ĆUTANJE
Rodila se kao sasvim prosečna beba koja je za razliku od ostalih samo više i glasnije plakala. Prohodala je sa devet meseci, nešto kasnije prestala da kvasi pelene. Roditelji su njome bili sasvim zadovoljni i srećni. Jedino ih je brinulo to što nikako nije progovarala. Napunila je već pet godina i još ni jednu reč nije prozborila. Počeli su da je vode po lekarima, logopedima, psiholozima. Niko nije ustanovio nikakav poremećaj i nisu imali pojma zašto devojčica ne govori. Ubrzo su se svi navikli na to. Jezik je razumela, bila poslušna, naučila da čita i piše. Ipak, verovali su da je verovatno oštećene pameti, mada i nisu imali argumenata, osim njenog ćutanja. Jedino je deda tvrdio da je devojčica natprosečno inteligentna i da je to razlog tišine, njenog vernog pratioca. Ali, ko bi verovao izlapelom starcu.
Jednog dana smrt je zakucala na prozore starčeve duše. Kao i mnogi stari ljudi prepoznao ju je. Pozvao je devojčicu, jer je jedino s njom osećao potrebu da se pozdravi. Rekao joj da odlazi i da se više neće vratiti. Pitao je da li bi mu sada, na kraju, otkrila tajnu koju će poneti u grob: zašto do sada nikada nije razbila stakleno zvono tišine.
Devojčica progovori:
"Ne postoji potreba da bilo šta kažemo. I tišina je dovoljna da bismo smetale."
PREVARENI
Dve žene i jedan muškarac, negde između.
Jedan muškarac, dve žene, jedna plava, druga crna.
Jedan muškarac, dva lica, jedno svetlo, drugo tamno.
Dve žene, dva lica istog muškarca, svaka vidi samo jedno.
S jedne strane crna žena i tamno lice, a sa druge plava žena i svetlo lice.
Kuda krenuti? Voli li više ona koja vidi tamnu stranu, ili ona koja zna samo za svetlu? Možda vole podjednako.
Ta dilema prerasta svoje okvire. To više nije jedan muškarac koji bira između dve žene, već dva čoveka međusobno suprotstavljena.
Kuda krenuti? Prihvatiti svoju tamnu stranu ili je poreknuti?
On ide ka svetlosti, tako je lakše. Ide ka svetlosti, možda je tako i bolje.
Dve žene i dve polovine čoveka na početku. Na kraju, jedna žena i jedan par, jedan naizgled par.
Crna žena koja je imala tamnu polovinu. Sada je više nema. Možda je i to bolje. Prevarena, jer nije stigla da upozna svetlu. Crna žena koja najviše zna, ali je sama i tužna.
Plava žena sa svetlom polovinom. Plava žena, pobednica. Plava žena, naizgled pobednica. Plava žena još više prevarena, jer večno će se od nje kriti tamna strana. Plava žena, srećna, plava žena misli da je srećna, jer uplakana je sreća istkana od laži.
Jedan muškarac koji je konačno izabrao. Jedan čovek koji je naizgled izabrao. Naizgled jedan čovek, a u stvari, pola čoveka. Pola čoveka najviše prevareno, jer misli da je ceo.
NAJLJUBAVNIJA PRIČA
Sedeli smo u "Beoizlogu". Razgovarali. O filmu, pozorištu, knjigama. Hrpa reči, zvonkih limenih konzervi praznog sadržaja. U meni isti pozadinski lajt-motiv: šta ja tražim s njim? Pažnja mi poput tek prohodalog deteta trči haotično iz jednog u drugi kut kafića. Kao svaka brižna majka jurim je i vraćam na predmet razgovora. A onda, slučajno zapažam par na sasvim drugom kraju prostorije. Sede kao i mi, razgovaraju. Muškarac mi uzvraća pogled. Jednom, drugi put, treći. Pitam se da li se i on dosađuje. Pogledi nam uspostavljaju zagonetnu harmoniju uzajamnosti. Čeznu da se dodirnu. Ne uzneveravaju jedan drugog, čekanje je uvek nagrađeno. Zato se i održava.
Da, besomučno flertujem. Trebalo bi da se osećam krivom. Naprotiv, ja uživam u saučesništvu s nepoznatim muškarcem. Niko ništa ne primećuje. Dve varalice podjednako vešte u zametanju tragova.
Začula se škripa vrata. Ušla je starica u pohabanom prsluku, s maramom na glavi. Ide od stola do stola. Prosi. Ova slika me jako rastužuje. Pokušavam da zaboravim. Vraćam pogled za svoj sto. Trudim se da se uključim u razgovor. Ne ide. Starica je za sledećim stolom. Ne prosi, prodaje isheklane patikice za bebe. Brao-tamno zelene, jadne, ružne, nikakve. Ta njihova ružnoća dovodi me do ivice suza. Vidim im roditelje, oparane džempere. I nju kako ih onemoćalim rukama plete. I ljude koji će za nju odglumiti ulogu kupca, a ne davaoca milostinje.
Pogled mi je ponovo za stolom, spušten. Starica je sve bliže i bliže. U panici sam, novčanik mi je prazan. Mogla bih tražiti od njega. Ćutim, neprijatno mi je da trošim njegove pare. Ona prilazi našem stolu. On odsečno, vojnički odmahuje rukom dajući joj znak da ode. Samo tako, bez i jedne reči. Stid mi i nakon njenog odlaska drži pogled prikovan za stolnjak. Starica je već na periferiji pažnje jer sve snage usmeravam ka tome da ne zaplačem. Ovaj do mene ništa ne primećuje. Starica nastavlja da ide od stola do stola i ja se potpuno poistovećujem sa njom. To sad ja prosim utehu. Bezuspešno.
A onda, ipak, jedna ruka poseže za novčanikom. Moj "tajni ljubavnik", ko drugi. Kupuje patikice. Pokloniće ih devojci, pretpostavljam. Njih dvoje ustaju i kreću ka izlazu. Ona napred, on za njom. Ne može da ga vidi kako me dok prolazi pored našeg stola gleda pravo u oči držeći u ruci patikice. Postaje mi jasno, on je sve video, zna. Moje patikice spušta u džep svog kaputa.
Odlazi ne osvrnuvši se. Platio je tuđi račun.
PUŠENJE
Palim cigaretu. Šest minuta života manje, kažu. Zato palim još jednu tome u inat. Pa još jednu, jer volim da živi, a pušenje mi pretstavlja zadovoljstvo. Sledeću, jer s cigaretom nisam sama. Četvrtu, jer mi, možda ipak, ne treba ovakav život. Petu, ne bih li još malo približila trenutak svoje smrti. Šestu, jer to čini trideset i šest minuta manje, a trideset i šest je tako lep broj. Sedmu, što je sve tako besmisleno. Sedam cigareta za redom, muka mi je i vrti mi se u glavi. Biće mi ovo definitivno poslednja cigareta u životu, odlučujem. Pušenje je opasno i štetno (iz priloženog: izgleda ne toliko po fizičko zdravlje, koliko po duševno). Tome u čast palim i osmu.
ZLATNA RIBICA
Starica sa ostrva Cukioto sedela je u svojoj džunki i pecala. Već dugo vremena vraćala bi se kući praznih ruku. Njena čula i mišići odavno behu otupljeni, ali starost joj donese nešto čime se mladost ne bi mogla pohvaliti: strpljenje, mir, spokoj, te ne odustajaše od svog nauma. A onda, štap se zaljulja i ona izvadi zlatnu ribicu.
- Vrati me u vodu i ispuniću ti želju, ribica progovori.
- Gde si bila ceo moj život, progunđa starica sebi u bradu, a zatim odgovori ribi stavljajući je u korpu.
- Nemam ja drugih želja osim da te stavim u tiganj.
- Ja i nisam neki zalogaj, od mene se nećeš zasititi. Ali zaželi i napuniću ti celu korpu ribama.
- Meni si ti sasvim dovoljna. Osim toga, tebe sam upecala, tebe ću i pojesti. Zar misliš, ako si zlatna, da si suštinski različita od ostalih riba.
- Jesam različita, ispunjavam želje.
Tvoja je želja bila da te vratim u more. Dakle, i ja ispunjavam želje. Čini li me to različitom od ostalih ljudi.
- Luda žena, pomisli ribica i iskoči iz korpe u more.
- Glupa riba, progunđa starica i nastavi da peca.
ŽENSKA SAMODOVOLJNOST
Sedim u kratkoj suknji. Gledam pregim svog stopala u cipeli sa visokom štiklom. Lepo je, seksi je. Prekrštene noge, stisnute butine, palim se. Kako je to čudno. Kako je to čudno! Vlastito telo da postane objekt istodomnog požudnog pogleda. Moja želja čini čuda. cepa mene na njega i mene. Subjekt pogleda izmešten je u tužu. njegovu ličnost. Taj pogled, pogled koji želi, njegov je pogled. A telo, moje telo, čita želju njegovog pogleda i to ga pali. Bez njega. Eto tajne mačje samodovoljnosti.
BITI MRTAV
Marijana nam je pričala o svom poslednjem pokušaju samoubistva, izazivajući u nama eksploziju smeha. I ona se smejala, ako ne glasnije, onda bar ravnopravno sa nama. I nijedna od nas nije mogla da se uozbilji. Komentarisale smo kako je situacija krajnje morbidna i još više se smejale. Smejale smo se, koliko Marijaninoj priči, toliko i svojim životima prepunim protivrečnosti. Slična spoznaja bi u bilo kom drugom trenutku verovatno izazvala razočarenje i tugu. Ne, ovako smo se sve jače smejale što smo više to shvatale. Smejale smo se u inat i to nam je davalo čudesnu snagu. Smejati se sam sebi, snejati do gubitka daha, smejati svojim problemima i patnjama još uvek aktuelnim, ismejavati svaki potez za koji smo bile ubeđene da je pravi, smejati se svojim kompleksima, strahovima, nadama, bože, koliku je to snagu davalo!
A Marijana je pričala kako se obukla u belo, što je naravno bilo propraćeno smehom i komentarom da još uvek nije prevazišla jeftine ljubavne romane. Kako je mesecima pravila zalihe pilula ("ma budi muško sledeći put, skoči sa zgrade da bar jednom letiš"), a onda joj bio potreban litar soka da bi ih sve progutala ("zamisli da si se upišala i pokvarila svoju romantičnu belu haljinu"). Kako je pustila svoju omiljenu muziku ("izbor ti je stvarno patetičan"), legla u krevet ("a gužvanje haljine") i shvatila da je mrtva. Shvatila da je mrtva, na tu njenu izjavu smeh je izmakao svakoj kontroli. Pitale smo je da nam objasni kako to izgleda biti mrtav. Rekle joj da pošto je mrtva više ne mora ni da pokušava sa samoubistvima. Nadovezala se priča o buđenju u bolnici i prvim rečima: "Kevo, pristavi kafu", o bolesnicima koji međusobno razmenjuju recepte ne bi li konačno stigli do fatalne kombinacije.Nravno, sve kroz smeh.
Na povratku kući, kad smo se konačno uozbiljile, trudile smo se da se ne podsećamo na skoro minuli razgovor, jer, znale smo, nije više bilo smeha da nas brani od surove ironije naših života. I počele smo polako da uviđamo duboki smisao i filosofiju one rečenice kojoj smo se najduže i najburnije smejale. Postajao nam je sve bliži taj osećaj kad dodješ kući jedne večeri, legneš u krevet i shvatiš da si mrtav.