Džon Egnju i Stjuart Korbridž
TERITORIJA I DEMOKRATIJA

Ovladavanje prostorom ili davanje vlasti zajednicama?

Strukture hegemonije uvek su izrastale iz geopolitičke borbe koju su dominantne države (i njihovi vladajući socijalni slojevi) vodile sa ciljem da ovladaju prostorom - da kontrolišu teritorije i/ili interakcione tokove pomoću kojih se stvaraju moderni prostori na Zemlji. Intelektualne tradicije neo-realizma i neo-liberalizma smatraju da je takvo stanje stvari nešto što se samo po sebi podrazumeva. Prva od njih, novi realizam, zasniva svoje uverenje na teoriji da svako želi da bude prvi, da osvoji nadmoćnu poziciju. Druga od njih, novi liberalizam, poziva se na teoriju da će tržište uvek nagraditi one koji su najefikasniji a kazniti one koji se ponašaju opušteno, aljkavo, i rasipnički. U praksi, konačni rezultat borbe bila je prisilna hijerarhija "većih" i "manjih" država ili regiona, ili "razvijenijih" i "zaostalijih" privreda. Ni u kom slučaju nije bilo šanse da se uspostavi realni reciprocitet (stvarna uzajamnost; pojam koji treba razlikovati od navodne podudarnosti ekonomskih dobrobiti i vojnih opterećenja; o ovome, vidi Denuna /Denoon/ 1993) niti šanse da se vlast preda u ruke većini građana. Protiv-hegemonijski poredak morao bi biti zasnovan na širokoj difuziji vlasti koja bi bila predata velikom broju aktera odanih istom skupu univerzalnih principa koji opisuju uzajamno međudejstvovanje u društvu bez ma čije ušančene dominacije nad ma kim drugim. Otvorena i kompetitivna tržišta mogla bi obećati jedan svet u kome svako naprosto živi u prostoru, a ne osvaja ga ni od koga drugog; međutim, današnja idolatrija tržišta izneverava ovu nadu.
    Naravno, sa konvencionalne tačke gledišta, taj svet u kome svaki građanin "naprosto živi" na nekoj teritoriji je čista utopija; dakle, sanjarija o divnoj budućnosti koja se u praksi ne može realizovati. U ovom poglavlju želimo da sugerišemo da to ne mora ostati samo utopija. Ovaj novi svetski poredak, koji se počeo uobličavati posle prestanka Hladnog rata, niti je stabilan niti je sigurno da će proizvesti svetsku (globalnu) zajednicu građana koji bi svi imali podjednako vlasti a niko hegemonističku vlast nad njima. Klintonova administracija održala se, evo, već nekoliko godina; sad se jasno vidi da se Sjedinjene Američke Države povlače od onog multilateralizma prema kojem je Predsednik Džordž Buš bio krenuo u vreme Zalivskog rata, i sa kojim je i Klinton nešto započeo u Somaliji. Tokom Hladnog rata, SAD su poprilično doprinele buktanju izvesnog broja "građanskih ratova" u Africi i drugde; ratovali su, međutim, drugi (na primer oružani pokret Unita u Angoli) a SAD su te svoje zamenike potpomagale i podržavale. Sada su, međutim, SAD voljne da se povuku iz onih delova sveta koji za SAD nisu mnogo važni ni ekonomski niti geo-strateški. Takođe je jasno da zahtevi Zapada da se u svetu bivših kolonija izvrši demokratizacija jesu većim delom prazna retorika, koju lako poništavaju komercijalni imperativi – koji kažu da se mora trgovati i da se moraju uspostavljati investicione veze sa državama kao što je Kina i kao što su istočno-azijske "NIC" države, odnedavno-industrijalizovane (engl. New Industrialized Countries). Novac sada izvikuje komande, glasom tako silovitim – pošto novac i jeste jezik kojim govore ekonomije slobodnog pristupa tržištu - da je čak i Mobutu, u Zairu, bio voljan da napravi nekoliko "opozicionih" partija u nadi da će za takvu karikaturu demokratije dobiti finansijske nagrade (vidi: Bajart /Bayart/ 1993). (Diktator Mobutu je umro 7. septembra 1997, prim. prev.) Pa ipak, iako smo svesni ovih pojava (i mnogih drugih), mi još verujemo da će relativno popuštanje američke hegemonije, u sadejstvu sa izmenom samog pojma i prirode hegemonije pošto je to sada više nadmoć kroz tokove kapitala, stvoriti uslove kudikamo povoljnije nego što su ranije bili za uspostavljanje jednog "post-hegemonijskog" poretka koji neće dozvoljavati dominaciju nekoliko najjačih država a ni komandnu poziciju jednog tržišta koje bi bilo jedinstveno ali i u jedinstvenoj, nezapamćenoj meri asimetrično.
    Da bismo izoštrili fokus ove diskusije o mogućoj politici post-hegemonijskog prenošenja vlasti na mnoštvo učesnika (ili, o politici stvarne uzajamnosti), vratićemo se na ona četiri principa nove geopolitike izložena u našem prvom poglavlju. To će nam omogućiti da na novi način sagledamo odnose između sila globalizacije i lokalnih sila koje pokušavaju da odbrane raznovrsnost i da se izbore za koliko-toliko ravnopravan pristup svetskim tržištima. Ujedno ćemo ukazati na mogućnost političkih akcija kojima bi se prevazišlo osećanje da je istorija prosto jedan niz monotonih pokušaja, uvek istih, da se sad ova, sad ona velika sila nametne iznad ostalih. Ta dva skupa (zajedno uzeta) naših opažanja, zasnovana na prevladavanju dosadašnjih uspostavljenih predstava o prostoru, dopustiće nam da govorimo o nekim novim prostorima predstavljanja. Jednostavno rečeno, ti novi prostori predstavljanja zasnivaju se na različitim diskursima tržišnog socijalizma, internacionalizma-multilateralizma, i mnogobrojnih lokalnih opozicionih imaginacija koje bi htele na razne načine da predaju vlast u ruke sada potčinjenih ljudi i žena. Međitim, pre nego što se posvetimo ovim pitanjima potrebno je da razmotrimo, na apstraktniji način, termin "ovladavanje prostorom", zato što je on od centralnog značaja u logici svih sadašnjih neosporno postojećih globalnih hijerarhija.

Ovladavanje prostorom

    Hegel je (izdanje 1931) u svojoj slavnoj raspravi o "gospodaru i slugi" insistirao da jedna svest može sebe spoznati samo kroz drugu, čak i u situacijama kad postoji drastična nejednakost vlasti (i moći). Gospodar je gospodar samo kroz svoj odnos sa slugom, neslobodnim čovekom. U tom odnosu, međutim, onaj drugi biva uklonjen ili poništen. Gospodarevo sopstvo (engl. self, latinski ego) proističe iz porobljavanja i negacije sopstva onog drugog čoveka. Ali, u isti mah, da nije pre svega bilo opaženo i priznato sopstvo tog drugog čoveka, ne bi imalo šta da se porobljava i gazi. Prema tome, nastaje ironična situacija: gospodarski ili dominantan položaj implicitno priznaje da onaj drugi, pogaženi čovek ipak ima svoje sopstvo. Tu, dakle, postoje dve ličnosti, koje bi trebalo da budu jednake, ali su zaključane u položaj jedne trajne hijerarhije, to jest nejednakosti.
   Ovaj Hegelov model gospodarstva i sluganstva mi možemo uzeti, metaforično, kao referentni okvir unutar koga operišu konvencionalna shvatanja međunarodne političke ekonomije. Međutim, glavna pažnja dosad nije bila usmerena na suštinske odlike tih sopstava, nego na pretpostavljenu prirodnost ovakvog stanja. U svetu koji je sazdan od država koje su međusobno u rivalskim odnosima, ili, u konkurentskoj svetskoj privredi, kad neko nagrabi za sebe ogroman deo moći i bogatstva smatra se da tako i treba, jer svaka pojedinačna država/osoba/firma sagledava sve oko sebe kao "ono drugo", naime sagledava sve ostale države/osobe/firme kao, naprosto, zapreke na putu.
    Postoji jedna spojna tačka između ove koncepcije gazdovanja nad drugim ljudima (koja je implicitna u logici dosadašnjeg geopolitičkog diskursa i prakse) i feminističkog čitanja Hegelove dijalektike. Pođimo sa te tačke gledišta. Ako se pristane na nepromenljivi polaritet muškarac-žena u značenju gospodar-sluga, time se pristaje na strukturu muške dominacije. Možemo u oba slučaja sagledati hegemoniju kao pojavu koja počiva na prikrivanju svoga sopstvenog postojanja, barem koliko i na isticanju svoje sopstvene snage i dinamizma. Jer, "u što dubljoj se tišini vrši, utoliko će jače negacija vezivati i sputavati žrtve; a čim se eksplicitno kaže da su žene (ili neke druge osobe) potlačene, tog trena je izvršen čin imenovanja problema, što onda dopšta da se formiraju razna, svakojaka mišljenja o jačini veze između imena pojave i pojave same, između znaka i označene stvari" (vidi Foks-Đenoveze /Fox-Genoveze/, 1991, str. 237). Znači, svest o negaciji je prvi korak borbe za izlazak iz takvog polariteta na kome se hijerarhija temelji svoju materijalnu i diskurzivnu snagu.
    Godine 1957 Polanji (Polanyi) je istorizovao Hegelov dijalektički model u svojoj interpretaciji evropske ekonomske istorije 19. veka. U prvoj fazi "dvojnog kretanja", nadiralo je samo-regulišuće kompetitivno (dakle zasnovano na konkurenciji) tržište; Polanji smatra da je to bila jedna utopijska vizija koja je imala podršku države. U drugoj fazi nastupile su neplanirane odbrambene reakcije društva (reakcije u cilju samo-održanja, dakle u cilju opstanka) protiv besomučnih otimačina na tržištu. Pod maskom političkog regulisanja i tobožnje "države blagostanja" društvena zajednica je prionula na posao da nekako "ukroti i civilizuje tržište" (Koks /Cox/ 1992). Hegelov model, dakle, kad se pusti u istorijski pokret, ispoljava svoju potencijalnu subverzivnost. Hijerarhija sa samo jednim gazdom na vrhu dospeva pod istorijski znak pitanja. Nije više potrebno, niti je neophodno, da singularna država igra ulogu hegemona, niti da hijerarhije budu krute i isključive. Nekakve hijerarhije će uvek postojati u kompleksnim društvima (zasnovanim na podeli rada), ali iz toga ne proističe da se na istoj poziciji u (promenljivoj) hijerarhiji moraju dugo zadržavati isti, nepromenljivi ekonomski i politički moćnici. Hijerarhije sada mogu biti manje ili više fluidne, manje ili više prinudne.
    Sada, na izmaku dvadesetog veka, možemo videti da se ponovo događa Polanjijevo "dvojno kretanje" ali u veoma izmenjenom kontekstu. Sada je na delu dinamike globalizacije. Ona otvara lokalne, nacionalne ekonomije, i to silom, kao kad u školjku (ostrigu) zavučete neki pljosnati metalni predmet i njegovim okretanjem prisilite gornju i donju polovinu ljušture da se razmaknu, ma koliko se mišići školjke opirali tome. Osim toga, u mnogim zemljama razne tržišne manije dovode do podrivanja države blagostanja. Primećuje se i ono drugo kretanje, dakle, otpor globalizaciji, ali to je slab otpor, bez jasnog fokusa, zato što teritorijalne države više ne mogu onako uspešno kao nekad da postavljaju zapreke slobodi tržišta. Izranjaju neke nove društvene snage: to su, na primer, borci za očuvanje čovekove životne okoline (environmentalisti); žene; lokalne (urođeničke) etničke zajednice; pacifistički (mirovnjački) aktivisti; radnički sindikati; i, razne crkve. Pomenuli smo samo neke, ima i mnogo drugih društvenih grupa zabrinutih zbog naličja, dakle zbog one manje poželjne strane, globalizacije. Oni građani sveta koji imaju u svojim rukama, danas, relativno malo vlasti i moći, u mnogim slučajevima su razjedinjeni, oslabljeni, zato što se međusobno razlikuju i dele po verskoj ili polnoj ili etničkoj pripadnosti ili se međusobno napadaju zbog nacionalizma koji je u usponu – iako im baš isti ti identiteti (verski, polni, etnički itd.) na drugoj strani daju itekakvu snagu. Ipak, prisustvo svih tih rascepkanih novih snaga širom sveta nagoveštava da postoji i neko zajedništvo odupiranja nadirućem ujedinjenom planetarnom (globalnom) društvu. Sada su ljudi svesni globalnog pristupa, a u nekim ranijim vremenima preovladavali su osećaji prostorne izolacije i separacije; pa, pošto su svesni, moguć je otpor nastojanju malobrojnih svetskih moćnika da ovladaju prostorom. Ovaj otpor ima oblik novih tipova geopolitičkog diskursa, sa naglaskom na uzajamnosti, na potrebi uzajamnog priznanja, respekta i tolerancije za različite društvene položaje i prakse. Želimo da zaključimo ovu knjigu jednim sažetim razmatranjem tih novih tipova diskursa.

Globalizacija i multilateralizam

    Globalizacija svetske privrede zasniva se na nekim procesima čije postojanje smo već dokumentovali, na primer: na internacionalizaciji proizvodnje i finansiranja; na novoj međunarodnoj podeli rada; na masivnoj seobi naroda iz siromašnih zemalja u bogatije; i, na internacionalizaciji državnih aktivnosti. Ove promene praćene su pomakom u prirodi komunikacija i informacionih tehnologija, a za taj pomak kaže se da je "informatička revolucija" (što je zbirni naziv za mnoge, različite nove pojave u toj oblasti). Ove nove tehnologije veoma uspešno povezuju ljude koji žive na ogromnim prostornim udaljenostima. Kreću se ideje, kreću se ljudi, kreću se i proizvodi; tempo i intenzitet njihovog kretanja žestoko su se povećali od 1960-tih godina, delovanjem mlaznih putničkih aviona, kompjuterskih mreža i elektronskih komunikacija.
    Ovi tokovi pomeraju i podrivaju granice. Ono što je geopolitički najvažnije u tim promenama jeste njihov potencijal da podriju i uobičajene pojmove o prostornoj hijerarhiji. Na stranici 240 Lukovog /Luke/ izdanja iz 1993. godine čitamo:

Ti tokovi jesu sile koje decentralizuju, despacijalizuju (tj. poništavaju prostor u klasičnom smislu reči) i dematerijalizuju; sile koje deluju naporedo sa geopolitičkim kodovima teritorijalnog suvereniteta i podrivaju ih. U svakom toku postoje neki novi univerzalni, ali i neki novi partikularni elementi (elementi zasebnosti i posebnosti). Mreže ubrzavaju međunarodnu razmenu. Izranjaju novi identiteti, nova jedinstva među ljudima, nove vrednosti, zato što su ljudima dostupni isti simboli, ista tržišta, i na tržištima ista roba.

Jedna od posledica ovoga sastoji se u rađanju novih multinacionalnih zajednica zbog kojih se rasplinjavaju prostorne definicije ko smo "mi" a ko su "oni"; rasplinjavaju se pojmovi "saveznika" i "neprijatelja". Možda najbolji primeri za ovo su svetske zajednice environmentalista, feministkinja, i mirovnjaka.
    Druga posledica je možda još revolucionarnija. Osećaj povezanosti i zajedništva među svim ljudima iako su (po mestu stanovanja) razbacani širom planete Zemlje, potkopava onu staru, uobičajenu pretpostavku da je ljudima stalo samo do onih koji se nalaze prostorno blizu njih. Postoji jedan sa-daljinom-sve-slabiji model morala, koji se sastoji u tome da se ponašamo sve manje časno i pošteno prema ljudima kako se povećava njihova prostorna udaljenost od nas. "Prostorna bliskost znači odgovornost, a odgovornost je bliskost"; tim rečima je Bauman (izdanje iz 1990, str. 184) sumirao tu moralnost. Milosrđe osećamo pre svega prema svojimm ukućanima, manje smo u obavezi prema onima izvan naše kuće, i sve manje i manje ukoliko su to udaljeniji neznanci. Ali, zašto je neophodno da nam neko bude telesno na dohvat ruke da bismo spoznali svoju moralnu odgovornost prema njemu? Neki od najgroznijih prekršaja morala, kao što je bio holokaust nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu ili masovno umiranje od gladi u Kini 1960-tih godina, počinjeni su prema prostorno bliskim ljudima, prema susedima. Socijalna je konstrukcija da mi "vidimo" one koji su blizu a samo "čujemo o" ili "gledamo o" onima koji su daleko. U savremenom svetu, nema razloga da se veruje da se moralne granice podudaraju sa prostornim granicama unutar kojih se krećemo svaki dan; utoliko pre što i te granice unutar kojih se krećemo nisu zatvorene, nego su propusne za komunikaciju sa dalekim znancima i neznancima.
    U terminima novih misaonih prostora o kojima smo već govorili, mi ovde zahtevamo da se u život uvodi jedan novi jezik, jezik internacionalizma i multilateralizma – a to znači međunarodne višestranosti i ravnopravnosti. Taj jezik će odgovarati ovom novom dobu svetskog zbliženja (ili "radikalnoj modernosti", kako je to formulisao Gidens /Giddens/ 1990). Ne postoje, ili barem u jednom smislu ne postoje, nikakvi Drugi u ovom današnjem svetu. Život svakog muškarca, svake žene i svakog deteta u ma kom delu sveta neraskidivo je povezan sa životima svih ostalih, pa i onih u dalekim predelima, i čak je njima definisan. Štaviše, prosperitet samo nekih, koji su na ovoj planeti još uvek manjina, ne može se razumno objasniti bez uvida u istoriju imperijalizma i bez uzimanja u obzir "geografije puke slučajnosti" – gde se ko rodio, kakve su se životne šanse zadesile pred njim. Osoba rođena u srednje imućnoj porodici u SAD skoro uvek će proći bolje nego jednako talentovana osoba rođena u sirotinji u Bangladešu. Iz ovoga proističe, uvereni smo, da su neopravdani argumenti kojima se neo-liberali služe protiv međunarodne dobrotvorne pomoći i protiv radikalnije reforme svetskog trgovinskog sistema. Upravo zato što, kako je Rols primetio (Rawls, 1971) niko nije svojom sopstvenom zaslugom talentovan (pa prema tome, u jednom vrlo širokom smislu, niko ne zaslužuje da ma šta dobije ili zaradi na osnovu svog talenta), mi treba da ohrabrimo bogataše, kako one u bogatim tako i one u sitomašnim zemljama, da deo svoga bogatstva prenesu siromašnijim građanima, onima koji nemaju dovoljno ni za najosnovnije ljudske potrebe, onima koji (da citiramo opet Roulsa) "nemaju pomoću čega da održe svoje samopoštovanje" (vidi kod Vilijamsa, 1993, str. 7). Neo-liberali će se možda buniti da je to oblik prisilnog oporezivanja (Nozik /Nozick/ 1974/) ali mi se nećemo saglasiti da je tako. Desničarskim liberalima skoro svako oporezivanje (sem ako ide u korist odbrane njihove zemlje i zakona i poretka u njoj) jeste "prisilno"! Valjda misle da svako uvek dobija onoliko koliko je zaslužio i zaradio, iz čega bi sledilo da je oporezivanje, u svakom slučaju, otimanje od talentovanih i vrednih.
    Mi, dalje, verujemo da je moguće Roulinsovu teoriju pravde proširiti i na međunarodnu scenu, upravo zato što se sada rađa osećaj pripadnosti svetu kao jednoj celini (Bejc /Beitz/, 1991). Takođe smo uvereni da bi to bilo opravdano davanje iako je poznato što-šta negativno a što se u novije vreme događali u pokušajima deljenja inostrane ekonomske pomoći. Postoji skraćenica ODA (engl. official development assistance – zvanična pomoć za ekonomski razvoj). Očigledno da nije valjalo ono kako je ODA deljena. Ali tu se mogu postići poboljšanja. Uostalom već u 1980-tim godinama nekih poboljšanja je bilo, ako ne količinskih, a ono bar u metodologiji davanja ekonomske pomoći (vidi Kasen /Cassen/ i drugi, 1994; Ridel /Riddel/ 1987; Mozli, Harigan i Toj /Mosley, Harrigan, Toye/ 1992). Po našem uverenju, ima jakih argumenata da ova pomoć bude u još većoj meri multilateralna, a da postupak transfera tj. davanja nadgledaju zapadne i ne-zapadne ne-vladine organizacije (NGO) kao što je, recimo, Oksfam (Oxfam). I još bi se moglo sa dobrim argumentima zatražiti da se budžeti za ekonomsku pomoć povećavaju, i to silovito povećavaju, da bi se sirotinja izvlačila iz apsolutne bede za koju sama sirotinja nije kriva i koju većina građana Zapada ne bi bila spremna da trpi lično. Ovo energično povećanje ODA trebalo bi pokrenuti naporedo sa jurišem na mnoge neravnopravnosti koje su ugrađene u svetski trgovinski sistem. Potreba za reformom je, štaviše, još jača na sektoru svetskog trgovinskog sistema, jer sadašnje restrikcije u trgovini nanose ogromnu štetu svetskoj privredi, dok s druge strane neo-liberali neumorno navaljuju sa svojom (tobožnjom) željom da se trgovina potpuno otvori i oslobodi i da "teren za igru bude sasvim ravan". Najzad, mi bismo želeli da taj moćni, ogromni talas duha ekonomskog internacionalizma bude praćen jednim novim opredeljenjem za politički multilateralizam. U većini zapadnih zemalja svaki građanin ima samo po jedan glas, isto kao svaki drugi, a ne više ili manje u zavisnosti od svoga bogatstva ili siromaštva; pa zašto su onda neke zemlje u mogućnosti da glasaju sa više glasova a neke sa manje u Svetskoj Banci (WB) i u Internacionalnom monetarnom fondu (IMF), a na donekle drukčiji način i u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija? To se mora izmeniti. Jasno nam je, dabome, da u terminima tradicionalne geopolitike, onaj ko plaća muzikante određuje i koju će svirku oni proizvoditi. Poenta našeg izlaganja sastoji se u tome da sad postoji šansa da jezik neo-liberalizma i slobodne tržišne privrede bude okrenut i bačen nazad, na one koji su mu sponzori, sa ciljem da se izgradi jedna izrazitije pluralistička svetska privreda. Činjenice o globalizaciji, dopunjene političkim diskursom koji insistira na stvarnoj jednakosti mogućnosti za sve učesnike (što podrazumeva da bi svi dobili, širom celog sveta, neki minimum, barem za zadovoljenje najosnovnijih ljudskih potreba) lepo se uklapaju sa novim misaonim prostorom kome ćemo mi dati naziv realni multilateralizam.

(Tekst je prvi put objavljen 1995. godine)
S engleskog preveo Aleksandar B. Nedeljković

main page    february2000     alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising