Ardžun Apaduraj
SUVERENITET BEZ TERITORIJALNOSTI:
BELEŠKE ZA POST-NACIONALNU GEOGRAFIJU

U drugim tekstovima već sam tvrdio da mi treba sebe da mislimo onostran nacije. U ovom eseju nastojaću da to tvrđenje produbim tako što ću detaljno razmotriti jednu dimenziju modernog pojma nacije, a to je teritorijalnost. Smatram, kao i Benedikt Anderson (1983) da je nacija nešto imaginarno, nešto što postoji samo u mašti, ali uviđam i recipročnu istinu, da će upravo imaginacija morati da nas ponese u daljinu, dalje od (tj. onostran) pojma nacije. Zato će ovo što sledi biti jedan rad kritičke mašte, koja uviđa koliko je teško (kao što je to oštro artikulisao Majkl Šapiro /Michael Shapiro/ 1994) konstruisati "post-suverenitetske" moralne geografije.
     Vestfalski mir godine 1648. bio je praćen izvesnim sporazumima koji su tada postignuti. Od tada, princip teritorijalnog suvereniteta, iako tada tek u začetku, postaje osnov nacionalne države ili nacije-države (engl. nation-state; vidi: Hans Gros /Gross/, 1973/). Doduše, i mnoge druge ideje, a ne samo ideja teritorijalnog suvereniteta, uticaće u kasnijim vekovima na nacionalnu državu, na njeno stvaranje kulturološke slike o sebi i priče o sebi. Te druge ideje su, na primer, one o zajedničkom jeziku, poreklu, krvi, i o raznim drugim elementima etnosa. Pa ipak, fundamentalni politički i pravni argument, pa i osnov sistema nacionalne države, bila je i ostala teritorijalna suverenost, ma kako ona kompleksno bila shvaćena i ma kako se delikatno sa njom postupalo u pojedinim post-imperijalnim ambijentima.

Nacionalnost i lokalnost

     Nacionalizam (šta god ta reč tačno značila) u poslednje vreme pokazuje mnoge znake ponovnog probijanja na površinu društva: on opet izbija. Pa ipak, moderna nacionalna država, kao kompaktna i izomorfna organizacija sačinjena od teritorije, etnosa i državnog aparata, u ozbiljnoj je krizi. U nekim ranijim tekstovima već sam iznosio argumente o trans-nacionalnim uslovima u kojima se ova kriza dešava, o nastajanju veoma krupnih ne-nacionalnih pa čak i post-nacionalnih društvenih formacija, i o perspektivi za proizvođenje novih lokalnosti širom sveta; sada ću te argumente u najkraćem ponoviti, zato što oni čine neophodni kontekst za ono što što ovde želim reći.
     Proizvodnja lokalnosti, kao jedne dimenzije društvenog života, jedne strukture osećanja, i kao materijalne življene "ko-prisutnosti", suočena je u post-nacionalnom poretku sa dva izazova. S jedne strane, proizvodnja lokalnosti ugrožava nacionalnu državu, njen poredak, njenu sređenost. S druge strane, ljudsko kretanje u kontekstu krize nacionalne države vodi ka pojavi trans-lokalnosti. O tom dvojnom izazovu raspravljaćemo sada.
     Posao proizvodnje lokalnosti, u smislu da lokalnosti jesu životni svetovi konstituisani na osnovu relativno stabilnog ljudskog okupljanja, relativno dobro poznate zajedničke istorije, i kolektivno proputovanih i čitljivih prostora i mesta, često je neusklađen sa projektima nacionalne države. To je delimično zato što odanosti i obaveze koje karakterišu lokalni, zavičajni subjektivitet (ponekad se za njega netačno kaže da je "praiskonski") ponekad snažnije deluju na ljude, duže traju, ili više odvlače pažnju nego što to nacionalna država može dopustiti. Uspomene i nostalgije lokalnog stanovništva prema svome zavičaju i komšiluku, prema omiljenim šetalištima i "pejzažima ulica", prema znanim mestima i vremenima za okupljanje, druženje, za bekstvo – sve su to stvari koje se mogu sukobiti sa potrebom nacionalne države da reguliše javni život. Osim toga, u prirodi je lokalnog življenja da definiše sebe donekle i kontrastiranjem sa nekim drugim susedstvima; ljudi u jednom kraju proizvedu, sami, neki svoj koncept različitosti (prostorni, društveni, tehnički) i onda se po tome, odista, razlikuju od drugih krajeva unutar iste države, dok država, međutim, traži da njem moderni podanik, građanin, bude standardizovan.
     Paradoksalno, mnogobrojna putovanja i preseljenja, karakteristična za ovaj današnji svet, takođe ugrožavaju nacionalnu državu, podjednako kao što je ugrožavaju i pomenuta vezivanja za svoj zavičaj. Izomorfizam stanovništva, teritorije, i legitimne suverenosti, koji konstituiše normativnu povelju moderne nacionalne države, ugrožen je ovim oblicima mobilnosti stanovništva koji su karakteristični za savremeni svet. Sada je već široko priznato da živimo u svetu gde je putovanje i premeštanje ljudi više pravilo nego izuzetak. U potrazi za svakovrsnim zaposlenjima, od najsofisticiranijeg intelektualskog do najskromnijeg proleterski pogurenog fizikalisanja, ljudi putuju, migriraju, često i po nekoliko puta u životu. Osim toga, pojedine nacionalne države vode politiku neprijateljstva prema nekim delovima svog sopstvenog stanovništva: prema onim grupama za koje država oceni da su potencijalno subverzivne. Pripadnici tih grupa onda gledaju da se sklone, idu u neku drugu zemlju. Tako nastaje jedna mašina stalnog (perpetualnog) kretanja, jer izgnanici, kad dospeju u drugu državu, stvaraju nestabilnost i u njoj, nove socijalne nemire, nova odseljavanja (vidi: Etjen Balibar, 1991). Nacionalna država mora sebi da proizvede narod. U tom poslu ona može, na pomenuti način, napraviti probleme susednim državama. Nastanu ciklusi etničkog čišćenja, prisilne migracije, ksenofobije, državne paranoje, i zatim novog etničkog čišćenja, i tako dalje, sve iznova i iznova. Istočna Evropa cela, a u njoj Bosna i Hercegovina ponajviše, tragični su i kompleksni primeri za te domino-procese sa državama i izbeglicama. U mnogim takvim slučajevima, čitavi zavičaji postaju getoi ili izbeglički logori, ili koncentracioni logori, ili rezervati, ponekad i bez fizičkog pomeranja stanovništva iz sopstvenih kuća.
     Neke seobe nastaju zbog stvarne ili prividne mogućnosti da se u drugoj zemlji bolje živi. (Na primer, seobe iz mnogih delova Azije u naftom bogate arapske zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka.) U nekim seobama glavni učesnici su ljudi koji su po prirodi svog posla permanentno mobilni, na primer vojnici Ujedinjenih Nacija, radnici specijalizovani za petrolejsku tehnologiju, stručnjaci za ekonomksi razvoj, poljoprivredna fizička radna snaga, i drugi. Sasvim drugačiji oblik pokretanja stanovništva nastaje u nekim delovima sveta, a naročito u sub-saharskoj Africi, kad nastanu velike suše i zatim masovno umiranje od gladi, još dodatno pogoršano savezništvom između korumpiranih tamošnjih vlastodržaca i oportunistički nastrojenih svetskih agencija za humanitarnu pomoć. Postoje, opet, i ljudske zajednice u kojima je glavni motiv za putovanje – godišnji odmor; na tome se zasniva industrija dokolice, privredna grana koja omogućuje turistima da se šetkaju po svetu i razgledaju znamenitosti. Etnografija turističkih gradića i sela tek se počinje pisati, ali mi već znamo ponešto o produkciji i re-produkciji lokalnosti u takvim mestima: uslovi su kompleksni, veze nastaju zbog zaposlenja, biznisa, braka ili naprosto dokolice, pokretni deo populacije meša se sa takozvanim "meštanima" koji ne idu nikud, a kao konačni rezultat nastaju mesta koja, u jednom smislu, jesu deo svoje matične nacionalne države, ali, sa druge tačke gledišta, postaju nešto novo, što bismo mogli nazvati trans-lokalnostima ili "svetskim mestima".
     Ima mnogo raznih oblika tih trans-lokalnosti. Ta "svetska mesta" su jedna nova, tek nastajuća kategorija ljudske organizacije; zaslužuju ozbiljnu pažnju. Pogranične zone postaju prostori kompleksnog kvazi-legalnog kruženja osoba i robe. Granica između SAD i Meksika odličan je primer jedne vrste trans-lokalnosti. Slično tome, za mnoge turističke zone možemo kazati da su trans-lokalne (dakle: da nadilaze, ili prevazilaze, lokalnosti) iako, dabome, ostaju na teritoriji ove ili one nacionalne države. Sve slobodne trgovinske (ili bescarinske) zone jesu, na neki način, translokalne. I najzad, svaki veliki izbeglički logor, svaki vrlo jeftin hotel za siromašne strance, ili svaka gradska četvrt u kojoj ima izuzetno mnogo izgnanika i "radnika na privremenom radu u inostranstvu" – trans-lokalni su.
Mnogi gradovi celi postaju takvi, "razvode se" od svog nacionalnog konteksta. Ti gradovi svrstavaju se u dve kategorije: jedno su oni veoma veliki ekonomski centri koji su se toliko duboko upustili u spoljnu trgovinu, finansije, diplomatiju, i u medijske poslove da su postali (u kulturnom smislu) ostrva, sa veoma slabim nacionalnim referencama: Hongkong, Vankuver, i Brisel, jesu primeri tog tipa grada. Drugo su oni gradovi koji, da li zbog globalnih ekonomskih procesa (koji ih više povezuju međusobno nego što su oni povezani sa seoskim predelima oko sebe) ili zbog implozije stanovništva koje beži od građanskog rata, svejedno – postaju trans-lokalnosti, slabo povezane sa svojim nacionalnim okolnim provincijama: Sarajevo, Bejrut, Belfast, i Mogadišu jesu primeri ovog drugog tipa grada. Nešto kasnije u ovoj raspravi vratiću se na pitanje zašto su trans-lokalnosti značajne.
U ovom radu predložiću nekle načine za ispitivanje kako osnivački princip moderne nacionalne države – a to je princip teritorijalnog suvereniteta – uspeva, ili kako ne uspeva, u ovoj vrsti sveta koju sam opisao. To dakle za mene neće biti usko legalno ili jurisdikciono pitanje, nego šire, naime pitanje kulture i afilijacije.

Mobilni suvereniteti

     Širom sveta uvećavaju se problemi doseljeništva, kulturnih prava, i državne zaštite za izbeglice, zato što je vrlo mali broj država koje imaju efektne načine da definišu u kakvom odnosu treba da budu državljanstvo, rođenje, etničko poreklo, i nacionalni identitet. Ta kriza nigde nije jasnija nego u današnjoj Francuskoj, gde borba Alžiraca da se iskažu kao zaseban deo populacije Francuske preti da razori same temelje francuskog pojma punih građanskih prava, i da razotkrije duboko rasne osnove francuskog razmišljanja o kulturnim oznakama nacionalne pripadnosti. Ali i u mnogim drugim zemljama rođenje, rasa i mesto stanovanja postaju, na ovaj ili onaj način, problematični.
     Jedan izvor ovih problema sastoji se u tome što moderne koncepcije državljanstva, spregnute sa raznim oblicima demokratskog univerzalizma, zahtevaju homogenizovani narod u kome svaki pojedinac dobija potpuno isti, standardizovani paket prava. A u isto vreme, realnosti etno-teritorijalnog mišljenja u kulturnim ideologijama nacionalnih država zahtevaju diskriminaciju među različitim kategorijama građana, iako su svi nastanjeni na jednoj istoj teritoriji. Građanski status (ili ne-status) Palestinaca u odnosu na državu Izrael samo je ekstremni primer ove protivrečnosti. Razrešavanje ovih principskih sukoba jeste proces sve više necivilizovan i nasilan.
     Sa ekonomskom liberalizacijom, koja se događa u mnogim delovima sveta, nastupa i jedan oblik kulturne liberalizacije koji poziva građane koji su se odselili u inostranstvo da reinvestiraju u svoju zemlju porekla, naročito ako još nisu promenili pasoš. U Indiji, na primer, postoji kategorija "ne-rezidentni Indijac" (NRI) što bi značilo: onaj koji jeste državljanin te zemlje a ne stanuje u njoj. U ovom trenutku, u kontinuiranoj euforiji zbog propasti komunizma i komandne ekonomije, i u talasu oduševljenja zbog "marketizacije" (prelaska na tržišni sistem) i zbog slobodne trgovine, NRI građani Indije imaju posebna prava; dobili su ih zato što određene nacionalne i regionalne snage žele da u Indiju što više pritiče iseljenički novac ali i iseljenička stručnost, ekspertiza. Indijski bankari, savezne države, i privatni preduzetnici, željni te finansijske i ekspertne blagodeti, nude specijalne uslove NRI-ma, naročito u oblasti oporezivanja, prava na kupovinu nekretnina, i slobode ulaska i izlaska iz Indije. Istovremeno, dok žive u SAD, mnoge zajednice Indusa u dijaspori vredno rade na reprodukovanju Hindu identiteta, svog i svoje dece, pa zato postaju i aktivni podržavaoci raznih desničarskih Hindu pokreta i organizacija u Indiji samoj. Kompleksna je to priča, koju treba detaljno razmotriti drugom prilikom, ali vredi zapaziti vezu između kulturne politike samih NRI-ja, koja ih vuče ka unutrašnjoj indijskoj politici, i spremnosti države i privrednika u Indiji da prošire ekstra-teritorijalna ekonomska prava NRI-ja.
     Ova vrsta teritorijalnog paradoksa (veća prava imaju oni građani koji uopšte i ne stanuju na nacionalnoj teritoriji) deo je šire slike post-nacionalnih geografskih procesa. Sve je veća napetost između teritorijalne suverenosti, s jedne strane, i pitanja vojne bezbednosti i odbrane, s druge strane; primer toga su sadašnje kampanje kroz Ujedinjene nacije da se izvrše inspekcije na terenu u Iraku i Severnoj Koreji. Slično tome, na Haitiju, u Somaliji i u Bosni sve više se zamućuje razlika između "građanskog" i međunarodnog rata. Najzad, debate u Severnoj Americi, Japanu i Evropi o trgovinskim paktovima koji se zovu NAFTA (engl. North American Free Trade Association) i GATT (engl. General Agreement on Tariffs and Trade) pokazuju da se mnoge zemlje sve više plaše "robne okupacije", naime, poplavu tuđe robe doživljavaju kao pretnju svom nacionalnom suverenitetu i integritetu. Izvrstan primer za ovo je francuska panika da će ih poplava holivudskih filmova amerikanizovati. Dakle pretnje suverenitetu nisu uvek u nekoj vezi sa ratovanjem, osvajanjem, odbranom graničnih linija. Teritorijalni integritet niti je uvek ista stvar, niti podjednako važna, kao nacionalni suverenitet.
     Jedan isti nacionalni prostor mogu različito valorizovati država i njeni građani. Tipično je da država gleda da razreže poreze, nametne red, opštu stabilnost i fiksiranost, dok, sa stanovišta građana, najvažnije jeste da oni imaju punu slobodu kretanja, pravo na krov nad glavom i pravo na barem minimum materijalnih dobara da ostanu živi. Zato treba razlikovati "zemljište" ("sinovi smo ovog tla") i teritoriju. Tlo je deo prostornog i poreklosnog diskursa pripadanja, a teritorija je ono dokle je proširen integritet, praktična mogućnost nadzora, policijske kontrole, i (materijalne, ekonomske, bar minimalne) mogućnosti opstanka.
     Ispoljavaju se pukotine između lokalnih, trans-lokalnih, i nacionalnih prostora; zbog toga teritorija kao zemljište kome smo lojalni i koje budi u nama nacionalne emocije (koje bi trebalo da osetimo kad progovorimo o "zemlji našoj") ima sve manju podudarnost sa zonom suvereniteta i državne kontrole nad jednim građanskim društvom. Takođe su sve više u raskoraku problem jurisdikcije i problem lojalnosti, a ovo ne sluti na dobro kad je u pitanju budućnost nacionalne države u njenoj klasičnoj formi koja zamišlja da se jurisdikcija i lojalnost moraju prostorno podudarati (biti ko-ekstenzivni) i uzajamno podržavati.
     Nisu svi državni aparati zainteresovani za teritorijalni integritet na isti način niti iz istih razloga. U nekim slučajevima, država je u panici zbog velike, nemirne mase izbeglica: na primer, vlada Pakistana je u tom smislu zabrinuta zbog prisustva velikog broja izbeglica iz Avganistana. Neke druge države zabrinute su zbog granica, jer ih sagledavaju kao nesavršene membrane: kroz membranu uspevaju da procure mnogi nepoželjni tuđini i tuđinska roba, ali zbog membrane neće da dođu mnogi legitimni turisti i radnici. Granica SAD-Meksiko je tačno takva, jasno se vidi da su njene sposobnosti za osmozu (za propuštanje željenog a odbijanje neželjenog) slabe. A nekim drugim državama, na primer u Africi, nije osobito stalo do šetkanja policijskih patrola duž granice, radije usmeravaju svoju energiju na policijsku odbranu najvažnijih gradova, spomenika i privrednih resursa, koji dobijaju položaj režimskih svetinja. Neke države ponajviše gledaju da im se ne ubacuje roba iz inostranstva; druge, opet, žive u strahu od ulaska izvesnih ljudi, bolesti, i političkog zagađenja. U ovoj sadašnjoj, novoj Južnoafričkoj Republici, teritorijalnih briga ima, ali one su vezane se razdeljivanjem (crncima) dragocenih poljoprivrednih obradivih površina koje su ranije bile u monopolskom vlasništvu bele manjine, kao i sa pitanjem rehabilitacije ogromnih sirotinjskih sklepanih naselja koja su nekad služila kao "minimalne posude" u koje treba zatvoriti crnačko stanovništvo, a sada postaju životni prostor crnačke većine koja na izborima pobeđuje. Ove varijacije u državnim teritorijalnim brigama u vezi su i sa nekim drugim aspektima državne bezbednosti i sposobnosti države da preživi, kao i sa raznovrsnim resursima potrebnim za civilno društvo; o tim drugim aspektima ne možemo diskutovati sada.
     Za mnoge građane nacionalnih država, praktične okolnosti stanovanja u raskoraku su sa ideologijama doma, tla i korenova; iz tog razloga, teritorijalne referentne tačke lojalnosti često se, za mnoge osobe, pomiču između različitih prostornih horizonata: jedno su njihove lojalnosti na poslu, drugo na mestu stanovanja, a treće verske. To su različiti registri afilijacije. Ovo važi bez obzira da li su migracije usmerene preko (fizički) velikih ili malih rastojanja, i bez obzira da li se prilikom migracije prelazi preko neke međudržavne granice.
     Sa tačke gledišta nacije, brzo se povećava distanca između promiskuitetnih prostora slobodne trgovine i turizma, gde se nacionalna disciplina često opušta, i prostora nacionalne bezbednosti i ideološke reprodukcije, koji će možda postajati sve više autentični, sve više u rukama meštana, sve više kulturno markirani. Tako, na primer, vlada Sri Lanke (bivšeg Cejlona) ohrabruje izuzetan kulturni promiskuitet i "neautentičnost" u svojim obalskim turističkim naseljima (i eksplicitno ih gura u trans-lokalnu estetiku karipskog stila) dok druge prostore, u unutrašnjosti ostrva, pomno usmerava ka nacionalnom razvoju "Sinhaleza" i ka "budističkom" nacionalnom pamćenju.
     Ovi raskoraci između prostora, mesta, državljanstva i nacionalnosti imaju nekoliko dalekosežnih implikacija. Jedna od tih je, da teritorija i teritorijalnost sve više služe kao presudni element opravdavanja državnog legitimiteta i državne vlasti, dok se ideje o naciji sve više preseljavaju ka drugim diskursima lojalnosti i afilijacije – koji su nekad lingvistički, nekad rasni, nekad verski, ali vrlo retko teritorijalni.
     Pitanje zašto se država i nacija počinju različito orijentisati u odnosu na teritoriju jeste pitanje presudno za glavnu tezu ovog eseja; ono zahteva dodatnu razradu, naročito zbog toga što nisu sve nacionalne države jednako bogate, etnički homogene, unutar sebe obuzete društvenim sukobima, niti globalno priznate. Imajući u vidu datu činjenicu da se svi državni mehanizmi suočavaju, ovako ili onako, sa realnošću da se narod kreće, da roba protiče legalno i ilegalno, i da velike količine oružja prelaze državnu granicu, shvatamo da realno ima vrlo malo onoga što državni aparat može monopolisati – osim ideje teritorijalnosti kao osnove suvereniteta. Međutim, ona pojava kojoj je Monro Prajs (Monroe Price, in: The Yale Law Journal 1994) nazvao "globalno tržište lojalnosti" funkcioniše tako da države baš i nisu naročito dobro postavljene da se takmiče za odanost ljudi, kojima elektronski mediji širom planete nude svakojaka moguća savezništva i učlanjenja, nedržavna, dijasporična, multilokalna. Rezultat ovoga je jedan dosta neobičan istorijski razvoj. Dok su ranije države mogle biti sagledane kao legitimni garanti teritorijalne organizacije raznih tržišta, svakojakog zarađivanja sredstava za život, identiteta, i istorije, sada su one ponajviše arbitri (ali ne jedini: ima i drugih arbitara) raznih formi globalnih tokova. Dakle, teritorijalni integritet postaje bitan za onu predstavu o suverenitetu koju promoviše država, a kad se malo pažljivije pogleda vidi se da ta predstava o suverenitetu i nije nikome bitna osim toj državnoj mašineriji samoj. Drugim rečima, države su na međunarodnoj sceni jedini krupni igrači kojima je zaista potrebna ideja teritorijalno zasnovanog suvereniteta. Mnogi drugi rivali koji se na svetskoj pozornici takmiče za odanost naroda (pisci i drugi umetnici, izbeglice i gostujući radnici, naučnici i učenjaci, zdravstveni radnici i specijalisti za razvoj, feministkinje i fundamentalisti, multinacionalne korporacije i birokratija Ujedinjenih nacija) već evoluiraju ka ne-državnim oblicima makro-političkog organizovanja, kao što su: interesne grupe, društveni pokreti, i trans-nacionalne lojalnosti. Najbogatiji primer takve lojalnosti jesu nad-nacionalne verske organizacije. (Kad se to pomene, obično se prvo pomisli na islam, ali zapravo bi trebalo podjednako pomisliti i na hrišćanske crkve, jevrejstvo /judaizam/ i hinduizam.)

S engleskog preveo Dr Aleksandar B. Nedeljković
(Tekst će u celini biti objavljen u štampanom izdanju Biblioteke ALEXANDRIA br. 9-10)