Volkov: O vama govore kao o pesniku koji
pripada krugu Ahmatove. Ona vas je volela, podržavala u teškim trenucima, njoj mnogo
dugujete. Ali iz razgovora s vama otkrio sam da je stvaralaštvo Marine Cvetajeve na vas
mnogo više uticalo nego stvaralaštvo Ahmatove. Cvetajeva je pesnik vaše mladosti, vaša
"zvezda vodilja". Međutim, kada govorite o njenoj poeziji često je nazivate
kalvinističkom. Zašto? Brodski: Imam u vidu pre svega njenu sintaksičku besprekornost koja dopušta – ili, pre, prisiljava – da se iskaže u stihu sve do kraja. Kalvinizam je u principu jednostavna stvar: to su veoma strogi obračuni čoveka sa samim sobom, sa svojom savešću i svojom svešću. U tom smislu je i Dostojevski kalvinista. Kalvinist je, kratko rečeno, onaj ko neprestano nad sobom tvori neku varijantu Strašnog suda – u odsustvu (ili u isčekivanju) Svemogućeg. U tom smislu nema u Rusiji pesnika kao što je ona.
Volkov: Ali kada smo govorili o Odnu, o neutralnosti pesničkog glasa, tada ste bili pobornik te neutralnosti.
Brodski: To ni u kom slučaju ne protivreči jedno drugom. Vreme je – izvor ritma. Sećate se da sam govorio da je svaka pesma reorganizovano vreme? I što je pesnik tehnički raznovrsniji, intimniji je njegov kontakt s vremenom, s izvorom ritma. A Cvetajeva spada u pesnike najraznovrsnijeg i najbogatijeg ritma. Ritmički štedrih. Uostalom "štedrost" je kvalitativna kategorija, a mi operišemo sa kvantitativnim, zar ne? Vreme govori sa individuom različitim glasovima. Vreme ima svoj bas, svoj tenor. Ima i svoj falset. Cvetajeva je, ako hoćete, falset vremena. Glas koji prelazi granicu čistih nota.
Volkov: Znači smatrate da emocionalna snaga Cvetajeve služi istom cilju kao i Odnova neutralnost? Da dostiže isti efekat?
Brodski: Isti, čak možda i veći. Po mom mišljenju, Cvetajeva je u mnogo čemu kao pesnik krupnija od Odna. Taj tragični zvuk... Na kraju krajeva, vreme samo shvata šta je ono u stvari. Treba da shvata. I da to pokaže. Otuda, iz te funkcije vremena se i javila Cvetajeva.
Volkov: Juče je, između ostalog, bio njen rođendan. I pomislio sam kako je, u stvari, malo godina prošlo; da je Cvetajeva ostala živa, teorijski bi mogla biti sa nama, mogli bismo da je vidimo, da porazgovaramo s njom. Vi ste razgovarali i sa Ahmatovom i sa Odnom. Frost je umro relativno skoro. U stvari, pesnici o kojima razgovaramo naši su savremenici. A u isto vreme su istorijske, gotovo okamenjene figure.
Brodski: I jesu i nisu. To je veoma zanimljivo, Solomone. Stvar je u tome što pogled na svet koji otkrivamo u stvaralaštvu tih pesnika postaje deo našeg pogleda. Ako hoćete, naš pogled je logičan – ili, možda, nelogičan – nastavak onoga što je izloženo u njihovim stihovima. To je razvijanje principa, rasuđivanja, ideja, izraženo u stvaralaštvu pomenutih pesnika. Otkako smo ih upoznali u našim životima se ništa tako važno nije dogodilo, zar ne? Zapravo, nismo se sreli ni sa čim tako značajnim. Uključujući i naše vlastito mišljenje... Ti ljudi su nas prosto stvorili. I tačka. To je ono što ih čini našim savremenicima. Mene ništa nije tako formiralo kao Frost, Cvetajeva, Kavafi, Rilke, Ahmatova, Pasternak. I zato će oni biti naši savremenici dok god smo živi. Mislim da se pesnički uticaj – ta emanacija ili radijacija – proteže na jednu ili dve generacije.
Volkov: Kada ste se prvi put sreli sa stihovima Cvetajeve?
Brodski: Kada mi je bilo devetnaest, dvadeset godina. Ranije me sve to nije posebno zanimalo. Cvetajevu sam u to vreme čitao, razume se, ne u knjigama, već isključivo u samizdatskim rukopisima. Ne sećam se ko mi ih je dao, ali kad sam pročitao "Poemu gore", sve je stalo na svoje mesto. Ništa što sam od tada pročitao na ruskom jeziku nije na mene ostavilo takav utisak.
Volkov: Meni je u poeziji Cvetajeve smetala jedna stvar: njena didaktičnost. Nije mi se dopadao njen kažiprst, težnja da se sve do kraja protumači i da se završi propisanom rimovanom istinom, radi koje nije bilo potrebno uzgajati pesnički vrt.
Brodski: Gluposti! Nema kod Cvetajeve ničeg ni nalik na to! Pre bi se didaktičnost mogla pripisati Pasternaku: "Život nije što i polje preći" i tome slično. Ni u kom slučaju u vezi s Cvetajevom. Ako bi se sadržaj poezije Cvetajeve mogao svesti na nekakvu formulu onda je to: "Na tvoj bezumni svet/ Jedini odgovor – ne!". I u tom odbijanju Cvetajeva pokazuje izvesnu satisfakciju; to "ne" izgovara sa senzualnim zadovoljstvom: "Ne-e-e-t!"
Volkov: U Americi, a zatim i u celom svetu, danas se mnogo pažnje posvećuje ulozi žene u kulturi. Istražuju se karakteristike ženskog izraza u slikarstvu, pozorištu, literaturi. Smatrate li da je ženska poezija nešto specifično?
Brodski: Poeziji su neprimereni pridevi, kao i realizmu, uostalom. Pre mnogo godina (mislim da je to bilo 1956), negde sam pročitao da je na skupu poljskih pisaca, na kome se raspravljalo o socrealizmu, neko ustao i izjavio: "Ja sam za realizam bez prideva". Poljska posla...
Volkov: Ipak, zar se ženski glas u poeziji ni po čemu ne razlikuje od muškog?
Brodski: Samo glagolskim nastavcima. Kada čujem stihove: "Postoje tri epohe u sećanju/ I prva je – kao jučerašnji dan"... – ne znam ko to govori – muškarac ili žena.
Volkov: Ja te stihove nikako ne mogu da odvojim od glasa Ahmatove. To može da izgovori samo žena sa carskim nastupom...
Brodski: Carska intonacija u tim stihovima nije držanje same Ahmatove već ono šta ona govori. Isto je sa Cvetajevom: "Prijatelji! Bratski skupe!" – ko to govori? Muškarac ili žena?
Volkov: A ovo: "O, vapaj žena svih vremena: / "Mili moj, šta sam ti učinila?!" To je pravi ženski krik...
Brodski: I jeste i nije. Naravno, po sadržini – to je žena. Ali po suštini... Po suštini – to je prosto glas tragedije. (Uzgred, muza tragedije je ženskog pola kao i sve druge muze.) Glas preneražen nesrećom. Da li je Jov muškarac ili žena? Cvetajeva je – Jov u suknji.
Volkov: A zašto je u poeziji Cvetajeve, tako strasnoj i burnoj, toliko malo erotike?
Brodski: Dragi moj, pročitajte ponovo poemu Cvetajeve Sofiji Parnok! Po količini erotike ona tu prevazilazi i samog Kuzmina i sve ostale. "Učim ljubav kroz bol u donjem delu tela." Šta hoćete više! Druga je stvar što ni tu nije glavna erotika već zvuk. Cvetajevoj je zvuk uvek najvažniji bez obzira na to o čemu govori. I u pravu je...
Volkov: Čudna stvar se desila sa ruskom poezijom. Gotovo ceo jedan vek, i duže, od Karoline Pavlove do Mire Lohvicke, žene su u njoj bile potpuno marginalizovane. Odjednom, javljaju se dva takva talenta, Cvetajeva i Ahmatova, i stoje barabar s gigantima svetske poezije.
Brodski: Možda to nema nikakve veze s vremenom. A možda i ima. Radi se o tome da su žene mnogo osetljivije na etička narušavanja, na psihičku i intelektualnu eroziju morala. A dvadeseti vek nam je globalni nemoral priuštio u izobilju. Žena stoji na etičkim pozicijama jer to sebi može da dozvoli. Muškarac ima drugi cilj, tako da on na mnogo štošta zatvara oči. U stvari, rezultat egzistencije treba da bude etička pozicija, etičko merilo. A žene s tim mnogo bolje stoje.
Volkov: A kako onda objašnjavate ponašanje Cvetajeve u vezi sa ljigavom aferom sovjetske obaveštajne sužbe u kojoj je učestvovao i njen muž Sergej Efron: ubistvo prebega Ignatija Rejsa, potom Efronovo bežanje u Moskvu? Efron je bio sovjetski špijun u vreme najmračnije Staljinove vladavine. Sa etičkog stanovišta lako je bilo osuditi takvu ličnost! Ali Cvetajeva ga je, očigledno, u svemu i do kraja prihvatala i podržavala.
Brodski: Ne kaže se uzalud: "Ljubav je slepa". Cvetajeva je zavolela Efrona u mladosti i – za ceo život. Ona je bila čovek od velikog ličnog integriteta, časti. Kako je sama kazala, pošla je za Efronom "kao pas". To vam je etika postupka: ostati verna samoj sebi. Biti verna obećanju datom u mladosti, dok je bila devojka. I to je sve.
Volkov: S takvim objašnjenjem mogu da se složim. Neki su se trudili da je opravdaju time da navodno nije ništa znala o Efronovoj špijunskoj delatnosti. Naravno da je znala! Da su dramatični događaji vezani za ubistvo Rejsa bili za nju iznenađenje, nikada ne bi došla za Efronom u Moskvu. Najverovatnije je Efron nije uvlačio u pojedinosti svog špijunskog rada. Ali dosta toga je znala, ili bar nagađala. To se vidi iz njenih pisama.
Brodski: Pored svih ostalih nesreća, snašla ju je i ta katastrofa.
Lično nisam siguran da li je to uopšte katastrofa. Uloga pesnika u društvu je da oduhovljava: čoveka ne manje nego nameštaj. Cvetajeva je imala tu sposobnost – sklonost! – u veoma visokom stepenu: tu mislim na mitologizaciju individuuma. Što je čovek slabiji, nesrećniji – zahvalniji je materijal za mitologizaciju. Ne znam koliko joj je bila poznata Efronova saradnja sa GPU, ali mislim da ga – čak i da je sve znala – ne bi odgurnula. Sposobnost da se smisao vidi tamo gde ga očigledno nema – jeste profesionalna crta pesnikovog pozvanja. A Efrona je Cvetajeva mogla oduhoviti jer je uočila potpunu katastrofu ličnosti. Osim svega ostalog, za nju je to bila očigledna nastava zla, a pesnik sa takvih časova ne beži. Marina se u toj situaciji ponašala na najdostojniji mogući način – i na najprirodniji! – u odnosu na to kako bismo se ponašali mi, priučeni. Šta mi radimo? Šta je naša prva i osnovna reakcija ako nešto ne ide niz dlaku? Ako nam se ne sviđa stolica – izbacimo je iz sobe! Ako nam se ne sviđa čovek – teramo ga u đavolsku mater! Venčavamo se, razvodimo, opet se venčavamo – po drugi, treći, peti put! Čisti Holivud. Marina je shvatila da je katastrofa – katastrofa i da se iz nje može mnogo naučiti. Sem toga – a to je za nju bilo najvažnije u tom trenutku – s njim je imala troje dece, koja se, doduše, nisu umetnula na oca. Ili joj se tako samo činilo. Osim toga, tu je i kćerka koju nije povela sa sobom – zbog čega je sebe strašno kaznila – i nije joj bilo do toga da kažnjava i Efrona... Suzan Zontag je, sećam se, jednom u razgovoru rekla da je prva reakcija čoveka pred licem katastrofe: pitanje gde je nastala greška? Šta treba učiniti da se situacija stavi pod kontrolu? Da se ne ponovi? Ali postoji, kaže Suzan, i druga vrsta reakcije: dati tragediji da te pregazi. K'o što kažu Poljaci: "da joj se podmetneš". I ako posle toga budeš u stanju da staneš na noge – postaćeš drugi čovek. Princip Feniksa, ako hoćete. Često se setim tih reči Suzan Zontag.
Volkov: Čini mi se da se Cvetajeva nije povratila posle katastrofe sa Efronom. Brodski: Nisam u to sasvim siguran.
Volkov: Njeno samoubistvo bilo je odgovor na nesreće koje su je snalazile tokom mnogih godina. Nije li tako?
Brodski: Sigurno da jeste. Ali, znate, analizirati samoubistvo, govoriti autoritativno o događajima koji su do njega doveli može jedino sâm samoubica.
Volkov: Jednom sam se zainteresovao za politička ubistva u Evropi 30-ih godina zato što je u njih bila umešana velika ruska pevačica Nadežda Plevicka. Dosta sam čitao o tim ljudima. Danas hoće da ih predstave kao idealiste koji su pristali da ubijaju iz ideoloških pobuda. A zapravo, tamo je bilo puno prljavih ljudi koji su radili i za Staljina i za Hitlera. Uz njihovu pomoć stvorile su se nezavisne ličnosti koje su počele da smetaju i jednom i drugom. Bavili su se špijunažom zbog novca, zbog privilegija, a neki da se dočepaju vlasti. Gde je tu idealizam?!
Brodski: Mislim da je slučaj s Efronom – klasična katastrofa ličnosti. U mladosti je bio ambiciozan, pun nade... A završio je igrajući u Pragu u nekom amaterskom pozorištu. Šta dalje? Ili dići ruku na sebe, ili služiti nekom. Zašto baš GPU? Zato što je porodica tradicionalno bila antimonarhistička. Zato što je sa Belom armijom otišao iz Rusije još kao dečak, a kad je odrastao nagledao se svih tih branitelja otadžbine u emigraciji, i jedino mu je ostalo da krene u suprotnom pravcu. Plus evroazijatstvo, Berđajev, Ustralov – ipak najumniji ljudi – i ideja građenja komunističke imperije. Ideja velike moći! Da ne kažem da je bilo lakše biti špijun nego radnik na traci u fabrici "Reno". A ni biti muž velike pesnikinje nije lako. Da li je Efron bio hulja ili bednik – ne znam. Pre ovo drugo, ali u praktičnom smislu – naravno hulja. Ipak, ako ga je Marina volela, nije na meni da sudim. Ako joj je nešto dao, makar samo za to što joj je dao – biće spasen. To je kao ona lukovica što otvara dveri na onom svetu. A gde ste, uostalom, u toj profesiji videli srećne brakove? Koji je pesnik srećan u braku? A kada se desi nesreća, ona bane kao banda lopova, svejedno da li je muž ili žena predvodi.
Volkov: Čime objašnjavate nepromenjen ushićen odnos Cvetajeve prema Vladimiru Majakovskom? Posvetila mu je pesmu još dok je bio živ, odazvala se posebnim ciklusom na njegovo samoubistvo. U to vreme Ahmatova je promenila svoj odnos prema njemu. Uvredila se kad je saznala da je Majakovski njenog "Sivookog kralja" pevao po motivu "Izjahao na vašar trgovac-delija".
Brodski: Mislim da nije imala zašto da se ljuti jer i Majaka možete pretvarati u šta vam je volja. Sve njegove stihove možete prekucati ne u formi šume već stabla – u katrene – i sve će biti na svom mestu. A to bi za Majakovskog bio veći izazov... Često se dešava da se pesniku dopadne upravo ono kod drugog pesnika što on sam u životu nikad ne bi činio. A Majakovski se u životu ponašao izrazito arhetipski. Čitav arsenal: od avangardiste do dvorskog pesnika, pa do žrtve. I pomalo vas nagriza sumnja da možda tako i treba? Možda si ti suviše zatvoren u sebe a on, prava ekstrovertna ličnost, sve radi bolje? A ako su pesme loše, i tu postoji opravdanje: loši stihovi – loš pesnikov dan. Popraviće se, povratiće se. A u životu Majakovskog loših dana je bilo koliko ti duša želi. Međutim, kada mu je bilo najgore – napisao je izvanredne pesme. Majakovski je bio prva velika žrtva jer je imao veliki dar. Šta je on s njim uradio, to je već druga stvar. Marini se svakako mogla dopasti – u njoj samoj je čučala ta zverka – uloga pesnika-tribuna. Otuda oni njeni stihovi "a la Majak"... Što se tiče odnosa Majakovskog i Cvetajeve postoji još nešto. Mislim da ju je on privlačio i iz pesničkih i iz polemičkih razloga. Moskva, moskovski duh. Patos posvećene poezije. Uveravam vas da je na čisto tehničkom planu Majakovski strašno privlačna figura. Te rime, te pauze. A pre svega složenost i oslobođenost njegovog stiha. I kod Cvetajeve postoji ta tendencija, ali Marina nikad toliko ne popusti uzde kao Majakovski. Za njega je to bio jedini način govora a ona je mogla da radi na razne načine. I ma koliko bio slobodan, njen stih je uvek težio harmoniji. Njene rime su preciznije od njegovih. Čak i onda kad im se poetike približavaju.
Volkov: Govorili smo da stih Cvetajeve "Na tvoj bezumni svet / Jedini odgovor – ne!" predstavlja, u stvari, njen pesnički kredo. Ali ti stihovi su se pojavili u, da tako kažemo, "prigodnoj" pesmi napisanoj povodom invazije Hitlerove vojske na Čehoslovačku 1939. godine. Tom događaju je posvetila jedanaest pesama... Cvetajeva je celog života pisala i političke pesme; setimo se ciklusa "Labuđi logor" u kome opeva Beli pokret... U tom pogledu Cvetajeva je netipična pojava za noviju rusku poeziju u kojoj "prigodne" pesme nemaju dovoljno strastvenosti i zanosa. U tom smislu vaša pesma "Na smrt Žukova" predstavlja izuzetak. Ona obnavlja staru rusku tradiciju, još od Deržavinove pesme "Snigir" koja predstavlja epitaf drugom velikom ruskom vojskovođi – Suvorovu. Onoga što se naziva "državna" pesma ili, ako hoćete, "imperijska".
Brodski: U konkretnom slučaju više mi se dopada određenje "državna". Ali mislim da je ta pesma u ono vreme trebalo da bude objavljena u "Pravdi". Moram reći da sam zbog nje mnogo g..... pojeo.
Volkov: Zašto?
Brodski: Zbog najranijih emigranata; njih Žukov asocira na najneprijatnije stvari. Od njega su pobegli i zato nemaju za njega ni trunke simpatije. Zatim Pribalti koji su od njega svašta doživeli.
Volkov: Ali u vašoj pesmi nema nikakvih posebnih sim patija prema maršalu. Na emocionalnom planu ona je krajnje uzdržana.
Brodski: To je sasvim tačno, ali neinteligentan čovek ili nedovoljno inteligentan na to ne obraća pažnju. On reaguje kao bik na crvenu maramu, Žukov – i ništa dalje. Iz Rusije sam se naslušao svega i svačega, da sam navodno hteo da se dodvorim vlasti. A mnogima od nas je Žukov spasao život. Ne bi bilo loše da se podsetimo da je upravo Žukov i niko drugi spasao Hruščova od Berije. Njegova Kantemirova tenkovska divizija ušla je jula 1953. u Moskvu i opkolila Boljšoj teatar.
Volkov: Boljšoj teatar ili Ministarstvo unutrašnjih poslova?
Brodski: To je jedno te isto... Mislim da je Žukov bio poslednji ruski Mohikanac...
Volkov: A kakav je bio povod za vašu "Pesmu o zimskom pohodu 1980"? Ta pesma o upadu sovjetske vojske u Avganistan bila je, pretpostavljam, za vaše čitaoce neočekivana isto kao i pesma "Na smrt Žukova"...
Brodski: To je bila reakcija na ono što sam video na televiziji. O Budimpešti, Pragu, slušali smo na BBC-u, čitali novine, ali nismo ništa videli. A invaziju na Avganistan.. Ne sećam se da je u mirno doba na mene nešto ostavilo takav utisak. A na televiziji nisu prikazivali nikakve užase. Samo sam video tenkove kako idu po nekom kamenom platou. I porazila me je misao da taj plato ranije nikada nije upoznao tenkove, traktore ili bilo kakve gvozdene točkove. To je bio sudar na nivou elemenata. Gvožđe protiv kamena. Da su pokazali ubijene ili ranjene Avganistance – na to se ljudsko oko, nažalost, naviklo; nema više vesti bez leševa. U Avganistanu je, pored svega ostalog, narušen prirodni red stvari. To je ono što vas dovodi do ludila, osim krvi. Sećam se da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi. A zatim sam, usred razgovora o upadu vojske, pomislio: pa ruski vojnici koji su sada u Avganistanu imaju 19-20 godina. Odnosno, da se moji drugovi i ja, zajedno sa našim damama, nismo onako uzdržano i pristojno ponašali 60-ih godina, sasvim je moguće da bi se naša deca našla tamo među okupatorima. Ta misao je u meni izazvala mučninu. I upravo tada sam počeo da pišem te stihove. Kada su se slične stvari dešavale u Evropi, kada su upadali u Mađarsku, u Čehoslovačku, u Poljsku, to se nekako podrazumevalo. To je, na kraju krajeva, bilo samo još jedno ponavljanje na novom zaokretu evropske istorije. Ali prema avganistanskim plemenima to je bio ne samo politički, već i antropološki zločin. To je bio kolosalan evolucioni prestup. Kao invazija Gvozdenog veka na Kameno doba...
Volkov: Ako biste želeli da objasnite suštinu Cvetajeve svojim američkim studentima koji ne znaju ruski, s kojim pesnikom engleskog jezika biste je poredili?
Brodski: Kada im govorim o Cvetajevoj, govorim im o engleskom pesniku Džeraldu Manleju Hopkinsu i američkom pesniku Hartu Krejnu. Mada to činim uzalud, jer mladi ljudi ne znaju ni za jednog ni za drugog. Ako se i potrude da potraže Hopkinsa i Krejna, onda zapaze tu komplikovanu, "cvetajevsku" dikciju, ono što se retko sreće u engleskom: teška sintaksa, opkoračenja, preskakanja... Po tome je Cvetajeva poznata – barem što se tiče tehnike. Ako produžimo paralelu sa Krejnom (kad bolje razmislim, tu i nema prave sličnosti), i jedan i drugi završili su na isti način, samoubistvom, mada mislim da je Krejn imao manje razloga za to. Opet, nije na nama da o tome sudimo.
Volkov: Uzgred, o paralelama. Frost i Ahmatova su verovatno razmišljali o emigraciji, ali ostali su u svojoj zemlji. S druge strane, Cvetajeva i Odn su emigrirali – da bi se vratili pred samu smrt. Naravno, to su sve površne slučajnosti, ali me ipak nagone na razmišljanje kako je pesniku dat ograničen broj životnih "uloga" koje može da bira. Da li vam je Cvetajeva postala bliža otkad ste emigrirali? Razumete li je sada potpuno?
Brodski: Razumevanje nema nikakve veze sa teritorijalnim premeštanjem, već sa starošću. Ako sada nešto drugačije razumem stihove Cvetajeve, mislim da je to pre svega zato što sada prepoznajem njena osećanja. U stvari, Cvetajeva nije bila naročito pristupačna u pogledu onoga što joj se događalo. Nije preterano koristila biografiju u stihovima. Uzmite "Pesmu gore" ili "Poemu kraja". Ona govori o raskidima uopšte, ne o raskidima sa stvarnom osobom.
Volkov: Sami ste rekli da je bila najiskrenija od svih ruskih pesnika.
Brodski: Apsolutno.
Volkov: Zar niste imali na umu "biografsku" otvorenost u njenoj poeziji? Šta je sa njenom prozom? Potpuno je autobiografska!
Brodski: Cvetajeva je zaista najiskreniji ruski pesnik, ali ta iskrenost je, pre svega, iskrenost zvuka – kao kad ljudi plaču u patnji. Bol je biografski; plač je izvan bilo kog pojedinca. Ta njena nepristupačnost, o kojoj smo upravo govorili, prikriva sve, uključujući i ono što je u njoj. Njenu ličnu tugu, njenu domovinu, strane zemlje i rđave ljude na oba mesta. Najvažnije je da je ovaj zapev – zapev odbijanja – predvideo njeno iskustvo. "Vašem bezumnom svetu/ Samo jedan odgovor – ne!" Ovde nije toliko pitanje "ludog sveta" (jedna nesreća je dovoljna da bi se to osetilo) koliko strašnog zvuka, koji je predstavljao zajednički imenitelj za ovaj stih. Može se reći da su stvarni događaji samo potvrdili prvobitno saznanje Cvetajeve. Ipak, životno iskustvo ne potvrđuje ništa. U lepoj književnosti, kao i u muzici, iskustvo nije najvažnije. Materijal koji je na raspolaganju određenoj grani umetnosti ima vlastitu linearnu dinamiku. Zato eksplozivno punjenje leti, ako mogu da se izrazim metaforično, sve dok materijal – a ne iskustvo – to diktira. Svako ima manje-više isto iskustvo. Nesumnjivo je da je bilo ljudi sa težim iskustvima od Cvetajeve, ali nije bilo ljudi sa njenom veštinom, njenom kontrolom materijala. Punjenje je poslato u daljinu dinamikom materijala. Zato nikada ne tražim paralele sa sopstvenim životom u stihovima Cvetajeve, i ne osećam ništa do apsolutne nemosti pred njenom poetskom moći.
Volkov: Šta možete reći o odnosima između Cvetajeve i emigrantske štampe?
Brodski: Ološ. Gomila bednika. Moramo imati na umu njihovu politizovanu prirodu. I plus – ili pre, minus – njihova ograničena sredstva.
Volkov: Tokom jedanaest godina u emigraciji Cvetajeva nije imala mogućnosti da objavi nijednu knjigu. Izdavači nisu hteli da rizikuju, a ona je veoma želela da objavi bar nešto. Ne iznenađuju me poniženja i cenzorske izmene koje je bila spremna da prihvati.
Brodski: To je zaista zastrašujuće. Ali, sa druge strane, ako ste već rekli ono što vam je bilo najvažnije, možete se odreći nekih manje važnih delova.
Volkov: Da li ste ikada u životu bili u situaciji da pravite izmene u poeziji ili prozi zbog spoljašnjeg pritiska?
Brodski: Nikad.
Volkov: Nikad?
Brodski: Nikad.
Volkov: Lako je biti razočaran Cvetajevom zbog njenog "kalvinizma". Slušao sam vaša predavanja i čitao vaše članke o njoj. Sve to, uključujući i ove naše razgovore, uticalo je da čitam njenu poeziju i prozu mnogo pažljivije nego ranije. Ranije sam, moram priznati, više voleo Ahmatovu. A sama Ahmatova je uvek govorila da smatra Mandeljštama najvećim pesnikom dvadesetog veka. Slažete li se s tim?
Brodski: Pa, ako uopšte moramo da ulazimo u takvu vrstu rasprava, onda se ne slažem. Smatram da je Cvetajeva najveći pesnik dvadesetog veka. Sasvim sigurno Cvetajeva.