U sedmoj deceniji života Vladimir Nabokov počinje da
ispoljava nešto veće interesovanje za svoje pretke, međutim, najčešće ne iz taštine
(mada se retko dešava da se taština smanjuje sa godinama), već zbog toga što i dalje
traži u prošlosti "potpune obrise, a zapravo: razvoj i ponavljanje tajnih tema u
očiglednoj sudbini". Upravo zbog toga ga je uzbudio podatak koji mu je saopštio
bratić – da je njihov pradeda Nikolaj Nabokov (1795-1873), po svemu sudeći,
učestvovao u ruskoj kartografskoj ekspediciji na Novu zemlju (kod pisca Nabokova se još
dve godine pre tog saopštenja pojavila u novom romanu neka, tako nalik na Rusiju,
zagonetna Nova zemblja). "Kad pomisliš", napisao je Nabokov bratiću tim
povodom, "da je moj sin Dimitrij – planinar (i da se popeo na dotle neosvojivi vrh
u Britanskoj Kolumbiji, i da sam ja sam otkrio i dao ime nekim vrstama leptira (a nekima
od njih je – na primer, veoma retkom leptiru sa Aljaske, jednom moljcu iz Jute i drugima
– dato moje ime), onda reka Nabokova na Novoj zemblji dobija gotovo mističan
smisao"."Ja volim povezivanje vremena...", kaže Nabokov u glavi autobiografske knjige koja je posvećena precima. Dajući njihov kratak popis, on bira iz niza slavnih, zaslužnih, zatrpanih brilijantskim znacima za hrabrost ili samo novcem one u čijoj se sudbini može pratiti to "povezivanje". "Po očevoj liniji smo u raznovrsnim rođačkim odnosima sa Aksakovima, Šiškovima, Puščinima, Danzasima. Mislim da se već gotovo smračilo kada su po pucketavom snegu uneli ranjenika u Hekernovu kočiju..."
Obratite pažnju kako slobodno, sa čisto nabokovskom elegancijom fraza prelazi od svih tih nemačkih barona, ruskih bojara i tatarskih mirzi ka glavnom srodstvu – sa Puškinom, makar i preko njegovih prijatelja, preko sekundanta... Prelazi ka baš onom trenutku, uspomena na koji već vek i po tera rusko srce da brže kuca. Pa čak i samo to srce – ono je baš zato i rusko, što kuca uz tu uspomenu tako uzbuđeno. Što se tiče krvi koju ono tera po žilama, ta zar je to ruski posao – istraživati i izračunavati procenat raznovrsnih primesa u vrtoglavom koktelu još tako mlade ruske krvi. Tako je i kod Nabokovih. Tvrdi se da rod vodi poreklo od tatarskog kneza, od mirze Naboka. Sasvim je moguće da je to legenda jer je voditi poreklo od stranog, makar i tatarskog aristokrate bilo u Rusiji na ceni (eto i Romanovi, i Godunovi, i Zjornovi, i Šeini ponosili su se što vode poreklo od tatarskog mirze Četa, pa su naredili da se to ispiše na spomen-ploči, izloživši je svačijem pogledu). Baka Nabokova "bila je iz starog nemačkog (vestfalskog) roda i nalazila je jednostavan šarm u tome da je u čast pretka-krstaša tobože dobilo ime ostrvo Krf". Usled svih tih mešanja već je i piščev otac bio pravi ruski čovek, ruski aristokrata i ruski inteligent. U gomili udaljenih predaka pažnju Nabokova zadržavaju opet oni "mistični smislovi", ono "povezivanje vremena", ono nasleđe koje se ne može izmeriti kapitalom. U osamnaestom veku među precima po majčinoj liniji bio je kompozitor Karl Hajnrih Graun, koji je imao izuzetan tenor (nije propalo, dobro je došlo Mitenjki, jedinom sinu). Bio je sa majčine strane naučnik, predsednik medicinsko-hirurške akademije i patolog Nikolaj Kozlov koji je proučavao "sužavanje otvora vratne žile kod ludaka i samoubica" i pisao naučne radove ("koji su u nekom smislu – primećivao je Nabokov – zabavan prototip mojih i književnih i lepidopteroloških radova"). Kći tog Kozlova mnogo je pisala o polnim pitanjima; umrla je 1913. godine, čini se, i njene čudne, jasno izgovorene poslednje reči bile su "sada shvatam: sve je – voda".
Od priča o precima pisac Nabokov posebno je cenio majčino sećanje kako je na krimskom imanju njegovog dede Vasilija Rukavišnikova, vlasnika rudnika zlata i milionera, čuveni Ajvazovski pričao "kako je on, kao mladić, video Puškina i njegovu visoku ženu". Među precima sa očeve strane je "junak Fridlandske, Borodinske, Lajpciške i mnogih drugih bitaka, general infanterije Ivan Nabokov (brat mog pradede), on je i direktor Česmenskog ubožišta i komandant Sankt-Peterburške tvrđave – one u kojoj je bio zatvoren zločinac Dostojevski (raporti dobrog Ivana Aleksandroviča caru su objavljeni – čini se u "Crvenom arhivu")." Taj "dobri tamničar" zato se i pročuo kao "dobri tamničar" jer nije bio tamničar po duhu i vaspitanju, već ruski aristokrata i ratni general koji je već sa dvadeset šest godina dobio generalski čin. Bio je oženjen Jekatarinom Ivanovnom Puščinom, i kada je njen brat Ivan Ivanovič Puščin putovao u seoce Mihajlovsko da poseti svog druga u nemilosti, zaustavljao se kod sestre u Pskovu, gde je njen muž komandovao divizijom. Ne zbunjujući se zbog nezadovoljstva pretpostavljenih, general ne samo da je primao kod sebe Puščina, već se i kasnije, posle decembra (1825 – Z. P.), kada je Puščin već bio u Sibiru, zauzimao za olakšanje njegove sudbine, zalagao se za brata svoje svastike dekabrista Nazimova; zalagao se i za Muravjove, koji su bili bratići Olge Nazarjevne Nabokove (u devojaštvu – Muravjove). Možda je time i navukao nezadovoljstvo, jer je premešten na nižu dužnost. "Dobrim tamničarem" iz komandantske Bele kuće Petropavlovske tvrđave zvao ga je i stanar jedne od ćelija Mihail Bakunjin. Kada je komandant umro, buntovni Bakunjin je iz tvrđave zamolio njegovu svastiku Anet Puškinu – da umesto njega (kada bi za to znali današnji anarhisti!) poljubi ruku dobrog generala Ivana Nabokova u grobu. General Nabokov sahranjen je u Petropavlovskoj crkvi unutar tvrđave.
Čuveni piščev deda – Dmitrij Nikolajevič Nabokov – bio je sudski poslenik epohe velike ruske sudske reforme 1864. godine, čovek blizak okruženju velikog kneza Konstantina i, u suštini, jedan od tvoraca čuvene reforme. U to doba kada je, smenivši grofa Palena, postao ministar pravde ruskog nezavisnog pravosuđa (koje po svojoj demokratičnosti nije zaostajalo za francuskim ili nemačkim) počinje da trpi znatan pritisak krugova koji su bili uplašeni rastom terorizma u zemlji. D. N. Nabokov se, koliko je mogao, suprotstavljao tom pritisku braneći nezavisnost pravosuđa. Krajem februara 1881. godine, Aleksandar II odobrio je projekat reformi, koji su čak krajnji radikali, čak pravnik-početnik V. I. Lenjin (koji je kasnije likvidirao rusko demokratsko pravosuđe) smatrali za korak ka ustavu. Radilo se o stvaranju ustavnog zakonodavnog saveta, i vladin komunike, koji je saopštavao nameru da se stvori takav savet, napisao je, kao što mnogi smatraju, Dmitrij Nikolajevič Nabokov. Dvanaestog marta 1881. godine uveče D. N. Nabokov dobio je poruku od Aleksandra II: "Dmitrije Nikolajeviču, danas, posle večernje službe, donesite mi novi zakon. Aleksandar". Ujutro je Aleksandar dao projekat komunikea jednom od svojih ministara da izrazi mišljenje, ali je popodne istog dana, u trećem atentatu, ubijen od strane nesrećnika-terorista koji su žurili da dosegnu "zjapeće visine", po svaku cenu i što je moguće brže.
D. N. Nabokov je pojurio u Zimski dvorac i našao se pored samrtničke postelje imperatora. Kroz neko vreme novi imperator (kod koga je on još četiri godine ostao ministar) uručio mu je za uspomenu dugmad sa okrvavljene očeve košulje. Ali, 1885. godine Katkov i Pobedonoscev ipak su izvojevali ostavku D. N. Nabokova, jednog od poslednjih branilaca sudskih reformi. U trenutku ostavke "Aleksandar III predložio mu je da bira – ili grofovska titula ili novčana nagrada; trezveni Nabokov izabrao je drugo", piše unuk-pisac. Razboritost ga je napustila pri kraju života, i V. V. Nabokov upečatljivo priča o dedinom ludilu, o njegovoj sobi u Peterburgu sa dekoracijom Rivijere. Savladavši iskušenje da prenesem taj slikoviti opis dedinog ludila iz "Drugih obala", upućujem čitaoca na tu čuvenu knjigu u kojoj ironični unuk-pisac, međutim, ne priča o nekim čudnovatostima dedine ženidbe. Visok, vitak, uvek elegantan, oštrouman, ružnog, donekle "azijatskog" lica, Dmitrij Nikolajevič Nabokov bio je od mladih dana zaljubljen u lepu i strasnu dvorsku damu, ženu ruskog generala baronicu Ninu fon Korf (u devojaštvu – Ninu Šiškovu), baš onu koja je jednom u Parizu odbila da plati krojačici balske haljine na kojima joj se dekolte učinio suviše dubok. Pričajući tu zabavnu priču, V. V. Nabokov pominje uzgred da je njegova prababa (Nina fon Korf) bila "žena strasne naravi (i ne tako kreposna kao što bi se moglo zaključiti iz njenog negodovanja zbog niskog izreza)". Piščev bratić N. D. Nabokov (porodični nadimak – Nika), takođe pisac, ne manje ironičan od samog V. V. Nabokova i, doduše, još slobodniji, tako izlaže te događaje, pozivajući se na priče bake, kćerke baronice Nine fon Korf, gospođe Marije fon Korf, u braku Marije Nabokove, sa kojom se Nikolaj Nabokov viđao u emigraciji, u Berlinu (ne treba, naravno, zaboravljati da je Nika Nabokov isti takav maštar kao i njegov bratić, na šta on i sam upozorava u predgovoru za svoj šarmantni "Prtljag"): "Ona se udala sa petnaest godina za činovnika. Njen muž je bio ljubavnik njene majke. Tada je to bilo uobičajeno, u tom stidljivom XIX veku – imati gotovo zvanične vanbračne veze, što je davalo određenu slobodu, ne ugrožavajući spoljašnu pristojnost. Utroje su odlazili na putovanja u inostranstvo i, sudeći po bakinim pričama, ljubavnici su bili potpuno srećni, dok ih je čuvalo "zakonito" prisustvo supruge.
"Bila sam njihov vodič i pratilac govorila mi je, ali uveravam te, da mi uloga uopšte nije odgovarala."
Dimitrij Nikolajevič Nabokov, muž-ljubavnik tog porodičnog trougla, bio je mnogo stariji od svoje žene. Ali, po svemu sudeći, on je odlično vršio svoju dužnost prema obe baronice, kćerki i majci, jer je za šest godina napravio baki Nabokovoj četvoro dece, bez obzira na odvratnost koju je ona osećala deleći sa njim postelju. "Noge su mu bile hladne kao žablje" pričala je ona.
Ona nije imala prema majčinom ljubavniku nikakva osećanja, tako da očinstvo narednih njenih petoro dece nije utvrđeno sa sigurnošću. Očinstvo troje od njih pripisivano je veoma uglednim licima, četvrti je bio najnejasnijeg porekla; što se tiče poslednjeg, on je bio, po svoj verovatnoći, plod njene nežne privrženosti učitelju jednog od starijih sinova. Ona je o tome govorila uvijeno, nikada ne pominjući ni imena, ni datum.
"Na kraju krajeva dodavala bi ona, zar majka Petra Velikog nije imala veoma mnogo ljubavnika, pa i otac Petra, takođe, uopšte nije bio car Aleksej, već čovek po prezimenu Strešnjev..."
Njena rasipnost pričinila je mužu puno neprijatnosti i, moguće je, upravo njene posledice pobudile su odlazećeg u ostavku ministra da pretpostavi novčani poklon grofovskoj tituli...
Ako smo se donekle zadržali na specifičnom porodičnom ustrojstvu ministra pravde i njegovom kraju u ludilu, to uopšte nije samo zbog toga da zaboravimo našeg ozbiljnog čitaoca. I mi takođe tražimo "razvoj i ponavljanje tajnih tema u očiglednoj sudbini" i, čak i donekle istrčavajući napred, pokušavamo da odgovorimo na pitanja koja su često Nabokovu postavljali njegovi kritičari i čitaoci: "Odakle sve te čudnovatosti u vašim romanima? Svi ti ludaci, perverznjaci? Pa gde ste ih vi videli u stvarnosti?" Nabokov je obično odgovarao da on jednostavno izmišlja, ali mogao je odgovoriti i drugačije. Uzgred, dedina priča u preokrenutom obliku (ali upravo u onom u kojem se ostvarila u životu Edgara Poa) odrazila se i u "Čarobnjaku", i u "Loliti".
Bez obzira na te neobičnosti braka D. N. Nabokova, devetoro njegove dece sa zahvalnošću su se sećali svog srećnog detinjstva. Od svih devet, nas najviše interesuje šesti, najvoljeniji majčin sin – ta je on postao ne samo voljeni otac glavnog junaka naše knjige, već i jedan od glavnih junaka Nabokovljevih knjiga. Radi se o Vladimiru Dmitrijeviču Nabokovu. On se rodio 1870. godine u Carskom Selu kraj Peterburga. Njegov otac je u to vreme bio još uvek svemoćni ministar pravde. Uostalom, i kasnije je on ostao blizak dvoru i dobio još krst Svetog Andreja, tako da se pred najblistavijim, najvoljenijim, najsposobnijim i najlepšim od njegovih sinova otvarila sjajna karijera. Prvo je imao domaću obuku sa najboljim učiteljima i nastavnicima, kasnije (kako bi ga što bolje pripremili za univerzitet) upisali su ga u prestižnu Treću gimnaziju, koju je (bez obzira na svoje gnušanje prema gimnazijskoj rutini) završio sa zlatnom medaljom. Mržnja prema gimnazijskom duhu koji je nasađivao ministar prosvete grof Tolstoj možda je već tada pomerila njegove simpatije ulevo, prema pobuni, što se desilo i sa mnogim njegovim školskim drugovima, na primer sa njegovim bratom Konstantinom ili čuvenim Petrom Struveom. Mladi Nabokov već je tada imao i težnju da dominira, i sve osobine potrebne da dominira. Posle gimnazije upisan je u istu onu Imperatorsku školu prava, gde je već bio stariji brat Sergej, ali uskoro je prestigao brata: ako je Sergej završio školu sa zlatnom medaljom sa devetnaest godina, Vladimir je istu zlatnu medalju dobio sa šesnaest. U jesen 1887. Vladimir Nabokov Stariji upisao se na Pravni fakultet Univerziteta gde, po svedočanstvima savremenika, atmosfera tih godina nije bila manje mučna nego u gimnaziji. Marta 1890. godine na Univerzitetu je počeo pokret protesta, i za vreme studentske demonstracije 19. marta zajedno sa drugim bundžijama uhapšen je i Vladimir Nabokov, sin bivšeg ministra prava. Osećajući izvesnu nelagodu, vlast je pokušala da ga pusti nevino ga podsetivši da ga otac čeka za večeru. Budući pravnik se drsko obavestio da li će i ostali uhapšeni večerati kod kuće. Pošto je dobio odrečan odgovor, rekao je da će ostati sa drugovima. Tada se i upoznao sa zatvorom "Kresti", odakle su svi oni pušteni kroz četiri dana: njegovi prijatelji su smatrali da brzo oslobađanje duguju upravo njegovoj tvrdoglavosti. Ili njegovoj plemenitosti kojoj je ostao veran do poslednjeg trenutka svog života (u danima tragičnog proleća njegove smrti jedan od njegovih univerzitetskih drugova setio se odjednom tog prvog, sada već dalekog buntovnog proleća njihove mladosti i napisao o toj plemenitoj ulozi koju je odigrao tada student Nabokov).
Dakle, on je sve odlučnije naginjao pobuni. Ne mnogo pre martovskog štrajka studenata, ministar pravde Manasein nastupio je sa antisemitskim referatom o "dominaciji" Jevreja u advokaturi. Umereni liberal Dmitrij Nikolajevič Nabokov dok je bio ministar nikome nije dozvoljavao takve ispade, ali u tom trenutku on se već četiri godine nalazio u ostavci. Njegov sin je snažno osećao sav ponižavajući karakter tih "državnih razloga" za njegove "rasno manje vredne" drugove i prijatelje. Tako je dan za danom, među mnogim umerenim ili jednostavno desničarima Nabokovima sazrevao protestant, levičar ili, kao što je pisao kasnije njegov sin (u neobjavljenoj glavi autobiografske knjige), "zdravi i vedri buntovnik". Proučavajući pravo, V. D. Nabokov je sve više usvajao ideje konstitucionalizma, individualne slobode i liberalizma. Završivši 1892. godine univerzitet i odsluživši vojni rok, V. D. Nabokov se zaposlio u prestižnoj kancelariji, a zatim otputovao da proučava pravo u Nemačku. Tamo je i dobio pismo od čuvenog Taganceva koji ga je pozivao da predaje u Imperatorskoj školi prava. Tagancev je video u blistavom mladom naučniku svog zakonitog naslednika. Godine 1896, V. D. Nabokov je počeo da predaje u toj čuvenoj školi. Već u uvodnom predavanju govorio je o pravima individue pred licem zakona i njegovim odgovornostima pred zakonom jednakim za sve članove društva. Ta individualna prava i odgovornosti pripadaju ličnosti, ne mogu se pripisivati celim grupama i kategorijama ljudi koje vlast iz nekih razloga smatra opasnim ili samo drugačijim od drugih grupa i kategorija – bilo da su to skitnice ili homoseksualci, bivši zatvorenici ili Jevreji, politički prognanici ili Cigani. Baš te poglede V. D. Nabokova prilično dosledno je u svom stvaralaštvu branio njegov čuveni sin-pisac, koji je doživeo da bude svedok i klasnih i rasnih ugnjetavanja u zemljama izgnanstva u kojima je živeo i odakle je bežao progonjen totalitarizmom; kao i otac, on je nepromenljivo zastupao prava ličnosti, čak i najnepredvidljivije, najperverznije; međutim, pri tom je uvek insistirao i na svačijoj individualnoj odgovornosti...
Dakle, mladi pravnik Nabokov, obožavatelj liberalnih zapadnih sloboda, počeo je da traži prava i slobode za Rusiju. Još pre nastave u školi počeo je da objavljuje naučne članke. Sada je mogao da propoveda svoje poglede sa prestižne katedre. Bio je veoma zanesen naukom. Međutim, bio je i svetski čovek. Blistavi Peterburg bio je otvoren za lepog, talentovanog mladog pravnika koji je, sem toga, imao i dvorski čin kamerjunkera, i Nabokov nije zanemarivao ni prijateljska okupljanja, ni balove, ni pozorišne premijere, ni otvaranja izložbi, ni trke, ni lov, ni porodična slavlja, ni zamišljenu svežinu biblioteka. Ubrzo pošto je započeo profesorsku delatnost, u njegovom životu desilo se nešto izuzetno važno za njega i za naše pripovedanje. Kako bi to predstavili sa nekim detaljima, pozivamo vas, čitaoče, u prirodu, takoreći, na plener, u mesta gde ćemo se još mnogo puta vratiti.
Šezdeset pet kilometara od Sankt Peterburga, u slikovitom predelu koji se nekad zvao Ingrija, raširile su se po obalama reke Oredež šume, polja i kuće ruske aristokratije. Tu, u roditeljskom Batovu (koje je njegov otac dobio u miraz od Marije fon Korf), V. D. Nabokov je proveo mnogo srećnih dana detinjstva, a zatim i mladosti. Najbliže do Batova naselje Roždestveno pripadalo je izbornom sudiji i milioneru Ivanu Rukavišnikovu, sinu bogataša – vlasniku zlatnih rudnika, staroverca Vasilija Rukavišnikova. Sudeći po pričama ljudi koji su ga poznavali, Ivan Rukavišnikov je bio težak despot koji je mnogo mučio svoje dvoje (bilo je više, ali je preživelo samo dvoje) dece – kći Jelenu i sina Vasilija. Uostalom, prepustimo reč njegovom genijalnom i nemilosrdnom unuku-piscu: "Na starim fotografijama to je bio dostojanstven gospodin sa lancem izbornog sudije, a u životu uzrujano-poletni čudak sa neukrotivom strašću prema lovu... sa vlastitom gimnazijom za sinove gde su predavali najbolji peterburški profesori, sa privatnim pozorištem u kojem su za njega igrali Varlamov i Davidov, sa galerijom slika, na tri četvrtine punom svakakvih mračnih budalaština. Po kasnijim majčinim pričama, njegova neobuzdana narav gotovo je ugrožavala život njegovog sina, i užasne scene su se odigravale u njegovom mračnom kabinetu..." U isto vreme on se široko bavio dobrotvornim radom, a u susednom selu Roždestveno izgradio je tri škole, besplatnu biblioteku i dvospratnu bolnicu sa osamdeset ležajeva.
Taj despot se oženio kćerkom prvog predsednika ruske Imperatorske medicinske akademije. Njegova žena Olga, baka budućeg pisca (kao, uostalom, i njena sestra, koja je kasnije postala psihijatar i antropolog), interesovala se za prirodne nauke i čak je uredila kod sebe u seoskom dvorcu hemijsku laboratoriju. Za svoju kćerku Jelenu pozivala je u kuću čuvenog univerzitetskog zoologa profesora Šimkeviča. Jelena je dobila odlično obrazovanje. To je bila prefinjena, nervozna devojka, osetljiva prema lepoti. Prema priči njene kćerke, koja danas živi u Ženevi, Jelenu je već prosio jedan od susedskih sinova (D. D. Nabokov), ali je odbijen. Vladimir Dimitrijevič Nabokov upoznao ju je na pecanju i uskoro je, za vreme šetnje biciklima po brdovitom putu, zaprosio (kasnije su zajedno na tom mestu posadili lipu). On je jako lepo izgledao, bio je pametan, rečit. Venčali su se u novembru 1897. godine, i otputovali na svadbeno putovanje u Firencu. To je bio u svakom pogledu srećan brak. Pola godine kasnije Jelena je osetila da je trudna.
Vladimir Dmitrijevič je i dalje predavao u čuvenoj školi, pisao naučne članke i živeo životom pravog Peterburžanina iz veoma bogate, intelektualne, čuvene, bliske dvoru porodice. On je zaista voleo pozorište, družio se sa umetnicima i sve više uključivao u društvenu i političku aktivnost. Bio je liberal, buntovnik, pristalica sloboda i tolerancije. Hiljade debelih knjiga i članaka koje su napisali obavešteni ljudi pokušava jednom zauvek da objasni nastanak oslobodilačkih raspoloženja kod celih klasa, grupa i kategorija ljudi, i ipak svaki pojedinačni slučaj traži posebno objašnjenje, pošto nas ponovo dovodi u slepu ulicu. Kako da se objasni što su od četiri brata Nabokova, sinova bivšeg ministra pravde, dvojica postali konzervativci, a dvojica liberali? Jedan od dvojice liberala, Konstantin (neko od bliskih ljudi zlonamerno je napisao o njemu da je bio "levo ništa"), spadao je u onu kategoriju ljudi koju danas sa ozbiljnošću zovemo "polne manjine". Nećak-pisac pominje u autobiografiji da je ujak bio "ravnodušan prema ženama" i da su u njegovom londonskom stanu visile fotografije mladih britanskih oficira (u indijskim glavama svojih uspomena K. Nabokov doista sa velikom toplinom piše o britanskim vojnim licima). Kada se predstavnik progonjene, makar i seksualne, a ne socijalne i nacionalne manjine nalazi na levoj strani, objašnjenje se nalazi bez muke. Ali zašto je postao liberal Vladimir Dmitrijevič Nabokov, taj lepotan, sportista, bogataš, ženskaroš, ljubitelj života? Nijedna uspomena o njemu ne daje odgovor na to pitanje. On je bio veoma zatvoren (i mnoge je time, između ostalog, odbijao), malo koga je puštao u dušu. Sin je nasledio tu retku među Rusima zatvorenost, koju su drugi kvalifikovali kao nadmenost, snobizam, anglicizam. Sin je, naravno, imao trenutke kada se ništa nije moglo sakrivati: šta je kod drugih na umu, kod pisca je na vrhu jezika. Vladimir Nabokov Stariji sačuvao je zatvorenost do poslednjeg trenutka svog života. On se tako nije ni otvorio – ni svojima, ni tuđima. Ipak, postojali su na svetu ljudi koji su ga sigurno razumevali jer su ga voleli bezgranično – majka, sin, žena, kći, Avgust Kamenka... Ostali su samo pokušavali da ga razumeju, bez naročitog uspeha. U tom smislu jedna od najkarakterističnijih stranica koja je o njemu napisana jeste stranica iz uspomena njegovog partijskog druga kneza V. A. Obolenskog ("Moj život. Moji savremenici", Pariz, YMCA-PRESS, 1988):
"Dovoljno je bilo pogledati na tog stasitog, lepog, uvek elegantno odevenog čoveka sa hladno-nadmenim licem rimskog patricija i sa karakterističnim govorom peterburških dvorana da bi se nepogrešivo odredila sredina iz koje je potekao. Čitavim načinom života svoje mladosti, navikama i poznanstvima on je bio tesno povezan sa peterburškim visokim društvom... Postepeno, on kida svoje stare veze i stiče poznanstva u krugovima radikalne peterburške inteligencije... Ušavši u novu sredinu, Nabokov je ipak sačuvao spoljašnji oblik i sve navike bogatog vlastelina-aristokrate. U njegovoj vili na Morskoj, u kojoj su se počeli pojavljivati čupavi peterburški inteligenti koji su punili njegov elegantni kabinet oblacima duvanskog dima, oni su se osećali nelagodno, narušavajući njima strani etiket sređenog života gospodarske kuće. Udobnosti života, na koje je navikao od detinjstva, Nabokov je veoma cenio... U državnoj Dumi ja nisam mogao da se ne divim tom stilskom aristokrati, ali je njegova spoljašnja hladnoća u komunikaciji smetala zbližavanju sa njim. Pa i on sam nije težio zbližavanju sa novim poznanicima. Kasnije, u Krimu i inostranstvu, desilo se da smo se bliže upoznali i shvatio sam da je tipična za njega nadmenost bila delimično spoljašnja forma, koja je prikrivala za njega karakterističnu zatvorenost, a delimično je poticala iz duboke estetičnosti njegove prirode kojoj je bila organski odvratna ljudska trivijalnost koja nije strana čak ni velikim ljudima. Ipak je on bio, verovatno, hladan čovek, ne samo spolja, nego i iznutra. Međutim, jake estetske emocije zamenjivale su mu toplinu i dubinu osećanja, i iznutra je bio isto tako elegantan kao i spolja. Svi njegovi govori i postupci odlikovali su se stoga posebnim taktom i plemenitošću. I umro je Nabokov isto onako lepo kao što je živeo..."
Kao što vidite, veoma smo se približili zagonetkama karaktera V. V. Nabokova, glavnog junaka naše knjige, pa ipak nismo objasnili ni razloge pobune, ni izvore liberalnih emocija njegovog oca. Može se pretpostaviti da je V. D. Nabokov, koji je umeo da krije svoja osećanja, plemenito saosećao sa uskraćenima, poniženima i svakoga trenutka ponižavanima. Da je mrzeo nasilje, da bi zadrhtao na pomisao na samozadovoljene i samouverene dželate koji šalju u smrt druge ljude. Čime inače da se objasni njegova stalna (do poslednjeg daha) borba protiv smrtne kazne? Njegova mržnja prema rasistima i pogromašima? Mržnja prema trivijalnim diktatorima i ubicama? Njegovo zauzimanje za slabe, za jadne, neslične drugima? A možda je sve to neobjašnjivo. Kao što je neobjašnjiva sama dobrota. Postoji, i ništa se tu ne može, kao što je govorio zlosrećni imenjak našeg junaka (V. Majakovski, navodi se ruski idiom: ni v zub nogoj – Z. P.).
Život i smrt V. D. Nabokova odigrali su zaista posebnu ulogu u stvaralaštvu njegovog sina koji je nameravao da napiše o ocu detaljnije. Stalno je nameravao, nameravao – i, naravno, nije stigao... Uostalom, od onoga što je napisao, mnogošta je inspirisano i tim životom, i tom smrću...
