Aleksandar Blažević
SEKTA LENJIH

Upoznao sam N.M. maglovitog jutra u Beogradu, dok je deset minuta, bezuspešno, pokušavala da uđe u Narodni muzej, jer je ulaz iz Vasine i iza Konja bio zaključan. Ali baš tog dana je bio neki domaći praznik i Narodni muzej nije radio. Osetio sam obavezu da tu mladu ženu zabavim; odlučili smo da sednemo (da se malo smiri) u »Izlog« na kafu, gde smo izmenjali adrese i kao starog dugogodišnjeg znanca, pozvala me u svoje privremeno bogradsko prebivalište. 

Po povratku u svoju zemlju, dugo i uporno je insistirala na mom dolasku. Pristao sam da je posetim u periodu kada su joj profesionalne obaveze dozvoljavale više slobodnog vremena. Tako sam se u proleće 94. obreo u zemlji, čiji naziv, kao što ste primetili ne mogu da odam.
   M.N. je stekla karijeru briljantnog novinara sa fantastičnim osećanjem za neobične i krajnje skrivene stvari. Bila je izvrsna prijateljica vođe kontroverznog reda O.T.O., poznavala je polovinu vrha Malteških vitezova, večerala je sa osnivačem ORT-a. U tome je bio njen talenat koji je mogao da se poistoveti sa istančanim šestim čulom; bio sam ubeđen da je ta njena sposobnost vešto skrivena vidovitost. Nikada mi nije objašnjavala svoj talenat, samo mi je jednom rekla: »Prepoznam ih po zenici oka, u zenici je ispisana biografija svakog od nas. Znaš moju slabost prema neobičnim muškarcima, ne podnosim svakidašnja zanimanja, volim stvaraoce, usamljene, skrivene. Bila je od onih žena koje deluju (naizgled) iz takozvanog drugog plana. Na prvi pogled ne verujem da je skretala pažnju muškaraca, bar ne moju, sve dok ne bi progovorila.
    Kuća u kojoj je živela bila je njen odraz: poluprazna, ispunjena jedino njenim prisustvom. Od nameštaja je imala bračni ležaj u spavaćoj sobi, kao uspomenu na kratki brak, sofu u sobi za dnevni boravak sa set stočićima i jednom foteljom a u trpezarijskom delu mali astal sa četiri stolice.
    Od mog dolaska u njenu postojbinu M.N. je koristila svaki trenutak da me upozna sa svojom zemljom, sa nečim novim, a naročito sa onim što u Srbiji, po njenom proizvoljnom mišljenju, nedostaje; od istorijskih znamenitosti do banalnosti, kao što su odlasci u eks restorane na školjke, rakove (ala ovo, ala ono). Osim dva muzeja i jednog slobodnog rozenkrojcerskog hrama, gde sam odslušao predavanje o iskrivljenosti ose atoma u čovečjem telu, kao posledica ogrehovljenosti, ništa posebno u toj zemlji me nije impresioniralo. U njenom odsustvu provodio sam vreme u obližnjoj antikvarnici. Bilo je tu svega, od bezvrednih knjiga pa do onih čije naslove je bespotrebno pominjati zbog mogućnosti stvaranja zabune kod neupućenih, a čije su cene pervazilazile mogućnosti i mnogo dubljih movčanika od mog. Ipak, za dve stotine dolara, kupio sam jednu i sakrio na dno putne torbe, jer bi mi N.M. najverovatnije otkinula glavu kada bi videla koliko ne cenim novac.
   Jednog jutra dok sam još pospan bauljao, za trpezarijskim stolom, ove ne male kuće, obratila mi se značajnim tonom, značajnim u smislu da sam je tako dobro poznavao, da sam po boji njenog glasa unapred znao od kakve je važnosti informacija koju će mi saopštiti.
    »Za dva dana odlaziš, mislim da nikada sebi ne bih oprostila ako ti ne bih pokazala jedno sasvim nesvakidašnje mesto, znajući za tvoju opsesiju za sve što je neobično, grizla bi me savest kada bih prećutala ono što ću ti danas pokazati. Postoji jedan uslov; ne smeš nikada da ispričaš o mestu koje ćeš danas videti, a ako tvoj radoznali duh i želja da ostaviš pisanu reč, prevagne, onda te preklinjem da ne spominješ ni jedan naziv mesta, grada ili države, koji bi mogao da posluži kao trag za otrivanje te oaze.« Naglasila mi je reč oaza, slog po slog, kako bi očigledno pridala važnost tom nazivu.
    Obećao sam. Bez dvoumljenja sam tu otrcanu hiljadu puta ponavljanju reč, izgovorio, potpuno zaboravljajući da je njeno etičko značenje izgubilo svaki smisao.
    Zavaljen na udobnom sedištu njenog pontijaka, na čas sam zaboravio zavet ćutanja, koji sam pre nepunih pola sata izgovorio u njenoj vili, čvrsto se zaklinjući na doživotnu odanost zbog poverene tajne.
   Sunce je topilo zemlju, ispred nas se prostirao kao beskonačan tepinh od asfalta autoput, toliko prav i simetričan da je u meni izazivao odvratno osećanje nečeg veštačkog, toliko neprirodnog da gubi svaki oblik moći postojanja. Kao da je znala da sam već zaboravio na zakletvu ćutanja, N.M. je naglo, pri brzini od stopedeset km na čas, pritisnula kočnicu. Pojas koji me je zadržao da ne proletim glavom kroz staklo, zadao mi je nejak ali iznenadni bol, i odmah me vratio u budno stanje. Unela mi se u lice (dok me je u talasima preplavljivao njen parfem) i izgovorila punim usnama: »Nisi zaboravio na obećanje? Jesam li u pravu?«
   »Šta ti pada na pamet,« odgovorio sam mahinalno.
   »Znam,« ne odmičući se od mene rekla mi je toplo. »Jedini si čovek u koga imam neograničeno poverenja.«
   Pritisnula je papučicu za gas, prebacujući me u ono stanje svesti kada ne razlikujem realnost od snova. Mislim da sam zaspao. Mislim, jer kada sam ponovo postao svestan prizora oko sebe, stajali smo ispred ogromne kapije. Pred nama se uzdizalo blještavo gvozdeno čudo, po mojoj slobodnoj proceni visoko oko šest metara, koje, se sporo poput kakve čeljusti otvaralo. Zbog bljeska koji nas je zasuo u prvi mah, osim da se radi o kapiji enormnih razmera, nisam razaznao ništa drugo. Dlanom sam napravio senku iznad očiju i kako se ugao kapije pomerao i odsjaj sunca slabio primetio sam da je u kapiju izliven velikim kaligrafskim slovima pozlaćen natpis. Na levom krilu ulaza koji se otvarao pisalo je »Sekta«, na desnom je bila reč »Lenjih«. Da, dobro sam pročitao »Sekta lenjih«.
   Gde smo došli, pitao sam se, i moram priznati da sam dobio pored svoje sklonosti za neobičnostima ovog sveta, želju da moja draga N.M. savije volan i nastavi da vozi, prema kapiji, nazad, kroz koju smo upravo ušli. Sama reč sekta u meni je uvek budila osećaj ograničenosti. Dok je naš pontijak lagano klizio stazom, ispred nas izniknu natpis, nalik na transparente kineske revolucije, ali sasvim suprotnog sadržaja. Na velikoj mermernoj ploči, pravougaonim, pozlaćenim slovima, pisalo je: »Što možeš danas, ostavi za sutra«. Popločana staza kojom je M.N. lagano vozila, zavijala je uzbrdicom prema velikom belom zdanju, koje je blještalo na još pospanom suncu prolećnog jutra. Prostor između kapije i ulaza, zasađen velikim drvećem, kao da mu je namera bila da zakloni vilu od radoznalaca. Ispred belog zdanja je bio travnjak uređen kao prostrani park, zasađen retkim lejama mladog drveća. Lepog li mesta, pomislio sam. Natpisi, jedan za drugim, koje sam primećivao na mermernim pločama, zbunjivali su me. Na jednom je pisalo: »Jedan dan radi i svrši sve poslove svoje, a šest dana neka je odmor tebi«, na drugom: »Ne rizikuj, rad ubija«.
   Na ulazu u zdanje M.N. je dočekao muškarac srednjih godina, obučen u belu tuniku, do zemlje (nalik arapskim), pružio joj je ruku sporo, umrtvljeno, bez reči, kapaka napola spuštenih, gledao je kroz nju kao da spava. Meni se nije obratio. M.N. mi je objasnila da su toliko lenji, mrzi ih da otvaraju usta, ukoliko ne moraju. »Neki članovi sekte duži deo dana provode spuštenih kapaka«, rekla je. Sve je izgledalo kao čar poslepodnevnog odmora. Širokim stepenicama crnog mermera ušlu smo u prostran hol sa stubovima. Muškarac se negde izgubio. M.N. me je odvela do jednog džinovskog zatamnjenog prozora, kroz koji se u prvi mah nije naziralo ništa. Pritisnula je jedno dugme na zidu i tamna stakla su se razdvojila. Zablesnulo me je plavetnilo neba… a od prizora koji sam video, zastao mi je dah. Ispred nas, pucao je horizont; u blagoj udolini na otprilike dvadeset hektara najraskošnijeg parka, koji je radio pravi majstor pejsažne arhitekture, bilo je tridesetak vila, ako se reč vila uopšte može uzeti kao merodavna, jer te vile su bile najvelepnije kraljevske palate, koje se mogu zamisliti, mada tvrdim da ni najplodnija ljudska mašta ne može da dočara raskoš tih monumentalnih zdanja. Zurio sam u te dvorce nalik na Bahajske hramove, ali neuporedivo raskošnije. Reći ću samo da su vile na Beverli Hilsu sirotinjska četvrt u poređenju sa ovom lepotom i bogatstvom. Te monumentalne građevine presijavale su se u raskoši sunca, dok su zlatne kupole bacale odblesak kao džinovski reflektori. »Zlato, čisto zlaato«, rekla mi je N.M. Ako negde postoji mesto iz bajke pomislio sam, onda je to sigurno ova neobična naseobina. Sve staze u tom, parku bile su popločane mozaikom najrazličitijih prizora. Nisam mogao da se nagledam prostora ispred sebe. N.M. me je sa blagim osmehom na licu uhvatila za ruku, gurnula jedna vrata (koja nisam do tada primetio) i saopštila: »Centralna dvorana«. Ovog puta dah mi se oduzeo, nisam mogao da dišem od parališuće slabosti, umalo što se nisam srušio. Zidovi su bili nesagledive visine, obloženi tirkiznim mozaikom sa zlatnim konjima, nalik na Ištar kapiju. Želeo sam glsno da izrazim svoje divljenje, ali mi se grlo tako steglo da nisam mogao da pustim ni glas, čak ni da mi je život od toga zavisio. Dok sam skoro paralisan od nemoći da bilo šta kažem, prelazio pogledom po dvorani, pažnju mi je privukla uspravljenja knjiga na osmouganom stolu od kedrovine. Bila je velikkog formata i slovima od rubina je pisalo: »Učenje Lenjih«. Uzeo sam knjigu u ruke, više iz radoznalosti nego zbog stvarnog interesovanja za sadržaj knjige.
    Prvi deo knjige je čisto filosofskog sadržaja. Prema tom učenju, čovek je stvoren da uživa bez rada u blagodetima Raja i prirode. Sledi ozbiljna rasprava i filosofija rada kao posledica kazne prvog čoveka za učinjeni greh. Rad je kazna za čovekov prestup. Dalja teorija religije Lenjih iznosi učenje po kojoj je, neradom, moguće zadobiti ponovnu blagodat i vraćanje prirode u službu čoveku, i lenjosti kao jedinom putu i »sredstvu« za povratak u Raj.
    Drugi deo sadrži kratku biografiju i učenje izvesnog L., osnivača i očigledno proroka Lenjih. Kao što rekoh, kao osnivač sekte se pominje izvesni L., bez preciznijih podataka o vremenu njegovog života, osim dvadesetog veka. Za L.-a piše da je bio vrhunski biznismen i da je na vreme shvatio svu besmislenost rada. »Život je kratak«, bio je citiran L., »pa trajao i sto godina izbog toga smatram besmislenim svaki oblik truda i rada«.
   Prema njegovom učenju rad potiče od nečastivog kako bi čovek bio što više okupiran, ovozemaljskim skretnicama, dalje od Boga. Za sva zla u svetu L. je nabedio rad: trka za novcem stvara beskompromisnost i gubitak morala, tako se stvaraju neprijatelji, neprijatelji jedan drugom stvaraju zlo, što više rada više i neprijatelja, zaključuje L. Zatim, tu su i kao posebna kategorija, do detalja psihološki opisani zavidnici, koji pre ili kasnije sve čine da obore uspešnu osobu. Potom pominje krvoproliće naslednika, navodi precizan spisak, imena i prezimena svih umešanih u krvoprolića i umorstva različitog stepena, zbog nasledstva, u poslednjih sto godina, i opisuje svu tragediju jedne civilizacije koje je stvorio progres, koji nije ništa drugo nego posledica rada. Kao produkt rada L. u posebnom pasusu navodi i proizvodnju za masovno uništenje, kao i spisak bolesti sa latinskim nazivima, koje su direktna posledica tehnološke revolucije, u koju je pobrojao razne vrste zagađenja, radijaciju, nezgode svih vidova od mašina; dakle rada. I čitav taj sistem, čitavu tu isprepletanu mrežu, smislio je nečastivi. L dalje pravi opasku na sopstveno divljenje takvoj kamuflaži i obmani čoveka. Za suprotstavljanje njemu, nečastivom, L. je tvrdio da je kao direktan prkos najbolje rešenje lenčarenje. Lenčarenje, dalje se navodi, stiže se do vraćanja u prvobitno stanje postanka, u čistu esenciju, spajanja sa Nebom. »Jer i Adam beše stvoren ne za rad nego za uživanje,« citiran je u knjizi L.
    Ćutao sam. Nije mi se razgovaralo. Nešto mi je bilo mračno u svoj toj belini i sjaju, toliko mračno kao da sam u centru neke duboke nepoznate jame. Navirala su mi u glavu pitanja koja u svesti još nisam razaznao i definisao. Prvo što mi je palo na pamet je da se egoistično upitam, šta će biti sa mnom kada završim razgledanje ovog bajkovitog mesta. N.M. me je po oprobanom receptu čitanja misli uhvatila pod ruku i lagano povela prema izlazu. Dok smo ćuteći išli prema njenom pontijaku, spazio sam jedino biće koje se kretalo. Čovek u belom sa metlom u ruci teglio je belu kantu na kolicima. Vukao je odmerenim koracima kantu i s vremena na vreme metlom pokupio neki otpadak sa trave. »Ovo je jedina osoba koja ovde svakodnevno radi, napolju je obavljao isti posao, šta ćeš, čistač ostaje čistač u svakom sistemu«, setno mi je rekla M.N.
   Kada smo prišli automobilu, N.M. je podigla ruku i ne okrećući se preko ramena mahnula u znak pozdrava. Okrenuo sam se. Ko je to pošao da nas isprati? Iza nas nije bilo nikoga, osim nestvarne tišine, ali sam ubeđen da je M.N. mahnula nekom vrlo konkretnom, ko nas je odnekud posmatrao.

Gvozdena čeljust ispred nas se otvorila; nisam se okrenuo da pogledam još jednom, verovatno poslednji put, to čarobno mesto.
   Kada smo prošli kroz kapiju osetio sam otapanje tereta, kao da se sa mene slivao u asfalt. Ipak. slagao bih ako bih rekao da mi jednog trenutka nije bilo žao što nismo ostali duže u toj neobičnoj oazi, naročito kada sam pomislio na naše gužve u gradskom prevozu i redove pred bančinim šalterima. Onda sam se setio, napravio sam opasku da sam u »Politici« pročitao o nekom sličnom udruženju u Americi. M.N. je podigla obrve i upiljila se u mene. Rekla je: »Iznenađuje me tvoja naivnost, izjednačuješ se sa onim lakovernim čitaocima, koji u žutoj štampi prate feljton o slobodnim zidarima, nekog autora koji pored njih nije ni prošao, pa onda dalje prepričavaju, ubeđeni da nešto znaju. Informacije o takvim i sličnim organizacijama se ne nalaze po novinama, časopisima i knjigama koje se prodaju u svakoj knjižari. To je vrlo dobro smišljen trik njihovih, grubo rečeno kontraobaveštajaca, jer masa nađe zadovoljenje čak i u takvim mrvicama. Eh, naiva običnog čoveka je neophodna za opstanak sveta.«
    Morao sam da pitam, još nešto morao sam da znam. Prevalio sam preko usta: »Molim te, reci mi od čega se sekta izdržava, čime finansira svu tu raskoš?«
    Ne trepnuvši odgovorila mi je doslovce: »Ne znam sasvim tačno, ali sam dobila neke nagoveštaje, negde na jugoistoku Evrope postoji banka koja mesečno daje i po dvadeset tri posto kamate, izgleda mi da je sekta ili vlasnik, ili suvlasnik te famozne banke i da najveći deo tih fantastičnih kamatnih stopa završava u Sekti Lenjih«.

main page    new issue     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising