Ovo je pobudilo Rejčelino interersovanje. “Kako si pobegla?” reče ona. Sa ovom Draganom se videla samo u dve ranije prilike, i sad. Jedan njihov zajednički poznanik, strašni Ortrun, proglasio je da je Dragana “ognjeni zmaj” to jest monstrum koji baca vatru. Rejčel je time bila, dabome, impresionirana. Ko god se usudio da prkosi Ortrunu mora biti, ako ništa drugo, barem poprilično jak. Dragana je večeras bila sva od osmeha i neprekidnog, mada čvrstog, čavrljanja.

“Pa i trebalo bi da sam još uvek u Beogradu. Ali, mi smo prešli granicu, otputovali smo u Mađarsku, u Budimpeštu. Dve nedelje posle početka bombardovanja. Ja sam iz Beograda. Rođena sam tamo, pa sam osetila te stvari.”

“Od kad je počelo NATO bombardovanje, pitala sam se šta je sa jednim mojim prijateljem koji je hirurg, a koji je živeo u Beogradu. On je mnogo uradio na promociji mog sopstvenog istraživačkog projekta tamo. Zvao se Dušan…”

“Dušan Vuletić, znam, pominjali su ga i drugi. On je pre nekoliko godina boravio jedno vreme u Australiji.”

“Da, i tad sam se upoznala s njim…”

“Znam, znam. Imala sam nameru da uradim intervju s njim, ali, umešali su se ovi događaji, pa sam morala da odustanem. Morala sam da izmenim sve svoje planove. A bilo je već sređeno da jedan od mojih australijskih intervjua bude objavljen u našem vodećem medicinskom žurnalu. Pisala sam ga na srpskohrvatskom…”

“A sada, hoće li biti publikovan?”

“Ko zna? Sve se promenilo. Dakle. Bio je to slavan magazin, veoma slavan. Odjeknulo bi nadaleko.”

“U Beogradu?”

“Da, pa, u Beogradu, naravno. Ali i šire. Kažem ti, značajan časopis. A sad se ne zna; videćemo.”

Još nekoliko Italijana je pristiglo do dugačkog stola sa rođendanskom žurkom; nije bilo mesta da svi sednu. Pridošlice su bili takođe svi u mladim ili ranim srednjim godinama, i svi obučeni u crno. Osmesi žena bili su veličanstveni, a njihove kose glatke i još veličanstvenije. Dvojica momaka koji su sedeli najbliže do Rejčel imali su na svakoj ruci barem po četiri masivna zlatna prstena. Ona zamisli svetlucave medaljone na debelim zlatnim lančugama kako se trljaju o njihova rutava prsa, ali, večeras je svako imao svilenu kravatu pritegnutu uz vrat; a njihove ruke, u rukavima skupih odela, pružale su se u svim pravcima, ponekad smetajući konobarima. Kako oni lako nose svu tu upadljivost, pomisli ona; nepostiđenu razmetljivost. Njoj se baš to sviđalo, veoma. Svaki put se ‘primala’ na tu foru. A ipak, ispod svih tih odela oni su, verovatno, samo dečaci. Opet, zašto zakerati: svi danas izgledaju tako mladi.

Najskuplja klopa u meniju u ovom restoranu, kod Primija, bila je ujedno i najpopularnija: gigantski kraljevski račići i “bube” iz zaliva Moreton. Rejčel pažljivo položi nož i viljušku u svoj tanjir, u “klisuru” između dronjaka ribljeg mesa (koje nije htela da pojede do kraja) i gomile pohovane šargarepe i prokelja. Dohvati flašu vina i dopuni Draganinu čašu koja je stajala na jednoj ‘nozi’, na stubiću.

“E sad”, reče Dragana. “O tebi. Šta si ti radila u poslednje vreme?” Ali naiđe konobar, donoseći kartu sa izborom raspoloživih deserta, pre nego što je Rejčel mogla odgovoriti; Dragana istog trena saopšti svoje namere. “Ovo, sladoled? Koja tri ukusa? Neću čokoladu, ali ako imate tri razna ukusa a nijedan od njih čokolada, e to ću ja. I malo šlaga. Onda, za kraj, donesite mi crnu kafu sa vrlo malo šećera. Ja kod kuće uvek pijem tursku, ali to se ovde ne očekuje, zato dajte crnu sa vrlo malo šećera. A ti, Rejčel, jesi odabrala?”

U jedno davno vreme Rejčel je, maltene, samostalno “pronašla”, otkrila, nešto nalik na tursku kafu. Za nju je to bilo kao droga. Onda je, u Istanbulu, probala pravu tursku kafu. U Australiju se vratila donoseći veliki mesingani samovar (prim. prev: možda se misli na džezvu), dve asure za molitvu, i strastvenu želju, jaču nego ikad, da pije tursku kafu.

Vremenom se pomirila da pije, ipak, ‘Nestle’-ov espreso, ali to je bilo mnogo godina kasnije. Mnogo mnogo godina kasnije, pa se ni onaj događaj sa proročicom nije više tako uporno vraćao u njenu svest.

Čudno, kakvu cenzuru um vrši među uspomenama, kako se prošlost sama remodeluje u skladu sa sadašnjim naklonostima. Kao da iz vreće uspomena grabimo ono što nam se hoće da pamtimo; ovo činimo sa veštinom žonglera koji je ne samo precizan u pokretima, nego je i majstor obmane. Sve mora da ostavi utisak da je bilo teže nego što je stvarno bilo. I lakše, kao da je sve poklonjeno. Sve je na površini. I sve je skriveno.

Zato je baba vračara nju toliko pogodila. Nikada se Rejčel nije stvarno ispunila tegobama i dvoličnostima Turske. Pre polaska na tu divnu ekspediciju pročitala je znatnu količinu turističkih vodiča i istorijskih knjiga i slične literature. Nije se moglo njoj desiti da se zaleti na bazar u nekoj kraćanoj letnjoj suknjici i sandalama, ili čak u šorcu i tankoj beloj bluzi. A dugačka labavo-lepršava odežda, koju nikad ne bi mogla pokušati da nosi u Brizbejnu, ionako je beskonačno divotnija. Natovarila se, tada, i teškim ogrlicama i amajlijama, minđušama i glomaznim prstenjem. Cenjkala se pokretima, prstima, i svim osnovnim arapskim brojevima koje je naučila na aerodromu u Bahreinu tokom tročasovnog čekanja na presedanje. Znala je kada se treba okrenuti i početi se udaljavati, a kad samo uzdići obe šake u znak odustajanja. Na kraju sa beskrajnom tugom pristane da primi ono malo jada i bede od tipa koji stoji s druge strane tezge; otmeno blagoizvoli da uzme od njega nekakvu đinđuvu, a za uzvrat mu ostavi smešno malu količinu novčića.

Kad je ostvarila svoju jedinu veliku kupovinu - taj samovar – tad je i sela graciozno na jastuče na jednom divanu koji je bio prekriven ćilimom i dobila svoju prvu pravu tursku kafu. Levo i desno od nje su sedela dva starca blage naravi. Gomila malih dečaka stajala je oko njih; uzbuđena gomila. Svi ti dečaci su imali ogromne oči i držali se veoma ozbiljno.

Ispričali su joj istoriju te povelike posude, poreklo, ogromnu starost, ali ona je samo jednu značajnu reč uhvatila -- Sulejman -- a dok je razgledala blede oznake na samovaru, istinski zainterersovana, razmišljala je o robovima i haremima i o evnusima divovskog rasta i servilnih ruku.

Baba vračara stvorila se niotkud, ili je iskrsla iz gomile koja je neprestano proticala svud uokolo šatora, gomile koja je zastajkivala i gurala se i išla dalje. Starci su bili, evidentno, oduševljni što vide proročicu u svom društvu, pa joj dadoše počasno mesto koje je značilo da je obožavaju maltene jednako kao i svoju inostranu gošću. Ta stara žena pokretom ruke pokaza da Rejčel treba da popije kafu do kraja. Rejčel iskapi zahvatajući i crni talog koji je imao teksturu peska, obrisa usne belom maramicom koju je nosila uglavljenu pod narukvicu-amajliju na svojoj bucmastoj desnoj ruci, a onda prva pogleda u tamne dubine taloga u beloj šoljici, pre nego što je predade osobi naspram sebe, koja šoljicu uze prstima braon boje, veoma željnim.

"Govoriš engleski?" Baba je imala duvanski glas koji je podsetio Rejčel na njenu tetku Doli -- onu 'brzu' koja se obogatila u Pots Pointu. Za Rejčel je bilo olakšanje, ali je malo i zasmetalo, što su je tako brzo identifikovali. Jer, ona tokom celog pogađanja sa ovima nije izgovorila ni jednu jedinu reč, ni tokom pomnog pakovnja samovara, ni kad su je učtivo pozvali na kafu u luksuznu unutrašnjost ovog malog šatora na pijaci. Ni u jednom trenutku Rejčel nije u sebi osetila ni najmanje oklevanje, niti nervozu. Bila je spremna na sve, ali činilo se da ništa nije ugroženo, čak ni njen buđelar sa lovom, skriven ispod te labave haljine. Gatara je bila sitnog rasta, sva suva i spečena, a tim dimljivim glasom, jednim jedinim potezom, razotkrila je ko Rejčel zapravo jeste. Rejčel je znala da su oni zapazili i procenili glomaznu ogrlicu oko njenog vrata, i jedini prsten sa pravim tirkizom među tolikim drugim prstenjem koje je bilo samo najobičnija bižuterija, i nadala se da su ispravno identifikovali i ironični, cinični zaokret uglova njenih usana nadole.

Stara žena, pre nego što je zavirila u soc od kafe, pruži napred i drugu ruku, i dohvati jedan Rejčelin prst, tačno onaj sa tirkizom. Pa joj pogleda u oči; kratko je to trajalo ali se činilo kao večnost. Rejčel je odlično znala da se u tim trenucima ne sme pokolebati.

"Da, govoriš engleski ali nisi Engleska", reče starica i malo promeškolji tamo-amo Rejčelin prst, ne ispuštajući ga. "Došla u Istanbul da nađeš ljubav, yes?"

Rejčel je na to zamucala. Čarolija prekinuta. "Doš--šla sam..." Ali, na njeno iznenađenje, ne nađe dalje reči. Mogla je da kaže "radi avanture", ili, "zbog osećanja istorije", ili čak "zbog uzbuđenja što ulazim u jedan svet čija pravila s mi nepoznata i gde se moram snalaziti kako god znam i umem". Ali ni na tren joj nije palo na um da kaže 'ljubav' u ma kom od konteksta te reči.

Prigrlila je veliki samovar uz sebe, kao da time demonstrira zašto je došla ovde.

Baba to vide. Zaklima glavom, isceri se, pokazujući jake zube koji su maltene svi bili na broju i celi; požuteli ali puni odlučnosti.

"Našla si svoju ljubav, dakle. Doneće ti zadovoljstvo, al i suva usta." Najzad je vračara primakla majušnu šolju svojim očima i zagledala se u crni talog. Dugo je ostala tako. Iako nevericom ispunjena, Rejčel nije mogla sakriti svoju zainterersovanost i radoznalost. Dečaci su se svi sjatili oko babe i, svaki nastojeći da dovoljno istegne i zakrivi šiju, virili takođe u šoljicu. Deda jedan i deda drugi samo su sedeli, zavaljeni u naslon sofe, i čekali. Njih dvojica su imali na raspolaganju ceo dan.

"Čudiš se da ja govorim engliš?" rekla je tada stara. "To zbog rat, ja bila u rat, mlada, ne bi verovala kolike mi oči bile, koliko gladna za sve. Reči. Šta znače. Dečaci svi, a svi odrasli. Učili me, ja učila njih. Englezi. Momci sa Novi Zeland. Pa od Australija. Ja bila u Velington, dve godine, znaš? Ti, ti nisi Engleska, ti Velington, ili Sidnej?" Pa se nasmejala, a to je bio zvuk kao da se cepa hartija ili pergament. "Vidiš, ja znam sve o tebi."

Rejčel je bila pripravna za sve dobro dokumentovane strategije ovakvih proricateljki budućnosti -- znala je da one imaju oštro i hitro oko za sitnice, da u razgovoru neosetno izvlače male podatke koji izmaknu mušteriji u trenucima nepažnje, da majstorski analizuju odeću, jer za njih je odeća nešto kao definicija ličnosti, način da klasifikuju svakoga. Rejčel je bila, štaviše, poprilično zadovoljna sobom, jer nije poznavala nijednu drugu Australijanku koja bi tako širokogrudo i majstorski nosila ovaj "bazarski kaftan", kako je sama volela da naziva tu odeću na sebi. Tog jutra izšetala je iz pansiona obuhvaćena, kao ljušturom ili oklopom, osećajem svoje sopstvene egzotičnosti i teatralnosti. Pa, čime se, onda, odala? Šta ju je izdalo?

Babina koncentracija i ćutnja držali su celu gomilu u omađijanom stanju. Napred se naginjala i Rejčel, uprkos svom ciničnom stavu prema celoj stvari.

"Tako je", reče baba. "Vidi, evo!" Pronela je šoljicu jednim kružnim zamahom ispod Rejčelinih očiju, ali odveć brzo da bi ona išta stvarno videla, a onda je, dovršavajući taj zamah, opet prinela šoljicu svom licu i zagledala se unutra. Kontrolišući sve, potpuno. "Jaka si žena. Ali to te neće zaštiti." Onda okrete glavu i pljunu, tačno, na jedini pesak koji se mogao videti igde oko njih, a to je bio pesak napolju, izvan šatora; platno na ulazu u šator bilo je na tom mestu podavijeno nagore. Udaljenost: metar. "Nikad to ne zaštiti!"

I u tom trenu Rejčel je shvatila, sa popriličnim, iskrenim razočaranjem, da je ta stara žena više autobiograf nego proročica tuđih budućnosti i sreća. A moglo je prijati, u ovom bogatom i stvarno egzotičnom ambijentu, da joj je neko ponudio magičnu formulu, nešto o čemu bi ona mogla kasnije da priča u šali, ali, nešto što bi barem zapamtila.

Od ove babe neće dobiti ništa osim babinih starih umnih navika; matora, očigledno, vežba engleski na svakoj osobi koja naiđe, i sigurno je sad oduševljena što je tačno uočila plen i procenila Rejčelino poreklo. Valjda po nečemu opaženom još ranije, po hodu, držanju tela, po držanju naročito pleća i ruku u pokretu, eto šta ju je identifikovalo. Rejčel je i sama provalila mesec dana pre toga za neke ljude u Veneciji da su Australijanci, naprosto po načinu kako su se klimatavo i široko kretali u jednoj gomili koja je izlazila iz vaporeta, malog parobroda.

"Ali, jaka si, jaka, pa će bude mnogo dobrih trenutaka. Obeležena si za bogat život. Ima dece. O da, ima dece. Deca su uvek radost i razočaranje. Ona su klubad vune. Treba svako klube uredno i savršeno da bude, al se svako ipak razmota. Oćeš da znaš kolko dece? To ti ne mogu reći. Misliš o deci?"

Ali Rejčel, čiji je život do tog trenutka bio nakrcan ambicijama i planovima i sadržao u sebi ceo jedan geografski atlas mogućnosti i šansi, nije nikad naslutila ništa ni o kakvoj svojoj deci. Jednom joj se beba njene sestre usrala u krilo, a Rejčel je tog trena zaključila da nije neophodno propatiti baš sve. Može se birati. U toj fazi, Rejf se muvao oko nje, a Rejfova definicija 'izbora' bila je jedna od arkanskijih mapa u njihovom zajedničkom atlasu. Kupili su karte da lete istim avionom do Italije, ali, posle nedelju dana provedenih u Rimu sa Rejfom i njegovim novostečenim prijateljem Orlandom, Rejčel je veoma rado krenula na dalja putovanja sama. Ona je, ne Rejf, bila čičerone, turistički vodič, te prve nedelje. Ona je popamtila sve knjige-turističke vodiče, i tada je, možda po prvi put, shvatila koliko tačnu i jaku memoriju ima. Rejf je rado prepustio vođstvo njoj. To je bila još jedna kost razdora. Osim toga, Orlando se večito žalio da je umoran. Taj nije mogao kroz jednu katedralu da prođe bez mnogobrojnih predaha, a kamoli tek kroz neku od velikih galerija.

"A ko je otac te moje dece?" upitala je ona pod šatorom, tonom lakim i nemarnim. "Jel ti soc od kafe kaže i to? Radio bih da znam", dodala je, svesna da stara proročica već nagađa, pretpostavlja što-šta.

"To, ja mislim, ima ti da odlučiš. Da. To je šta ti ima da odlučiš. Al veruj mi će da bude dece i njima neće bude uskraćen ulaz u ovaj svet od tuga i bol." Oštro je klimnula glavom a jedno dete u blizini istog trena dograbi šoljicu i nestade s njom. Starci se počeše pokretati napred. Rejčel je znala da je nastupio trenutak, i da sad ne sme da zabrlja. Novčić koji je iskopala iz svog džepa (džepovi! neverovatno, kako su to korisna slagališta!) izgledao je mnogo i premnogo vredan. Preveliki iznos, ali, šta je - tu je, nije se imalo kud, i ona ga dade. Isplovila je potom iz šatora noseći samovar i nije se ni osvrnula da pogleda matoru, iako je sigurno između tih ljudi postojao neki dogovor o deljenju prihoda, nešto u smislu razmene, procenta za dozvolu upotrebe šatora. Rejčelin udeo u tom scenariju bio je okončan. Uvidela je, tada, da više nema srca da se upušta u dalja cenkanja sa prodavcima papuča ili bronzanih predmeta ili onih od štavljene kože. Hodala je čvrsto uverena da joj je sad, po prvi put u životu, usađena ideja o deci.

Sada u lokalu 'Tratoria rustika' u Lajgon Stritu razgalamili su se oni i dotad bučni Italijani, oni što su sedeli tik iza Rejčel i Dragane; počele su njihove zdravice, raspustili su se iz elegancije u razne druge poze, ljubavne ili svađalačke. Pookačinjali sakoe o naslone stolica. Bar jednoj devojci su pobegli pramenovi koji nisu bili deo hotimične prezentacije u fazonu gamena, uličnog mangupčića; a Rejčel po prvi put zapazi jednog tipčinu koji je sedeo u čelu stola. Taj je imao prsluk od crne i bele kravlje kože, vidljiv tek sada, kad je skinuo skupoceni italijanski sako.

Vulgarno, nonšalantno, drsko, ali postavljalo ga je, u takvoj družini, definitivno u ulogu nekog ko je egoista, a nesiguran u sebe, pri čemu su njegova široka pleća i maltene Rudolf-Valentinovski brčići i zulufi pojačavali utisak nametljivosti i bučne ekstrovertnosti koja je međutim bila i opasno bliska nevinosti; ona odmah osmotri kako ga gledaju drugi iz te klape, i zaključi da je tip, među njima, apsolutno kod svoje kuće, i da niko od njih ne vidi u toj drečavoj odeći ništa osim autentičnog njega. Tip je, dakle, ta vrsta persone. U Rejčel sevnu, iznenada, jedna uspomena.

Koliko godina bi sada imao Beno?

Okrete se svojoj drugarici. "Dragana, primećuješ li onog mladog čoveka tamo, sa kaubojskim prslukom, kao bolero. Da, to je taj."

Ali Dragana baci pogled samo na kratko i odmah ga vrati na Rejčel, i čak ne klimnu glavom. "Pa to su sve Makedonci", reče. "Mi ih zovemo kauboji."

"Ja mislila Italijani."

Dragana joj uputi jedan ravan pogled. "Kad si poslednji put bila u prekomorskim zemljama, Rejčel? Koliko je godina prošlo od tad? Ne, ne mislim na ono američko putovanje, kad smo se nas dve upoznale, u L.A-u. Jesi mi rekla da si nekad bila u Istanbulu?"

"Pre dvadeset pet godina. Užasavam se kad pomislim šta li je sve urađeno, u međuvremenu, tom divnom starom gradu."

"Ti ne bi želela da se vraćaš tamo. A ja maltene ne želim da se vraćam u Beograd. Moj muž je Hrvat, znaš. Ovo poslednje što smo preduzeli imalo je od početka svoje problemčiće, škripalo je, ali čovek ne sme dozvoliti da mu takve stvari rasture planove. Nego, pogledaj onu malu, blizu kraja stola. Ne, ej, ne tako upadljivo. Vidiš? Nigde u Italiji ne bi mogla da vidiš takve kosti, osim možda među nekim izbeglicama. Dobro, možda u Trstu, ali Trst jedva da se može smatrati Italijom. Moj muž i ja smo u Trstu proveli medeni mesec. Vetar je duvao bez prestanka, iz svih mogućih pravaca."

Rejčel ostade u mislima o Istanbulu, i o onome kako je tih dana namerno propustila avion za povratak. Nije našla ljubav, ne, ali je doživela svoju 'kratkotrajnu intoksikaciju', kako je posle nazivala, sa odgovarajućom ironijom, tu pojavu. Beno je rođen u Brizbejnu. Šesnaest godina je Beno nju apsorbovao totalno, priznati se mora. Ona opet pogleda, krišom, onog momčinu, a onda prenese pažnju na palačinku ispred sebe. Koja se ohladila.

Kad joj se Beno skinuo s vrata, o kako je to laknulo. Naprosto laknulo. Beno je poznavao i koristio sve varijante umetnosti ucenjivanja. Nije pokrenula nikakvu paničnu potragu za njim. Osećala se, maltene, kao da je ona bila ta koja je pobegla. U igri može i dvoje da učestvuje, objasnila je tu stvar sebi, tada ili nešto kasnije. Otišla je u Melburn, zaposlila se tamo. Nije sakupljala razbijene deliće, pustila je da svi popadaju u bilo koje pukotine i zapećke. Uvek je osveženje okrenuti čist list i početi sasvim iz početka, a ona je učinila, precizno, to.

Dragana pozva konobara. "E, nas dve smo sad za kafu. Nego, jel ima negde u blizini mesto gde bi se mogla popiti prava turska kafa? Ne, ne pitam to ozbiljno. Vidite, ja sam na kraju uvek sklona kompromisu." To rekavši, ona otpi dva gutljajčića iz majušne šolje i diže pogled ka Rejčel. "Dakle? Organizovala si ceo svoj život? Pohvalno?"

"Pohvalno." Rejčel se nasmeši toj reči. Commendable. "Da, mislim da sam 'pohvalno' organizovala svoj život. Imala sam, reklo bi se, i dosta prakse. Ali, znaš, nikako ne mogu da skinem pogled sa onog tipa na čelu stola. Znaš zašto? Podseća me na mog sina. Naime, kako bi moj sin mogao izgledati u tim godinama."

"Stvarno? Nisam znala da imaš sina, ali zašto ne? Gde je on sad?" Čak ni Dragana nije mogla sakriti implikaciju i sugestiju u ovome. Potom je počela da nabacuje svakojake udice, ali, uzalud, nije uspela da izmami ništa dalje iz Rejčel. “Dakle, ti se baš čvrsto zatvoriš ponekad. Ali, ako, sviđa se to meni. Idemo, moram napisati beleške. Sledeća konferencija je u Torontu. Moraš uložiti napor koji je potreban da se tamo stigne. Pohvalno je, takođe, izložiti sebe izvesnim rizicima i šansama, ja mislim. Kao u Beogradu u martu. O ala smo mi tamo rizikovali. Ali, kad se to desi, ponekad te život prestigne. A onda je pohvalno izaći, brzo.”

Prikupila je svoje stvari i podigla ruku prema konobaru koji je ostao u njenoj vlasti. "Muž mi priča: deca, deca. Ali, nemam vremena. A da podižem dete u Beogradu, to neću." Slegnula je ramenima.

Rejčel posegnu u svoj novčanik. Nije mogla izbeći osećanje da ova Dragana nju patronizuje. Ali, naučila je da to prihvata.

Dok je odlazila do svojih kola, sama, razmišljala je opet o onom hvalisavom momcovu sa crnom kosom i osmehom previše voljnim. Auuh, kakve ramenčuge. Polako je zamišljala kako se tip svlači, bilo je kao scena iz nekog zaboravljenog filma ili iz zamišljene, ili nezamišljene, prošlosti. Ambijent: vrući hotel u Istanbulu. Zašto ne bi pustila sebi na volju.

Kao dečkić, Beno je bio šarmantan, samovoljan, i sklon da komanduje. Ocenio je da je njegova majka slaba prema jakoj crnoj kafi, pa, kad je hteo nešto da izvuče za sebe, kuvao joj je takvu -- oštrog i jakog ukusa, mirisnu. Rejčel i nije htela nikakvu drugačiju kafu da pije. No to je bilo pre nego što je postao nepodnošljiv i namirisao svoju slobodu. Ali, i ona, Rejčel, se isključila i udaljila. Čovek ne sme sebi dopustiti da postane zavisnik ma čega. Organizovala je ona svoj život, da, pohvalno. Deca su, na kraju krajeva, samo pozajmica.