Mnogostruke
tragedije Kosova nisu, ni u kom smislu, “romantične”. Etničko čišćenje,
bombardovanje, terorizam i haos pobuđuju u nekim ljudima strasti koje vode ne do
zagrljaja zaljubljenih, kao u romantičnoj književnosti, nego do krvoprolića.Kome bi, dakle, moglo pasti na um da uzme Kosovo za pozornicu događanja jednog romantičnog romana? Začudo, osobi koja nije amater, novajlija u pisanju, nego je jedna od najuspešnijih romansijerki na engleskom jeziku, Barbari Tejlor Bredford (Barbara Taylor Bradford).
Njena najnovija knjiga nosi naslov Tamo gde pripadaš (Where You Belong) a počinje u kosovskom nasilju; premešta se u jednu bolnicu u Beogradu, i konačno se smiruje u kudikamo konvencionalnijim “romantičnim” ambijentima Provanse i Njujorka.
Junakinja knjige, Valentina Dening, radi kao fotoreporter (ali mogla je postati i manekenka), i odlazi na linije fronta, u gerilski rat koji je 1998. godine vodila albanska OVK. Valentina Dening stupa u romantičnu vezu sa jednim od svojih kolega, fotoreportera (i to sa onim koji ima, kaže se u romanu, “potentnu seksualnost”), ali oboje u jednoj zasedi budu pogođeni vatrenim oružjem. Naša heroina budi se u nekoj beogradskoj bolnici, gde saznaje predvidljivo banalnu “istinu” o svom ljubavniku i kreće stazama samootkrivanja i samoispunjenja, a usput je prate podjednako predvidljive i banalne tragedije.
Proza Bredfordove je beznadno trapava, glavinja napred robujući bez prestanka zapletu. Ali, ono što je mene zainteresovalo više nego sam roman jesu komentari koje je Bredfordova sama dala o sopstvenoj prozi u tom romanu; ove njene izjave možete naći na sajtu www.barbarataylorbradford.com .Meni se učinilo da je baš neobično da Bredfordova za početak svog romana odabere jednu tako zapaljivu pozornicu, a da onda u svojim napomenama o pisanju te knjige ni jednom reči ne pomene. Kosovo. Njeni komentari fokusiraju se isključivo na odnose likova u romanu, i na njenu odluku da Tamo gde pripadaš napiše u prvom licu jednine. Najbliže što se primiče pominjanju Kosova jeste ona rečenica gde komentariše profesiju svoje protagonistkinje i izražava nadu da će čitaoci osetiti “opasnost i uzbuđenje ratne fotožurnalistkinje; strah kad je uletela u zasedu vojske, i kad je ranjena…”
Dok sam čitao te reči, razmišljao sam o činjenici da se suština romana-romansi nalazi u međuljudskim odnosima u njima. A toliko su neinteresantni iz razloga što upravo međuljudski odnosi u takvim romanima ulaze u dinamiku uvek istu, nepopustljivu, bez obzira na kontekst. Romantični roman je uvek ista priča, samo se odvija svaki put na nekoj drugoj pozornici. Iz ovog razloga, odabir baš Kosova za pozornicu savršeno je irelevantan za roman sam. Dekor je to, upotrebljen samo da bi se u čitaocu izazvala emocionalna ustreptalost zbog opasnosti, i uz to dodao dašak aktuelnosti; nikakvog drugog smisla u tome odabiru nema.