Igor Marojević
OBMANA BOGA

Porast broja udruženja: nije to ništa. Kako su moje slutnje dobile na snazi početkom proleća. Iako sam, ha, predvideo učinke ovdašnjeg planskog protežiranja kafe na uštrb čaja, nisam mogao da naslutim da će zapadna alijansa otpočeti vazdušnu kampanju - valjda ono bombardovanje kojem se Tomas nejasno radovao dok me je vozio. I on, i ostali iz firme svakodnevnosu se izlagali mogućim projektilima odlazeći na protestne koncerte u centru grada koji su mi najviše ličili na ritualno slavljenje rata i razaranja najlepših objekata, gde umesto nečeg drugog ljudi kao žrtvu prinose same sebe.
    Slično su mi delovala i okupljanja na Brankovom mostu, takođe predviđenom za bombardovanje: tu su moje kolege na odeću kačili papirne mete, i - valjda da bi do kraja pojasnili napadačima sa engleskog govornog područja šta od njih očekuju - ispisivali ih krupnim slovima TARGET. Pride, čak ni one moje kolege koje su živele u područjima ugroženim blizinom vojnih objekata, nisu išle u skloništa. Pola njih se prijavilo u dobrovoljce i čekalo kopneni upad napadača, kada će ropski požrtvovanim učešćem u sudaru prsa-u-prsa lakše dospeti u priliku da poginu, i tako se oslobode obaveza.
    Ono što me je najviše čudilo, to je da su se tih dana, osim posvedočenih samoubica, opasnosti izlagali i najobičniji ljudi, ali i face poput pop i folk-muzičara, pa i oni sasvim uticajni. (Setio sam se teksta o predsedniku: onomad sam se odviše kajao da bih mogao ozbiljno da ga shvatim.) Povrh svega, to su činili ležerno: srkućući iz plastičnih čašica instant-kafu, jedinu svoju privilegiju tih dana, za one domaće televizije koje nisu bile bombardovane, ali i za strane medije, davali su izjave pune začikavanja moćnika iz vazduha i njihovih nalogodavaca. Šta to znači? Možda i oni na podmukao način žele da posvedoče lažnu hrabrost, ali i lažnu veru. Osim toga...     U redu je ako ona druga strana, koja je rušila vojne i civilne ciljeve - i ponekog civila sa ili bez mete na čelu - nije znala da time nekome pomaže u ispoljavanju vere nekažnjivim pokušajem herojskog samoubistva, kao samo jednog vida patnje (bombardovani živalj bio je prinuđen na odricanje kakvo je glad, ali i na druge vidove podvižništva). U tom slučaju, u sukobu je, kako to neki red nalaže, postojala samo jedna pravična strana.
    Međutim, da je možda drugačije, slutio sam po tome što su se i piloti u jednu ruku nesumnjivo žrtvovali, jer su na moje neizmerno čuđenje bili spremni da zanemare svoje lične probleme da bi, prema priznanju njihovih starešina, učestvovali u ublažavanju nemira između tako im dalekih nacija kakve su Srbi i Albanci. A ako su se odistinski promišljeno osetili lekarima za njihovu dušu, to znači da su ujedno posvedočivali i svoju zaslepljenost Krstom.
    Obaška što su usput i sami ginuli: ljudstvo na mostu je pregorno slavilo obaranje mnogih aviona, pa i do tada neoborivog modela F-117, valjda misleći da je ono dovoljno za pobedu u ratu. A ako su u jednom ovakvom sukobu obe strane ispravne, onda tu više nema nikakvih pravila. Nije li tako? Ako su svi oni samoubice, onda se osećam mnogo izolovanije nego dok bejah najozbiljniji kandidat za samoubicu. Gotovo cela kugla je bila protiv mene!
    Iako sam prestao da uključujem radio i televizor, ni kod kuće nisam mogao da se isključim. Na primer, primetio sam da službenici civilne zaštite vode računa da dva zvuka vazdušne sirene budu što sličnija - zvuk za uzbunu i zvuk za prestanak vadušne opasnosti poprime što sličniji zvuk. Ako je ovaj prvi, nizom vijugavih tonova, označavao period kršenja mirnodopskih pravila - dakle haos, pakao - sve to je bilo svojstveno i za drugi, koji, suprotno proklamovanoj nameni, nije umirujuće dejstvovao,  jer iako se svodio na jednoličan ton, njegova boja je bila istovetna boji zvuka za najavu vazdušne opasnosti. Znači da čak i sirena za smirivanje treba da opomene ljudstvo na haos, iz kojeg, prirodno, treba nekako izaći. A kako? Kačenjem mete na grudi, je l da? Sve me je to onespokojavalo, da sam lako mogao da uistinu poludim.
    Na sreću, imao sam i druga posla. Oblepljivao sam prozore dvostrukim slojem selotejpa u obliku slova X, da se zaštitim od detonacije, i gomilao zalihe čaja, zelenih jabuka i pomorandži, čije mi je meso peklo usne. Pošto su međugradske telefonske linije bile preopterećene, trebalo mi je po dvadesetak minuta da uspostavim vezu s majkom i obavestim se da u gradiću u kojem je ostala ne padaju bombe. Nisam se bavio samo time: bez reda, u kompjuter sam prenosio tekst iz blokčića: izgledalo je da vazdušno plavi, čisti kvadrat ekrana što se sijalo kao da je ovlažen, nije beskonačan: da je do fiktivnog dna krcata podacima o svim obmanama koje sam opazio. Punio sam ga sve dok, usled čestih nestanaka struje, lap-top nije crknuo. A šta sam zapisivao - aforizme koji su pretendovali da budu ozbiljna proza, pri tom nemajući jasnog konteksta; upisao sam gomilu kataraktičnih rečenica nezaokruženih jasnim zaključkom. Recimo:
    "Uvek sam se nalazio između želja i mogućnosti, ženskog i muškog principa, materijalnog i duhovnog, urbanog i ruralnog, akumulisanog seksualnog i praznog postkoitalnog. Samerim li još nasladu koju sam osećao pre nego što ću leći u krevet s partnerom, sa paničnim pokušajima da tokom samog vođenja ljubavi održim erekciju, videću koliko su se kič-kontrasti oduvek sudarali u meni."
    Ili:
    "Kao jedno od legitimnih merila, treba uvažiti iracionalnost na koju ljudi dižu ruku, jer je mešaju sa nepragmatizmom, koji ne mogu da podnesu. Radiestezija je sposobnost čoveka da prima iz svoje okoline informacije koje mu nisu jasno dostupne regularnim čulima, a koje mogu da se mere pokretanjem radiestezijskog pribora. Ima neke spoznajnosti i u tome. Ne verujem u slučaj. Ono u šta želim da verujem, izgleda da ne može da mi pomogne. Ono u šta ljudi oko mene veruju, puno je raznovrsne redundance. Strah od boga kao nečija jedina hrišćanska crta predstavlja paganski recidiv." Eto, i to sam zapisao. Kao i sledeće:
    "Sa golemih površina mora, voda neprestano isparava pod uticajem sunčeve topline i nastalu vodenu paru vetrovi nose iznad kopna da bi je zatim sručili na zemlju. Njen deo ponovo isparava, drugi otiče u more rekama i potocima na površinu zemlje ili se privremeno skuplja u jezerima, treći propada u zemlju do nepropusnih slojeva i stvara podzemnu vodu i podzemne vodene tokove, dok ne izbije na površinu kao izvor. Da bi taj krug bio još besmisleniji, sva voda se na kraju vraća u more." Trebalo je da pišem nešto suprotno teoriji, da uplovim u proznu praksu. A sve zapisano sam i ranije znao.

9

    Na posao nisam odlazio, kao ni u prenaseljeno sklonište: pošto sam živeo u jdnom od pasivnijih delova grada, zaključio sam da se moja zgrada nalazi na relativno bezbednom mestu.
    Odbijanje zvuka dalekih eksplozija o uvek zatvoreni prozor ličilo mi je na udarce džinovskog bas-bubnja sa ehom nalik na plimu koja se približava i naglo zastaje. Gotovo više od ovih zvukova, uzrujavali su me šumovi koji su danju prolazili kroz tanke zidove garsonjere: mislim na zavijanje usisivača, pucketanje parketa i tipkanje telefonskog brojčanika, koje kao da je dopiralo iz moje kuhinje.
    Oko ponoći, gotovo svake večeri, neko me je zvao telefonom. S druge strane slušalice čulo se šuštanje, kao da huči vodopad, kao da je u pitanju međudržavna linija, ili zvuk dugotrajnog završetka LP-ploče. Gluposti, pomislim. Osim toga, ploče su ispale iz upotrebe: CD je odavno uzeo primat.Kada bih, pak, kažiprstom prošarao plastičnu tastaturu telefona, signal je otkrivao da službenik firme u kojoj radim s nekim razgovara. Nakon toga sam ponovo pokušavao, ali ovaj nije podizao slušalicu. Onda bih legao da spavam.
    Da ne bih osetio ni dašak vazduha, krajevima jorgana sam podvijao kolena, vrat i stopala. Polagao sam meki jastuk na potiljak i trpeo tupo, pernato pulsiranje u ritmu srca. Tek oko zore bih se obreo u istinskom zvukovnom kalvarijumu. Osim prigušenog, raznovrsnog i interesantnog probadanja nanovo razdraženih pluća, nadletanja aviona i dejstava protivvazdušne odbrane, kao i slabašnih detonacija, mogao sam da čujem nejasno klokotanje i kako stepenicama narasta bat cipela. Prestao sam da odgovaram na telefonske pozive, kao i da otvaram ulazna vrata. Međutim, kada je Robert u društvu poluzaspalog Adama nalegao na zvonce, znao sam da nema svrhe da i dalje simuliram vlastito odsustvo. Ušli su, i pitao sam zašto su to učinili.
        - Sutra uveče - reče Robert, zapremajući ugao dvoseda - Tomas pravi proslavu. Od podruma svoje kuće načinio je izvrsno sklonište od bombardovanja. Nije te dugo bilo, pa je mislio da je otvaranje skloništa dobar povod da se pojaviš...
    - Videću - obećao sam napeto, a on me je, maltene odmah, obasuo provokativnim glorifikovanjem Udruženja duhovnih bednika.
    - Pitka metafizika: metafizika za čije rasplinjavanje je dovoljna šoljica kafe. Pa da: ti voliš kafu - opazio sam pogano i uznojeno.
     Nasmejao se kiselo, a Adam je to učinio od sveg srca. Robert je odmahnuo rukom, možda da bi saopštio da ne želi kafu. Još bolje. Usledila je tišina. Jedva sam čekao da ostanem sam, a Bert je verovatno odlučio da posedi još desetak minuta i tek onda ode, da ne bi izgledalo da je napustio stan samo zato što je ljut na mene.
    - Šta ima novo kod Manje? - pocepao sam tišinu.
    - Muči je poslednji pogled.
    - Kakav poslednji pogled? - upitah.
    - Gluposti - rekao je odmahujući rukom. - Čudi me da ti nije govorila o tome, kad ste već prisni.
    - Toliko smo prisni da mi još nije rekla kako Tomas uspeva da i ovih dana postigne obrt.
    - I sada, i ranije: valjda petlja s vladom. To čini svako ko ovde želi da zaradi. Zašto bih inače ja, kao filosof, radio u trgovačkom preduzeću? I bez pomoći sekretarice velike firme, to može da shvati svako, osim političkih idiota - reče Robert i oraspoloženo munu klonulog Adama.
    - Filozof? Pa da: koliko mogu da procenim, svi vi zloupotrebljavate teorijska znanja - rekoh mirno i osetih kako se vazduh zateže.      Frkćući, Robert je suzbio nagon da ustane i hitro izustio:
    - Manju proganja Osvald, ili joj se tako čini. Poslednji put kad sam je video, žalila mi se da ju je spopadao celog dana, budući kivan što je ona spavala sa svima iz firme, osim s njim. Gotovo sa svima - dodao je sa uzdahom, a onda pribrano nastavio: - Posle toga me je zvala telefonom i rekla da se, čim je napustila tvoj stan, hitro zaputila kući, da ne bi pokvarila takozvani "poslednji pogled". O tome ti pričam - to je naziv neke obredne vragolije. Manja posmatra neku osobu - sada, konkretno, tebe - i tome motrenju pridaje sakralna svojstva. Otkako te pogleda poslednji put u toku dana, sve do ponoći pazi da ne ugleda nešto što bi moglo da u njenoj glavi umrlja tvoju sliku iz tog njenog poslednjeg pogleda. Pa, kad se vraćala kući nakon susreta sa tobom - tako mi je rekla preko telefona - celo vreme ju je sledio neki visoki čovek.
    - Osvald? - nagađao sam.
    - Tako se njoj činilo. Nije smela da se okrene i utvrdi je li to stvarno Osvald, da ne bi umrljala takozvani poslednji pogled. Međutim, čovek koji joj je kod neke raskrsnice pošao u susret, još više joj je ličio na Osvalda nego ovaj iza nje. U strahu od dvaju fiktivnih Osvalda, koji su se približavali jedan drugom, Manja je napustila pešačku stazu, uvukla se u snop vozila na magistrali Beograd-Podgorica i, ne obazirući se, prešla na suprotnu stranu ulice - rekao je, očito u nadi da je priča o Manji bila dovoljno duga da bezbolno napusti moj stan.
    Zaista je izašao, a Adam se nije ni maknuo. Znao sam da je njegovo trenutno ćutanje zapravo ishodovano utrošenošću izlivima pameti ili nekim drugim izlivima. Nisam voleo da provodim vreme sa nekim ko je preterano podložan nadahnuću, ali on je, žiličavih očiju, plesniv od polumraka sobe, upravo sedeo na mojoj šamlici i lebdeo u vazduhu. Iskolačivši oči, najednom je našao da bi meni bilo zanimljivo da se uputim u pojedinosti njegovog četrdesetosatnog pušenja marihuane i slušanja muzike.
    - Kakvu muziku slušaš, Adame? - zanimalo me.
    - Šezdesete.
    - Jalov posao. Probaj da slušaš postpank ili Les Negresses Vertes, a, ako već insistiraš na lošim šezdesetim, počuj brojeve In A Gadda Da Vida i In Fear of Fear od Iron Butterfly - predložio sam.
    - Što? Dobra muzika? - pitao me, izvadivši iz crne košulje kutijicu lekova, na kojoj je zapisao ove muzičke predloge.
    - To garantovano ubija.

10

    Iako sam se izdvojio, ni u ratnim uslovima nisam zaboravio Fani, pa čak ni Manju, koja je spram moje ćudljivosti bila uviđavna možda zato što ni sama nije imala odviše vremena. S druge strane, Fanini česti dolasci i njeno njihanje i praćakanje koje je trajalo dok vazduh u sobi ne proključa, govorili su mi da ona želi čvršće vezivanje. Čak smo onomad udvoje proslavili Novu Godinu i, na njenu inicijativu, pravoslavni Božić: kitila je badnjak papirićima u koje je upisala prilično svakidašnje želje.
    Kada su moji ogrtači izgubili svaki miris, a telo počelo da oseća njeno i Manjino odsustvo, bio sam onemogućen da ih srećem: Manja je imala problem sa abdomenom, te još od pre rata, stideći se od sebe, sama odlazila u krevet, a Fani je stradala. Bez iluzija da moje devojke žele da ponovo postanu prisne sa mnom, odlučio sam da im posvetim pažnju, i nadao se da će mi je u kakvoj-takvoj meri uzvratiti - obe, ili barem jedna. Trebalo je obići Fani i onda otići na žurku u Tomasovo sklonište.
    Nemarno odeven, smetnuvši s uma da bi bilo umesno da se u bolnici, pa i na žurci, pojavim barem obrijan, pažljivo sam spakovao lap-top u široki unutrašnji džep kožne jakne i ugurao oba svoja bademantila u plastičnu kesu za smeće. Ogrtače sam bacio u prvi kontejner, a kompjuter odneo u obližnju zgradu na popravku. Majstoru koji je ugradio novi čip pripale su gotovo poslednje krhotine moje ušteđevine. Ipak mi je laknulo. Suočivši se sa prolećnim popodnevom, koje je nadmeno širilo miris sveže pečene pogače, odlučio sam da se u bolnicu uputim autobusom.
    Zbog ratnih uslova, smanjen je broj vozila: na stanici ispred dućana svakih četrdesetak minuta zastajkivao je pun autobus. Čekanje na prevoz bilo je otežano debelim redom za cigarete koji je presecao masu potencijalnih putnika. Ljudi se u ratu trude za najkratkotrajniji luksuz više nego što u miru rade na poslovima kojima bi trajno mogli da olakšaju egzistenciju. Nisam to mogao da shvatim, niti sam se trudio.
    A u vozilima, mladež kao da se gužvala iz uživanja, posmatrajući kroz smeh kako im se koža udova izobličuje na staklu. Sasvim slučajno, ušao sam u jedan privatni autobus. Sredovečna žena na skliskom stepeniku ispred raskriljenog desnog okna držala je dete i bacala poglede na slobodnu stopu metalnog patosa: stao sam iza nje, uz šipku, vozač je izbacio menjač iz lera, i ona se, srećna što više nije poslednji putnik, pomerila i čvršće obgrlila stražnjicu i butine bledog, veselog deteta.
    Dete - devojčica - položilo je obraz na majčino rame, pevušeći hit o brzim automobilima, a mati mu se milosno smešila. Priljubljen uz uporno uzapćeno okno, osećao sam kako se vlaga širi naličjem moje majice i ukrućuje tkaninu, kao da mi je za leđa prikovana vlažna tabla. Što smo se primicali bolnici, ženina zamašna zadnjica mi je više pritiskala trbuh, a devojčica se smejala, otkrivši razmaknute zubiće; njene krupne, bademaste oči gledale su me samopouzdano, bile su to oči čuvara tajne; pretpostavljam, tajne mog trpljenja. Zajedno sa većinom skrušenih putnika njih dve su sišle na stanici u blizini Gradske bolnice na Zvezdari.
    Moji đonovi su se sa škripom odvajali od zelenog, gumenog poda stepenica, a zatim i hodnika bolnice. Stenjući, stupali su u celinu s patosom, te se izdvajali iz nje, dok sam merkao lepo uobličena kolena užurbanih bolničarki. Bile su rastrčane jer su u hodnicima novi ranjenici svakog časa odvoženi u operacione sale.
    Jedan od vriskova izdvajao se po tome što sam u njemu našao izvesnu erotsku patinu. Ušao sam u sobu iz koje je potekao krik. Bila je nastanjena teškim bolesničkim mirisom, koji je teško provetriti.
    Jedva sam prepoznao Fani: njena koža kao da je sprana kišom neposredno posle temeljnog bojenja u crno, oguljeno čelo bilo je prožeto belim lišajima, a nos postrance optočen grdnim tamnim izraslinama ili flekama - sa nekoliko metara nije bilo lako ustanoviti. Tek kada sam je drugi put oslovio, nakratko me je osmotrila i promrmljala nešto što bi moglo da zvuči kao otpozdrav.
    Fani je, kažem, stradala. Kako sam razabrao iz razgovora lekara i njenih roditelja, možda se kobnom ispostavila njena ljubav prema tamnom tenu. Posle letnjeg ludovanja u Perastu, pohađala je beogradske solarijume. Raspuštene crne kose, bila je zabrinuta kancerom kože o kojem nije ni razmišljala dok se na moru radovala Suncu - kada je svojom, tada primamljivom kožom, ispisivala omaže toj Zvezdi. Posuvratila je i zgužvala jutani bež-mantil, kakav sam nedavno bacio, i ispustila ga na pod. Hitnula je najednom grickalicu za nokte prema majci i ocu i potom ih gađala i krupnom, zelenom jabukom koju tek što je, s još nekoliko plodova, od njih dobila na poklon.
    - Neću da umreem! - vikala je razmaženo Fani, od čukljeva do grla prekrivena musavom bolničkom plahtom. Bila je jedna od retkih žitelja Beograda koje uopšte ne zanima bombardovanje.
    - Možda i nećeš - donekle je tešio otac.
    - Skoro sigurno nećeš - tešio ju je proćelavi lekar, smeškajući se. - Uklonićemo to s lica naše Fanike hirurškom ekscizijom.
    - U najboljem slučaju ću katastrofalno izgledati - kenjkala je uz podrugljiv smešak. Korila je roditelje što je nisu pravovremeno upozorili da se previše ne izlaže svetlosti. A da su to pokušali, ova sirota poklonica solarnog kulta bi ih gotovo sigurno ućutkala, odnosno isterala s plaže: nikako joj se nije moglo ugoditi.
    - Ako je samo od sunca i solarijuma, u nekoj meri će biti izlečena - ispod glasa je lekar uveravao roditelje i izrekao par opaski na latinskom jeziku.
    - Mene nešto drugo brine - nastavio je. - Fanika reče da je nedavno osetila umor i glavobolju, kakvi su je kopkali u Perastu. Kažite, koliko dugo je pre selidbe spavala na jednom te istom mestu u stanu.
    - Kada je spavala kod kuće, spavala je na jednom te istom mestu poslednjih pet-šest godina - odgovorio je Fanin otac. Lekar je uvrtao glavom. - Ako je u pitanju ono na šta mislim, onda............................ - promrmljao je.
    U prilici sam da unesem deo razgovora lekara i Faninih roditelja u ovu priču zato što kao da me niko od njih troje tada nije primetio. Kajao sam se sad već sasvim zbog Fanine povodljivosti i zbog jalovosti svoje samilosti.
    Izašao sam iz bolesničke sobe i ne pozdravivši ih. Spustio sam se na magistralni put Beograd-Podgorica (i obratno). Mahanjem dlana sam zaustavio tamnu opel vektru. Taksista je kolima ušao u pešačku zonu, pa se svetlo farova prosulo po predvorju obližnjeg parka. Proverio je gume i krenuo prema Staklarskom kvartu, u kojem se nalazilo sklonište. Meni behu dodijali obični taksisti koji podmuklo ćute kad treba da objasne zašto mi vraćaju manje kusura, kao i oni koji vole da opterete sopstvenim problemima onda kad je poželjno da ćute.
    Takvi kao da mi uz vožnju naplaćuju i predavanje. Ovaj taksista je bio po mojoj meri. Vožnju bi po svemu sudeći pratila tišina, da nije bio uključen radio na kojem je emitovana reklama za klatna, rašlje, L antene i biotenzore. Zagledao sam se u taksistu: tamnjikav ten, naglašena vilica, urokljiv pogled - učinilo mi se da je to isti onaj koji me je vozio iz Perasta do motela.
    Nešto sam ga pitao i on mi je odgovorio na slabom srpskom. Tešio sam se da to možda ipak nije onaj isti čovek i prisetio se teksta iz nekog državnog lista u kojem je pisalo da su svi Albanci slični jedan drugom (nešto kao: nažalost, teško je razlikovati Albance lojalne Srbiji od onih što koriste naklonost Zapada i nepravednu činjenicu da su Albanci većina na Kosovu, da bi ga odvojili od Srbije). Nadao sam se da se rasistička opaska odnosi na fizičku sličnost i ježio se dok se on spuštao sa mnom u suteren Tomasove kuće.
    U prostrano, savremeno opremljeno, betonsko sklonište. U njemu je postojao čak i drveni šank. U blizini šanka bili su instalirani televizor, muzički uređaj i zvučnici koji su gotovo poskakivali od snažne muzike. Pustio sam taksistu da se uputi ka televizoru kroz grupu mlađih zvanica, koje su igrale međusobno usklađeno. Među njima se posebno isticao urednik Primorskog nedeljnika/dnevnika, koji mi se učtivo osmehnuo. Bio je to prvi čovek u skloništu koji me je primetio. Ostali plesači to nisu učinili, možda zato što su bili isuviše obuzeti pokušajem da istaknu neki sopstveni adut.
    Adam je mahao glavom koju je krasila žbunasta frizura, Robert podizao ruke da skrene pažnju na svoje crne, perutave rukavice koje je na vrhu isekao makazama, dve novinarke Primorskog nedeljnika, odevene u košulje vezane u čvor, mešale su razgolićenim trbusima. Na kraju, sam urednik je retko, ali i odsečno, podizao i spuštao podlaktice, ne bi li neko opazio njegove vretenaste mišiće.
    Bilo mi je krivo što nisam dovršio tekst.
    Pored Tomasa, ugledao sam i Maksa i sa blagom neprijatnošću ustanovio da društvo kao da se sakupilo na ravni prisustva u mojim razmišljanjima.
    Pokušao sam da osmotrim sklonište, ali nisam bio u stanju da procenim stupanj njegove bezbednosti. Bilo mi je još teže kada sam zaključio da su svi u skloništu vedri kao da nije rat.
    Sumorno je delovao jedino u crno odeveni Osvald, koji je proplivao kroz gužvu i znoj, i obreo se pored mene. Malo mi je laknulo kada sam naslutio da želi da s zadrži sa mnom.
    - Je li ovaj taksista Albanac? - pitao sam ga.
    - Mislim da jeste. Zove se Agron. Maks ga je unajmio - rekao mi je pocupkujući.
    - Kako ga nije strah da se sada zaposli u Srbiji, i to kod gazde-srpskog dobrovoljca? - zanimalo me.
    - Čuo si valjda da su oni navikli na život u najtežim uslovima - rekao je. - A šta kažeš za in-sklonište? Prava tema za novine!
    - Svašta - rekoh i posegoh za krempitom, premišljajući.
    - Slatkiše jedu ljudi kojima nedostaje ljubavi - primetiOsvald.
    Odlučan da izvan nametnutog tumačenja shvatim šta se zbiva oko mene, osetih kako se moja nelagoda naglo posuvraćuje:
    - Gde je Manja? - rekoh stisnutih zuba i bojažljivo zavukoh ruku u nabubreli džep. Lap-top je bio na mestu. Prepustio sam se navali kašlja i lupio đonom o pod.
    - Na kvarcovanju - odgovorio je mirno, presipajući iz bokalčića dozu vode u čašu s viskijem.

(Modifikovani odlomak iz romana Obmana Boga)
Copyright 1999, Igor Marojević

main page    new issue     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising