Dušan Veličković
DANI BOMBARDOVANJA
I RATNOG STANJA: istinite priče

Predsednik

Svi očekuju bombardovanje, ali ipak kao da niko još ne veruje da će se to zaista dogoditi. Slušam Predsednika koji se obraća naciji. Njegov govor nije uobičajeno kratak i jednostavan, ali scenografija je, kao i obično, bez ikakvih detalja. Vidi se samo besmisleni deo neke umetničke slike iza predsednikove glave. Već je jednom držao govor na istom mestu. Pitam se ko režira ovakve amaterske kadrove. Pretpostavljam da niko iz televizijske ekipe ne sme bilo šta da sugeriše. Verovatno on samo ustane i kaže: "Snimaj". Ili je možda neko ipak s razlogom smislio ovakvu asketsku predstavu?
Govor očigledno treba da bude čerčilovski. Ali na Balkanu nije dobro praviti poređenja. Uvek su pogrešna.
Sa iznenađenjem primećujem kako Predsednik na trenutak gubi misao. Ali sve su to utisci. Jedino je izvesno da je Predsednik po ko zna koji put mimo moje volje uzeo moj život u svoje ruke.
Nekoliko sati kasnije prvi put se u Beogradu oglašavaju sirene. Odlučujem da ne odlazim u sklonište. Uključujem CNN i očekujem direktan prenos. Iz daljine se čuju detonacije. Posle ponoći izlazim na ulicu. Obližnji restoran "Njujork" i dalje radi. Ali vlasnik je prefarbao naziv restorana i na parčetu papira napisao "Bagdad kafe".

Prijem

Danas je drugi dan bombardovanja i pretpostavljam da će prijem u grčkoj ambasadi povodom nacionalnog praznika biti otkazan. Reda radi zovem telefonom ambasadu. Kažu da će se prijem ipak održati. Pred ambasadom zatičem neobičan prizor. Brojno policijsko obezbeđenje sedi na travnjaku. Ispred njih sendviči i boce viskija i vina. Na prijemu osim Grka i Italijana ne vidim druge zapadne diplomate. Nema ni značajnijih ličnosti iz jugoslovenskog političkog života. Predsednikov govor je jedna od glavnih tema razgovora. Među malobrojnim diplomatama proširio se glas da je Predsednik izgubio sigurnost i da radikali preuzimaju vlast. Atmosfera je opuštena. Svi se ponašamo kao da rat koji je upravo počeo nije tragedija već samo dobra prilika za konverzaciju. Svi imamo mišljenje, naše analize su ubedljive, svi smo dobro informisani i elokventni, ali neprestano imam osećanje da smo obični pajaci koji nemaju veze sa stvarnošću. U jednom trenutku zvoni mobilni telefon savetnika jednog opozicionog lidera. On odgovara na poziv i onda kaže: "Upravo su mi javili da je veliki broj aviona poleteo prema Beogradu". Svi se ponašaju kao da ih se to ne tiče, ali se ipak brzo primiču vratima. Sedam u kola i vozim se zamračenim beogradskim ulicama. Čuju se sirene.

Ubistvo

Uskrs je. Osamnaesti dan bombardovanja. Ratno stanje, cenzura, patriotske pesme, zaklinjanje u jedinstvo. Prvi put posle nekoliko nedelja odlazim u šetnju do centra grada. Na Trgu Republike se održava koncert. Ljudi nose bedževe sa natpisom "target". Svaki dan televizija donosi snimke ljudi koji kažu da svojim telima brane beogradske mostove. Čini se da je u toku žestoka stranačka borba za naklonost patriotskog naroda. Priča se da SPS i JUL vladaju mostovima, a SPO trgovima. Nije jasno gde su radikali. Sve liči na tužnu imitaciju velikih demonstracija iz 1977. godine. Tada je u sponatnoj karnevalskoj atmosferi ismevan režim, a danas kao da je neka nevidljiva ruka tim istim ljudima stavila suicidalne maske.
Na uglu Knez Mihajlove ulice srećem Slavka Ćuruviju, vlasnika i glavnog urednika najtiražnijeg srpskog tabloida "Dnevni telegraf" i nedeljnika "Evropljanin". Jedan beogradski dnevni list upravo je objavio komentar u kojem ga je nazvao izdajnikom. Komentar je odmah prenela i državna televizija. Slavko kaže: "Moj najveći patriotski gest je što sam u ovoj situaciji prestao da izdajem novine. Neću da pišem za cenzore". Njegova žena dodaje: "To što su objavili o Slavku jeste pravi poziv na linč". Posle kraćeg razgovora se rastajemo. Nepun sat kasnije, ponovo ga vidim u kafani "Kolarac". Mahnuo sam mu rukom i krenuo kući. Bilo je tačno 4 sata po podne. U dvadeset do pet dva maskirana mladića sačekala su Ćuruviju pred njegovim stanom i ubili ga hicima u leđa i glavu. Na televiziji to nije bila prva vest. I vest je bila vrlo kratka.

Treći svetski rat

Već danima ne spavamo kod kuće. Svako veče odlazimo u redakciju mog časopisa "Biblioteka Alexandria". To je mala prizemna kuća u kojoj se osećamo bezbednije. Od kako je počeo rat časopis ne izlazi. Reklamirali smo ga kao "first international book review in Serbia". Sada kada ratujemo protiv celog sveta Alexandria je postala sklonište. U stvari, reč je više o osećanju da nešto konkretno preduzimamo kada se oglase sirene i avioni.
Jednu kancelariju preuredili smo u spavaću sobu, mada u njoj retko zaista i spavamo. Noći uglavnom provodimo u bašti, osluškujući avione i bombe. Često nam se pridruže prijatelji i susedi. Naši prvi susedi su Milan i Rada, izbeglice iz Knina. U Kninu su im ostale dve kuće. Rada bi se rado vratila u Hrvatsku, a Milan tvrdi da tamo više nikada neće otići.
Pitam Milana šta sada, posle svega, misli: da li je bilo bolje da se Srbi u Hrvatskoj nisu pobunili, ili da su prihvatili autonomiju koja im je nuđena. Da li bi to za njih bilo bolje.
"Naravno", kaže Milan, "u tom slučaju mogao sam da prodam svoje kuće i da dođem u Beograd sa dosta para. Ovako nemam ništa."
Rada kaže: "Ja bih ostala u Hrvatskoj. Ne bih nigde ni išla".
Milan se razume u politiku. Kaže: "Režim u Srbiji je kriv za ono što se dogodilo Srbima u Hrvatskoj." Onda dodaje: "Sada nam nema spasa, osim ako počne treći svetski rat".
Kako to misliš, Milane, pitam. "Onda bi NATO zaboravio na nas", odgovara Milan.

Prvo su se čuli avioni, a zatim dugi fijuk rakete. Eksplozija je bila zaglušujuća. Ležao sam u krevetu i gledao televiziju. Pre nego što se čuo drugi fijuk ustao sam iz kreveta, spustio roletne i otvorio prozore. Tako nalažu pravila. Druga eksplozija je bila još snažnija. Cela zgrada, solidna trospratnica, ljuljala se kao da će svakog trenutka da se sruši. Nastavio sam da gledam film na televiziji. Bombe su pale na samo nekoliko stotina metara od kuće, na uglu Vardarske i Ulice Maksima Gorkog. Poginula je devojka od dvadeset godina. Sahranjena je u venčanici dva dana kasnije. Bila je to trideset i šesta noć od početka bombardovanja. To nije bila 1984. godina. I nismo ratovali protiv Okeanije ili Evroazije. Jednostavno, navikli smo se.

 Pismo

Stiglo mi je pismo iz Holandije. Poslato je 23. marta. Putovalo je više od mesec dana. Poštar kaže da moram da potpišem. Je li to preporučeno pismo, pitam. Ne, ali sada svako ko primi pismo iz inostranstva mora da se potpiše. Zašto, pitam. Pa, zbog ove situacije, kaže poštar.

Dnevnici

"Znaš li da još od prvog dana bombardovanja pišem dnevnik", kaže mi prijatelj, inženjer koji se bavi nekretninama.
"Imam utisak da svako u Beogradu danas piše dnevnik", odgovaram neoprezno.
Moj prijatelj kao da je pomalo razočaran. Ja mu onda kažem kako mislim da je veoma dobro što piše dnevnik. Dobro je i što mnogi drugi pišu. Tako ćemo jednog dana bolje znati šta nam se zaista događalo. Ohrabren, on mi pročita šta je danas zapisao:
"Bombardovanje je postalo svakodnevna i obična stvar. Nekada smo deci govorili da se moraju vratiti kući najdalje do deset sati uveče. Danas im govorimo: Morate biti kod kuće pre nego što počne bombardovanje".
"Klintone predaj se, najebasmo!" – čita moj prijatelj dalje iz svog dnevnika. To je grafit za koji se priča da je osvanuo negde u Srbiji.
Kao i moj prijatelj, kao i svi, i ja pišem. Piše i moja žena. Mi jedno drugome ne čitamo ono što napišemo. Možda zato što zajedno živimo ono o čemu trenutno pišemo. Možda i zato što se ne razumemo dovoljno. Njen spis je "žensko pismo", a moj je onda, valjda, "muško pismo". Slutim da to znači da ona osećanjima prekriva činjenice, a ja činjenicama osećanja.
Ja sam svoj spis nazivam "istinite proče", malo zbog toga što nikada nisam umeo da vodim dnevnik i što ovo zaista i nje pravi dnevnik, a više imajući na umu Maksa Friša i njegove "neintimističke" dnevnike. Možda bi bilo još bolje da ove stranice, poput Jozefa Škvoreckog, nazovem "Samožderbuh" (knjiga koja jede samu sebe). U svakom slučaju, svi pišemo.
Davno, pre skoro dvadeset godina, razgovarao sam sa Maksom Frišom u njegovom stanu u Cirihu. Tada mi je rekao nešto što mi u tom momentu nije bilo mnogo blisko: "Za mene je pisanje samoterapija". Sada ga mnogo bolje razumem.

 Citat

Moj prijatelj, mladi pisac iz Crne Gore, kaže: "Mislim da je nemoralno pisati o životu u Beogradu u trenutku kada se Albancima na Kosovu događaju mnogo gore stvari. I kada se o tome ovde uopšte ne govori."
"Beograd se razara, a to je, takođe, teško iskustvo. Uostalom, svaki život zaslužuje da bude opisan", odgovaram. "I Albanci verovatno pišu."
Onda citiram Maksa Friša.

Jedne večeri neko je zakucao na prozor u redakciji moga časopisa. Bio je već uveliko dat znak za vazdušnu opasnost.
"Ja sam dr Stojanović, zubar, živim u susednoj kući", rekao je stariji gospodin. "Molim vas, komšija, pozajmite mi sto dinara, vratiću vam odmah ujutru. Potrebno mi je za taksi i lekove. Moram hitno da odem do jedne pacijenkinje pre nego što počne bombardovanje."
Pretresao sam džepove i uspeo da sakupim 50 dinara. Rekao je: "Pa, valjda će i to biti dovoljno."
Nije se više nikada pojavio. Čuo sam da nikakav dr Stojanović ne živi u blizini. Bio sam ljut što me je prevario.
Nekoliko dana kasnije u redakciju je došao čovek sa veknom hleba u ruci. "Gospodine Veličkoviću, da li možete da mi posvetite deset minuta svog dragocenog vremena", upitao je. "Svakako", odgovorio sam. "Vidite ovaj hleb, poslednji dinar sam na to potrošio. Policija mi je, hvala Bogu, našla posao, ali moram da platim 180 dinara za lekarski pregled. Bez lekarskog uverenja nema ništa od posla. Molim vas, pozajmite mi te pare i ja ću vam od prve plate vratiti, kunem vam se. U tragičnoj sam situaciji."
Odmah sam rešio da se ne dam lako. "Zašto vam je policija našla posao", upitao sam ga.
"Pa, ja sam upravo pušten sa robije. Sigurno ste čuli da je Predsednik amnestirao mnoge zatvorenike."
"Nisam čuo", kažem, mada mi se čini da sam zaista nešto načuo o otpuštanju zatvorenika.
"To je, znate, zbog bezbednosti. Ne možemo sedeti u zatvoru dok padaju bombe. Opasno je. A i vojsci smo potrebni."
"Zašto ste bili u zatvoru", pitam.
On se osmehne i kaže: "Ubio sam ženu i njenog ljubavnika".
Na trenutak sam pomislio da bi možda bilo bolje da mu poverujem. Možda bi bilo bolje da sa ubicom ništa ne rizikujem i da mu odmah dam novac. Ipak, poučen prethodnim iskustvom, rešim da idem do kraja.
Kažem ozbiljnim glasom: "Mislim da bi policija koja vam je našla posao trebalo da vam da i novac. Za njih to nije velika suma. Evo, možemo odmah da ih pozovemo, pa ću ja pokušati da ih ubedim.
On se zbuni i brzo ode.Posle sam zažalio što mu ipak nisam dao neki dinar. Dobru je priču smislio.
Sledećeg dana sretnem na ulici prijatelja jednog mog prijatelja. U stvari, on me je zaustavio i pitao da li hoću da kupim cigarete. Tako smo započeli razgovor.
Prijatelj moga prijatelja je izgubio posao. Sada trguje cigaretama, benzinom i zlatom. Kaže da je cena zlata u Beogradu pala. Ilegalno tržište je preplavljeno zlatnim predmetima. Pojavili su se čak i zlatni zubi. Prijatelj moga prijatelja tvrdi da je celo jutro proveo odvajajući zlato od zuba. Mnogo zlata je, navodno, stiglo sa Kosova, ali mu se ne zna etničko poreklo.
Dva dana kasnije posetila me je žena koja je pre toga više puta telefonom najavljivala, pa zatim otkazivala svoj dolazak. Želela je da kupi upravo objavljeni prevod knjige Hane Arent, Izvori totalitarizma koji se trenutno može nabaviti jedino preko časopisa "Alexandria". Trebalo joj je vremena da sakupi novac. Kada sam joj pružio knjigu rekla je: "Znate, sve ovo što se nama sada događa ne događa se slučajno. Sve je to Hana Arent opisala u ovoj knjizi".
"Kako to mislite? – upitao sam.
Umesto odgovora ispričali mi je svoju životnu priču.
"Moj muž Albanac ubijen je pre nekoliko godina. Možda se sećate toga, bilo je u novinama. Bio je fini i obrazovan čovek, bivši jugoslovenski ambasador. Policija je sprovela istragu, ali bez ikakvih rezultata. Posle toga mene su dva puta pretukli nepoznati ljudi. Opet niko nije otkriven. Pre nekoliko dana moja kuća u Grockoj je opljačkana. Čula sam da su to uradili ljudi koji su se raspitivali 'gde živi ona Šiptarka'. A ja sam, molim vas, iz stare i ugledne srpske porodice. Eto, to vam je Hana Arent".
Nisam razmišljao da li treba da joj verujem ili da joj ne verujem. Samo sam ćutao. Možda je trebalo da joj knjigu poklonim.

Novac

Moja mala ušteđevina se brzo topi. Porodica mora od nečega da živi, pa razmišljamo šta treba da uradimo. Novac se ne može zaraditi, ali se možda nešto može prodati. Ne, kola nikako nećemo prodavati. Mogu nam ustrebati ako budemo morali negde da bežimo. A i ako ih sada prodamo nikada druga nećemo uspeti da kupimo. Možda možemo prodati neku sliku. Da li danas uopšte postoji tržište umetničkih predmeta? Imam jedan Dalijev kolaž. Možda bi to neko kupio. Ali to je jedina zaista vredna slika koju posedujemo. A možda i nije. Možda to uopšte nije original. Salvador Dali se nije ustručavao da za novac potpiše tuđe radove. Svejedno, mi svi tu sliku volimo: dve razglednice, od kojih je jedna retuširana tako da iz daljine liči na crtež čoveka sa maskom, a iznad toga natpis "Babaoouo". Možda bismo mogli da prodamo Glavurtićev crtež Hajdegera? Koliko li sada u Beogradu vredi rad jednog Hrvata rođenog u Crnoj Gori koji je posle raspada Jugoslavije pobegao u Hrvatsku? Svejedno, crtež mi je izuzetno drag i ne pomišljam da ga prodam. Imam i jedno veliko platno poznatog pariskog slikara jugoslovenskog porekla Radovana Kragulja. Ali to je poklon, a poklon se ne prodaje. Ostaje bicikl. Ne, svi se slažu da bicikl ne možemo prodati. Sada kada benzin čuvamo samo za hitne potrebe, bez bicikla ne možemo ni zamisliti život. Tako odlučujemo da ništa ne prodamo. Posle toga sam svojim sinovima ispričao šta sam video u jednoj seoskoj kući u okolini Beča u koju me je odveo moj prijatelj austrijski pisac. Bio je to veliki koncertni klavir. Kada sam upitao ko svira na njemu, vlasnik mi je rekao: "Niko. Moj otac ga je 1945. godine kupio od jedne žene iz Beča za kilogram putera."

 Park nad parkovima

Dva visoka i snažna policajca ulaze u park kod Vukovog spomenika. Jedan od njih prilazi grupi ljudi u centralnom delu parka. To su ljudi koje ovde redovno viđam. Uvek je neko od njih tu, i danju i noću. Solidarni su na jedan poseban i dirljiv način. Oni u park dovode svoje pse. Međusobno se dobro poznaju i druže. Njihova jedina tema su njihovi šnauceri, hrtovi, vučjaci, pekinezeri...
Povremeno i moj stariji sin u ovak park izvede svog kokera Ala. Jedne noći, uznemiren bombardovanjem, Al je iznenada negde nestao. Moj sin ga je čitave noći uzalud tražio po zamračenim beogradskim ulicama. Događalo se i ranije da Al odluta, ali tada smo uvek znali da ćemo ga naći kraj nekog od kioska sa pljeskavicama i viršlama. Sada se, međutim, kiosci koji su nekada radili celu noć zatvaraju već s prvim mrakom. Moj sin ga je čitave noći uzalud tražio. Pred zoru se setio da ode i do parka. Odmah je dobio precizne informacije: Al je viđen u parku, zatim je negde otišao, pa se ponovo vratio. Najzad se pojavila žena kod koje je Al prenoćio i bio dobro nahranjen i iščetkan.
Vidim policajca i ljude sa psima kako o nečemu žustro raspravljaju. Oni pokazuju neke papire. Ne znam u čemu je problem. Nedavno je srpska vlada bila uvela takse na pse, ali čini mi se da je taj porez ukinut kada je počelo ratno stanje. Možda im traže potvrde o vakcinaciji, ili je možda u parku zabranjeno puštati pse sa lanca.
Drugi policajac ide od klupe do klupe. Škole i fakulteti ne rade i u parku ima mnogo mladića i devojaka. Mnogi sede na naslonima klupa sa nogama na sedištima. Policajac ih strogo opominje. Čujem ga kako kaže: "Zar se tako sedi u parku? Jeste li to kod kuće naučili?"
Sirene označavaju početak vazdušne opasnosti. Čuje se brujanje aviona. Mnogi pogledi su uprti u nebo. Međutim, policajci nastavljaju svoj posao. Vlasnici pasa dozivaju svoje ljubimce i vezuju im kaiševe. U parku se ne sme puštati pas sa povoca. Mladići i devojke na udaljenim klupama hitro se spuštaju sa naslona na sedište, sada već mnogo pre nego što policajac stigne do njih. Kao domine. U daljini se čuju detonacije.
U parku ponovo vlada besprekorni red. Tako je već nekoliko godina. Zimi, čim padne prvi sneg, stižu brojni radnici koji čiste staze. U proleće počinje neprestana briga za cveće i travnjake. Aleje su uređene u pravom francuskom stilu.
Nekada je park bio neuređen. Bio je poznat po tome što su se u njemu okupljali radnici koji rade fizičke poslove. Bila je to prava mala berza rada. Svako ko je želeo da sazida kuću, da preseli stvari ili da obavi neki sličan posao, znao je da će tu naći radnike. Bilo je tu radnika iz mnogih krajeva Srbije, ali najviše Albanaca. Sada ih više nema.
Park je danas uređen kao deo kompleksa prve metro stanice u Beogradu. Ceo kompleks svečano je otvorio Predsednik lično pre nekoliko godina uoči nekih izbora.

Poznati beogradski pisac mi se javio telefonom. Želi odmah da me vidi. Pre nekoliko dana u oficijelnom dnevnom listu pojavio se članak u kome se kaže da je on jedan od najvećih neprijatelja srpskog naroda.
Vidim da je uzbuđen, ali ne želi to da pokaže. Kaže da se ne boji, ali da misli da bi Srpski PEN trebalo da ga uzme u zaštitu. Nije u pitanju samo on, nije ni najvažnije što u članku ima antisemitskih iskaza. Stvar je načelna i tiče se svih nas. Uostalom u tekstu se pominju i drugi pisci.
Kažem da nije prirodno ne plašiti se. Živimo u zemlji u kojoj ovakvi tekstovi u ovom trenutku mogu biti opasni po život. Onda otvaram novine i sa olakšanjem primećujem da je članak otštampan vrlo sitnim slogom. U podnaslovu se ne pominju imena ljudi koje autor napada. Novinarsko iskustvo mi govori da je neko želeo ovaj prilog da prikrije. Ali, da li sitna slova spasavaju glavu?
Odmah zovem predsednika Srpkog PEN-centra. Brzo zakazujemo sastanak Upravnog odbora. Posle toga izdajemo saopštenje:
"Srpski PEN-centar odlučno protestuje zbog opakih insinuacija izrečenih na račun uglednih srpskih intelektualaca i pisaca prof. Vojina Dimitrijevića, Filipa Davida i Biljane Srbljanović u tekstu Tanjugovog dopisnika iz Rima Dragoša Kalajića, objavljenog u "Politici" od 27. maja 1999. godine. Nekorektnim citiranjem i zlonamernim kvalifikacijama vređaju se i neposredno ugrožavaju intelektualci koji slobodno izražavaju svoje stavove. Svojim mišljenjem oni ni na koji način nisu ugrozili interese naroda i države. U postojećoj napetoj i opasnoj atmosferi takvi ispadi, kao i raniji paušalni napadi na predsednika Demokratske stranke dr Zorana Đinđića, mogu imati tragične posledice koje su svima poznate. U skladu sa načelima Međunarodnog PEN-a, Srpski PEN-centar uzima u zaštitu ugrožene pisce i intelektualce, kao i članove PEN-a, koji su se našli na udaru ovakve nedostojne zloupotrebe opšte nevolje radi političkih ili ličnih obračuna."
Osećam se dobro posle ovog sastanka. Mislim da smo zaista zaštitili naše kolege. A onda pomislim - možda njih, ipak, jedino štite ona sitna slova.

 Odlazak

Kao zvanični delegat i jedini predstavnik srpskog PEN-a na Bledskim suretima pisaca, polazim na put ka Sloveniji 19. maja tačno u pet časova posle podne. Računam da je to najpogodnije vreme između dve uobičajene uzbune. Prelazim Pančevački most i nastavljam da vozim zaobilaznim putem ka Novom Sadu preko Perleza, Titela i Kaća. Osim porušene benzinske stanice kod Padinske Skele svo do graničnog prelaza Kelebija ne vidim nikakve znakove bombardovanja.
Policija me zaustavlja kod Novog Sada, a zatim i kod Subotice. Sa iznenađenjem primećujem da su policajci izuzetno ljubazni i civilizovani, čak diskretni. Kratka provera dokumenata, pitanje gde putujem i ništa više; čak nema ni pitanja o razlogu putovanja. Isto će mi se dogoditi i u povratku. Zaključujem da to nije slučajnost, ali ne znam kako da to objasnim. Da li je rat učinio da svi budemo pomalo bolji jedni prema drugima? Ili se, možda, policajci instinktivno osećaju nesigurno jer ne znaju šta nas čeka sutra, kakva će naređenja ubrzo morati da izvršavaju. Biti ljubazan prema ljudima - nadam se da je to njihova prava priroda. Hoću da verujem da je upravo to znak da se u Srbiji neće dogoditi ono od čega mnogi strepe.
Na granici pokazujem dozvolu vojnih vlasti i bez mnogo čekanja prelazim na mađarsku stranu. Tu je već formirana duga kolona automobila. Imam utisak da sam jedini Jugosloven koji prelazi granicu. Vidim uglavnom mađarske i bosanske registracije. Tek poneka kola iz Subotice. Kontrola je detaljna, ali se i mađarski carinici ponašaju korektno. Vidim da iz mnogih mađarskih kola oduzimaju neke stvari, ali ne shvatam šta je to što Mađari u ovim danima pokušavaju da prošvercuju iz Jugoslavije.
U motel pred Budimpeštom stižem oko ponoći. Iz sna me budi brujanje aviona. Brzo ustajem, otvaram prozor i spuštam roletne. Takva su pravila. Pokušavam ponovo da zaspim. Onda shvatim da sam sada na drugom mestu i da su to verovatno avioni koji se vraćaju posle bombardovanja. Oblačim se i trčim do telefonske govornice ispred motela da pozovem Beograd. Telefoniranje i raspitivanje za prilike u zemlji biće narednih dana jedna od mojih glavnih preokupacija. Shvatiću, takođe, kako na ovoj prividno bezbednoj distanci moje rutinsko beogradsko reagovanje na bombe sada prerasta u sve veću strepnju i brigu.

 Srspka Kazablanka

Pred slovenačkom ambasadom u kojoj treba da dobijem vizu, zatičem malu grupu ljudi. Jedan mađarski biznismen, nekoliko Ukrajinaca i najviše mlađih Jugoslovena. Priča se uglavnom o našima u Budimpešti. Kažu da u Budimpešti ima 8.000 izbeglih Srba. Drugi pominju cifru od 40.000. Svi imaju iste brige i dileme: ostati ili se vratiti, kako naći stan i privremeni posao, koje se vize najlakše dobijaju... "Srpska Kazablanka". Tako je Stojan Vujičić opisao današnju Budimpeštu.
Prilazi mi jedna devojka i pita da li bih mogao da je povezem do Ljubljane. Mogla bi vrlo brzo da se spakuje. Već je tri nedelje u egzilu i naučila je da donosi brze odluke i da sve ima spremno za pokret. Dok je vozim ka Ljubljani saznajem da studira na muzičkoj akademiji u Novom Sadu. Kada je bio bombardovan jedan od novosadskih mostova našla je geler u svojoj spavaćoj sobi. Onda je odlučila da se skloni u očevu vikendicu na Fruškoj Gori, ali tamo je ubrzo bilo još gore. Dobitnica je mnogih nagrada, ali misli da je ovo kraj njenih studija. Nada se da će u Sloveniji ili na nekom drugom mestu naći posao kao sekretarica. Ume, kaže, da radi na kompjuteru isto tako dobro kao što svira, a to se više traži.

Čovek iz bombardovanog grada

Na Bled stižem u tri sata posle ponoći. Na jutarnju sednicu na kojoj se raspravlja o ulozi pisaca u promovisanju mira na Balkanu, dolazim sa desetak minuta zakašnjenja i sedam na prvu slobodnu stolicu u poslednjem redu. Slovenački pesnik Boris Novak, predsednik Komiteta pisci za mir Međunarodnog PEN-a, ugleda me, ustane od stola predsedavajućeg, priđe mi, zagrlimo se i on kaže: "Poljubićemo se tri puta". Uvek sam izbegavao da sa tri prsta ili tri poljupca ističem svoju nacionalnu pripadnost, ali sada se osećam polaskan.
Nešto kasnije, mimo dnevnog reda, Novak me poziva da govorim. Atmosfera je takva da odlučujem da ne čitam pripremljeni tekst o modernom značenju tradicionalnih teorija večnog mira. Umesto toga, posle nekoliko uvodnih rečenica o konvertibilnosti ciljeva i sredstava, o miru i nenasilju koji se ne mogu dostići nasiljem, govorim o životu u Beogradu. Pokušavam da to učinim na osnovu ličnog iskustva. Strogo pazim da ne budem patetičan. Posle toga celog dana ja sam samo "čovek koji je došao iz bombardovanog grada". Svi hoće da čuju još detalja. Mnogi govore da su protiv bombardovanja. Posebno Slovenci. Jedan slovenački pisac odvodi me u stranu i kaže: "Beograd je grad koji sam ja u bivšoj Jugoslaviji najviše voleo. Strašno je ovo što se događa."
Primećujem da su u privatnim razgovorima mnogi pisci, okupljeni ovde iz celog sveta, kategorično protiv bombardovanja. U zvaničnim razgovorima, kada je trebalo sročiti rezoluciju, koja se na ovakvim skupovima Međunarodnog PEN-a uvek donosi, odjednom su se pojavile ozbiljne razlike, posebno u komplikovanim raspravama o pravom odnosu uzroka i posledica jugoslovenske krize. Tako je i večito pitanje odnosa ciljeva i sredstava opet ostalo otvoreno. U atmosferi intimnih sličnosti i zvaničnih razlika domaćin je na kraju predložio da se rezolucija i ne donosi.
Uveče sam konačno sam i šetam oko jezera. Sada sam ponovo samo čovek koji ima strahove i brige, i koji se teško snalazi u životu bez budućnosti. Prisećam se jedne šetnje oko ovog istog jezera pre desetak godina. Povelika grupa gostiju iz Beograda, a na čelu čuveni "šetač". Sećam se njegovih reči: "Sa Slovencima ćemo se, možda, i dogovoriti, ali sa Hrvatima nikako". Na ovo sam tada reagovao ironično, a u stvari bio sam zapanjen; mislio sam da živim u zemlji koja ne može tek-tako nestati. Mislio sam da smo već u Evropi. Zapanjen sam i sada dok šetam sam.

Recepcioner u motelu Mizse na autoputu kod Kečkemeta me već poznaje. Pita me zašto se vraćam u Beograd kada tamo padaju bombe. Osećam da je to trenutak kada bih mogao da kažem nešto lepo patriotski. Tek mnogo kasnije sam se setio da sam mogao da kažem, recimo: "Ja verovatno svojoj zemlji nisam mnogo ni koristan ni potreban, ali ona meni jeste". Umesto toga samo sam rekao: "Ja tamo živim". Nije lako danas biti pravi patriota u Srbiji. Treba umeti. Treba biti radikalan.
Osećam strepnju dok prilazim granici. Ne vidim nijedna jugoslovenska kola. Kao da se niko ne vraća u ovu nesrećnu zemlju. Čeka me bombardovanje kojem se u tom trenutku baš i ne vidi kraj. I ne samo to. Pomislim: možda se nekoj budali nije dopalo ono što sam govorio u Sloveniji. Možda me već na samoj granici čeka patriotsko saslušanje, jer nisam govorio zvaničnim propagadnim jezikom. U stvari, možda pomalo i jesam. Nikada do kraja neću odgonetnuti tajnu zbog čega čovek kada ode u inostranstvo postaje manje kritičan prema sopstvenoj zemlji.Gotovo se postidim što sebi i svojim rečima pridajem značaj.
Carinici i policajci me ljubazno propuštaju. Kao da su srećni što se neko uopšte vraća. Nastavljam praznim drumom prema Beogradu. Uključujem radio i nalazim neku lokalnu stanicu. Nina Simon peva: "It's a new dawn / it's a new day / it's a new life for me... and I'm feeling good".
I ja se osećam dobro. Ne znam da li je to zbog toga što se vraćam, što sam živ, što nemam budućnost. Možda je sve ovo oko mene samo prošlost. Znam da sam negde pročitao rečenicu: "Prošlost nije nikada mrtva, jer ona čak nikada i nije prava prošlost", ali ne mogu da se setim ko je to napisao. Možda Fokner? Odjednom uobražavam da sam otkrio smisao Kafkine ideje o sadašnjosti kao procepu u vremenu. Probudiš se i shvatiš da si se pretvorio u bubašvabu koju svako može zgaziti.

Odlučujem da sredim svoju biblioteku. To je posao koji sam godinama odlagao. Život u malim stanovima, selidbe, sve je to razlog što se najveći deo mojih knjiga nalazi u kutijama, u podrumima, kod rođaka i prijatelja. Dugo sam bio opsednut idejom da sve svoje knjige skupim na jednom mestu, da otresem sa njih prašinu, da ih klasifikujem, da se podsetim zaboravljenih naslova. Ozbiljno sam mislio da će moj život biti lepši i bolji onog trenutka kada mi sve knjige budu bile na oku.
Sada je konačno došao taj trenutak. Bombardovanje je idealna prilika za sređivanje biblioteke. Kad se oglase sirene za vazdušnu opasnost to je jedan od retkih poslova kojima čovek može da se posveti.
Nedelja uveče. Oblačno je i ciljevi u samom Beogradu verovatno neće biti bombardovani. Zaista, čuje se samo nekoliko udaljenih eksplozija. Aerodrom u Batajnici, ili možda rafinerija u Pancevu? Počinjem da otvaram kutije sa knjigama. Ranije iskustvo mi govori da ne smem biti sentimentalan. Moram primeniti strogu metodu. Odbaciću sve knjige koje mi zaista nisu potrebne. Pokloniću ih nekome ili ću ih jednostavno baciti Zadržaću samo one koje imaju izuzetnu vrednost.
Ali koje knjige imaju izuzetnu vrednost? Da li su to priznata remek-dela ili neke druge, malo poznate knjige koje iz neobjašnjivih razloga volim. Da li su to knjige koje sam više puta čitao, knjige koje su na mene uticale, ili su to knjige o kojima sam pisao; možda knjige o kojima se polemisalo i koje su bile politički sporne, kojima smo u tom trenutku pridavali poseban značaj.? Možda treba da zadržim sve knjige sa posvetama?
Da li su mi zaista potrebne knjige koje su na mene uticale? Da li su mi i danas potrebni Markuze, Sartr, Habermas, Bloh...
Odlučujem da zadržim samo sve knjige Hane Arent i Maksa Friša. Na ovu malu gomilu stavljam Kantov spis Večni mir, Tolstojeve anarhističke spise i Intelektualce Pola Džonsona. Na kraju izdvajam i jednu Ginsbergovu zbirku pesama sa posvetom: "Posle ručka u hladovini beogradske Skadarlije gde smo raspravljali o teatru Politike i diktaturi Uma... " Sve druge knjige ponovo vraćam u kutije. Opala, zaboravio sam Singera. Izdvojim i njegova sabrana dela na srpskom. Tu je i moj prevod knjige "Izgubljen u Americi".
Narednog dana naručujem kamion i selim knjige na Staro sajmište. Smeštam ih u atelje slikara Ć. koji živi u Hrvatskoj. Moja prijateljica koju je slikar zamolio da vodi brigu o ateljeu, kaže: "On retko dolazi. Nece mu smetati tvoje knjige. Možeš ih ovde držati zauvek".
Moramo dva puta da pređemo most. A i atelje je gotovo ispod mosta. Vozač kaže da su avioni NATO pakta prethodnog dana bacali letke nad Beogradom sa upozorenjem da su mostovi na listi ciljeva. "Na lecima piše", kaže vozač, "da će mostove gađati između dva sata i šest sati posle podne. A sada je, evo, pola šest."
"Ne verujem da baš to piše", odgovaram.
"Video sam svojim očima, kunem se."
"Možda nisi dobro video. Ne verujem da će mostove gađati usred dana. Bilo bi mnogo žrtava."
I tako, raspravljajući se, dva puta pređemo most.
Imam osećaj da sklanjajući knjige na sigurno mesto činim nešto što remeti uobičajeni red na Balkanu. Ovde ne traju dugo ni kuće ni kućne biblioteke. Sudbine su im često i tragične i komične. Iz detinjstva pamtim jednu epizodu. U našoj kućnoj biblioteci iznenada se pojavio Lenjin. Bilo je to početkom pedesetih godina, nekako baš u vreme kada je otac postao član Komunističke Partije. Trideset sedam knjiga u debelom kožnom povezu sa reljefnim likom u sredini, kružnog oblika. I u mraku, na dodir, mogla se prepoznati ćelava glava isturene brade. Sabrana dela Vladimira Iljiča, međutim, nisu bila za čitanje. Knjige su bile za gledanje i zato su stajale na vidnom mestu u dnevnoj sobi. Otac je čitao Tolstoja, Dostojevskog, a najviše Turgenjeva. Majka je umela da kaže: "On je Rusofil". Posle nekoliko godina oca su izbacili iz Partije. Majka je rekla: "Iz Partije si izbačen zato što nisi ćutao, a kod kuće ništa ne govoriš, samo čitaš novine i zviždućeš." Zato što nije ćutao ocu je pretila opasnost da bude i uhapšen. Ali to se srećom, nije dogodilo. Samo je izgubio posao. Morali smo da se preselimo u drugi stan. U kupatilu je postojao kazan za vodu ispod koga je trebalo upaliti vatru da bi se voda zagrejala. Zato smo se kupali samo subotom. Majka je jednog dana skinula kožu sa Lenjina i prodala je. Sabranim delima smo ložili kazan u kupatilu dve subote. Otac je uhapšen tek mnogo godina kasnije, ali to je druga priča.
Nije prošlo ni desetak dana, a moja prijateljica se javlja telefonom. Uzbuđena je, dogodila se neprijatna stvar. Slikaru Ć. oduzet je atelje. U ateljeu su već novi stanari. Sve stvari, zajedno sa mojim knjigama, iseljene su i odnete na nepoznato mesto. Lokalno vlast je to obavila brzo i efikasno, a i sve je po zakonu. Postoji uredno rešenje o oduzimanju ateljea, kao i rešenje o izbacivanju knjiga, čak je sve popisano, do poslednjeg naslova. Slikar Ć. nema prava da se žali. Uostalo, on u svojoj novoj domovini Hrvatskoj, na ostrvu Krk, sada uživa na suncu, a mi smo u ratu. Mi moramo da radimo brzo i efikasno.
Nemam ni ja razloga da se žalim. Mogu samo da odahnem. Sa mojim knjigama se konačno dogodilo ono što je u ovim krajevima istorijski red i običaj.

Policajac

Naoružani policajac u maskirnoj uniformi daje mi znak da stanem. Zaustavljam kola i pipam džepove da proverim imam li sva dokumenta. Izlazak na ulicu bez lične karte je od pre nekoliko dana zvanično proglašen za veliki prestup. U ratnom stanju u svakom trenutku moraš imati identitet.
Međutim, policajac kaže: "Hej, bolan, možeš li da me povezeš do Kneza Miloša, tako ti Boga".
U kolima vidim da je vrlo mlad. Jedva da ima dvadeset godina. Rumeni obrazi i bosanski naglasak. Verovatno mu je ovo prvi rat. "Možda nije pametno da te tamo vozim", kažem. "Tamo su glavni ciljevi."
"A šta možemo da radimo ako nam je tako suđeno!"
Možda je u pravu. Možda je sudbina sada ono jedino na šta se možemo pouzdano osloniti. Ali zašto bih ja svoju sudbinu vezivao za njegovu, pomislim egoistično. Verovatno uobražavam da moja sudbina ima lepšu perspektivu. Ili je baš to suština sudbine: uđe ti u kola mladi policajac i svojom sudbinom odredi tvoju sudbinu. Kao prosuto ulje u Majstoru i Margariti.
Pitam ga: "Da li si bio na Kosovu?"
"Nisam, hvala Bogu. Ali moj kolega je već tri meseca tamo. Čujem da je sada strašno na Kosovu. Neprestano je u skloništu."
"Znači, bori se do konačne pobede", citiram zvaničnu propagandu.
"Đavola! Ne znam šta bih dao kada bi ovaj rat odmah prestao."
Jedno vreme ćutimo. Nemam nameru da ga bilo šta više pitam.
Onda on iznenada kaže: "A jesi li video šta se događa u Aleksincu i Kruševcu. Opet se majke bune i traže da im se deca vrate sa fronta. To nije dobro. Tako je isto bilo i kada je počeo rat u Hrvatskoj."
"Pa, zar ti ne želiš da se rat što pre završi? Trebalo bi da si na njihovoj strani."
"Da, ali kada je ratno stanje ne možeš da se buniš protiv rata", kaže policajac.
Na rastanku sam mu poželeo da ga nikad ne pozovu na Kosovo. Zahvalio mi se.

Stigao je prvi paradajz. Ne onaj iz staklenih bašti, već pravi paradajz sazreo na suncu. Krajem maja beogradske pijace su preplavljene paradajzom.
Raspitujemo se kod seljake: "Da ti nisi, možda, iz okoline Pančeva?"
"Ne!"
"Možda si iz nekog sela ispod Avale?"
"Ne, nikako."
"Aleksinac, Kruševac, Prokuplje, Čačak...?". Ne, na beogradskim pijacama nema seljaka koji gaje paradajz tamo gde je bilo bombardovanja. Svi tvrde da su došli iz Leskovca. Tamo raste najbolji paradajz i tamo nije bilo bombardovanja.
Bombe koje padaju po Srbiji su savremene bombe. Punjene su osiromašenim uranijumom. Zato mi ne kupujemo paradajz koji raste u okolini vojnih ciljeva. Plašimo se i radioaktivnosti i hemijskog zagađenja. Zato su i svi seljaci na pijaci svoj paradajz odgajili na najboljem i najčistijem mestu, u Leskovcu.
Odavno smo nepoverljivi. Još od Černobila. Tadašnja vlast je dugo ćutala i zabranjivala da se bilo šta kaže o opasnosti u kojoj smo se bili našli. Onda su nam dali diskretna i besmislena uputstva: ispred vrata stavi vlažnu krpu i dobro obriši noge pre nego što uđeš u stan; ako pokisneš odmah se istuširaj i to duže nego obično; salatu dobro operi, a možda ove godine baš i ne moraš da je jedeš. Nema panike. Mir i red su važniji od života.
I današnja vlast ne voli paniku. Kakva bi to bila totalitarna vlast ako ne bi mogla sve da drži pod kontrolom. Ali od Černobila do danas su se promenile okolnosti. Manje se plašimo panike, a više nam je potrebna propaganda. Zato nam se saopštava da se u Srbiji dogodila ogromna ekološka katastrofa. Radioaktivnost i hemijski otrovi u vazduhu, vodi i zemlji, prete nam na svakom koraku. Posebno su ugrožena deca u pubertetu. Odojčad, takođe. Trudnice? Bolje da prekinu trudnoću. Posle nekoliko dana pojavljuje se zvanično saopštenje u kojem se kaže da nema povišene radioaktivnosti. Mestimično ima hemijskog zagađenja, ali ono je prolazno i nije preterano opasno. Posle nekoliko dana opet sasvim suprotno. Tako nekoliko dana sve više mrzimo neprijatelja koji izaziva ekološku katastrofu, zatim nekoliko dana sve više volimo vlast sa kojom živimo u ovoj lepoj i čistoj zemlji, pa onda opet sve ispočetka.
Više ne verujemo nikome. Kod kuće paradajz stavimo u veliku činiju, otvorimo slavinu i pustimo da voda teče. Tako držimo paradajz nekoliko sati u tekućoj vodi. Tek onda ga jedemo. 

Cenzura

Sa prvim bombama nestaje javno mnjenje. Ono se sada moze nazvati "ratno" ili "komandno" javno mnjenje. Više se ne zna ko šta zaista misli. Jedno jedino mišljenje, kao nepregledna kobasica koja izlazi iz neke velike mašine za mlevenje mesa. Dovesti nešto u sumnju, ili imati kritičko mišljenje bilo bi ravno opasnoj ludosti ili samoubistvu.
Novo javno mnjenje zasniva se na jednostavnim principima: s jedne strane je otadžbina koja se herojski brani do konačne pobede, s druge strane je zločinački agresor koji hoće da uništi ceo jedan narod. Sprovodi se primenom ratnog zakona i povremenim zastrašivanjem. Zvanično je upozoreno da ima izdajnika, doduše malo. Izdajnici su oni koji u ovom trenutku misle drugačije. Nema više razlike između režimskih i nezavisnih novina. Svi televizijski programi su isti. Mnogi žure da pokažu lojalnost, patriotizam, mržnju prema neprijatelju. S iznenađenjem primećujem da se nekada poznati i uticajni jugoslovenski novinari pojavljuju u novoj ulozi, kao generali i pukovnici. Glavni urednik Radija B92 je nakratko uhapšen. Radio koji je stekao svetsku slavu svojim hrabrim, kritičkim duhom ubrzo preuzima država. Ništa nije vredeo veliki transparent sa duhovitim natpisom: "B92 protiv B52" na fasadi Doma omladine, sedišta Radija.
"Razmišljali smo o tome da obustavimo štampanje novina", kaže mi Ž., urednik jednog poznatog nezavisnog lista, "ali ako bismo to učinili moglo bi nam se dogoditi da više nikada ne dobijemo dozvolu za izlaženje. Uostalom, ovo je rat, a u ratu se znaju pravila."
"Ne, nije ponižavajuće nositi novine mladom ministru, koga si do juče žestoko kritikovao, da pročita tekstove i odobri ih za štampu. Rekao sam mu: 'Kada sve ovo prođe onda ćemo opet pisati i o vama i nećemo vas štedeti. Problem je jedino u tome što ministrova cenzura ne znači i zaštitu. Policija procenjuje sama."
Primećujem da su njegove novine jedne od retkih u kojima nema zvanično propisanog jezika.
Moj dugogodišnji kolega R., jedan od najuglednijih beogradskih novinara, dopisnik iz mnogih zemalja, verovatno je jedan od prvih koji je osetio dejstvo ratnog zakona. Iskusan je, preživeo je najrazličitije oblike represije. Hoće da mi ispriča sve, i najsitinije detalje. Nekoliko dana posle početka bombardovanja, dva policajca u civilu zakucala su na njegova vrata. Bilo je pola tri ujutru. Treba da pođe sa njima. Zašto, upitao je. To ne možemo da vam kažemo. Imate li nalog? Po ratnom zakonu nalog nam nije potreban. A šta ćete učiniti ako odbijem da pođem sa vama? Bolje bi vam bilo da to ne pokušavate. Privešćemo vas silom. U kolima policajci kažu da ne znaju zboga čega ga vode, samo su dobili naređenje. Inače, poznaju ga, čitaju njegove tekstove. Onda ga jedan od njih pita da li, možda, on sam pretpostavlja zbog čega je uhapšen. R. kaže: "Verovatno zbog mog članka u novinama".
"Pa, šta ste to napisali?"
"Ništa posebno. Malo sam kritikovao Predsednika zbog Kosova"
"Pa, zar zbog toga?"
Proveo je u pritvoru 24 časa. Niko sa njim nije razgovarao. Niko mu ništa nije rekao ni kada su ga pustili.  

Čujem avione kako se približavaju. Ovog puta ih zaista ima mnogo. Džejmi Šej je juče na konferenciji za štampu saopštio da će u operacijama nad Jugoslavijom učestvovati čak hiljadu aviona. Obično ih nema ovako rano ujutru. Sopstvenu nelagodnost prepoznajem po tome što počinjem užurbano da obavljam nepotrebne poslove. Odlučujem da sve prekinem, da popijem kafu i na miru pročitam novine. Onda shvatim da to nisu avioni već voda za kafu koja vri.
Poslednjih dana se često svi u kući trgnemo i značajno pogledamo. Pokušavamo da procenima kakva je to sada neobična detonacija. Da li je bomba pala baš tako blizu kao što nam se čini. Onda shvatimo da se u stanu iznad nas dete opet igra. To je devojčica od osam ili devet godina. Škole ne rada, a izvan kuće je opasno. Dete je živahno; zamišljam ga kako trči po kući, ponekad skoči sa kreveta ili stolice. Bombarduje nas svakog dana.
Našom ulicom automobili retko prolaze. Nema benzina, a nema mnogo ni razloga da se negde ide. Pogotovo noću. Automobili koji se ponekad pojave obično prolaze neuobičajeno velikom brzinom. Često nam se učini da je to krstareća raketa ili avion u brišućem letu.
Na ulici me zaustavlja čovek u poznim godinama. Pita me da li ova sirena koja se čuje označava početak ili kraj vazdušne uzbune. "To je alarm na nekim kolima u blizini", kažem. "Još nije počela vazdušna opasnost",
"Svejedno", kaže starac, "ja ovo više ne mogu da izdržim".

Neko mi maše iz bašte restorana "Kalenić". To je moj prijatelj P.R. Pre nekoliko godina napustio je državnu agenciju Tanjug. Smršao je i pustio bradu. Kaže da ne spava kod kuće. Boji se da ga ne mobilišu. Ovo nije rat, ovo je samoubistvo. Ogorčen je. Posebno je ljut na svoje kolege novinare. Pokazuje mi notes sa citatima iz najznačajnijih državnih novina i sa zvanične televizije. Čitam: "... ubica Klinton i njegova zloglasna pratilja Olbrajt...", hermafrodit Bler, klonirani bedni podanik i potrčko... zločinački CNN... hijena Klinton... dvorska luda NATO pakta Havijer Solana... mi smo ovom nakaznom Zapadu dali Pupina, Teslu, Divca i Mijatovića..." Iz jednog novinskog članka izdvojio je čak i ovakvu rečenicu: "... mi nikada ne gubimo razum i u potpunosti vladamo našim nervnim sistemima..."
U beležnici moga prijatelja je i podugački spisak novinskih citata o "malobrojnim domaćim izdajnicima", o "velikim gubicima neprijatelja", o pobedi koja je na vidiku i kojom će Srbi odbraniti ceo svet. P.R. s pravom primećuje da od početka bombardovanja u novinama i televiziji nema ni jedne jedine vesti kojoj se može do kraja verovati. U stvari, to mog prijatelja mnogo ne čudi. Ceo život živimo okruženi propagandom. Ona je sada samo oslobođena svakog obzira. Ovo je njenih pet minuta.
Ono što mog prijatelja zaista ljuti jesu nezavisni listovi. Ovakvom štampom nije se mogao pohvaliti ni Kim Il Sung. Nezavisni listovi su u jednom jedinom trenutku izgubili svu svoju nezavisnost za koju su se godinama borili.
"Imam utisak", kaže P.R., "da urednici nisu ni prstom mrdnuli da odbrane bar minimum prava na kritičko mišljenje. Čini mi se kao da su jedva dočekali da se oslobode tereta nezavisnosti. U propagandnom patriotizmu se snalaze kao ribe u vodi."
Shvata on da postoji cenzura i da su kazne drastične, može se i život izgubiti; ali ako si godinama pričao da si nezavisan i da te ništa ne može naterati da se odrekneš svog kritičkog mišljenja, onda to upravo sada moraš da pokažeš. "Sada shvatam", kaže P.R., "da su i državni i nezavisni mediji samo lice i naličje jedne iste ideologije, da među njima nema suštinske razlike".
Ja o svemu razmišljam manje strogo. Kažem da bi herojstvo u ovom trenutku bilo ravno ludosti. Zato razumem moje kolege iz nezavisnih listova što se ne usuđuju da pišu slobodno. Predlažem da, kao nekada, u vreme Titovog mekog totalitarizma, novine čitamo između redova. Možda je baš u tome ključ za objašnjenje današnjeg fenomena lako izgubljene nezavisnosti. Svi smo mi deo jedne iste generacije koja je isuviše dugo svoju slobodu mogla da traži jedino u pisanju i čitanju između redova. To vreme se sada vratilo u drastičnom obliku. Sloboda je ponovo samo zrnce između redova.

Muzika

U garsonjeri ispod mog stana živi mladić koji ima dvadeset godina. Studira političke nauke i odličan je student. Kada je imao samo petnaest godina važio je za jednog od najtalentovanijih beogradskih košarkaša. Sa više od sto postignutih koševa na jednoj utakmici verovatno je i danas rekorder omladinske lige. Napustio je košarku baš kada su mu nagovestili ulazak u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Razgovarali smo tada o tome i ja sam pokušao da ga nagovorim da promeni odluku. Nije pristao. Sada ga interesuje muzika. Ima probušene uši i nos, na nadlaktici istetoviranog šarenog zmaja, svira gitaru, komponuje i piše reči za svoje pesme. Reči su na engleskom jeziku. Mislim da imitira Lenija Kravica (Lenny Kravitz).
U potkrovlju naše zgrade stanuje mlađa žena koja radi u Radio Televiziji Srbije. Ona se često žali da joj smeta glasna muzika koja se čuje iz garsonjere. Nekoliko puta je zvala i policiju. Policajcu su dolazili veoma brzo, obično dvojica ili trojica; mladi, u početku strogi, onda spremni da i sami jedno vreme slušaju muziku; prilikom odlaska opet veoma strogi. Sada je ovo samo opomena, govorili bi, a ako se prekršaj ponovi uslediće primerna kazna. Tako se to, kao neka igra, više puta ponavljalo.
Ovih dana žena iz potkrovlja ima nove argumente. Ona zvoni na vrata garsonjere u centru grada. Iz stana se čuju Propellerheads – "Take California". Tetovirani mladić sa minđušom u uhu spreman je za raspravu. Kaže da muzika nije suviše glasna. Uostalom, sada je tek osam sati, niko još ne spava, nema nikog kome bi muzika mogla da smeta. Ovo je dobra muzika, za razliku od one koja se ovih dana čuje na beogradskim trgovima i mostovima, kaže on.
Ženi iz potkrovlja smeta muzika, čak i ako nije mnogo glasna. Ona radi naporno, često i noću. Zna li mladić da je zgrada Radio Televizije Srbije bombardovana i da je više njenih kolega poginulo? A on stalno sluša " tu američku i englesku" muziku.
A koju vi muziku slušate, pita mladić.
Srpsku duhovnu, kaže žena.
Nešto kasnije i ja razgovaram sa mladićem iz garsonjere. Objašnjavam mu da su ovo "mračna vremena". Molim ga da bude oprezan. Možda bi, za svaki slučaj, bilo bolje da "tu američku i englesku muziku" sluša tiho. Ne mislim da je rasprava sa ženom iz potkrovlja razlog za posebnu brigu, ali znam da u "mračnim vremenima" tako počinju nevolje. Vidim da me neće poslušati.
Vraćam se u svoj stan. Za utehu, samom sebi citiram Hanu Arent: "Mudrost je vrlina starosti, ali čini se da je stiču samo oni koji u mladosti nisu bili ni mudri ni promišljeni". Ali i dalje sam zabrinut.
Mladić je moj sin.

On liči na morža. Visok, debeo, vlada prostorom. Znamo se odavno, ali ne pamtim da smo ikada razgovarali. Verovatno stanuje negde u blizini. Povremeno se sretnemo i klimnemo glavom jedan drugom. Osećam prema njemu neko nostalgično poštovanje, a povremeno i sažaljenje. Isto ono sažaljenje koje osećam prema samom sebi. Kao da smo se sreli u kafani "Kod tri kestena" iz Orvelove "1984".
Danas ga vidim sa plastičnom kesom u ruci. Umesto pozdrava kažem sponatno: "Odličan vam je časopis". On samo nešto promrmlja i nastavi dalje.
Časopis koji on uređuje zove se "Republika". Dobijam ga redovno poštom i obično ga samo prelistam. Otkako je počeo rat čitam svaki članak.
U atmosferi represije i opšteg straha časopis "Republika" zaista izgleda neverovatno. Gotovo sam siguran da se danas u ovoj zemlji jedino u ovom časopisu piše slobodno. Malog formata, na jeftinom papiru, likovno potpuno neprivlačan, časopis mi u ovim ratnim danima liči na pravi "samizdat", na fini i uzaludni napor političkih marginalaca koji će neko jednog dana iskoristiti i zloupotrebiti. Bombe koje padaju na moj narod i njegov diktatorski režim, kao i strah, strepnja i pesimizam moje sredovečnosti, daju mi pravo da pravim krupna poređenja. Evo, spreman sam da kažem da je "Republika" danas srpski "Arhipelag Gulag".
Neću to, naravno, nikome reći. Uostalom, verovatno ne bih umeo da se suprotstavim argumentima onih koji bi me ismejali. Znam da bi rekli da je "Republika" mali i beznačajan list koji niko ne čita i na koji vlast sa prezrenjem ne obraća pažnju; neko bi možda kazao da je vlast namerno dopustila da časopis koji nema nikakav uticaj stvara iluziju slobode; uvek bi bilo i onih koji bi sa sigurnošću tvrdili da je redakcija u dosluhu sa policijom. A "Arhipelag Gulag"? Na to bi svako samo odmahnuo rukom.
Ja zaista znam da ovu zemlju nisu stvorili Lenjin i Staljin, znam da čovek sa plastičnom kesom nije Solženjicin i da ja nisam "Ivan Ivanovič" kome su ljudi u kožnim kaputima u zoru zakucali na vrata. Ipak, intimno verujem u mogućnost da se i nama sve to dogodi u jednom jedinom kondenzovanom trenutku. Osećam da je to baš ovaj trenutak.

Čudo

Predsednik kaže da smo se odbranili, što znači da smo pobedili. Svima nam čestita mir. Kaže da smo svi heroji. Ceo narod je heroj. I svi moramo biti jedinstveni kao i do sada.
Ovoga puta predsednik govori samouvereno. Ni traga od čerčilovske nesigurnosti. Promenjen je i kadar. Sada se u celini vidi veliko platno iza Predsednikovih leđa. I dalje ne znam koja je to slika. Pored nje, sa leve i desne strane, u kadru su i dva manja platna. Rekao bih da su flamanski majstori. I Predsednik pokazuje celu figuru. Stoji raskrečenih nogu, malo nagnut na jednu stranu i blago pogrbljen.
Sledećih dana vidim predsednika na ruševinama novosadskog mosta. Iza njega verni saradnici. Narod povremeno kliče. Državna televizija kaže da se okupilo 15,000 ljudi. Drugi kažu nekoliko hiljada. Dovezli su ih specijalno za tu priliku iznajmljeni autobusi. Čini se kao da će Predsednik svakog trenutka preseći vrpcu i svečano otvoriti srušeni most. Ali, ne! Predsednik govori o obnovi i izgradnji. To su reči koje vrlo jasno odzvanjaju u svesti ljudi. Svakome je odmah na umu period posle 1945. godine. To je taj period obnove i izgradnje. I tada se zahtevalo jedinstvo. Tada se gradilo ono što je porušeno. Tada se i rušilo ono što je staro i prevaziđeno: politički pluralizam, ljudska prava, privatno vlasništvo. Živelo se po principima dojalektičkog materijalizma. Tada je izabran i vođa koji će vladati do kraja života.
Predsednik kaže da će most biti opravljen za samo četrdeset dana. I ne samo to. Uspostavićemo veze sa svetom. Pokazaćemo da smo najdemokratskija zemlja na svetu.
Kasnije često čujem ironične opaske. Ali greše svi oni koji se smeju Predsedniku ili mu ne veruju. Most će, verovatno zaista biti popravljen za četrdeset dana. Razgovaram sa građevinskim inženjerom R.P. On kaže: "Ovaj most nije slučajno izabran za početak obnove i izgradnje. Ovaj most se razlikuje od drugih porušenih mostova. Oštećen je na samom prilazu, baš iznad obale. Jednostavnim, improvizovanim nasipom most se može vrlo brzo i vrlo lepo osposobiti. To svako može uraditi za četrdeset dana. Eto kako nastaju čuda." 

Copyright 1999, Dušan Veličković