je smešten iznad glava ljudi, pa je prema tome bio iznad čarki i rasprava, izvan problema toga dana. Bila je to superiorna pozicija koja je meni odgovarala, jer ga je tako bilo lakše zapaziti u nekoj prepunoj kafani ili prometnoj kancelariji vlade, na primer, gde je bilo teško zaključiti da li se on tamo nalazi kako bi pomogao ili samo da bi slušao – sa strpljenjem oca kome se ispovedaju – hvalisave pijanice ili litanije građana.
Ali, u tim susretima je bilo i tuge; on je često bio sam i nadmetao se da dobije mesto na pretrpanim policama radnji, među redovima boca u kafanama i restoranima ili na zidovima gde je stajao zajedno s kalendarima i reklamama, koji nisu bili ni u kakvoj vezi s njegovom misijom, već dokaz komercijalnog duha i skromnog ekonomskog uspeha zemlje. On je zaista često bio pretrpan raznom robom i borio se za svoj prostor protiv živopisnih poslovnih i industrijskih poruka. Ponekad ga je u toj borbi pratio Edvard Kardelj, za koga se činilo da daje regionalnu legitimnost susreta – posebno u Sloveniji – ali čije je prisustvo bilo podjednako stavljano na probu svakodnevnim zahtevima za prostor. Jugoslavija je očigledno postajala mala za njega i njegove drugove po oružju, bila je suviše preokupirana ispunja vanjem tog ceremonijalnog prostora komercijalnim ukrasima, a manje brinula o značenju njegovog imidža.
Ali, dok je njegov autoritet bledeo, što se odražavalo u načinu na koji se postupalo s njegovim likom, i dalje niko nije remetio njegovo prisustvo, već se ono čak i pojačavalo povremenim pojavljivanjem njegovog lika na televiziji, na poštanskim markama, zvaničnim proslavama i uključivanjem u privatne razgovore u društvu. Još uvek je on bio znani lik, ali baš zbog toga su ga shvatali kao nešto zdravo za gotovo, pa je u mojim susretima s njim došlo do paradoksa. Više niko osim mene nije primećivao Tita; postao je deo svakodnevne rutine, njegovo lice se izmešalo s površinom zidova ili nestalo među proizvodima i posterima, i ostalo da čami poput svakog drugog teksta – fragmentirano i izvan konteksta – i zatrpano detaljima svakodnevnog života. Tito je postao nevidljiv za sve osim za ovog posetioca čije oči nisu bile nenaviknute da vide Tita među ljudima.
Susreti s Titom su za mene postali važna zamisao, fotografski – kao dokumentacija njegovog prisustva, i intelektualno – kao proces razumevanja fikcije koja se zove Jugoslavija i njene snage kao priče čiji je autor ostao među publikom koja se borila zajedno s verodostojnošću njegove priče, ali je nastavila da živi od nje – bar za neko vreme.