Dušan Čkrebić
USPUTNA PRISEĆANJA

"Verovatno, da je sav kontinuitet, fizički i metafizički u osnovi sećanjima sazdavan i održavan." Isidora Sekulić

Neko mi je svojevremeno pričao da za poznate pisce, kompozitore, slikare, glumce, operske prvake i dive i uopšte ljude iz kulture i umetnosti, koji su dosegli neki svoj očekivani ili priželjkivani životni cilj i vrhunac, i pri tom postali poznati i slavni, dolazi vreme naravno sa godinama, kada ih skoro ništa više u životu i oko njih ne interesuje, a što se novina i televizije tiče samo utoliko, ako se nešto isključivo na njih odnosi i o njima govori ili piše. Primio sam to mišljenje kao i svako drugo, ne baš previše ubeđen da je to u životu stvarno baš tako, i da je to više zajedljiva dosetka i priča zavidljivih pa i dosetljivih, negoli prava istina.
   Međutim, nekako ubrzo posle ove priče, trebalo je da za osamdeseti rođendan Desanki Maksimović predam kao predsednik Skupštine Srbije odlikovanje koje joj je dodelilo Predsedništvo SFRJ. Toga dana u Predsedništvu Republike Srbije sakupile su se zvanice i negde u podne uz prigodni kraći govor koji sam pripremio, predao sam Desanki “Orden Republike”. Ona je nakon toga iz svoje tašne izvadila jednu ceduljicu kao podsetnik i za ovu priliku vrlo lepo i nadahnuto govorila, a potom se zahvalila na odlikovanju. Posle toga bilo je uobičajeno posluženje prisutnih zvanica i polako se primicalo vreme kada bi trebalo da se ovaj ceremonijal okonča, a zvanice raziđu. Znajući za naš nedovoljni smisao za organizaciju i pažnju, pozvao sam šefa republičkog protokola Stajića, i upozorio ga da se blagovremeno postara da se nakon ovoga, Desanka Maksimović vrati svojoj kući nekim službenim putničkim kolima, i da se slučajno ne desi da sa odlikovanjem u ruci i uverenjem koje ide uz njega u tubi pod pazuhom, očekuje dolazak nekog autobusa ili trolejbusa gradskog saobraćaja. Stajić poče nešto da se uvija i na kraju promuca da oni trenutno nemaju kola, jer su svog vozača poslali negde nekim drugim poslom. Kažem Stajiću da ako nemaju kola protokola neka uzmu kola kojima se ja vozim. Tako je i bilo. Desanka je u toku vožnje zapitala mog vozača: "Koji je ovo drug iz Maršalata (!) koji mi je predao odlikovanje?” Moj vozač Mirko koji je čitavo vreme bio sa ostalim vozačima ispred zgrade Predsedništva, pa nije ni znao šta se unutra događa, mirno sleže ramenima i odgovori: "Pravo da Vam kažem - ne znam”. Tako se u praksi potvrdila možda i sasvim slučajno, verodostojnost mišljenja o čuvenim stvaraocima iz kulture.
   P.S. Više godina kasnije, kada sam video da je Desanka Maksimović pored još jednog akademika recenzent knjige - zbirke govora jednog našeg poznatog političara prisetio sam se ovog ranije opisanog detalja.

* * *

Za osamdeseti rođendan predao sam “Orden Republike” nadrealisti, pesniku i akademiku DUŠANU MATIĆU. Bio je veseo, raspoložen, čak moglo bi se reći razdragan. Onako visok i uspravan kao bor, crvenkast u licu, svetlih ali i suznih očiju kao grudobolnik koji uvek ima malo povišenu temperaturu, obavezno sa dugim šalom niz vrat pa skoro do kolena, nakon održanih prigodnih reči i uručenja ordena, Matić je prilazio svakoj grupi prisutnih ne obuzdavajući svoje zadovoljstvo, uz zvonki smeh kojim je ne preterano velike prostorije Predsedništva Republike, ispunjavao nekom svečanom atmosferom.
   Njemu, kome više nikakva priznanja nisu bila potrebna niti su mu nedostajala, ovo je više ličilo na potvrdu da mu se zaborav nije primakao. Njegova supruga Lela svojom gracioznošću i u poodmaklim godinama skoro pritajenom i uzdržanom veselošću i vedrinom upotpunjavala je ovaj ambijent. A onda je glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta Stojan Dečermić recitovao Matićevu pesmu "I teku reke” i ja sam uprkos svoj naglašenoj reduciranosti na samo par reči u ovoj pesmi, osetio draž i veličinu Matićevog pesničkog majstorstva. Ona mi je izgledala kao kada bi neki zamišljeni slikar u samo nekoliko poteza naslikao svima prepoznatljivu sliku.
   Na rastanku kao da smo svi zažalili što je ta Matićeva opuštenost i razdraganost tako kratko trajala. Opraštajući se, Matić mi je obećao neke svoje knjige, uz napomenu - poslaće mi ih što pre.
   To je još bilo vreme kada su u životu bili pored Matića i Marko Ristić, Aleksandar Vučo... i kada je naša kniževnost imala čvrst kontakt sa Evropom. A nakon toga kao da je prevagnula intelektualna teskoba, narodnjaštvo i nacionalizam u njoj, i teško je reći da nas je ko više razumevao. Otišli smo u provincijalizam možda i za dugo.
   Nekako ubrzo posle toga Dušan Matić je umro. Samo koji dan posle Matićeve smrti, obećane knjige poslala mi je sa posvetom njegova supruga Lela. A onda je umrla isto tako - ubrzo, tiho i nečujno i Lela. I kako je to takvim povodom umela da kaže Isidora Sekulić: "Otišla je ona... skriveno od ljudi, nestala je kao mrtva ptica”.
   Draško Redžep mi je mnogo kasnije, sećajući se tog susreta sa Matićem u Predsedništvu Srbije govorio o i njemu prijatnom podnevu, kada je Matić bio srećan i zadovoljan, okružen pažnjom prijatelja, poštovalaca i ljubitelja njegove poezije i dela uopšte, a ne odgurnut i zaboravljen. Koliko sam čuo, Matićeva kuća bila je svojevremeno stecište prijatelja, poznanika i uopšte sveta iz kulture i umetnosti. Kako je to lepo kada se čovek bez obzira na godine ume da raduje druženju sa ljudima i da uživa u pažnji koja mu se poklanja, ali i kada je on drugom nesebično pruža. Ipak, kao da se Matić radujući žurio, svesno idući u susret smrti koju je predosećao da je vrlo blizu. 

(Poglavlje iz još neobjavljene knjige Dušana Čkrebića: POGLED ISKOSA - sećanja i komentari. Tekst u celini objavljujemo u štampanom broju Biblioteke Alexandria. )

main page    february2000     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising