Predrag SIMIĆ
KRATKA ISTORIJA NOELA MALKOLMA

Sredinom decembra 1995. godine, nekoliko dana pošto je u Parizu potpisan mirovni sporazum za Bosnu, Savezno ministarstvo za inostrane poslove obavestilo me je da u Beograd dolaze dve američke studijske grupe, prva iz Saveta za spoljne poslove (Council on Foreign Relations) a druga iz Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace), uz molbu da za njih organizujem sastanke u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Dolazak stručnjaka iz vodećih američkih “trustova mozgova” bio je pouzdan signal da administracija priprema politiku prema post-dejtonskom Balkanu ali i da još uvek nema konačne stavove. Iz iskustva mi je bilo poznato da kada se Sjedinjene Države (kao, uostalom, i druge velike zemlje) suoče s krupnim međunarodnim problemom one najpre angažuju svoje institute za međunarodne odnose koji organizuju studijske posete, konferencije i “okrugle stolove” o ovom problemu. Posle dva-tri meseca, stručnjaci se povlače iz javnosti i podnose izveštaje i predloge o kojima se narednih meseci raspravlja u Savetu za nacionalnu bezbednost, Stejt departmanu, Pentagonu, Centralnoj obaveštajnoj službi ali i privatnim “trustovima mozgova” koji pokažu interes za taj problem. Posle iscrpne analize i na osnovu nacionalnih interesa administracija utvrđuje političke stavove koje u javnost je najčešće iznosi diplomata ili političar srednjeg ranga i, ako ih politički krugovi (naročito Kongres) i javnost prihvate, oni postaju zvanična politika Sjedinjenih Država koja se kasnije teško menja.
   Pošto se utvrdi stav prema određenom međunarodnom problemu, istraživači se kasnije javljaju uglavnom u funkciji “javne diplomatije”, kao tumači i, ređe, kao izvršioci politike administracije. Na primer, tokom rata u Bosni i Hercegovini i, naročito, na Kosovu i Metohiji mnogi novinari i istoričari utrkivali su se u pisanju “instant-istorija” čija je glavna svrha bila da pruže stručnu ili pseudostručnu podlogu politici koju su zapadne zemlje vodile na Balkanu. Na stavove američke administracije može se uticati samo u prvoj i, donekle, u drugoj fazi ali je tada pored klasične diplomatije često potrebno i lobiranje posredstvom moćnih i skupih agencija za public relations (poput Ruder Finn Inc.) koje su bile veoma aktivne tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i, delimično, na Kosovu i Metohiji. Imajući to u vidu, zamolio sam desetak iskusnih kolega da prilikom susreta Amerikancima iznesu svoja mišljenja o savremenim političkim, ekonomskim i drugim problemima jugoslovenskog prostora ali i svoje viđenje buduće američke politike prema njemu. Američke stručnjake, među kojima su bila poznata imena poput Stivena Larabija, Dejvida Filipsa, Stivena Berga, Barneta Rubina i drugih, interesovalo je, međutim, jedino Kosovo i Metohija u kome su videli glavni problem i glavni američki interes na postdejtonskom Balkanu. U izveštaju objavljenom kasnije u knjizi “Ka sveobuhvatnom miru u Jugoistočnoj Evropi” članovi ove grupe će zabeležiti da su se tokom boravka u Jugoslaviji suočili s “beskompromisnim stavovima zvaničnog Beograda” i “iznijansiranim i pragmatičnim stavovima” koje su čuli tokom tročasovnog razgovora u IMPP i prilikom susreta sa Dragoljubom Mićunovićem i Vukom Draškovićem.
   Pažnju Amerikanaca privukla je ideja o južnotirolskom modelu autonomije kao mogućem modelu rešavanja ne samo problema Kosova i Metohije nego i posleratne Jugoslavije koja će biti okosnica mojih stavova u svim kasnijim susretima i razgovorima ove vrste. Glavni zaključak i preporuka studijske grupe glasio je da se u slučaju Kosova i Metohije mora primeniti čitav paket helsinških normi na način kako su one evoluirale posle 1989. godine i, praktično, da politika međunarodne zajednice mora imati tri glavna cilja: prvo, mere za jačanje poverenja; drugo, dijalog i pregovore i, treće, pronalaženje privremenog i prelaznog rešenja kosovskog problema. “Privremeno i prelazno rešenje” za Kosovo i Metohiju imalo je tri glavne tačke: povratak u normalno stanje svih javnih institucija na Kosovu, uključujući škole i Univerzitet u Prištini, učešće albanskog stanovništva na izborima u SRJ i sprovođenje tih izbora u skladu s načelima Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi. Stav Amerikanaca je bio da se moraju bez odlaganja iskoristiti povoljne okolnosti posle Dejtonskog sporazuma i na osnovama načela OEBS-a, koja uvažavaju suverenitet država, pronaći privremeno rešenje za kosovski problem. U celini uzev, preporuke studijske grupe Saveta za spoljnu politiku bile su prihvatljive (naročito ako se ima u vidu kasniji razvoj događaja) i otvarale su mogućnost za političku inicijativu Beograda koja ne bi bila suprotna interesima SAD i Evropske unije. Konstruktivan pristup ovog dokumenta kosovskom problemu mogao bi se protumačiti i time što su se među njegovim autorima nalazili iskusni poznavaoci Jugoslavije poput Stivena Berga. On će kasnije primetiti da su autori bili svesni u kom pravcu idu događaji, ali da su izveštaju dali pozitivan naglasak u nastojanju da pridobiju američke političare za političko rešenje krize. Zvanična jugoslovenska politika, međutim, propustila je ovu priliku uzaludno pokušavajući da spreči internacionalizaciju kosovske krize čime je, svesno ili nesvesno, prepustila inicijativu radikalizovanim kosovskim Albancima. Štaviše, stavovi koje sam izneo prilikom ovog susreta biće kasnije povod optužbama nekih domaćih “geopolitičara” da sam ohrabrio “konspirativne namere zapadnih centara moći” protiv Srbije i Jugoslavije!
   Već susret sa Komisijom za Balkan Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir nagoveštavao u kom pravcu će američka politika krenuti u naredne tri godine. Na to je upućivala osnovna ideja ovog projekta koji je počeo 1993. godine reprint izdanjem izveštaja Karnegijeve komisije za Balkan iz 1912. godine pod naslovom “Drugi balkanski ratovi” za koji je predgovor napisao čuveni Xorx Kenan. Objavljena tokom rata u Bosni, ova knjiga sugerirala je zaključak da okrutnost balkanskih ratova nije nova pojava i da na nasilje Zapad može odgovoriti jedino nasiljem, pripremajući zapadno javno mnjenje i političke krugove za sve izvesniju vojnu intervenciju NATOa protiv bosanskih Srba. Drugi implicitni zaključak glasio je da je i tada, kao i danas, američko vođstvo bilo nezamenljivo u rešavanju balkanskih kriza na šta je upućivao stav predsednika prve Karnegijeve komisije, barona D’Esturnel de Konstana da užas balkanskih sukoba neće prestati sve dok ga Evropa bude ignorisala. “Amerikanci žele da pomognu da se ovakvo stanje promeni. Treba im zahvaliti i odati priznanje zbog tog plemenitog nastojanja”, zaključio je de Konstan. Iza čitavog projekta stajao je tadašnji predsednik Karnegijeve zadužbine i uticajni član establišmenta Demokratske stranke, Morton Abramovic, koji će kasnije postati glavni protagonista doktrine “humanitarne intervencije” i jedan od vodećih albanskih lobista u Vašingtonu (na poziv Vetona Suroia, učestvovao je i na konferenciji u Rambujeu kao savetnik albanske delegacije). Veliki uticaj Mortona Abramovica na vladajuće krugove u Vašingtonu mogao bi se objasniti time što je pre dolaska na položaj predsednika Karnegijeve zadužbine bio američki ambasador u Turskoj i pomoćnik državnog sekretara za obaveštajni i istraživački rad u Reganovoj administraciji. Sredinom devedesetih godina bio je član tima Saveta za spoljnu politiku iz Njujorka koji je predložio Klintonovoj administraciji da smanji ograničenja na delovanje Centralne obaveštajne agencije u inostranstvu.
   O Abramovicevom odnosu prema Srbima govori sledeća epizoda. Kada sam prilikom našeg prvog susreta u Beogradu u jesen 1995. godine pokušao da mu izložim moje viđenje uzroka srpsko-hrvatskog sukoba nervozno me je prekinuo: “Nema potrebe da mi bilo šta objašnjavate, sve mi je to već objasnio Gojko Šušak!” Odgovorio sam da, ukoliko mišljenje tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane i vodećeg “jastreba” u vrhu Hrvatske demokratske zajednice, smatra objektivnim nema potrebe dalje da trošimo vreme posle čega se povukao ali svoj odbojni stav prema Srbima nije napustio. Prilikom ovog susreta rekao mi je i da namerava da, prema uzoru na komisiju iz 1912, formira novu Karnegijevu komisiju za Balkan sastavljenu od uglednih međunarodnih ličnosti i da u tom cilju prikuplja fond od oko milion dolara. Abramovic će kasnije biti jedan od osnivača Saveta za balkansku akciju (Balkan Action Council) i Saveta za evropsku akciju (European Action Council) koji će odigrati određenu ulogu u američkoj politici prema Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji, Srbiji i Jugoslaviji posle 1996. godine. Nešto kasnije će sa senatorom Mičelom osnovati i Međunarodnu kriznu grupu (International Crisis Group) koja će imati velikog, ako ne i presudnog uticaja na američku politiku tokom krize i rata na Kosovu i Metohiji. Svakako, Morton Abramovic nije bio jedini koji je u američkim vladajućim krugovima imao odbojan stav prema vlasti u Srbiji i Srbima ali je njegov lični angažman na strani Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca karakterističan za savremene tokove u administraciji u kojima više nije bilo razumevanja za pripadnike starog “Jugo-lobija” u SAD. Od mnogih uglednih poznavalaca Jugoslavije moglo se čuti da više nisu dobrodošli na brifinzima i savetovanjima u Vašingtonu, da ih mediji retko pitaju za mišljenje, da često moraju da traže novi posao. Njihova mesta zauzeli su “neki novi klinci” koji su nedostatak znanja o Jugoslaviji i Balkanu nadomeštali privrženošću “novom atlantizmu” kome je svojeglava politika Beograda išla na ruku i pružala priliku za sređivanje računa ne samo sa evropskim partnerima nego i sa Rusijom, Kinom i nekim drugim važnijim rivalima.
   Članovi Karnegijeve komisije za Balkan koja je došla u Beograd januara 1996. godine bili su Leo Tindemans, Lojd Katler, Bronislav Geremek, Xon Roper, Teo Zomer, Simon Vejl i Dejvid Anderson. Imajući u vidu njihov autoritet zamolio sam nekoliko starijih kolega, uključujući Milana Šahovića i Ljubivoja Aćimovića, da prisustvuju radnoj večeri sa članovima komisije. Na iznenađenje jugoslovenskih gostiju, članovi komisije nisu pokazali naročiti interes za razgovor o problemima savremenog Balkana i veče se svelo na ćaskanje o evropskoj politici, odnosima Sjedinjenih Država i Evrope i sličnim temama. Naše iznenađenje je utoliko bilo veće kada smo u izveštaju komisije, objavljenom kasnije u knjizi pod naslovom “Nedovršeni mir”, na dugoj listi balkanskih stručnjaka i političara koje je komisija konsultovala videli i svoja imena. Kasnije su mi Tanos Veremis i Teodoros Kolumbis, rukovodioci ELIAMEP-a potvrdili da su i njihova iskustva sa Karnegijevom komisijom bila slična. Uprkos tome, knjiga “Nedovršeni mir” doživela je više izdanja na engleskom i jezicima nekoliko balkanskih zemalja (uključujući srpski) i postala jedan od glavnih oslonaca politike buduće zapadne politike prema Balkanu. U kasnijim razgovorima sa članovima Komisije imao sam prilike da čujem da je izveštaj u glavnim crtama bio već napisan pre dolaska na Balkan i da su autori većeg dela teksta bili njeni stručni saradnici Komisije Žak Rupnik, Dejna Alin, Xejms Braun i Mark Tompson. Za starijege kolege iz IMPP-a, naviknute da se jugoslovenski stavovi uvažavaju i ozbiljno razmatraju u međunarodnim krugovima, ovo iskustvo je bilo neočekivano ali je i upozoravalo da Zapad na Balkanu sve manje traži partnere a sve više bespogovorne sledbenike. Vremenom će paternalizam i evropocentrizam postati sve češći pratilac politike Zapada prema Jugoslaviji i Balkanu čemu će biti posvećene izvrsne knjige Marije Todorove i Vesne Golsvorti. Da bi za svega deset godina stigla od početne ideje da “demokratije ne ratuju” do “humanitarnog intervencionizma” savremena anglosaksonska spoljnopolitička doktrina revidirala je ne samo načela savremenih međunarodnih odnosa i međunarodnog prava nego i svoje viđenje istorije balkanskih zemalja.
   U prvoj polovini dvadesetog veka američki pogledi i američka politika prema Istočnoj Evropi, Balkanu i novostvorenoj državi - Jugoslaviji - bili su pod snažnim uticajem serije izuzetnih putopisaca i hroničara kakvi su bili Xon Rid, Leo Sulcberger i, naročito, Rebeka Vest. Kada je, 1941. godine, prvi put objavljena knjiga “Sivi soko i belo jagnje” Rebeke Vest književni kritičar “NJujork Tajmsa” označio je kao “apoteozu ovog književnog pravca” upoređujući je sa “Sedam stubova mudrosti” T. E. Lorensa. “Usko definisana, knjiga je zapis o šest nedelja putovanja kroz Jugoslaviju. Šira definicija ’Sivog sokola i crnog jagnjeta’ je, slično Jugoslaviji, svet za sebe: enciklopedija zemlje sadržana u dva toma i pola miliona reči; dinastička saga Habzburga i Karađorđevića; akademska teza vizantijske arheologije, paganskog folklora i hrišćanske i islamske filozofije. Knjiga takođe sadrži psihoanalizu germanskog duha i izvora fašizma i nacizma u devetnaestom veku od koje zastaje dah. Utemeljena na gotovo savršenom poznavanju stvari, ona je bila i upozorenje na opasnosti koje je totalitarizam nosio Evropi tokom četrdesetih godina i kasnije. Slično Talmudu, ovu knjigu je moguće čitati iznova tražeći u njoj različite nivoe značenja.” Ova žena raskošnog talenta, prijateljica najpoznatijih književnika svog vremena poput Herberta Xorxa Velsa i Stanislava Vinavera, bitno je uticala ne samo na stavove američkog javnog mnjenja nego i na politiku Sjedinjenih Država i Velike Britanije prema Jugoslaviji i Balkanu tokom narednih pola veka. Po pravilu, njena knjiga je zauzimala počasno mesto u bibliotekama američkih i britanskih ambasadora u Beogradu kao statusni simbol koji je posetiocima trebalo da skrene pažnju na ozbiljne pripreme domaćina za službu u Jugoslaviji i značaj koji koji je ona imala u tadašnjoj politici Zapada.
   Pedeset godina kasnije, stopama Xona Rida i Rebeke Vest pošao i američki putopisac Robert Kaplan u nameri da napiše hroniku “zaboravljenog zadnjeg ulaza u Evropu ne u vremenu velikih promena nego neposedno posle njih”. Osnovna Kaplanova ideja - da se posle završetka hladnog rata Jugoslavija raspada duž linije kulturnih podela između Centralne Evrope (Mitteleurope) i Balkana - pokazala se tačnom a knjiga je neočekivano dobila značaj koji ni sam autor nije očekivao kada je pisao sredinom osamdesetih godina. Za razliku od Srednje Evrope koju su u to vreme pod svetlost reflektora doveli radovi Jene Šuca, Milana Kundere, Česlava Miloša, Đerđa Konrada, Timoti Garton Eša, Xorxa Šopflina, Kristofera Cvijića, Jana Egberta, Erharda Buseka i mnogih drugih, Balkan je ostao zaboravaljen u senci istorijskih promena koje su se odvijale u Evropi. Prema svedočenju samog Kaplana, više američkih izdavača odbilo je 1990. godine njegov rukopis smatrajući da u Sjedinjenim Državama ne postoji publika zainteresovana za knjigu o Balkanu. Tri godine kasnije, na vrhuncu rata u Bosni i Hercegovini, njegova knjiga postala je bestseler u Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi uprkos tome što je od ukupno devetnaest poglavlja svega četiri posvećeno Jugoslaviji i ni jedno samoj Bosni. Američkog predsednika Klintona, u to vreme na samom početku mandata, ova knjiga je, navodno, odvratila od namere da u to vreme vojno interveniše u ratu u Bosni i Hercegovini iako je Kaplanov stav u tom pogledu bio upravo suprotan. Slično Leo Sulcbergeru, koji je ostao zapamćen po svojoj izjavi da “Balkan uvek proizvodi više istorije nego što je sam može potrošiti”, i Kaplan je verovao da Balkan na kraju dvadesetog veka može odlučiti o istoriji Evrope isto onako kako je odlučio na početku veka”.

(Tekst u celini objavljujemo u štampanom broju Biblioteke Alexandria.)

main page    february2000     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising