Lešek Kolakovski
O POŠTOVANJU PREMA PRIRODI

Poštovanje, kako je govorio Kant, nije emocija, kao što su to ljubav, prijateljstvo ili fascinacija. Nije ni uverenje, ni intelektualni čin. Negde je između njih, sasvim posebna pojava. Emociju nije potrebno utemeljivati, ali se uzročno može objašnjavati. Može li se ipak i kako utvrditi da li nešto zaslužuje poštovanje? Kada mi kažu da svaki čovek zaslužuje poštovanje, ja pitam: "a zbog čega?", na šta mi odgovaraju: "jer je svako čovek", na šta kažem: "pa šta?" "Šta znači da je čovek čovek?" na to moj sagovornik humanista ne nalazi odgovor.
   Zbog čega treba bilo kome i bilo čemu ukazivati poštovanje: Bogu, svakom čoveku, moralnom pravu, umetnosti, istini? Bogu, zato što je večan. Istini, možda što je takođe večna (tj. svaki sud ponaosob nije istinit, jer je to teško zahtevati, već je to istina kao večni kvalitet svake pojedinačne istine). Ljudsko biće na osnovu vere – iako je tu veru teško primeniti na pojedinačne slučajeve – nosi u sebi iskru božiju i, kao što nas uči Sveto Pismo, slika je Boga (samo kroz odnos prema Bogu, kaže Hegel, čovek može istinski da poštuje sebe). Navikli smo da poštujemo tela umrlih: verovatno zbog toga što u sebi čuvaju trag ličnosti koje su ih oživljavale. Život i oživljenu prirodu? Možda i zbog toga što u njoj vidimo Tvorčevo delo. Zbog čega bismo gajili poštovanje prema određenim društvenim funkcijama, bez obzira na ličnosti koje ih vrše: kralja, pape, predsednika? Nije samo papa već i kralj se smatrao pozvanim na svoj presto Božijom voljom. Možda je poštovanje prema svetovnoj glavi države, koja se sigurno ne može smatrati pomazanom od strane Boga, nastavak nekadašnje vere, koja je prisutna u vidu traga, iako je u svojoj doslovnosti ugašena.
   Kratko rečeno, čini se da je poštovanje usmereno prema onom što je sveto, a osećanje poštovanja je bled refleks nekadašnjeg poštovanja i onih koji su zaboravili i na Boga i na svetinje. U svakom slučaju to je moguće. Ostaci umrle vere mogu nadživeti smrt te vere, nesvesni svog porekla. Mogu dugo, ali ne beskrajno opstojavati. Kanoni naše civilizacije, s njenim hrišćanskim i biblijskim korenovima i dalje od nas zahtevaju poštovanje prema svakom ljudskom biću. Mada civilizacija nad kojom u potpunosti dominira duh racionalizma i scijentizma neće biti u stanju još dugo da čuva pojavu svetosti. Smatraće, iako to neće izražavati rečima, da čovekovu ličnost sme redukovati na funkciju ili da će svaka ličnost postati zamenljiva. Bio bi to kraj čovečanstva, koje poznajemo. Zasad tu pretnju zaustavlja vera u to da su najveće dobro sveta i najveća vrednost sveta zadovoljstvo.
   Pretpostavimo da neko hoće da razmatra naše pitanje i zapita nas: ako je poštovanje različitih dela božijih refleksa poštovanja prema Bogu, ako pretpostavimo da Bog postoji i da je Tvorac sveta, zbog čega bismo mu ukazivali poštovanje? Na ovo postoji samo jedan odgovor: Bogu ne ukazujemo poštovanje kao određenom metafizičkom bitku već Bogu kao sedištu i davaocu svetosti. Pitanje: "a zbog čega svetost zaslužuje poštovanje?", iizbegavamo. Ne postoji ni pitanje smisla, jer su obe te pojave – poštovanje i svetost – povezane u jednu supstancu, odvosno one su dve strane iste stvarnosti, kao ljubav i voljeno biće.
   Kad su u pitanju te dve pojave u jedno nismo sigurni: u poštovanje prema prirodi. Prema biblijskoj zapovesti čovek bi trebalo da bude, u skladu s božanskom namerom, gospodar prirode. Iz toga možemo zaključiti da prirodu sme koristiti za svoje potrebe. To se vidi i iz toga što nam je Bog dopustio da se hranimo hranom i biljnog i životinjskog porekla, s tim što nam je nametnuo niz složenih restrikcija i tabua, kojih se izabrani narod mora pridržavati, ali čiji je smisao, istinu rečeno, neodgonetljiv.
   Međutim, danas nam kažu: poštujte prirodu, jer ako je budete neograničeno uništavali i sami ćete biti uništeni. Ovo je, rekao bih, zloupotreba reči. Ako treba da čuvamo prirodu, jer je reč o našem zdraavlju i životu, o životu budućih generacija, nije nam potrebno nikakvo poštovanje, dovoljna je razumna kalkulacija gubitaka i dobitaka. Naravno, niko neće tvrditi da je destrukcija prirode, koja šteti čovečanstvu, nevažna. Ali, i kada ponavljamo ekološke slogane, mi kažemo da prirodu treba čuvati, treba "gajiti poštovanje prema prirodi", mada ti slogani ne znače: reč je o poštovanju prema čovečanstvu, priroda sama po sebi, bez obzira na koristi i štete po ljude , ne zaslužuje nikakvo poštovanje: takva je biblijsko-kantovska poruka. Ako bi, međutim, neko rekao da treba izražavati poštovanje prema prirodi, kao svrsishodnom cilju, jer ako se ljudima usadi to poštovanje, prema prirodi će se odnositi bolje s tačke gledišta ljudskih potreba, došlo bi do određenog iskrivljavanja stvari, navođeni bi drugačiji argumenti od onih o kojima se stvarno radi.
   "Poštovanje prema celokupnom životu" je apsurdan slogan, jer znači da bi trebalo ukazivati poštovanje bakterijama tuberkuloze i virusima velikih boginja: mi smo živi organizmi, a ne čisti duhovi, zbog toga ne možemo živeti ne uništavajući druge oblike života.
   Neko bi ipak mogao reći: ali s velikom tugom mislimo o zemlji, da li nam neko od tih prijatelja ili neprijatelja koristi ili ne. To je istina, ali uživanje u lepoti i raznorodnosti prirode je ipak naša, ljudska privilegija, koja je svakom poznata. Takođe nikada nismo videli milione vrsta, čije mrtve ostatke paleontolozi otkrivaju, s tom činjenicom se slažemo, jer je nemoguće ne slagati se; ali to nije razlog da se lako slažemo s ekstreminacijom postojećih vrsta, makar iz estetskih razloga.
   Poštovanje prema prirodi kao vrednosti samoj po sebi neukorenjeno je u religijama biblijske provenijencije i bez njega se može, mada je prisutno u različitim orijentalnim religijama, koje veruju u jedinstvo života, celokupnog života na Zemlji. Postoji mnogo šta privlačno i dobro u tim verovanjima i možda bi vredelo učiti se od njih. Iz ovoga se vidi da poštovanje prema prirodi u svakom slučaju može predstavljati religijsku zapovest.
   Sama raznorodnost prirode, kako nam katkad objašnjavaju, za nas je važna, jer naučnici neprestano otkrivaju nekakve koristi od raznih vrsta biljaka i životinja; i živa priroda se svojom raznorodnošću i bogatstvom sama se brani od uništenja; život se ugurava gde god stigne – napisao je Tejar de Šarden. Često smo, ne misleći uopšte na koristi, jednostavno zagledani u razna čuda prizeti osećanjem da je onakva kakva bi upravo trebalo da bude, da joj pripadamo; a opet, događa se da smo prinuđeni da se borimo s tavnodušnošću njenog uništavanja. Tada i prirodi otkrivamo nekakav trag božanskosti, iako ne znamo u kakvoj je taj trag vezi s pretpostavljenim Tvorcem prirode.
   Dakle, iako bi bilo teško opravdati zapovest poštovanja prirode zbog nje same, u tom poštovanju nema ničeg rđavog i u suprotnosti s razumom. Čak naprotiv, čini se da i u njemu uočavamo bolje razumevanje naše vlastite čovečnosti.

"Gazeta Wyborska", 13-14 februara 1999

main page    february2000     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising