Krajem decembra 1999, demokrat Bil Bredli i republikanac Džon Mak Kein izgledali su kao jaki izazivači vodećima u trci za stranačke nominacije; a vodeći su bili, dabome, u Demokratskoj stranci Al Gor (koji je sadašnji potpredsednik SAD) a u Republikanskoj stranci Džordž V. Buš (koji je guverner Teksasa). Nešto ranije, u leto te iste godine, Gor i Buš bili su znatno u prednosti kako po količini prikupljenog novca za kampanju tako i po snazi u anketama javnog mnjenja. U januaru 2000. već su pali, sa novcem, na domak nule, a u anketama su se teturali nadole. Novi ljudi, Bredli i Mak Kein, prikazivali su sebe kao reformatore. Ta poruka je počela da se ukorenjuje u svesti naroda.

Ali, gle šta se zatim, tokom samo dva meseca, desilo: obojica izazivača propadoše. Mogao bi neko tvrditi da je njihov neuspeh posledica jedinstvenih ličnih osobina te dvojice, ali, trezveno i časno razmatranje pokazaće da ni jedan, ni drugi nisu imali, nijednog trenutka, stvarnu šansu. Američki politički sistem nagrađuje parajlije i, takođe, inkumbente (kandidate koji se u vreme izbora već nalaze na visokim državnim funkcijama). To je, štaviše, sistem koji vrlo efektno, a ponekad i brutalno odbacuje kritike koje mu se upućuju da je pun korupcije i cinizma. Ne kažem da se “reforma” ne može nikad desiti u američkoj politici. Može ponekad, ali, to je očajno spor proces.

Obe velike stranke su, dakle, odabrale svoje predsedničke kandidate; to su Gor i Buš. Sistem za selekciju odradio je svoj posao, proizveo je tu dvojicu. Ali, šta zapravo Amerikanci znaju o Alu Goru i o Džordžu V. Bušu?

Za Al Gora jasno znaju šta je dosad radio na političkoj sceni. Već sedam godina je potpredsednik SAD, i nacionalna figura. Njega je definisala politika Klintonove administracije. Napisao je i dve knjige namenjene širokim krugovima čitalaca: prvo svoj ekološki manifest Zemlja u pitanju (ili Zemlja na rubu; engl. Earth in the Balance) godine 1993, a zatim, godine 1995, beznadežno suvoparnu knjižurinu sa naslovom Vlada zdravog razuma: bolje radi, manje košta. Vi možete zamerati Al Goru na dosadašnjem radu u oblasti ekologije, a i reforme vlade takođe, ali njegova retorika u te dve knjige je jasna i razumljiva.

Džordžu V. Bušu je na raspolaganju manja količina materijala kojim bi mogao definisati sebe. Naravno, on jeste sin nekadašnjeg američkog predsednika (od 1989. do 1993) Džordža H. V. Buša. To stoji. Ali, spisak njegovih postignuća na političkoj pozornici iznenađujuće je kratak, a trag reči koji je ostao za njim još je kraći. Šarmantan je ali klizav. Ne krije da je snažno naklonjen konzervativnosti, ali, ima taj svoj šarm koji ublažuje oštricu konzervatizma.

Bližimo se američkim predsedničkim izborima; narod će glasati u novembru 2000. I, gle, polako stičemo kudikamo jasniju sliku o Džordžu V. Bušu. Dve nedavno objavljene knjige osvetlile su ga i kao osobu i kao kandidata. Vredelo bi o njima porazgovarati.

Prvu knjigu, Zavet ispuniti (A Charge to Keep) napisao je sam Buš ali uz pomoć svoje direktorke za komunikacije. Druga knjiga zove se Žbunić: kratak ali srećan politički život Džordža V. Buša, a u njoj se bez milosti preispituje šta je taj čovek radio i šta sad radi kao guverner Teksasa. Koautori ove druge knjige su duhovita politička kolumnistkinja u mnogim teksaškim novinama, Moli Ajvins, i urednik lista Teksas Observer Lu Diboz. (Primedba prevodioca: zašto žbunić? Zato što bush, kako glasi to prezime, znači žbun, grm; a oni su naslov svoje knjige započeli imenicom shrub, što bi značilo mali žbun, žbunić. Veliki žbun je bio, valjda, njegov otac. Zato se i ovaj članak zove “Dobar sin”.)

Zavet ispuniti je politička i lična autobiografija, ali niko neće pogrešiti i svrstati je među klasike te vrste literature. Pronicljivi čitaoci mogli bi pomisliti, dok se bore da savladaju džombastu prozu i gušeće moralisanje, da je Karen Hjudžiz (to je ta “direktorka komunikacija” koja mu je pomagala da napiše knjigu) hotimice sabotirala svog gazdu. Toliko je loš stil kojim je knjiga napisana, toliko je jadna argumentacija. Na pojedinim mestima i njihov engleski pada ispod nivoa jezičke ispravnosti.

Jedan od najslabijih odlomaka ove knjige tiče se samog naslova, koji je uzet iz jedne protestantske verske himne (napisao ju je Čarls Vesli). Ali, Zavet ispuniti je i naziv jedne umetničke slike, koju je naslikao V. H. D. Kerner, a na kojoj se vidi usamljeni konjanik kako juri uz neko brdo. Slika je inspirisana pomenutom himnom, i predstavlja banalnu alegoriju zasnovanu na igri reči: charge može biti zavet, ali, i juriš, pa bi to bio konjanik koji “istrajava u jurišu” a istovremeno “održava zakletvu”.

Vlasnici te slike pozajmili su je Bušu, i ona se sad nalazi u njegovoj guvernerskoj kancelariji. “Savršeno se uklopila, na zidu prekoputa mog radnog stola”, piše Buš, “i eno je visi tamo i danas. U aprilu sam poslao jedno cirkularno pismo mojim ‘vredno-radećim članovima osoblja’ o toj slici, pa sam kazao: ‘Nadam se da ćete podeliti sa mnom jedan delić teksaške istorije, koji simbolizuje našu misiju. Kad uđete u moju kancelariju, molim pogledajte lepu sliku konjanika koji odlučno juri uzbrdo jednom stazom strmom i neravnom. To smo mi. Ono što, po meni, dodaje slici kompletan život jeste poruka Čarlsa Veslija da mi služimo onom Jednom, većem od nas samih. Hvala vam što ulažete toliko truda. Hvala vam što služite našoj Državi. Bog blagoslovio Teksas!’”

Odakle da počnemo? “Pa sam kazao”, a nije kazao nego je napisao. A ono “mi” je praktično nerazumljivo; šta uopšte znači “to smo mi”? Mi smo slika, je li? Konjanik smo, možda? Ili smo mi jahanje uzbrdo? Dodajmo Bušovo dubiozno i plitkoumno proglašavanje svog guvernerskog posla za božju misiju na ovome svetu, pa još skopčano sa utiskom da Boga zastupa neki tamo kauboj nalik na proslavljenog glumca iz kaubojskih filmova, Džona Vejna, i taj Bušov odlomak postaje naprosto nepodnošljiv.

Čitajući knjigu Zavet održati, čitalac tako malo saznaje o Bušu samom iz Bušovih sopstvenih reči da, u jednom trenutku, napokon shvati u kom bušu leži zec. Karen Hjudžiz nije sabotirala svog poslodavca, naprotiv, ona je dala jednu maestralnu knjigu fotografskog realizma, koja sasvim tačno pokazuje ništa, naime, prazninu: odsustvo ma čega u Bušovoj ličnosti a i politici.

Čak i na kraju knjige Zavet održati, u poglavlju gde Buš iznosi svoje stavove o mnogim krupnim pitanjima, vakuum stvarnog razmišljanja ostaje drastičan. Meni lično najviše se dopao pasus u kome Buš definiše frazu kojom, inače, rado opisuje svoju politiku: samilosni konzervativizam (engl. compassionate conservatism). Ovako će Buš: “Fraza ‘samilosni konzervativac’ uviđa da je konzervativna filozofija pokatkad bila netačno prikazivana kao zagriženo-uskogruda i zlovoljna. Ja volim da se našalim da je samilosni konzervativac konzervativac sa osmehom a ne namršten.”

Kad se ovo prevede na banalni jezik američke “privrede zasnovane na uslugama” (service economy), gde je mušterija kralj kome se mora izlaziti u susret ropski poslušno pa još i sa osmehom na licu u svakom trenutku, ovo znači da je Buš postigao sledeće: namrštenu facu konzervativca je prevrnuo.

Knjiga Moli Ajvins i Lu Diboza o Bušu svakako će odmah preokrenuti tu njegovu facu još jednom – u novo mrštenje. Njihov je zaključak da o Bušovim dosadašnjim političkim rezultatima ima tako malo da se kaže iz prostog razloga što on kao guverner Teksasa nije ništa ni učinio. Jer, kao što njih dvoje napominju već u uvodu svoje knjige:

“Najraširenija pojedinačna zabluda o ovom čoveku je, da on već šest godina upravlja jednom velikom saveznom državom. U političkim krugovima poznato je da Teksas ima takozvani ‘slab’ guvernerski sistem. Ne hvale se time Teksašani uprazno, istina je: politička moć guvernera u Teksasu je mnogo slabija nego u ma kojoj drugoj saveznoj državi. Doduše, guverneru je ostavljena moć da mobiliše lokalnu miliciju ako bi se jednog dana neki Indijanci negde podigli na ustanak, ali, u svemu drugom guverner je po stvarnoj vlasti tek na petom mestu u ovoj saveznoj državi: tako je ustavom Teksasa određeno. Više vlasti imaju zamenik guvernera, javni tužilac, šef blagajne, i komisionar za zemljišna pitanja. Komisionari za poljoprivredu i za železnicu ipak su politički manje moćni od guvernera.”

Žbunić je knjiga stilski donekle pokvarena preteranom upotrebom teksaškog slenga, ali, ona dobro analizuje Bušovu karijeru. Objašnjava kako se Buš pomoću političkih veza i vezica izvukao da ne ide u vijetnamski rat; i kako je, načinom sličnim, uspeo brzo da se domigolji do visokog mesta u političkom životu Teksasa. Takođe secira ono na šta je i slab guverner ipak u mogućnosti da donekle utiče: ekologiju, školstvo i borbu protiv kriminala.

Ajvins i Diboz naročito napadaju ovo poslednje, ukazujući da se u Teksasu izvršava daleko već broj smrtnih kazni nego u ma kojoj drugoj saveznoj državi SAD. “Na svakom pojedinom zaokretu gde je mogao učiniti nešto da ublaži ovaj divljački kazneni sistem, Buš je zapeo iz sve snage da učini suprotno od toga.”

Uistinu, te egzekucije u Teksasu postaju već mučna farsa. Krajem maja ove godine jedan osuđeni na smrt je pokušao da prodaje, preko Interneta, ulaznice za svoju egzekuciju. Još je odvratnija sklonost teksaških sudova da izreknu smrtnu kaznu ubici i ako je mentalno zaostao. Alvinsova i Diboz kažu: “Imali ste prilike da vidite pse, labradorske retrivere, koji su pametniji od pojedinih ljudi egzekutiranih u Teksasu.” Ovo dokazuju nekim živopisnim primerima:

“Jedan maloumnik je mislio da su ga osudili na smrt zato što ne zna da čita, pa se očajnički trudio da nauči, ne bi li se spasao. Drugi retardirani je pitao advokata kako da se obuče kad bude prisustvovao sopstvenoj sahrani, uveren da će biti prisutan da je gleda sa strane. A priča se takođe (ovo nismo mogli da dokumentujemo) da je jedan debil tražio da mu uz poslednju večeru donesu i desert, i to puding, a onda ga nije pojeo, i kad su ga stražari pitali zašto nije pojeo puding, on je odgovorio da ga čuva za posle.”

Ja bih rekao da ni samilosni konzervatiac ne može lako da se osmehne ovakvim pričama.