Nevidljivi, ali veliki i čvrsti Beogradski zid srušen je 5. oktobra u tri časa i trideset i pet minuta. Nije to bila ni češka plišana revolucija, ni rumunsko krvoproliće. Bila je to vrlo obična i vrlo kratka srpska pobuna. Zid koji se nalazio svuda oko nas počeo je nezadrživo da se ruši onog trenutka kada je prvi čovek iz milionske mase okupljene na beogradskim ulicama kročio u Skupštinu i kada je, nekako u isto vreme, komandant crvenih beretki, specijalnih vojno-policijskih jedinica, navodno tresnuo svoju radio stanicu o zemlju i odbio da izvrši naređenje. Moguće je zamisliti zanimljivu scenu: slušalica na zemlji i dalje viče i izdaje naređenja, a opasni "frenkijevci", strah i trepet groznih balkanskih ratova, u američkim džipovima marke "hamer" velikom brzinom odlaze u nepoznatom pravcu.

Za razliku od Berlinskog, Beogradski zid se nije sastojao od cigli i betona, u njega nisu bile ugrađene hladnoratovske ideologije. Naš zid je bio sazidan od laži, represije i nepotizma. Naš zid je bio glupi zid.

Glupi zid je počeo ozbiljno da se ruši tačno pre godinu i po dana. Nisu ga porušile bombe. Počela je da ga ruši slast ratnog stanja. Ratno stanje je bilo pravi opijum za vlast. Svi su poslušni i niko istinu ne sme da nazove istinom. Istina se kažnjava, ako treba i najsurovije. U stvari, dovoljno je samo nekog nazvati izdajnikom. Istovremeno, u ratnom stanju istina neminovno podleže logici prioriteta. Recimo: zar da sada kada je moja zemlja u opasnosti razmišljam o tome da ovaj besmisleni rat nije pomalo i privatni rat jednog čoveka? Kako mogu sada da se pitam da li se rat protiv celog sveta mogao i morao izbeći? Logika prioriteta često se ispoljavala i u neverovatno ekstremnom obliku. Jedan moj mladi prijatelj koji je služio vojsku u protivavionskoj odbrani ispričao mi je sledeću priču:

"Naiđu avioni, mi zapucamo i brzo pobegnemo u zaklon. Onda kapetan skoči od radosti i vikne: 'Oborili smo avion." Svi počnu da se raduju. A svi vide da ništa nismo ni oborili ni pogodili. I ja sam se radovao. Bilo je opasno ne radovati se."

Svaka vlast kojoj je jedini cilj da večito traje može samo poželeti takvu istinu iza koje stoje ratni zakoni i logika prioriteta. Zato je opijum delovao i posle ukidanja ratnog stanja. Tako je poraz postao pobeda, siromaštvo je postalo prosperitet, izolacija je postala uspeh kojem se ceo svet divi, laž je postala ideologija kojom se spasava svet i ruši novi svetski poredak.

Istina, čak i u trenucima kada se svet menjao nabolje, nikada nije bila najbitnija politička vrlina. Sile moći i interesa, bez kojih nema političkog života, uvele su laž u prostor nezaobilaznih političkih činjenica. Totalna istinoljubivost je nedelotvorna i nema šta da traži ni u najdemokratskijim društvima. Međutim, kada laž postane sveobuhvatna, kada dostigne razmere kretenizma, istina postaje odlučujući politički faktor. Onda svako od nas, ma koliko pojedinačno bio lažljiv, nepošten i sebičan, počinje da govori samo istinu. To se dogodilo u Beogradu 5. oktobra 2000. godine u tri časa i trideset i pet minuta posle podne.