DžuliRould
KRVNE LINIJE

    Otac moga oca bio je doseljenik iz Bavarske, imigrant. On je tokom dva svetska rata uporno tvrdio da je njegovo prezime, Igelhart, holandsko. Nastanio se u južnom delu savezne države Indijane, na zemljanim liticama pored reke Ohajo, gde su tri četvrtine stanovništva činili Nemci katolici a ostatak Nemci protestanti. Majka moga oca bila je ćerka jednog kasapina koji je promenio ime od Vider (Wieder) na Vajlder (Wilder). Moj pradeda je, sve do svoje smrti, svake godine na dan 17. marta paradirao ulicama i izjavljivao da je iz opštine Kler (trezan) ili da je iz opštine Gelvej (to, kad je bio pijan, ali on, dobar Luteranac, nije često bio pijan). Ime ove druge opštine izgovarao je "Galovej". Kao i moj otac.
    Celoga života je moj otac hvalisavo pričao o kompleksnosti svoje irsko-nemačke prirode, tvrdeći da je njegova krv bojno polje na kome ratuju njegove, kako je govorio, "međusobno protivne evropske tečnosti". Ali je toliko veća bila njegova naklonost prema irskoj strani, da je jednom upamtio nekoliko stihova od Jejtsa, i posle ih recitovao kad god se ukazala prilika. A prilike su se ukazivale često – na primer, u zadruzi farmera južnih država, kad padnu cene živih svinja. "Navire plima krvlju zamućena", deklamovao je on, "i svuda se svetkovina nevinosti davi". Iako se mnogo trudio, nije uspevao sasvim da prikrije svoj južnjački akcenat.
    Dok sam rastao, tata me je malo šta pitao, ali jedno pitanje se često ponavljalo: "Jel voliš Jejtsa, sine?" Pre nego što bih stigao da odgovorim, on me je, neizostavno, informisao: "Svi Irci treba da vole Jejtsa". Drugi farmeri u opštini Vebster rado su u njegovom društvu pričali viceve. Dali su mu nadimak "husier boj", dakle "husarski dečko", zato što je bio poreklom sa pogrešne strane reke Ohajo. Nikada nisam bio siguran šta pričaju iza njegovih leđa.
    Moj otac je upoznao moju majku, ćerku jednog bogatog farmera iz Kentakija, u leto 1955. godine u gradu Memfis u Tenesiju, gde su slušali Elvisa Preslija kako peva u "školjci" u parku Overton. Koliko ja uspevam da shvatim, zaljubili su se zato što su imali devetnaest godina i što je on bio zgodan a ona lepa i imala veliku plavu limuzinu marke krajsler. Posle priredbe, on je sa njom seo u ta kola. Ne znam na koju stranu su se odvezli, ali znam da sam rođen u aprilu 1956. Oko mog imena napraviše kompromis, pa me nazvaše Karl Perkins Igelhart. Moja majka je smatrala da je "Elvis" ime za bezvredne belce. Ostadoh njihovo jedino dete.
    Od tada je moj otac obrađivao nizijsku zemlju u zapadnom Kentakiju, imanje koje je mama nasledila od svog oca. Dobro je pazio da svakome kaže da mu to ne smeta. "Žena ima pravo da bude vlasnica nečega, kao što i ja imam to pravo", govorio je. Takođe je rado pričao da je temeljita holandska strana njegove prirode razlog što on na 160 hektara gaji kukuruz za stočnu hranu, a na osam hektara berli-duvan. Od ovih useva zarađivao je dovoljno da mojoj majci kupi svake godine nova kola, i da finansira jedinu, silovitu strast svoga života, koju je pripisivao svojoj irskoj polovini. Ta strast bila je manifestovana na pašnjacima blizu naše kuće, gde je tata sadio visoko-kvalitetnu "plavu" travu i provodio svoje najradosnije sate ukrštajući goveda rasa herford, šarlez, crveni angus, i crni angus. Tvrdio je da je dužnost svakog farmera da proizvodi genetski superiorna goveda. A nadasve je priželjkivao pobedu na takmičenju na Stočnom sajmu države Kentaki.
    "Mi Irci visoko cenimo kvalitetne krvne linije, Karl", govorio mi je, "jer svi mi smo potomci kraljeva i pesnika."
    U nižim razredima srednje škole morao sam da uradim školski "projekat", istraživački rad sa naslovom "Pronađi korenove tvog porodičnog stabla". Moja baba je preturala neko vreme po jednom sanduku od kedrovine, pa mi je onda svečano predala jednu kutiju za cipele punu dokumenata koji su izgledali službeno i svi bili presavijeni uredno napola. Tu sam, ubrzo, pronašao pradedine emigracione papire, na kojima je pisalo da je Nemac. Ništa o tome nisam rekao ocu. Ali, otprilike u to vreme prestao sam da mu pomažem u radu sa našim krdom stoke. Ne sećam se baš tačno iz kog razloga sam prestao, ali, znam da smo kasnije obojica tvrdili da se ja nikada i nisam mnogo interesovao za goveda. Otac je govorio da je najveće razočarenje njegovog života to što ja nisam, kao on, fasciniran genetikom. Kao da mu nije bila nimalo značajna činjenica da imam dobar uspeh u školi i čak i bolji uspeh na košarkaškom terenu kao "point gard". Majci je, međutim, to bilo važno. Bila je to žena sklona druženju; vreme je provodila uglavnom igrajući bridž u seoskom klubu. Svakog petka uveče ona bi me poljubila u obraz i dala mi novčanicu od pet dolara. Kod svih svojih prijateljica se hvalila koliko sam ja pametan. Izgledala je lepše nego mati ma koga drugog. Time sam se ponosio.
    Ne samo ja, nego i svi ostali u opštini Vebster bili su savršeno nezainteresovani za stoku moga oca. Ali, kad sam pošao u srednju školu, godine 1970, on je upoznao mog profesora biologije, koji se zvao Roj Daniston. Gospodin Daniston se iskreno divio mom ocu i njegovom krdu. Na nesreću, bio je to, takođe, čovek sa najsitinijim očima koje sam ikada video – zenice su mu bile jedva nešto malo veće od zrna sitne sačme. Klinci u školi su pričali da on stanuje sa svojom majkom, i nagađali da li je još uvek nevin. Kad je došao u našu kuću, na glavi je imao kapu "Internacionalni žetelac"; rekao mi je da ga mogu zvati Roj. O tome nisam ništa rekao mojim prijateljima, nijednome. Roj je vrlo pažljivo objasnio da njegov entuzijazam za uzgajanje boljih sorti goveda ne može da se prenese i na finansijsko pomaganje tog posla. Mnogo puta sam slušao kako Roj govori mom ocu: "E, kad bih ja imao toliko para kao ti. To bi mi se svakako dopadalo, ako bih mogao da radim ono što ja želim."
    Zahvaljujući Rojevoj naučnoj ekspertizi, očev program ukrštanja dobio je na jasnoći i kompleksnosti. Provodili su zimske vikende u kuhinji, crtajući dijagrame dominantnih i recesivnih genetskih odlika i stočne genealogije, pedigrea. Kad bi došlo toplije doba godine, tovarili su junice u kamion i vozili ih stotinama kilometara daleko, na parenje sa nagrađenim bikovima u Ohaju i Misuriju. Onog leta kad sam napunio šesnaest godina, njih dvojica su, posle dve godine planiranja i preko trideset porođaja naših junica, stvorili bika koji je, po njihovom mišljenju, bio pobednik; bio je to jedan čistokrvni crni angus kome je otac dao ime Kasijus Klej. U avgustu su ga odveli na Stočni sajam države Kentaki i kandidovali ga u sve tri postojeće kategorije – najbolji bokovi, najbolja prsa, najbolja koža. Osvojili su dva četvrta mesta i jedno peto, i nisu se kvalifikovali za dalje takmičenje, za šampionat Amerike. Vratili su se ogorčeni.
    "Prokleti sudije misle da je širina prsa jedina važna stvar kod angusa", govorio je moj otac kad se vratio kući. "Onaj bikčina što je dobio plavu traku, pa, taj je imao valjda šeset pet centimetra od ramena do ramena. Tolko prsnih mišića je imao da mu je trebo brushalter."
    "A kukove, kukove su zanemarili", govorio je Roj. "Međutim kukovi su najvažnija stvar kod priplodnog bika. Svi gledaoci su glasno komentarisali kako lepe kukove mi imamo."
    "Samo da se zna", dodavao je moj otac, "imali smo noge duže za više od jednog centimetra nego kod ijednog drugog bika. Imali smo pola inča! Dužina nogu je znak dobrog odgoja. Samo, otkud bi to znali oni 'stari dobri' sudije."
Roj je klimao glavom, klimao, a njegove očice gotovo su se ukrštale od zgađenosti. "Naprosto su se pravili da pojma nemaju."
Sledećih nekoliko nedelja moj otac i Roj su se tešili tako što su pisali protestna pisma poljoprivrednim zvaničnicima države Kentaki, komitetu za standarde, komisiji za nadzor fer-takmičenja. Pokrenuli su peticiju sa ciljem da se sudije ubuduće pronalaze izvan Kanzasa. Ovi pokušaji dočekani su podsmehom. Otprilike u to vreme dve junice moga oca rodile su deformisanu telad, a jedan bik herford i četiri muška teleta umrli su naglo od goveđeg encefalitisa. Otac i Roj su došli do zasključka da raspoloživi "bazen gena" u Americi nije dovoljno dubok. Smislili su odvažan plan. Nabaviće nešto novo za priplod – nešto tako superiorno da će čak i sudije u Kanzasu zadrhtati kad vide rezultate. Nabaviće bika iz Irske.
    Iz magazina "Bif" ("Govedina") moj otac je doznao da u irskoj postoji jedna rasa goveda za koju se kaže da je "simentalska". Malo je takvih bilo u SAD. Bik simentalac, polno sazreo, koštao bi ga 20.000 dolara. Otac je izračunao da to može da priušti, ali, samo ako ubedi moju majku da te godine odustane od kupovine novih kola.
Kad je Roj saznao da bi posle drugi farmeri dovodili svoje junice kod nas na priplod, i da bi u svakom takvom slučaju njih dvojica mogli da naplate po petsto dolara za uslugu, uzbudio se. U razmahu solidarnosti sa mojim ocem, izjavio je: "Ako ti nju ubediš da se odrekne tih kola, ja ću možda čak da se bacim u biznis i da učestvujem sa jednom šesnaestinom u troškovima nabavke tog irskog bika."
    "Veoma ljubazno od tebe", rekao je moj otac. Roj je oduvek gledao svoju ušteđevinu sa velikim poštovanjem, a moj otac je taj Rojev stav gledao sa poštovanjem.

II

    Za stolom za večeru majka je upravo seckala svoje parče bele svinjske krtine i spremala se da zagrize, kad otac reče:
"Kamelija, rešio sam da uvezem čistog simentalskog bika iz Irske. Da bi ja to mogao, ti ćeš morati ove godine bez kupovine automobila."
    A onda je seo, popio malo vode, i obrisao usta palcem.
Moja majka i ja bili smo već naviknuti na očeve govore. U većini slučajeva, ona nije ni slušala šta on priča, ali ovog puta, po načinu kako je ostavila nož i viljušku i dohvatila cigarete i svoj upaljač od pravog zlata, znao sam da je otac uspeo da privuče njenu punu pažnju. Njeni ružičasti nokti kliznuli su po sjaktavim ivicama upaljača; onda je nekoliko puta otvorila i zatvorila poklopac. Najzad ga je pitala: "što tako daleko, čak iz Irske, što ne uzmete nešto iz Ohaja?"
    "Najbolje krvne linije dolaze iz Irske", reče joj moj otac. "Krv je sve."
    Moja majka na to ne reče ništa. Imala je uzdignutu frizuru i još uzdignutija prsa. Ova druga masa kao da je rasla i opadala dok je ona pušila cigaretu; ona prva masa ostajala je nepomična.
    Otac je nastavio. "Vukao sam ja desetine junica po Ohaju i Virdžiniji i Pensilvaniji. Plaćao sam i naplaćao sam se za priplod, hiljade dolara ukupno, samo da bih onda gledao kako neki bik omiriše zadnju stranu moje junice i odšeta. Treba mi novo grlo za priplod."
    "Koliko će nas to koštati?"
    "Zaradićemo, tako što ćemo mi da naplaćujemo za priplod kod našeg bika, već prve godine dovoljno za pokrivanje početnih troškova."
    "Nećemo ako bude loš bik."
    "Svi irski bikovi su dobri", reče moj otac i namignu ka njoj. Kamo sreće da nisam to video. Odgrizao sam komad kifle. Majka poče da se smeje. On je verovatno zaključio da to znači da je odlučila da popusti; odmah je pitao: "Znači, odustaćeš od novih kola?"
Majka se nagnula napred i poljubila ga u donju vilicu. "Ni slučajno", reče ona.
    Otac je skočio na noge i počeo da kruži po trpezariji. Kružio je oko nas i pričao i pričao o potrebi da se poljoprivredi pristupa naučno, i kako se naša farma može "pojaviti na mapi" Amerike ali samo ako on dobije malo više podrške od svoje sopstvene porodice; pa onda, pa onda, kako će potomstvo tog irskog bika dokazati da su on i Roj bili u pravu kad su tvrdili da se zaliha gena mora proširiti u ovoj saveznoj državi gde je ukrštanje već postojećih životinja prešlo meru. Ja sam po tanjiru ćuškao komadiće svinjetine tamo-amo i pogledom odmeravao kako majka drži cigaretu u ustima: uperenu nagore, pod oštrim uglom u odnosu na njeno lice. Bez i najmanje namere da popusti njegovom navaljivanju, pa ma koliko dugo on pričao. Već sam premišljao o mogućnosti da odlutam do kuhinje i uzmem neko parče kolača, kad osetih da me je otac zgrabio šakom za rame.
    "A verovatno najjači razlog za kupovinu bika", začuh njegove reči, "je taj što i Karl to želi."
    Majka izvuče cigaretu iz usta. "Karl?" reče ona. "Njega je baš briga za tvoje krave."
    "Karl će uzeti prvo tele za projekat 'četiri H'."
    "Neće", reče ona, i uperi u njega mrtvi pepeo vrha cigarete. Njegovi prsti zariše se u moju ključnu kost.
    "Pitaj ga", reče joj tata.
    Trepavice moje majke bacale su senke iglasto oštre dok je potezala jedan dim i tim istim uvlačenjem dimljivog daha upitala mene: "Jel ti oćeš tog irskog bika, Karl?"
    Otac ispusti moje rame, prošeta oko stola, stade iza nje. Lice i vrat bili su mu sjaktavi od znoja. Računao sam da je tako očajan da bi učinio bilo šta samo da dobije tog bika; očekivao sam da uzvikne "Kaži da!" preko crnog plasta njene kose. Ali nije. Nije ni gledao ka meni. Sagnuo je glavu toliko da je vrhom donje vilice upirao u prsa; ruke je prekrstio preko srca. Znao sam da je spreman da me mrzi do kraja života ako na majčino pitanje odgovorim ne. Osećao sam kako mi se kapljice znoja kotrljaju niz unutrašnju stranu kolena pa niz listove nogu. Moje šake drhtale su od gneva ispod lanene servijete koja mi je ležala na butinama. Najednom sam poželeo da mu kažem o onim nemačkim emigrantskim dokumentima. Ali, samo sam zurio u tupe vrhove mojih "kort" cipela. Iznenadilo je i mene samog kako sam brzo odgovorio "Da gospođo, hoću."
    Moj otac se nije osmehnuo, samo mi je klimnuo glavom, malo, najmanje. Majka je skočila na noge, sa cigaretom u ustima, i progovorila njemu pravo u lice: "Ti, kučkin sine." I odjurila u kuhinju.
    "Ne brini, sine", reče mi tata. "Oprostiće nam ona. Žena uvek oprosti."
    Uskliknuo je jedno pobedničko "Huuuh!" i odigrao jedan mali skakutavi ples "džig" blizu našeg ormana za porcelan. Onda reče:
    "Sada ćemo se podići i krenu-ti, do jezera Inis-fri, i nabaviti najboljeg prokletog priplodnog bika koga je iko u ovoj državi ikad uspeo da vi-di."

III

    Moj otac i Roj počeli su da sastavljaju spiskove irskih priplodnih bikova na osnovu oglasa u magazinu "Bif". Da bismo ubedili moju majku da se ja iskreno interesujem za tog bika, otac je odlučio da iza kuhinjskog stola okači mapu Irske, a ja da pišem ceduljice sa nazivima raznih irskih farmi i lepim ih na mapu. On je svaki put, gledajući mapu, bio impresioniran, i čitao je naglas: "Farma Balivaghan. Farma Doneganove livade. Farma donji Liskanor. Farma Fermojski manastir." Nastojao je da odvaga šta mu se od toga više sviđa. Roj je imao neke druge kriterijume. On je imao nalepnice "Džon Dier" prekrivene podacima o proporciji između telesne težine i veličine glave, između dužine nogu i obima "grebena" na životinji, pa su otac i on mnogo puta ispočetka proučavali to. Moja majka nijednom reči nije nagovestila da se nervira što sam stao na očevu stranu, ali, one parice petkom uveče naglo su prestale.
    Izjavila je da sam, po njenom mišljenju, već dovoljno mator da sam zarađujem.
    Jednog dana u oktobru mog oca su pozvali telefonom iz neke kompanije u Virdžiniji koja se bavila uvozom. Bio je to njihov odaziv na pismo sa upitom, koje im je otac poslao. U Americi se našao jedan irski bik simentalac koji je trebalo da ode na neku farmu u Mičigenu. Američki kupac, odgajivač stoke, bio je uplatio kaparu ali onda nije dao glavninu sume, a bik je, u međuvremenu, već prošao kroz američki karantin. Predstavnik kompanije je tvrdio da je to fina prilika da se nabavi jedna fina životinja. Taj bik rođen je na nekom mestu koje se zove Balaghaderrin, i to je mom ocu bilo dovoljno. Roj je bio nešto obazriviji, pa je proverio informacije o merama tog bika; onda je izjavio da je prilika dobra, utoliko pre što neće biti čekanja i što će cena biti umanjena za iznos kapare koju je taj, neki, drugar iz Mičigena već platio. Otac je uzeo gotov novac i krenuo. Vozio se cele noći do Norfolka.
    Vratio se sledeće večeri, trubeći sirenom sve vreme dok se našim pristupnim putem bližio kući. Pre nego što je otišao, majka nije htela da sluša nikakve njegove priče o tom biku. Ali, meni je rekla nekoliko stvari, sve u smislu da je sigurna da će ti ljudi uvaliti nama neku jadnu životinjicu. Ipak, kad smo čuli da se on vraća, oboje smo ustali od večere i pojurili van, i na prednjem tremu stali kao ukopani. Bika nismo videli, ali iza kamioneta se uzdizala očeva stočna prikolica, koja se prosto ugibala od mase onog goveda unutra. Metalne trake kojima su bili ojačani točkovi škriputale su od prevelike težine.
    Otac je uključivao i isključivao farove. Onda nas je pozvao. "Aj ga odvedemo na pašnjak."
    Pohitali smo, oboje, u kabinu, seli uz njega. Njegov široki osmeh blistao je kao novoiskovani novčić.
"Sačekajte samo dok ga vidite", reče on, potapša moju majku po ruci, a mene malo povuče za uvo. "Ima genealogiju dužu nego Kćer Konfederacije."
    Niko nije ni reč progovorio dok smo se vozili do livada. Otac je, pre polaska, oterao celo krdo u zadnju livadu. Kad smo iz kamioneta doskočili na travu, majka i ja smo pokušali da pogledamo bika, naime, da zavirimo kroz horizontalne metalne "šalone" sa strane, ali otac reče: "Ne, odmaknite se, ne treba da ga uznemirite dok je još unutra. Taj drugar unutra, to je jedna stvarno žestoka zver."
    Otac je polako otključao bravu i poskidao klinove. Onda je naglim pokretom otvorio vrata. Kopita su zaklopotala po čeliku i otac se brže-bolje uspentrao preko ograde upravo kad je bik izlazio.
    Bio je ogroman – širi nego majčin krajsler imperijal. Zurili smo svi troje u njega, nismo mogli skrenuti pogled. Njegova koža imala je blistavu narandžastu boju Marsa na nebu u smiraj dana. Ali činilo se da je ta koža samo tanak sloj namazan preko mišića, kao da su lakirani; ta masa mišića kretala se kao da teče, kao plima i oseka, ispod sjaktave površine; kretala se sa nekim sporim gnevom, kao kad nailazi veoma veliki olujni oblak. Moćne butine pokretale su životinju napred. Iz procepa u kopitima dopirao je plavičasti sjaj dok je bik gazio preko našeg pašnjaka, koji je bio sav gusto prekriven lopticama belih "padobrančića" od precvetalih jesenjih žutih rada.     U njegovim mokrim nozdrvama bila je jedna kružna alka, tupe zlatne boje.
    Osećao sam silnu želju da ga dodirnem.
    "Oćete da znate kako se zove?" pitao nas je otac.
    "Pa, pretpostavljam da ti želiš da nam kažeš", reče majka. Tupkala je sjajnim vrhom cipele po jednoj od greda ograde.
    Otac izvuče iz džepa košulje jedan list ružičaste hartije na kome je pisaćom mašinom, preko indigoa, bilo nešto ispisano. "Ovo nosim sa sobom da bih pokazivao ljudima koliko je dugačko njegovo zvanično ime", reče on pokazujući gornji deo teksta. "Vidite, počinje imenom njegovog pradede, ukupno je dugačko dva reda. Ali onaj deo koji je samo njegov glasi: Pontije Pilat."
    Ovo je zasmejalo majku. Ona poče da se kikoće, i reče: "E ovo je super. Nabavio si ubicu Hrista."
    "Eto, sad se pokazuje šta ne znaš", reče on, ne gledajući je. "Pontije Pilat bio je veliki čovek. U jednom teškom vremenu doneo je tešku odluku. Uradio je ono što je morao. Kao i svi veliki ljudi."
    "Misliš, kao oni koji uzmu pare namenjene za ženin auto pa kupe sebi irskog bika?"
    "Pa, da. Ako želiš tako da sagledaš to."
    Majka je potapšala mračni uzdignuti bedem svoje kose. "U tom slučaju", reče ona, "ti mu dođeš nešto kao Juda."
    Okrenula se i pošla pešice pristupnim putem, prema kući. šljunak je krckao i prštao pod njenim nogama. Gledao sam je sve dok nije zašla pod zadnji trem naše kuće. Onda sam opet usmerio pažnju na bika. Stajao je nedaleko od nas i muljao ustima i donjom vilicom levo-desno, levo-desno.
    "Kladim se da je deo toga što on sad preživa", reče otac, "stigao dovde direktno sa Balagharderrina."
    Položio je šaku, kupasto savijenu, na zadnju stranu moje glave, na potiljak.
    Obuzelo me je iznenadno, moćno osećanje odvratnosti.
    "Zaboga, oče", rekao sam, i jednim trzajem se udaljio od njega. "Prestani s tim! Pomogao sam ti da dobiješ bika koga si hteo. Zar ne možeš sad jednostavno da prestaneš?"
    "Ma šta ti je, dečko?"
    "Ti i to tvoje irsko sranje."
    "Nemoj ti meni ružne reči, Karl Igelhart."
    "Nisi ti Irac, tata", rekoh mu. "Pričaš i pričaš o tome, a nisi. A nisi ni Holanđanin. Ti si Nemac. Ja sam Nemac. Svi mi smo samo Nemci i ništa drugo."
    Namera mi je bila da ga šokiram, ali, nisam baš bio siguran kakva će njegova reakcija biti. Svakako nisam očekivao onu koja je usledila. Položio je obe šake sebi na glavu, na teme, ukrstio ih tamo; oglasio se sa dva prezriva, zla mala frktanja; i rekao: "Znam dobro da pojma nemaš o čemu kog vraga pričaš", ali, glasom kao da mu nije važno šta ja govorim ili kao da smatra da sam budala. Osetih kako mi krv gruva vrelo u venama sa zadnje strane vrata i na čelu, i sledećeg trenutka počeh, neočekivano i za mene samog, da vičem na njega.
    "Ti i tvoje pričancije o krvnim linijama i genealogiji. Ti si jedan lažov, jedan nemački kučkin sin..." i poželeo sam da ga zaspem svim prezrivim rečima koje sam ikad čuo, ali, nisam mogao, jer me je suviše jak plač obuzeo. Zario sam lice u prevoj sa unutrašnje strane lakta moje ruke.
    Kad sam se konačno smirio i podigao pogled, otac je hodao ka šumici hikori drveta iza pašnjaka, a usput prstima jedne ruke prevlačio po vrhovima greda ograde.

IV

    Sledećih nekoliko nedelja otac je sve vreme provodio na pašnjacima, sa Pilatom. Nismo ništa govorili o tome što sam mu rekao. Majka je opet počela da mi daje po pet dolara svakog petka uveče. Počela je sezona bejsbola. Nisam mnogo vremena provodio kod kuće. Ali, kad sam bio kod kuće, bacao sam pogled sa prozora na drugom spratu, kod odmorišta stepeništa, i svaki put sam video gromadnu masu roze boje, Pilata, kroz grančice topola kojima je naša kuća bila okružena. Otac je imao običaj da provuče konopac kroz Pilatovu alku na nosu, i da ga vodi do lizališta soli i do kravlje bare. Trljao ga je sredstvima za odbijanje insekata, da ne bi naše crne muve padale po njemu. Kad god je zapretila oluja, vozio ga je u ambar. Roj je, posle časova nastave u školi, dolazio kod nas, pa su on i moj otac sedeli na poklopcu motora kamioneta, gledali Pilata, i pravili planove za sledeći Stočni sajam.
    Ali te nedelje su prošle, a oni još nisu pripustili ostatak krda kod Pilata, u njegov pašnjak. Slabo je jeo, donekle je i izgubio na težini. Otac nije bio siguran da je Pilat spreman za druženje sa junicama. Raspravljao se sa Rojem: koju hranu davati Pilatu, kako ga naterati da živne. Jedne večeri ušli su u kuću da pijuckaju burbon, a ja sam ih slušao iz moje spavaće sobe.
    "Očigledno mu ne prija trava Kentakija", rekao je otac.
    "Pa onda što ne jede seno?" pitao je Roj.
    "Zato što nije navikao na to. U Irskoj je trava bogata. Stoka u Irskoj ne mora da jede seno."
    "Do vraga", reče Roj. "Nikad nisam video bika koji neće da jede seno." Pauza. "Kažeš li ti da trava u Kentakiju ne valja?"
    "Kažem da je trava u Kentakiju dobra za stoku Kentakija. Ali očigledno nije dovoljno dobra za čistokrvnog irskog simentalca."
    "E jebi ga", reče Roj. I krenuše u raspravu o travi. Mislim da su mogli tako do zore. Međutim, posle nekog vremena Roj je promenio temu. "Kažem ja tebi šta treba da se radi. Treba da ga stavimo sa junicama. Ima da živne istog trenutka."
    "Nije spreman."
    "Nego šta je nego spreman. Koga god bika staviš sa ženkama, on postane vreliji nego žar ispod roštilja."
    "Ja ipak ne bih zasad da ga izlažem toj vrsti pritiska".
    "Pa ne možemo ga ostaviti da samuje zauvek", insistirao je Roj. "Ne ako mislimo nešto i zaraditi od onih koji će dovoditi junice na parenje ovde kod njega. A za to je potrebno da se prvo vidi kako izgledaju naša telad. A mora i da se navikne na prisustvo druge stoke, ako ćemo ga pokazivati."
    "Treba mu vremena", reče otac. "Kažem ti da mu nedostaje Irska."
    "E jebi ga", reče opet Roj.
    Neko vreme su ćutali.
    Opet je progovorio Roj. "Pitaćemo veterinara. Ako on podrži tvoje mišljenje, kunem se da više ni reč neću reći. Ali ako podrži moje mišljenje, uvešćemo celo krdo kod njega. šta kažeš?"
    Otac se još neko vreme protivio, tvrdeći da veterinari u Kentakiju možda nisu kvalifikovani da izriču mišljenja o uvoznim bikovima. Ali, na kraju je morao priznati da su Rojevi argumenti ubedljivi. I kad sam se sledećeg dana vratio sa treninka košarke, sva ostala stoka bila je sa Pilatom, u istoj livadi. Sa zadnjeg trema gledao sam kako njegovo masivno telo kaska ukrug, trlja se o krave, i daje utisak prilične svežine i živosti.
    Iznenadio sam se videći oca u kuhinji, Stajao je naslonjen na pećnicu. Kad sam ušao, njegova donja vilica se trgla, naglo je podigao glavu, učinio dva-tri brza koraka, zaustavio se. "Hej." Nismo bili zajedno još od one večeri kad sam ga onako izgrdio, dole, kod pašnjaka.
    "Oćeš ledeni čaj?" reče on, posežući ka plavom bokalu. "Upravo sam ga počeo spremati."
    "Ne gospodine."
    "Pilat je sa ostalom stokom. Video si?"
    "Jesam."
    "Siguran si da nećeš malo ledenog čaja?"
    "Ne gospodine", rekoh. Prišao sam frižideru, i dok sam zavirivao unutra, pitao sam oca: "Zašto nisi dole na livadama?"
Sipao je vodu u jedan tiganj. "Zato što spremam ovaj ledeni čaj", reče on. A ja sam dograbio jedan poslužavnik sa narezanom šunkom i seo za sto. Otac je namotavao oko prsta konac od kesice sa čajem.
    "Želeo sam", reče on posle dužeg vremena, leđima okrenut meni, "da ostavim Pilata neko vreme na miru. Da ima neku svoju privatnost."
    Nekoliko puta je vrhovima prstiju dodirnuo poklopac jedne činije. "Kakav je ukus te šunke?"
    "Dobar", rekoh ja. Uvrnuo sam jednu krišku u "trubicu" i pružio mu. "Hoćeš i ti?"
    "Hvala", reče on. "Mislim da hoću."

V

    Sledećeg jutra spavao sam kad sam začuo da me neko zove po imenu, a onda sam video sive trake dnevne svetlosti između zavesa na prozorima. Jedan glas sa vrata reče: "Karl!" Bio je to moj otac. "Jesi budan?"
    "Aha", rekoh, pridižući se u sedeći položaj u krevetu. On je upalio sobnu lampu. Na sebi je imao farmersku jaknu sa toplom postavom a na rukama žute radne rukavice. Uglovi njegovih očiju bili su bledi. "Potrebna mi je tvoja pomoć, obuci se", reče on.
"šta nije u redu?" pitao sam.
    "Brzo dođi na pašnjak." Posle toga čuo sam topot njegovih čizama niz stepenište.
    Ne pamtim mnogo o trenucima koji su protekli od tada pa do mog silaska. Dok sam silazio, video sam da na odmorištu stepeništa stoji moja majka. Njena šaka je, lepršajući oko vratnog dela njenog kupatilskog ogrtača, izgledala plavičasta. ^uo sam njene reči "Rekao mi je da zovem veterinara" a onda sam već bio van. Noć je bila žestoko mrazna, pa se šljunak, stegnut hladnoćom, nije mnogo čuo. Na telefonskoj banderi sedeo je soko. Nisam trčao. Iza ograde videh glavu moga oca, bez kape. Netremice sam gledao u njega takvog, gologlavog, sve dok se nisam našao uz njega. A onda sam bio sposoban da vidim samo jedno, nepomičnu masu Pilata pred našim nogama. Na mrazu je njegovo telo dobilo braon boju. Zlatna alka bila je premrežena kristalićima leda.
    Pružio sam ruku, prislonio šaku sa raširenim prstima na sredinu njegovih leđa. Nisam je odatle pomerao. Pilatovi mišići bili su hladni i solidni kao gomila iskopane zemlje u sred zime. ^uo sam kako otac govori: "Našao sam ga mrtvog. Tek tako, mrtvog, eto baš tu." Posle nekog vremena: "Ajde da oteraš ostatak krda na zadnji pašnjak."
    To sam i učinio. Ne znam koliko mi je vremena trebalo za taj posao. Kad sam završio, kod Pilata su bili i Roj, i veterinar. Veterinar je nešto govorio o goveđem encefalitisu od koga je pre nekoliko meseci uginuo onaj bik herford sorte. Ali, napominjao je da ne može biti siguran; kod tih evropskih sorti, to nije lako ustanoviti. Mogla bi se izvršiti autopsija. Na kraju veterinar reče da će poslati kamion po telo; pa se pozdravi i ode. Sledeće što sam jasnio uočio bile su crvene fleke na Rojevom čelu dok je skidao sa glave kapu "Internacionalnog žeteoca" i udarao njome ponovo i ponovo po najvišoj horizontalnoj gredi ograde.
    "Prokleti irski bik", prodernja se on na mog oca. "Jebote. Prokleto mnogo je koštao. Znao sam da ne treba da ga uzmemo."
    "Želeo si ga isto kolko i ja", reče mu otac. "A ja ti govorim, govorim, da je prerano stavljati ga sa junicama."
    "Nešto nije bilo u redu s njim", reče Roj. "Nešto vrlo ozbiljno je s tim bikom bilo kako ne treba."
    "Prestani, Roj. Juče si rekao da je u odličnom stanju."
    "To sam ja samo tebi tako govorio da bih bacio pozitivno svetlo na stvari. Kažem ti da je nešto bilo baš kako ne valja, sa tim bikom. Pokušao je sa samo dve junice."
    "Ma, jebote", reče otac, i otfrknu isto onako kao one noći kad sam se ja izvikao na njega. Srce mi podskoči jako u grudima, tresnu, kad on reče Roju: "Ti u životu nisi pokušao ni sa polovinom od tog broja žena."
    Crvene mrlje na Rojevom čelu sad su se proširile naniže, na njegov nos i obraze, i on poče da trepće učestano i brzo. Udisao je kratko, površno, očigledno se očajnički trudeći da zadrži smirenost; nekoliko puta pokuša da progovori normalnim glasom, ali to mu ne uspe; najzad kriknu: "Taj tvoj bik je prokleti peder."
    "Šta, šta?"
    "Kažem, pederčina! Dok si ti bio u kući, on je opasivao samo mužjake. Popeo se na jednog, pa odmah na drugog, i tako redom. Nisam mogo da ga zaustavim."
    Otac se zateturao, oslonio se leđima na ogradu. Obema šakama stiskao je svoju glavu, slepoočnice. Tako jako je pritiskao lobanju da su mu prsti pobeleli. Usne i nozdrve bile su mu jako zategnute od besa. A onda glasom tako tihim da ja od njega teško da sam ikad čuo tiši, reče Roju:
    "Prokleti peder si ti. Jesi čuo? Pederčino. Sa koliko momaka si ti bio, a? Sa mnogo više nego on."
    Presamitio sam se od bola u stomaku, čučnuo sam na sleđeno polje. Digao sam pogled, video da je Roj oborio nos, da u tom hladnom vazduhu gleda dole. Kapa mu je bila sva zgužvana, u pesnici. Otrčao je do kapije pašnjaka; drmusao je kukasti zatvarač kapije sve dok se nije otvorio. Uskočio je u svoj kamiončić, i odjurio niz drum.
    Moj otac je stajao naslonjen na jedan od stubova ograde, zguren kao grbavac. Dugo smo zurili jedan u drugoga preko nevelikog rastojanja, preko hladne plave trave. Oči su mu bile mokre a obrazi izbrazdani dugačkim bledim tragovima. Obojica smo znali, tako da nije bilo ni potrebno da to kažemo, da je učinio nešto sramotno. U grlu mi je gorelo. Želeo sam da otrčim u kuću.
    Umesto toga, nađoh se kraj njega. Držao sam ga za zglavak jedne šake i govorio mu: "^uo sam da stari, stari ljudi kažu: 'Sve što je lepo, odlazi u daljinu, kao voda'."
    Nije reagovao. Pitao sam se da li me je čuo, i nameravao sam da to kažem ponovo, kad mi on reče: "To lepo zvuči. Sam si smislio?"
    "Ne, gospodine", rekoh. "To je Jejts."
    "Od kad ti voliš Jejtsa?"
    "Odavno, rekao bih." Skrenuo sam pogled. "Reko si da bi svi Irci trebalo da vole Jejtsa."
    Otac prođe nadlanicom jedne ruke ispod svojih očiju. Brzo ustade, pročisti grlo, i pljunu na sjaktavi pašnjak.
    "Taj bik je bio suviše fina životinja za ovu jadnu zemlju."
    Pljunuo sam i ja, isto tako. "E, zaista je bio."
    Otac pruži ruku, dohvati me za lakat, i privuče me malo bliže sebi. "Znaš ti zašto je Pilat uginuo, Karl?" upita on. "Ja ću ti reći zašto. Bio je nesrećan ovde u Kentakiju."
    "Misliš?"
    "Mislim", reče on i zaklima glavom. "Taj bik je umro od ljubavi prema Irskoj."
    "Moglo bi biti da si u pravu."
    Do kuće smo otpešačili ćutke.
    Sad se već sasvim razdanilo. šljunak je bio vlažan i rastresit. Kad smo bili na domaku zadnjeg trema, otac reče: "Znaš o čemu ja razmišljam, Karl? Razmišljam da kupim tvojoj mami jedan kadilak."
    "Kako ćeš naći pare?"
    "Imam ja kredit", reče on. "A mogao bih, valjda, i da prodam deo krda." Vrhom čizme on šutnu površinu prilaznog puta, i napravi na tom mestu omanju rupu.
    Dok je otvarao zadnja vrata, i to prvo ona sa mrežom protiv insekata, upitao me je: "Misliš da bi mama htela plavi auto?"
    "Mislim da je tako."
    "E pa onda bi trebalo da joj kupim crveni. šta kažeš? Da je ne razmazimo mi suviše, a?"
    Rekoh da se slažem.

S engleskog preveo Dr. Aleksandar B. Nedeljković
Copyright 1999, Julie Rold
Serbian translation Copyright 1999, Biblioteka ALEXANDRIA