Moj put u središte Evrope trajao je samo
sedam sati, gotovo kao pre nešto više od jedne decenije kada je to bio samo put na
letovanje. Dakle, automobilom od Beograda, pa autoputem do Zagreba, onda Karlovac i Rijeka
sve do malog istarskog grada Pazina. Sve isto kao nekad, samo što sam ovog puta stariji
za besmislenih desetak godina i što imam vizu koja mi nalaže kada mogu krenuti na put i
kada se moram vratiti. Uzgred, vizu sam dobio mnogo brže i lakše nego pre dve godine
kada sam putovao u Pulu na poziv tamošnje nevladine organizacije Nomos, ili pre tri
godine kada me je Zvonimir Čičak zvao na konferenciju na Lastovu i kada vizu bez
objašnjenja uopšte nisam ni dobio. Pa, dobro, možda to i nije baš središte Evrope, možda to uopšte nije Evropa, mislim Evropa Evropa. Možda je sve to pomalo fikcija, ali svejedno, šta smeta. U stvari, i jeste reč o fikciji, ali i o realnosti, i o kreativnosti, i, naravno, o politici. "Put u središte Evrope" je moto pod kojim se već peti put održava godišnji međunardni susret izdavača i autora u organizaciji Austrijskog kulturnog instituta. Moto namerno asocira na Žila Verna čiji se junak Matijas Sadorf upravo u Pazinu borio za realizaciju svojih utopijskih ideja, zbog čega Pazin sebe naziva gradom Žila Verna, kao što Klagenfurt sebe naziva gradom Roberta Muzila. Okupljajući izdavače i autore iz desetak zemalja Centralne Evrope i bivše Jugoslavije, organizatori su insistirali na ovakvoj "književnoj", neregionalnoj i nepolitičkoj identifikaciji gradova učesnika, nazivajući to "mrežom gradova književnosti" i traganjem za novim putevima kulturnog povezivanja. Ove godine su prvi put pozvana i dva izdavača iz Beograda – Geopoetika i Alexandria Press. Ne mogu reći da u tom pozivu nisam video i političko značenje; video sam ga i u reakcijama učesnika, u odobravanju mnogih i u uzdržanosti nekih, kao i u onome što sam sam govorio u Pazinu. Govorio sam o imaginarnoj republici svetskih gradova koji su često bliži jedni drugima negoli društvenom i političkom okruženju u kojem se nalaze, o raznovrsnosti i energiji života u takvim gradovima, o tolerantnosti, kreativnosti, uzbudljivoj nepredvidivosti i ogromnom potencijalu života u gradovima poput Beograda bez obzira na trenutne političke, ekonomske ili neke druge okolnosti. Naravno, vrlo dobro poznajem i palanačko, represivno, glupo naličje Beograda, kakvo sam video i u drugim gradovima sveta, ali nekako sam siguran da imam pravo da to naličje svesno ignorišem. reč je o slobodnom izboru i o pretpostavci da je neuporedivo više onih koji su odlučili da žive u beogradu kao svetskom gradu negoli onih koje interesuje nešto sasvim suprotno.
Dok smo u Pazinu, s mnogo dobre volje, mada i uz neizbežno podozrenje, čeprkali po ostacima svega onog što nas povezuje i bez čega smo svi neminovno provincijalizovani, iz Teksasa se pismom javio Majkl K. Drajer. Na Internet prezentaciji našeg časopisa pročitao je englesku verziju prikaza knjige Patrika Bjukenena objavljenog u prošlom broju. Rešio je da saopšti svoje neslaganje i tako smo se našli u jednoj neobičnoj situaciji: dva američka autora polemišu u srpskom časopisu o svom predsedničkom kandidatu. U stvari, mislim da to nije toliko neobična već možda sasvim adekvatna situacija. Naime, to je ono što smo i želeli – da budemo prvi pravi međunarodni časopis o knjigama u Srbiji koji će se svuda osećati kao kod kuće. Ako sam tako zadovoljio bar delić svoje znatiželje, ako sam se bar na trenutak osetio slobodan i pomalo kao građanin sveta, ako sam nešto naučio, otkrio, onda sam valjda "u središtu".
Ali, hajde da baš ne preterujem. Možda je zaista za sve nas put u "središte Evrope" i sveta realan koliko i put u središte Zemlje Žila Verna. Međutim, nije uvek ni tema najvažnija. Često je mnogo važnija njena obrada. To svaki pristojan pisac dobro zna. Eto, upravo to pokušavamo da pokažemo i ovim brojem Biblioteke Alexandria.