MANUSKRIPT

Nežno ju je oslovio: "Eh, mama-Dunja", a ona se, bojažljivo, ozarila. Skoro je šest meseci kako nije videla sina: neće uspeti da odmah odmori ruke od snažnog-srdačnog grljenja. Kroz zglobova bol, izustila je da Stevanov otac, Dragoslav, šeta - požurio je taj da iskoristi opustelost druma. Džadu je, opet, ispraznio patuljak Ante Giljen, onaj pegavi, vlasnik Doma za izvorno lečenje u Oliverovićima, po zbiračima lekovite trave razaslavši glas da je snop svetlosti što su sinoć pustili Marsovci, da zaprete Zemlji, pao na leglo kornjača u obližnjem selu Bare.

"A Dragoslav, kadikad crta neki ribnjak, a inače: dokon je, dokon", požalila se Dunja na svog čoveka. "Za ovih devetnaest godina: taj nije ni radnog dana sastavio", preterivala je.

Sem što je džemper na poprsju imao rupu opkoljenu kafenom mrljom, poklon-uniforma, koju je Stevan dobio od novih sadrugova, bila je po meri. Obukao se i bacio pak-papir, zapravo ispražnjenu kartonsku loptu, u četvorouglastu furunu. Izvadio je revolver iz pliće ladice nahtkasne. Probe radi, gurnuo ga je uz trbuh, pritegao kaiš i pogladio rebra džempera: nije mogao da se opazi ni nabor. Ponovo je posegao za ladicom - napipavao pribor za kafu. Zatim je zapalio i gurnuo luč među cepanice, samleo šaku mrkih zrna. Voda u limenom kafeniku je huknula ko zver. Poradovao se napitku i prvom dimu duvana, a još više - majci i izdvojenoj polici s knjigama. Podatke je na kartončiće zalepljene pri vrhu knjiga ispisao njegov otac, koji ih je i kupio, i presvukao korice sivom kožom. Na polici kod Stevanovog uzglavlja, azbučnim redom su bile posložena dela s latiničnim napisima:

Mihail Mihail Petrovič Arcibašev, Sanjin (preveo D.P. Đorđević), Radivoje St. Radulović, Beograd, 1909; Gustav le Bon, Psihologija gomile (Ž. Živanović), Prosveta, Beograd, 1896; Volter, Kandid ili Optimizam (V.J. Jovanović), Savić i komp, Beograd, 1903; Pripovetke Radoja S. Domanovića SKZ, Beograd, 1905; Fransoa Larošfuko, Maksime (Dr M. Uskoković), Knjiž. S. B. Cvijanović, Beograd, 1914; Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra. Knjiga za svakog, i ni za kog, I&II (M. Ćurčin), Knjižarnica S. B. Cvijanović, Beograd, 1912; Sokratova apologija od Platona (D. J. Aleksijević), Štamparija N. Stefanović i družine. Pr. grčkih i rimskih klasika, 15. Beograd, 1873; Djela Platonova. Knj. druga: Protagora (Sofist) (K. Rac), Matica Hrvatska, Zagreb, 1915; Janko Polić-Kamov, Ištipana hartija, Samizdat, Zagreb, 1907; Srce izdajica od Idgara Pua št. Napredna stranka, 1886; Teodil Ribo, Bolesti volje (V. S. Velić), Knjižarn. S. B. Cvijanović, Beograd, 1912; Migel Servantes, Don kihot (Đ. Popović-Daničar), Kolarčeva zadužbina, Beograd, 1895-6; Moj život (priča jednog palančanina). Od A. P. Čehova. (Ž. Jakovljević), Knjižarnica i štamparija Đorđevića i Gilića, Jagodina, 1904; Nikolas Rok Sebastijen Šanfor, Maksime i misli (J. V. Ćorović), Knjižarn. S. B. Cvijanović, Beograd, 1914; Artur Šopenhauer, Pareneze i maksime (d-r S. Predić), I. Đ. Đurđević, Sarajevo, 1914; A. Šopenhauer, Metafizika polne ljubavi (M. Vujaklija), Knjižarnica S. B. Cvijanović, Beograd, 1913;

Početkom velikog svetskog rata Stevan je iščitao dobar deo kućne biblioteke - od klasika do naslova obaveznih u polugimnaziji, poput mudrolija Janka Veselinovića i Ljubiše, Stefana, Mitrovog. Ovaj diplomac polugimnazije u to doba nije imao drugog posla, osim da štiti ženski deo porodice: otac je bio u logoru. Kada je Dragoslav, zbog upale pluća i vlastite bezopasnosti, otuda pušten, Stevan mu je vratio majku na staranje i našao sebi zabavu.

Ostatak knjiga slistio je zimus, u Beogradu, čekajući da proradi univerzitet i napajajući se svetlom (ko je u Nikšićkoj Župi hteo da uvede struju, zavisio je od drugih seljana, i cela je ta oblast bila u mraku). U novim cipelama s gumi-petom i pantalonama što se ne peglaju, kružio je fijakerom od bombama okrnjenog Kalemegdana do Zlatnog lava, gde je pio Vajfert i razvezivao jezik. U hotelu Srpski kralj je igrao bilijar, jednom prilikom i s plećatim, ali urednim gostom Zlatnog lava, čije nadlanice su bile nabrekle poput panjeva. Martin Milin - tako se zvao njegov vršnjak, vežbač u "Sokolu" - tražio je uzbuđenja: preselili su se na Obilićev venac, u kafanu Žal za mladost. Tu su merkali sredovečne dame i čavrljali o njihovoj duši i vešu: Martin je bio stidljivo naklonjen ženskom vešu, kakav mlade devojke nerado nose. Sledećih noći, visoki dvadesetogodišnjaci u jednoobraznim braon sakoima, raspravljali su da li biće treba da teži za jednim ili za više parnjaka, i priliči li tome izbor između samo jednog i mnoštva načina mišljenja. Kako su, u isto vreme, kafana i rasprava dočekali fajront, Martin je ponudio da nastave u domu njegovog oca u Ulici Kraljice Natalije, gde Stevan može prenoćiti: ionako, njegov otac, oficir Gordan Milin, ne protivi se da ga upozna.

"Srećem samo ljude koji se ne štede. Opet, plašljiv čovek mora da opstane! Hoću da opažam i jednosmerno delam samo kad moram. U to ne ubrajam i vezanost za jedno biće. Neumoljivo opredeljen čovek obraća pažnju na svaki znak, od svega taj pravi obred! Ne znam puno o tome, ali ti znaš: i hrišćanstvo zastupa jednosmernost samo u najvažnijim pitanjima, i ono je mešavina ideja...", Stevan se nije libio krupnih reči.

"Bibliju čine kruti Stari zavet i meki, Novi", pojasnio je. "Razdvojiš li ih, dobijaš predložak za dve sekte. Ne mnogo više!"

"Homo dupleks, a? Halter mu... Ne huli", šireći retke obrve, ogorčeno ga je zamolio Martin.

Ujutro, s Martinovom majušnom sestrom Marijom Milin, iz salona u hodnik stupio je dašak teškog vazduha. Zatečen bistrim devojačkim pogledom, Stevan je saznao da Martin upravo pomaže ocu u obavezi spram nekih novina. Stevan se umio i, u salonu, sa otresitim devojčurkom oka boje kafe podelio želju za "Raznosačicom hleba": taj film je toliko smešan da je njenoj drugarici iz Više ženske iscepao trbušni mišić. Iste večeri u bioskopu Opera u Makedonskoj, na kraju filma, ustajući, okrznuo je Marijinu krinolinu sa čipkom i kratko zadržao dlan na gumiranoj naramenici njenog dopadljivog uličnog kostima. Kada se svetlo bioskopa razleglo, nije mu prijao grohot publikuma, iznuđen zabavnim, završnim kadrovima. Na Slaviji, sa Marijom se ukrcao u pomodni: krcati tramvaj broj dva. U tramvaju je otkrio zašto ljudi rado putuju automobilom. Po gužvi i rasveti, videlo se je Beograd narastao. Još je planirano da se ovaj velegrad od sto i više tisuća žitelja za samo pola veka udesetostruči, uz pomoć ljudi koji sa svojim običajima moraju odnekud da dođu.

Glava (i brada) familije Milin, oficir Gordan, pozvaće Martinovog drugara i prvog Marijinog mladića na ćaskanje, zakusku i piće. Raspitujući se za imovinsko i obrazovno stanje Dragoslava Kostića, Milini su se čudili što Stevan, radije nego jestivo, sa svečarskom pažnjom večera dvostruki masni dim iz šoljice i pepeljare. Smoren vlastitim izlaganjem o kolebanju karijere, gazda se dublje zavalio u salonsku klub-garnituru. Još je smogao snage da se požali na vest o kaznenoj prekomandi iz Beograda za Nikšić, gde ih je već čekala kuća, upražnjena smrću jednog oficira. Martin je ustvrdio da im selidba ne mora upropastiti živote i ocu obećao pomoć. Jedino njegova majka se veselila selidbi: ta, poticala je iz Nikšića.

Vreva je razvodnjavala nadmenost ćukovog huka. Osluškujući i slabe zvižduke u plućima, Stevan je gušio sećanje na Zrna. I na njegovu sestru, koja se, naknadno, pokazala kao vinovnik opasnosti po Stevana. Elem, onomad po očevom povratku iz logora, dokon i potišten cerenjem austrijskih vojnika što su nadgledali kuće svih prevremeno otpuštenih logoraša, on se iz Morakova uputio u Zagrad, selo u kom nije bilo bivših logujućih. Namerio je da pričuva ženski deo porodice Milas - pre svega, dražesnu Martu, sestru Zrna Milasa, svog znanca iz polugimnazije i očevog sapatnika iz logora u Boldogasonu, čiji otac takođe beše logoraš. Omamljen i zgađen količinom prirode, zaista je čuvao nepismenu Martu, no tako dosledno da se obavezao na vernost: vratiši se iz logora, Zrno je od svoje želje, spram njihovog poznanstva, načinio zapoved. O nju se Stevan, eto, oglušio, upoznavši Mariju. Osim nje, jedinu utehu tih dana je čuo u dugim najavama da će bombardovani univerzitet vaskrsnuti. Pisao je ocu o spremnosti da na to čeka i celu godinu. Želeo je da lovi odlomke viđenja povlaštenih prosvetitelja, makar u tome oslepeo. Otac ga je hladno podržavao i izdašno slao pare - spram njegove ušteđevine iz Jute, bio je to zanemarljiv rashod. Majčino uplašeno protivljenje malo ko je čuo.

Stevan je kašljao i čituckao u čamovim patosom obloženoj, ali prevrućoj i, ipak, rđavo osvetljenoj sobi u Dubrovačkoj ulici. Razvijao je odnos sa novom devojkom; malo telo ove slatke cucike, imalo je sve što treba. Lice joj se oprljilo gradskim rumenilom, ali nije joj trebao tretman u Zavodu za ulepšavanje lica, grudi, kože i ruku. Čak, ona poče da podseća na grčki kip pravilnog hoda, presvučen mesom. Njih dvoje i Martin - novi trojac - u domu Milina su proslavili Božić i Aranđelov dan. Možda su pomislili da im je, osim zabave, zajednički i predak. Možda i ne. Kod "Srpskog kralja" dočekali su Novu 1919. godinu; srpsku i onu svetsku. Radujući se pravoslavnom novom letu, Martin je proširio hrišćanske poduke: uz veru u Boga, pomenuo je i Kralja i otadžbinu, ali i najnovije sukobe u Stevanovom zavičaju. U tom povodu, Stevan se setio jedinog sukoba koji je iskusio - pobune iz leta devetsto šesnaestog, kada je, od komšija na dar, hteo-ne hteo, dobio broniran nagan, i kad je Zrno ranio jednog Austro-Mađara i tako zaslužio čast tamnovanja u Boldogasonu, iako nije bio punih leta. Pa, s Martom se Stevan i zbližio prepričavajući joj ove zgode: sećanja na bratovljevu odvažnost radovala su i tištala mladu i sićušnu crnku ispravnog stasa. Stevan ju je tešio opreznim dodirima, ili bi time - kad bi se ganula, duboko: do suza - samo raspirio njenu neutešnost. Njen plač nije bio isceljiv rečima i dodirima od juče: Stevan je danima dopunjavao i pojačavao obred utehe, što se okončalo tako što je iz sebe i iz nje isterao po mlazić, manje ili više neugodnog mirisa.

"Kod vas je pobedio beli listić. Glasači gubitničkog, zelenog, se bune. Te ugušene pobune tek treba gušiti", prenuo ga je Martin i dopio pintu piva.

Neki dan zatim, prenuće ga i župski mulat Toni Jaridić, koji se iz raspuštenog logora u Boldogasonu preselio na Dorćol. Taj preprodavac je mlađem zemljaku preneo da je Zrno, saznavši da je Stevan neveran svojoj zaručnici, Marti, ulio gnev u borbu protiv pobunjenih pristalica svrgnutog kralja Nikole.

Zavičajne priče više nisu Stevanu zvučale strano. Kopkalo ga što je izneverio Zrnova, ali i Martinova očekivanja. Odlučio je da ih poveri, bar Mariji. Potom, na njenom baldahinu mirisne navlake, okrenuo se prema zidu, brižan, ali i rasterećen: Martin je upravo tešio oca oko selidbe, u kafani Žal za mladost. Stevana je tištalo Marijino disanje, čudno snažno za tako majušan nos. Teško je utišati žudnju za bešumljem: težak je bio jastuk kojim je on na kraju prekrio glavu.

Marija ga je probudila, pokazala mu sveže pristigli telegram:

GORDANE TVOJ BUDUCI ZET JE NESTO DRUGO STOP FUKARA STOP ON JE VEC ZARUCEN STOP DA DODJEMO I POMOGNEMO? KO CE KOME AKO NE MI TEBI STOP

TVOJI VERNI SURACI