Biblioteka ALEXANDRIA - Hana Arent: Izvori totalitarizma (2)

Vrhunac je bila likvidacija birokratije, koja je i sama potpomogla sprovođenje navedenih mera likvidacije. Staljinu je trebalo oko dve godine, od 1936. do 1938, da se otrese čitave administrativne i vojne aristokratije sovjetskog društva; skoro sve službe, fabrike, privredne i kulturne institucije, vlada, partija i vojna uprava, prešle su u nove ruke, jer je "skoro polovina administrativnog osoblja, bili oni članovi partije ili ne, izbačena", a više od 50% svih članova partije i "bar još dodatnih osam miliona ljudi" likvidirano. Opet se uništavanje partijske birokratije kao klase završilo uvođenjem internog pasoša, u koji su se morali beležiti i odobravati svi odlasci iz jednog grada u drugi. Što se pravnog statusa tiče, sada je birokratija, zajedno sa partijskim funkcionerima, bila izjednačena sa radnicima; sada je i ona postala deo nepreglednog mnoštva sovjetskih prinudnih radnika, a njen status privilegovane klase u sovjetskom društvu bio je prošlost. A kako se ova generalna čistka završila likvidacijom najviših činovnika iz redova policije – istih onih koji su tu generalnu čistku organizovali – čak ni kadrovi GPU-a, koji je i sproveo sav taj teror, nisu više mogli da se zavaravaju da kao grupa predstavljaju išta, a ponajmanje vlast.

Ove ogromne ljudske žrtve nisu mogle biti motivisane nekakvim raison d'état u tradicionalnom smislu te reči. Nijedan od likvidiranih društvenih slojeva nije bio neprijateljski nastrojen prema režimu, niti je bilo verovatno da će to postati u bliskoj budućnosti. Aktivna opozicija je zamrla još 1930, kada je Staljin, u govoru na 16. Kongresu, prokazao sva desničarska i levičarska odstupanja unutar partije, mada su čak i te slabašne opozicione struje teško mogle da se zasnuju na bilo kojoj postojećoj klasi. Diktatorski teror – koji se od totalitarnog razlikuje po tome što je usmeren na prave protivnike, a ne na bezazlene građane bez ikakvog političkog stava – bio je dovoljno okrutan da bi ugušio sav politički život, otvoren ili prikriven, i to još za Lenjinovog života. Intervencija iz inostranstva, koja je mogla da se udruži sa nekim od nezadovoljnih slojeva, više nije predstavljala nikakvu opasnost pošto je, oko 1930, sovjetski režim već priznala većina vlada i zaključila sa njim trgovinske i druge međunarodne ugovore. (Mada Staljinova vlada nije isključivala takvu mogućnost što se samog domaćeg stanovništva tiče; znamo da je Hitler, da je bio običan zavojevač, a ne suparnički totalitarni vlastodržac, mogao bar narod Ukrajine da pridobije za svoju stvar.)

Ako likvidacija klasa i nije imala nikakvog političkog smisla, sa stanovišta sovjetske privrede ona je definitivno bila katastrofalna. Posledice veštačke gladi iz 1933. osećale su se još godinama širom zemlje; uvođenje stahanovskog sistema 1935, sa proizvoljnim ubrzavanjem individualnog učinka i potpunim zanemarivanjem potrebe za timskim radom, dovelo je do "haotične nestabilnosti" u ovoj mladoj industriji. Likvidiranje birokratije, to jest klase fabričkih upravnika i inženjera, konačno je lišilo industriju i ono malo stručnog iskustva i umeća koje je nova ruska tehnička inteligencija uspela da stekne.

Jednakost podanika bila je jedna od najvećih briga despotizama i tiranija još od pradavnih vremena, ali takvo izjednačavanje totalitarnoj vlasti nije dovoljno, zato što određene nepolitičke veze između podanika ostaju manje-više netaknute – na primer, porodične veze ili zajednička kulturna interesovanja. Ako totalitarizam ima ozbiljne namere, on nužno dolazi do tačke na kojoj "jednom za svagda mora da raskine sa neutralnošću jednog šahiste", to jest sa autonomnim postojanjem svake vrste aktivnosti. Oni koji "vole šah radi šaha", a koje su njihovi likvidatori ispravno uporedili sa onima koji vole "umetnost radi umetnosti", još uvek nisu apsolutno atomizovani elementi u masovnom društvu, čija je potpuno heterogena uniformnost jedan od osnovnih uslova za nastanak totalitarizma. Sa stanovišta totalitarnih vladara, društvo koje je posvećeno šahu radi šaha samog tek je za koji stepen manje opasno nego klasa seljaka zainteresovanih samo za obradu zemlje. Himler je sasvim ispravno definisao pripadnika SS-a kao novi tip čoveka koji ni pod kojim uslovima neće uraditi neki zadatak "radi zadatka samog".

Atomizacija masa u sovjetskom društvu postignuta je čestim i veštim sprovođenjem čistki koje neminovno prethode pravoj likvidaciji određene grupe. Da bi se uništile sve društvene i porodične spone, čistke su organizovane tako što bi se svim ljudima koji su u nekoj vezi sa optuženim, od poznanika pa do najbliskijih prijatelja i rođaka, pripretilo istom sudbinom. Posledica ove jednostavne i ingeniozne mere, "krivice po srodstvu", jeste da se, čim je neko optužen, njegovi prijatelji preko noći pretvaraju u njegove najogorčenije neprijatelje; kako bi spasli svoju kožu, oni ga potkazuju i dobrovoljno daju obaveštenja koja potkrepljuju nepostojeće dokaze protiv njega – jer to je očigledno jedini način da dokažu sopstvenu ispravnost. Bivši prijatelji retrospektivno će pokušati da dokažu da je njihovo poznanstvo ili prijateljstvo sa optuženim bilo izgovor da bi ga špijunirali i raskrinkali kao sabotera, trockistu, stranog špijuna ili fašistu. Zasluga se meri "brojem denuncijacija bliskih drugova", pa zato i elementarna predostrožnost nalaže da se svi prisniji kontakti izbegavaju, ako je to moguće – ne zbog opasnosti da će čovek otkriti svoje najskrivenije misli, već prosto da bi se, za prilično izvestan slučaj budućih neprilika, eliminisale sve osobe koje bi mogle da imaju ne samo običan interes da denunciraju, nego i neodoljivu potrebu da drugog gurnu u propast, prosto zato što su njihovi životi u opasnosti. U krajnjoj liniji, upravo su razvijanjem ove metode do krajnjih i najfanatičnijih granica boljševički vlastodršci uspeli da stvore atomizovano i izolovano društvo kakvo do tad nismo poznavali, a koje samo slučajnosti ili katastrofe ne bi mogle da stvore.

Totalitarni pokreti su masovne organizacije atomizovanih, izolovanih pojedinaca. Od ostalih partija i pokreta razlikuju se po tome što zahtevaju totalnu, neograničenu, bezuslovnu i nepokolebljivu lojalnost svakog pojedinačnog člana. Ovaj zahtev vođe totalitarnih pokreta postavljaju i pre no što dođu na vlast i organizuju zemlju po totalitarnim principima, a potkrepljuju ga tvrdnjom da će njihove organizacije uskoro obuhvatati čitavo čovečanstvo. Tamo, pak, gde totalitarnoj vlasti nije prethodio totalitaran pokret (što je, za razliku od nacističke Nemačke, bio slučaj u Rusiji), pokret valja organizovati naknadno, a uslovi za njegovo jačanje moraju se stvoriti veštačkim putem, kako bi totalna lojalnost – psihološki osnov totalne dominacije – uopšte bila moguća. Takva lojalnost može da se očekuje samo od potpuno izolovanog pojedinca koji, budući bez ikakvih društvenih spona, bez porodice, prijatelja, drugova, pa čak i pukih poznanika, osećaj da za njega ipak ima mesta pod suncem izvodi iz pripadnosti pokretu, iz članstva u partiji.

Potpuna lojalnost moguća je jedino kada se vernost liši sveg konkretnog sadržaja, koji po prirodi stvari može da dovede do kolebanja u mišljenju. Totalitarni pokreti su, svaki na svoj način, učinili sve što su mogli kako bi se oslobodili partijskih programa sa specifičnom sadržinom, programa iz početnih, ne-totalitarnih faza pokreta. Ma kako radikalno bio formulisan, svaki jasno određen politički cilj koji nije prosto zahtev za osvajanjem vlasti nad celim svetom, svaki politički program koji se bavi stvarima konkretnijim od "ideoloških pitanja od vekovnog značaja", za totalitarizam predstavlja prepreku. Najveće Hitlerovo dostignuće pri stvaranju nacističkog pokreta, koji je on postepeno gradio od opskurne male partije šarlatana sa tipično nacionalističkim programom, sastoji se u tome što je pokret oslobodio nekadašnjeg partijskog programa, i to ne tako što ga je promenio ili zvanično ukinuo, već prosto tako što je odbio da razgovara o njemu ili o nekim njegovim tačkama, budući da je relativna umerenost njegovog sadržaja i frazeologije vrlo brzo bila prevaziđena. Staljinov zadatak po ovom i po mnogim drugim pitanjima bio je ozbiljniji; socijalistički program Partije boljševika bio je mnogo veći teret nego 25 tačaka jednog ekonomiste-amatera i političara-šarlatana kakav je bio Feder. No, Staljin je konačno, prokazavši sve frakcije u Komunističkoj partiji, postigao isti rezultat stalnim menjanjem političkog kursa partije, kao i stalnim kolebanjima u tumačenju i primeni marksizma; to je doktrinu potpuno lišilo njenog sadržaja, zato što se više nije moglo predvideti koji će kurs ili potez ona nametnuti. Činjenica da ni najpotpunija upućenost u marksizam i lenjinizam nije bila ni od kakve koristi za ispravno političko ponašanje – već da se, naprotiv, linija partije mogla slediti jedino ako svako jutro ponovite Staljinove reči od prethodne večeri – prirodno je rezultirala onim mentalnim stanjem, onom usredsređenom poslušnošću koju ne umanjuje nikakav pokušaj da se shvati ono što se radi; nju ingeniozno izražava lozinka koju je Himler smislio za svoje SS-ovce: "Moja čast je moja vernost".

Opet, ni nepostojanje ili ignorisanje partijskog programa samo po sebi ne mora da bude znak totalitarizma. Prvi koji je programe i platforme smatrao suvišnim papirićima i nezgodnim obećanjima, nespojivim sa stilom i žestinom pokreta, bio je Musolini sa svojom fašističkom filozofijom aktivizma, prema kojoj se sve delanje prepušta nadahnuću određenog istorijskog trenutka. Puka žudnja za moći, u kombinaciji sa prezirom prema "brbljivosti" vođa običnih partija koji uvek odaju šta sa tom moći smeraju, karakteristična je za sve vođe gomile, ali ne zadovoljava potrebe totalitarizma. Pravi cilj fašizma bio je samo da dođe na vlast i učvrsti poziciju fašističke "elite". Totalitarizam se nikada ne zadovoljava time da vlada spoljašnjim sredstvima, naime pomoću države i mašinerije nasilja; zahvaljujući posebnoj ideologiji i mestu koje ona ima u tom aparatu represije, totalitarizam je otkrio način da vlada ljudima i da ih teroriše iznutra. U tom smislu on ukida razliku između vladalaca i podanika i stvara stanje u kom moć i volja za moć, onako kako ih mi shvatamo, nemaju nikakvu ulogu, ili su, u najboljem slučaju, od sporednog značaja. U suštini, totalitarni vođa nije ništa drugo nego funkcioner masa koje vodi; on nije pojedinac željan vlasti koji podanicima tiranski nameće svoju volju. Budući običan funkcioner, on se u svako doba može zameniti, tako da u istoj meri zavisi od "volje" masa koje otelovljuje koliko i mase zavise od njega. Da nije njega, masama bi nedostajao spoljni predstavnik, i one bi ostale bezoblična rulja; bez masa, vođa ne postoji. Hitler, koji je bio sasvim svestan ove međusobne zavisnosti, jednom je u govoru pripadnicima SA-a rekao: "Sve što vi jeste, dugujete meni; sve što ja jesam, dugujem vama". Mi ponekad olako potcenjujemo takve tvrdnje ili ih pogrešno razumemo, jer mislimo da se ovde delanje shvata kao davanje i izvršavanje naredbi. U političkoj tradiciji i istoriji Zapada ovakvo shvatanje nije usamljeno, ali ono pretpostavlja nadležno lice koje ima mišljenje i volju, i koje potom – bilo prinudom, bilo autoritetom, bilo nasiljem – svoje mišljenje i svoju volju nameće grupama koje su mišljenja i volje lišene. Hitler je, pak, smatrao da čak i "mišljenje postoji isključivo kao davanje naredbi ili njihovo izvršavanje", čime je i teoretski ukinuo razliku između mišljenja i delanja, odnosno između vladara i podanika.

Ni nacionalsocijalizam ni boljševizam nikada nisu proklamovali nov oblik vladanja, niti su tvrdili da su dolaskom na vlast i preuzimanjem kontrole nad državnom mašinerijom postigli svoje ciljeve. Njihovoj predstavi o vlasti kao trajnoj dominaciji nad svakim pojedincem u svakoj sferi života ne mogu da udovolje nijedna država i nijedan aparat nasilja, već samo pokret koji se stalno menja. Dolazak na vlast nasilnim putem nikada nije cilj, već je samo sredstvo, a dolazak na vlast u nekoj konkretnoj zemlji je dobrodošla prelazna faza, ali nikada i kraj pokreta. Praktičan cilj pokreta je da se što veći broj ljudi organizuje unutar njegovih okvira, da se ljudi pokrenu i da stalno budu u pokretu; politički cilj koji bi značio kraj pokreta prosto ne postoji.

Mnogo više od bezuslovne lojalnosti članova totalitarnih pokreta ili podrške koju totalitarni režimi uživaju u narodu, našu savest uznemirava neosporna privlačnost koju ovi pokreti imaju i za elitu, a ne samo za pripadnike gomile. Bilo bi itekako brzopleto kada bismo, zbog njihove umetničke ekstravagantnosti ili učenjačke naivnosti, zanemarili užasavajući spisak istaknutih ljudi koje totalitarizam može da ubroji među svoje simpatizere, saputnike ili formalne članove.

Ova sklonost elite važna je za razumevanje totalitarnih pokreta (mada ne i totalitarnih režima), isto kao i mnogo očiglednija veza pokreta sa gomilom. Ta sklonost ukazuje na specifičnu atmosferu, opštu klimu u kojoj je došlo do jačanja totalitarizma. Treba imati u vidu da su vođe totalitarnih pokreta i njihovi simpatizeri takoreći stariji od masa koje organizuju, pa mase, bar hronološki gledano, ne moraju bespomoćno da čekaju uspon sopstvenih vođa usred klasnog društva koje se raspada, a čiji su one najtipičniji proizvod. Oni koji su dobrovoljno napustili društvo pre sloma klasa sada zajedno sa gomilom, ranijim nusproizvodom vladavine buržoazije, spremno dočekuju nove vođe. Današnji totalitarni vladari i vođe totalitarnih pokreta još uvek imaju karakteristične crte gomile, čija su psihologija i politička filozofija prilično dobro poznate. Još ne znamo šta će se dogoditi kada autentični čovek mase preuzme vlast, mada se može pretpostaviti da će on imati mnogo više zajedničkog sa pedantnom, proračunatom korektnošću Himlerovom ili sa tupom tvrdoglavošću Molotovljevom, nego sa Hitlerovim histeričnim fanatizmom ili Staljinovom senzualnom, osvetoljubivom okrutnošću.

U tom se pogledu situacija posle Drugog svetskog rata ne razlikuje bitno od one posle Prvog; kao što su tokom dvadesetih godina formulisane ideologije fašizma, boljševizma i nacizma, a pokrete predvodili predstavnici takozvane frontovske generacije, ljudi odgajani pre rata, ljudi koji su se još uvek dobro sećali tog vremena, tako i sadašnju opštu političku i intelektualnu klimu posleratnog totalitarizma određuje generacija koja dobro poznaje vreme i život pre rata. Ovo je posebno slučaj u Francuskoj, gde je do sloma klasnog sistema došlo posle Drugog, a ne posle Prvog rata. Kao i ljudi gomile i avanturisti iz doba imperijalizma, vođe totalitarnih pokreta sa svojim simpatizerima-intelektualcima dele to što su, čak i pre no što je došlo do sloma sistema, i jedni i drugi bili izvan klasnog i nacionalnog sistema uglednog evropskog društva.

Kada je blaziranost lažnog ugleda ustuknula pred anarhičnim beznađem, taj slom je izgledao kao prva velika prilika za elitu, ali i za gomilu. Ovo je posebno vidljivo u slučajevima novih vođa masa, čije karijere veoma podsećaju na karijere ranijih vođa gomile: neuspeh u profesionalnom i u društvenom životu, izopačenost i nesreća u privatnom. Ovakav život pre političke karijere, koji su nešto uglednije vođe starijih partija tako naivno koristile kao argument protiv novih vođa, i jeste bio najjači faktor u njihovoj privlačnosti. On kao da je dokazivao da ovi ljudi pojedinačno otelovljuju sudbinu masa tog vremena i da su njihova želja da sve žrtvuju pokretu, njihova odanost unesrećenima, njihova rešenost da se nikada više ne vrate u bezbednost normalnog života, kao i njihov prezir prema uglednom društvu, sasvim iskreni, a ne prosto motivisani prolaznim ambicijama.

Posleratna elita je, s druge strane, bila tek neznatno mlađa od generacije koja je dopustila da je imperijalizam upotrebi i zloupotrebi; kao kockari, špijuni, avanturisti, kao vitezovi bez straha i mane i istrebljivači zmajeva, predstavnici te starije elite ostvarivali su sjajne karijere s onu stranu uglednog društva. Kao i Lorens od Arabije, i nova elita je čeznula "da se otrese sebe", osećala je istu snažnu odvratnost prema svim postojećim normama i prezir prema postojećoj vlasti. Ako se još sećala "zlatnog doba sigurnosti" pre Prvog svetskog rata, sećala se i kako ga je mrzela i kako je iskren bio njen entuzijazam početkom rata. Nije samo Hitler, i nisu samo gubitnici na kolenima zahvaljivali Bogu kada je talas mobilizacije prešao Evropom 1914. Elita nije morala čak ni da prebacuje sebi što je bila tako lak plen za šovinističku propagandu ili za laži o čisto odbrambenom karakteru rata. Elita je u rat krenula sa egzaltiranom nadom da bi sve što je njoj bilo poznato, sva kultura i tkivo života, moglo da ode u propast u "oluji čelika" (Stahlgewitter, po Ernstu Jingeru). Biranim rečima Tomas Man je rat nazvao "kaznom" i "pročišćenjem"; "sam rat, i to mnogo više nego pobeda, nadahnjivao je pesnika". Po rečima jednog proučavaoca tog doba, "ono što je važno jeste spremnost na žrtve, a ne cilj za koji se ta žrtva podnosi"; ili, opet, po rečima jednog mladog radnika, "nije važno da li će da živi koju godinu duže ili ne. Čovek voli da ima čime da se podiči." A mnogo pre no što je jedan od intelektualaca-simpatizera nacizma izjavio "kada čujem reč kultura, odmah potežem pištolj", pesnici su objavili svoju odvratnost prema "kulturi smeća" i poetski pozvali "Varvare, Skite, Crnce, Indijance" da je pogaze.

Ako bi se ovo silovito nezadovoljstvo predratnim dobom, kao i kasniji pokušaji da se ono ponovo izazove, žigosalo prosto kao izliv nihilizma (od Ničea i Sorela do Pareta, od Remboa i T. E. Lorensa do Jingera, Brehta i Malroa, od Bakunjina i Nječajeva do Aleksandra Bloka), značilo bi to prevideti kako opravdano zgražavanje zapravo može da bude u društvu koje je sasvim prožeto ideologijom i moralnim normama buržoazije. No isto tako je tačno i da je "frontovska generacija", za razliku od duhovnih otaca koje je izabrala, bila potpuno opsednuta željom da doživi propast čitavog sveta lažne sigurnosti, lažne kulture i lažnog života. Ta želja bila je tako snažna da je po uticaju i artikulisanosti nadjačala sve ranije pokušaje "prevrednovanja vrednosti", kakav je Ničeov, reorganizacije političkog života, kakav se može naslutiti u Sorelovim spisima, oživljavanja čovekove autentičnosti kod Bakunjina, ili strastvene ljubavi prema životu u čistoti Remboovih egzotičnih avantura. Nemilosrdno uništavanje, haos i razaranje radi njih samih, poprimili su dostojanstvo najviših vrednosti.

Autentičnost ovih osećanja dokazuje i činjenica da se tek mali deo ove generacije izlečio od entuzijazma kada je zaista iskusio strahote rata. Preživeli iz rovova nisu postali pacifisti. Oni su se grčevito držali doživljaja koji, kako su mislili, može da im posluži da se konačno odvoje od omraženog uglednog društva. Bili su odani uspomeni na četiri godine života u rovovima, kao da su one objektivno merilo za stvaranje nove elite. S druge strane su, međutim, odoleli iskušenju idealizovanja prošlosti; naprotiv, zagovornici rata prvi su shvatili da rat u eri mašina nikako ne može da stvori vrline kakve su hrabrost, čast i muževnost, da on ljudima može da pruži jedino iskustvo čiste destrukcije i poniženje što služe tek kao šrafčić veličanstvene mašinerije ubijanja.

Ova generacija sećala se rata kao velikog uvoda u slom klasa i njihov preobražaj u mase. Rat je, sa svojom stalnom ubilačkom proizvoljnošću, postao simbol smrti, "veliki ujednačitelj", pa time i pravi začetnik novog poretka u svetu. Strastvena želja za jednakošću i pravdom, čežnja za prevazilaženjem uskih i beznačajnih granica među klasama, za ukidanjem glupih privilegija i predrasuda, kao da su u ratu videle izlaz iz stare snishodljivosti i sažaljenja prema potlačenima i obespravljenima. U vremenima sve veće bede i bespomoćnosti pojedinca, čini se da je sažaljenju koje prerasta u sveproždiruću strast podjednako teško odoleti koliko i mržnji prema bezgraničnosti tog sažaljenja, koje ljudsko dostojanstvo ubija sa skoro istom smrtonosnom sigurnošću kao i sama beda.

Tokom prvih godina svoje karijere, kada je ponovno uspostavljanje statusa quo u Evropi bilo najozbiljnija opasnost po ambicije gomile, Hitler je gotovo isključivo ciljao na ovakve sentimente frontovske generacije. Čudna nesebičnost čoveka mase ovde se pojavila kao čežnja za anonimnošću, kao želja da bude samo broj i da funkcioniše samo kao šraf, želja za bilo kakvom promenom koja bi mogla da poništi lažnu identifikaciju sa određenim klišeima ili predodređenim funkcijama unutar društva. Rat se shvatao kao "najmoćnija masovna akcija" koja ukida individualne razlike, tako da čak i patnja, koja prema tradicionalnom shvatanju izdvaja pojedinca od ostalih jedinstvenošću njegove sudbine, sada može da se protumači kao "sredstvo istorijskog napretka". Isto tako ni nacionalne razlike nisu delile mase u koje su posleratne elite želele da se utope. Prvi svetski rat je, donekle paradoksalno, gotovo izbrisao pravi nacionalni osećaj u Evropi, gde je, u doba između dva rata, pripadnost rovovskoj generaciji na ma kojoj strani bila mnogo važnija od pripadnosti nemačkoj ili francuskoj naciji. Nacisti su svu svoju propagandu zasnivali na ovom neodređenom bratstvu, na ovom "sudbinskom zajedništvu", i u svakom pogledu su nadjačali veliki broj veteranskih organizacija širom Evrope, dokazavši time kako su besmislene postale nacionalne parole čak i kod pripadnika takozvane desnice, koja je njih koristila zbog prizvuka nasilja, ne toliko zbog nacionalističkog sadržaja.

Nijedan element u ovoj opštoj intelektualnoj klimi posleratne Evrope nije bio naročito nov. Bakunjin je već priznao "ja ne želim da budem ja, ja želim da budem mi", a Nječajev je propovedao jevanđelje "prokletog čoveka" bez ikakvih "ličnih interesa, bez ljubavi, bez osećanja, spona, vlasništva, pa čak i bez imena". Antihumanističkim, antiliberalnim, antiindividualističkim i antikulturnim instinktima frontovske generacije, njihovoj često sjajnoj i duhovitoj pohvali nasilja, moći i okrutnosti, prethodili su smušeni i pompezni "naučni" dokazi imperijalističke elite da je borba svih protiv svih zakon svemira, da je ekspanzija psihološka neminovnost mnogo više nego političko sredstvo, te da čovek mora da se pridržava takvih univerzalnih zakona. Ono što je u spisima frontovske generacije novo, jeste njihova književna vrednost i istinska strast. Posleratnim piscima više nisu bili potrebni naučni dokazi genetike, oni jedva da su koristili sabrana dela Gobinoa ili Hjustona Stjuarta Čemberlena, koji su već postali deo kulturnog inventara malograđana. Oni nisu čitali Darvina, već markiza de Sada. Ako su uopšte i verovali u univerzalne zakone, sigurno nisu mnogo marili da im se povinuju. Za njih su nasilje, moć, okrutnost bili najveće vrline čoveka koji je definitivno izgubio svoje mesto u univerzumu, ali je isuviše ponosan da bi čeznuo za teorijom moći koja bi ga bezbedno vratila u svet i ponovo integrisala u njega. Oni su se slepo zadovoljavali bilo čim što je pristojno društvo odbacilo, bez obzira na doktrinu ili sadržaj, a okrutnost su poštovali kao glavnu vrlinu zato što je ona bila suprotna humanističkom i liberalnom licemerju društva.

Ako pripadnike ove generacije uporedimo sa ideolozima devetnaestog veka, sa kojima oni izgleda imaju dosta toga zajedničkog, primetna je veća autentičnost i strastvenost onih prvih. Njih je beda mnogo dublje pogodila, nejasno stanje duha njih je mnogo više brinulo, a licemerje mnogo više bolelo nego sve apostole dobre volje i sveopšteg bratstva. Oni čak nisu više mogli da beže u egzotične zemlje, nisu više sebi mogli da dozvole veličanstvene pustolovine među nepoznatim i neobičnim narodima. Više se nije moglo pobeći iz svakodnevne rutine bede, poniznosti, osujećenosti i jeda, prekrivenog lažnom kulturom i visokoparnom frazeologijom; svet bajki njih nije mogao da spase od sve veće mučnine koju je kombinacija svega ovoga neprestano izazivala.

Ova nemogućnost bekstva u daleki svet, osećaj da su uhvaćeni u klopke društva – tako različitog od onog koje je stvorilo imperijalistički karakter – dodao je već prisutnoj strasti za anonimnošću i gubljenjem sopstvene ličnosti i stalnu napetost i žeđ za nasiljem. Kako više nije postojala mogućnost radikalne izmene uloge i karaktera, kakvi su, recimo, identifikacija sa pokretom za nacionalno ujedinjenje Arapa ili sa ritualima indijanskih plemena, činilo se da je dragovoljno utapanje u nadljudske sile uništenja spas od automatskog identifikovanja sa predodređenim funkcijama u društvu, spas od njihove potpune banalnosti, s tim što se tako u isti mah možda može uništiti i tkivo društva. Ove ljude privlačio je otvoreni aktivizam totalitarnog pokreta, njegovo čudno i samo naizgled protivrečno insistiranje kako na primatu pukog aktivizma, tako i na nadmoći gole prinude. Ova mešavina odgovarala je iskustvu koje je "frontovska generacija" stekla u ratu, iskustvu neprestane aktivnosti unutar okvira nadmoćne fatalnosti.

Osim toga, čini se da je aktivizam davao nove odgovore na staro i neugodno pitanje "ko sam ja?", koje se u vremenima krize uvek pojavljuje sa udvostručenom istrajnošću. Ako je društvo tvrdilo: "ti si ono za šta se izdaješ", posleratni aktivizam je uzvraćao: "ti si ono što si uradio" (na primer, prvi čovek koji je preleteo Atlantski okean, kao u Brehtovom komadu Der Flug der Lindberghs/Let Lindbergovih). U nešto izmenjenom obliku, ovaj odgovor je posle Drugog svetskog rata ponovio Sartr: "ti si tvoj život" (Huis Clos/Iza zatvorenih vrata). Prikladnost ovakvih odgovora nije toliko u ubedljivosti kojom redefinišu lični identitet, koliko u njihovoj upotrebljivosti za eventualno bekstvo od socijalne identifikacije, od mnoštva zamenjivih uloga i funkcija koje društvo nameće. Bilo je važno učiniti nešto, neko herojsko ili nezakonito delo, nešto nepredvidljivo, na šta niko drugi ne može da utiče.

Ovaj otvoreni aktivizam totalitarnih pokreta, njihova sklonost terorizmu pre nego bilo kom drugom obliku političke aktivnosti, u istoj meri je privukao intelektualce koliko i gomilu, zato što se taj terorizam totalitarnih pokreta tako suštinski razlikuje od terorizma ranijih revolucionarnih društava. Terorizam sada više nije bio sredstvo proračunate politike za eliminisanje istaknutih ličnosti koje, zbog politike ili zbog položaja, predstavljaju simbol ugnjetavanja. Ispostavilo se da je u terorizmu najatraktivnije bilo to što je on postao neka vrsta stava kojim se mogu izraziti frustracija, jed i slepa mržnja, neka vrsta političkog ekspresionizma koji koristi bombe, koji s oduševljenjem prati publicitet svojih dela, i apsolutno je spreman da plati životom ne bi li ikako iznudio priznanje sopstvenog postojanja u normalnim slojevima društva. Taj isti duh i ta ista igra je, mnogo pre konačnog poraza nacističke Nemačke, nagnala Gebelsa da sa očiglednim oduševljenjem objavi da će nacisti, u slučaju poraza, znati kako da zalupe vrata za sobom i da vekovima ne padnu u zaborav.

Ali ako nigde drugde, upravo ovde se može naći relevantno merilo za razlikovanje elite od gomile u pretotalitarno vreme. Ono što je gomila želela, a Gebels tako precizno izrazio, bio je ulaz u istoriju čak i po cenu uništenja. Gebelsovo iskreno uverenje da je "najveća sreća koju čovek danas može da doživi" ili da bude genije ili da služi geniju, tipična je za gomilu, ali nikako za mase, niti za simpatizere iz redova elite. Naprotiv, ovi potonji su anonimnost shvatili tako ozbiljno da su dosledno poricali i postojanje genija; umetničke teorije dvadesetih godina očajnički su pokušavale da dokažu da je sve izuzetno proizvod umeća, veštine, logike, i rezultat mogućnosti samog materijala. Gomila, a ne elita, bila je očarana "sjajnom snagom slave" (Štefan Cvajg), i sa entuzijazmom je prihvatila poznoburžoasko idolatrizovanje genija. U tome je gomila dvadesetog veka verno sledila stazu ranijih skorojevića, koji su takođe shvatili da će buržoasko društvo radije raskriliti vrata nekom ko je fascinantno "abnormalan": geniju, homoseksualcu ili Jevrejinu, nego nekom ko je prosto postigao nešto. Prezir elite prema geniju i njena čežnja za anonimnošću svedoči o duhu koji ni mase ni gomila nisu bili kadri da shvate, a koji je, po Robespjerovim rečima, težio da afirmiše veličinu čoveka spram ništavnosti velikana.

Kraj