Dušan Veličković
ALEXANDRIA, SRBIJA
(Iz dnevnika objavljenog u Našoj Borbi, 11-12 april 1998)

Subota
4. april
    Jutro je, tri sata posle ponoći. I tri pakle cigareta iza mene. Prvi broj Biblioteke ALEXANDRIA je gotovo spreman za štampu. Nedostaju samo korice.
    Miodrag Sinđelić i ja izlazimo u noć. I dalje raspravljamo o naslovnoj strani koju treba da završimo u nedelju. Potpuno smo iscrpljeni, ali to Sinđu ne sprečava da, kako kaže, »brani« svoju ideju. Sinđa mi je dragocen saradnik i prijatelj koji od prvog trenutka u Biblioteku Alexandria ulaže svoje ogromno iskustvo i znanje sa elanom dvadesetogodišnjaka.
    Od redakcije »Vremena« u kojoj radimo tehnički prelom lista do kuće u Čelopečkoj ulici, u kojoj je smeštena redakcija Biblioteke ALEXANDRIA nema više od pola sata hoda. Idem zaobilaznim putem da bi šetnja potrajala što duže. Kada sam stigao u redakciju već je svanulo. S jedne strane imam pogled na dvorište u kojem živi porodica izbeglica iz Knina. Pristojni, civilizovani ljudi koji dostojanstveno prelaze preko činjenice da su izgubili kompletnu imovinu. S druge strane pogled na kafić u Zahumskoj ulici pred koji stižu luksuzni automobili. Ispod samog prozora kontejner. Vidim da je prva smena pretraživača đubreta već počela da radi. Očajnik sa velikom kesom u jednoj i štapom sa ekserom na vrhu u drugoj ruci, traži ostatke hrane. Posle njega, oko podne, doći će sedokosi gospodin. On ima i uniformu: radnički kombinezon na kojem piše »Energoprojekt«. Njega interesuju samo čvrsti predmeti. Radi stručno i pažljivo klasifikuje stvari u dečjim kolicima koja vuče za sobom.

Nedelja
5. april
    Ričard Birn, moj saradnik iz Sent Luisa, koji je za prvi broj napisao kritički prikaz knjige Semjuela Herša o Kenediju i njegovim ženama, šalje mi e-mail poruku. »Da li je za porađanje Aleksandrije potreban carski rez«, pita Ričard koji je navikao da poštuje rokove i dogovore. Odgovaram mu: »Carski rez bi bio potreban, ali nije izvodljiv, jer su i lekar i pacijent u istom telu«.
    Upravo se tako i osećam.
    Drugo, ništa novo. Verovatno me čeka još jedna neprospavana noć.
    Odavno se već ponašam tako kao da i najmanji detalj ovog kolektivnog posla moram ja lično da obavim ili proverim. Verovatno uobražavam da sve najbolje znam. Pred samim sobom imam opravdanje tako što sebi kažem: mogući uspeh podelićemo svi zajedno, mogući neuspeh biće samo moj neuspeh. U stvari, šta pričam. jednostavno, reč je o nekim mojim lošim osobinama. Jedna je perfekcionizam i pedanterija, a druga hedonizam i neurednost. Rešio sam da ovaj list napravim na najbolji mogući način, onako kako ja mislim da je najbolje; insistiram na svakom detalju, svaka greška, svaka nepreciznost ili mala neprofesionalnost me nerviraju, a istovremeno često sam upravo ja taj koji zaboravlja i gubi važne stvari.Vođen fiks idejom o tome da Biblioteka Alexandria mora nastati i opstati, radim i preko granica izdržljivosti, a istovremeno neprestano želim da budem neko drugi, na nekom drugom mestu.     Zavidim Bilu Klintonu koji je stekao naviku da svake zime dve nedelje provede na Devičanskim ostrvima.
    Ideja o mesečnom listu koji će se baviti knjigama i savremenim idejama, koji će biti i ozbiljan i zanimljiv, koji će se zasnivati na saradnji sa najboljim svetskim časopisima i koji će poštovati najbitnije svetske kriterijume - koji će, jednom rečju, biti solidan i pouzdan, rodila se pre tačno godinu dana. Tačno toliko traje i priprema prvog broja. Sećam se i datuma kada sam shvatio i osetio da će ideja zaista dobiti praktičan smisao. Razgovarajući sa Dragoljubom Žarkovićem, direktorom »Vremena« o mogućnosti da ovaj projekat bude realizovan u okviru njegovog lista i preduzeća, rekao sam mu da je moj jedini uslov vezan za dan na koji će naš zajednički rad početi. Smatrao sam da posle niza loših iskustava imam prava da budem sujeveran. Izabrao sam »svoj« datum, 23. oktobar 1997. godine, za koji verujem da nosi mogućnost novog početka. Žare je bez reči potpisao rešenje o mom prelasku u »Vreme« i od tada tako radimo - bez mnogo reči i sa potpunim razumevanjem.

Ponedeljak
6. april
    Naslućujem neprijatno melanholično raspoloženje koje me čeka kada posle napornog višemesečnog posla bude nastao trenutak predaha.
    Javljaju mi se kolege i pitaju šta se događa u NIN-u. Odgovaram da ne znam i da neću da znam.Uostalom, moje dvadesetogodišnje parčence života u tom nedeljniku u kojem sam u jednom trenutku bio i glavni urednik, odavno je završeno. Onda u jednom državnom listu vidim kako jedan drugi moj kolega, ne pominjući moje ime, objašnjava kako sam ja poražena Đinđićeva strana u NIN-u koja se »raspršila po Vremenu«. Šta vredi moja nezavisnost kada se kod nas prijateljstvo shvata kao politička odrednica. Zoran Đinđić i ja smo zaista bili izuzetno dobri prijatelji, pogotovo u mladosti, a verujem da smo to i sada iako se godinama nismo ni videli ni čuli. Jedna od poslednjih stvari koju smo radili zajedno bila je knjiga Agneš Heler, Filozofija levog radikalizma, objavljena pre petnaestak godina. Đinđić je knjigu preveo s nemačkog jezika, ja sam napisao predgovor pod naslovom »Marksizam i liberterska nostalgija«, a autor prvog prikaza ove knjige objavljenog u Književnim novinama, bio je Vojislav Šešelj. Opala, šta bi tek na osnovu ovoga jedan medijski politički analitičar mogao zaključiti.
    Ali ovog momenta asocijacije me vode na drugu stranu. Prisećam se kako smo Zoran i ja jednom prilikom bili u poseti nemačkom filozofu Iringu Fečeru. Fečer nam je pokazivao svoju biblioteku, a onda nas je ponosno odveo do zida prekrivenog bibliofilskim izdanjima. Prvo izdanje Kanta, prvo izdanje Hegela, Fihtea... Ja sam se divio i dodirivao knjige, a Zoran je u pravom stilu mladog anarhiste hladno upitao: »Šta ćete da radite sa ovolikim knjigama ako budete morali da bežite?« Mislim da zapanjeni Fečer nije odgovorio ništa. Sada se prisećam toga jer imam sopstveni primer. Nisam nigde bežao, ali moja biblioteka u kojoj imam zaista vrednih i dragih knjiga, propada u podrumima i ko zna gde sve. Život u Srbiji u kojoj je cena nezavisnosti uvek bila visoka, ostavio me je i bez radne sobe i bez biblioteke. Dugo sam zbog toga žalio, ali sada sam srećan. Šta bih sa tolikim debelim, prašnjavim knjižurinama. Ne bih mogao ni da pobegnem tamo gde nikada nisam ni pobegao. Možda zato sada i pravim Biblioteku Alexandria. Za sve nas koji smo srećni što nemamo biblioteku jer imamon otadžbinu.

Utorak
7. april
    U mojoj porodici o Biblioteci ALEXANDRIA, govori se, kao i o svemu drugom, sa mnogo ironije. Moram priznati da ja diktiram ton. Kažem: »Samo smo mi Srbi, koji retko čitamo, mogli da smislimo besmislenu izreku da je knjiga najbolji drug.« Neko od mojih ukućana se priseća filma »Pariz, Teksas«. Kaže: zašto se časopis ne bi zvao »Alexandria, Srbija«. To mi se zaista dopalo.
    Urednik američkog časopisa »Foreign Policy« mi javlja da se u oglasu koji hoće da objave u Biblioteci ALEXANDRIA potkrala jedna mala greška. Nedostaju znaci navoda u jednoj rečenici. Odgovaram mu da je sada kasno, ali da se ipak ne brine. U tehničkoj redakciji »Vremena« organizacija posla jeste kao u filmu »MEŠ«, ali to istovremeno znači da uvek postoji i jedno Oko Sokolovo.

Sreda
8. april
    Iz štamparije Publikum mi javljaju da su prvi kompletni primerci Biblioteke ALEXANDRIA već odštampani. Krećem bez žurbe. Što je urađeno urađeno je.
    Vidim da nemam benzina, a nemam ni para. Daleko je Rakovica.
    Ali mi smo jedna pristojna porodica i imamo deviznu ušteđevinu od 20 dolara, koju sam ja doneo sa prošlogodišnjeg puta po Americi u kojoj sam dogovarao saradnju sa tamošnjim časopisima. Tada sam svoje sagovornike ubeđivao da je bez obzira na okolnosti Srbija zemlja pristojnih i pametnih ljudi u kojoj se može realizovati i projekat kakav je Biblioteka ALEXANDRIA. Mnogo sam lepih reči rekao o nesrećnoj zemlji u kojoj živim, možda i više od kritičkih reči koje sam ovde spreman da izgovorim o politici i političarima koji nam određuju život. Tako sam po ko zna koji put, kao verovatno mnogi od nas, rizikovao da tamo budem shvaćen kao budala a ovde kao izdajnik. Prisećam se razgovora koji sam vodio sa Maksom Frišom 1980. godine u Cirihu. Tada mi je Friš rekao: »U Švajcarskoj sam se rodio, ovde živim, ovde mogu i da kritikujem. Nemam razloga da počnem da kritikujem Grčku ili Irsku, jer nisam ni Grk ni Irac. Mene se tiče pre svega ono što se ovde događa. Često se kaže da je lepo umreti za otadžbinu. Ja mislim da je mnogo lepše imati otadžbinu koja se može kritikovati i u kojoj se može živeti«.
    Uzimam stranu novčanicu i krećem kroz svoju otadžbinu do pijace Kalenić. Tamnoputi momak i ja u magnovenju kršimo zakon i ja sada sa domaćom valutom mogu da mirno odem do benzinske pumpe. Prodavac mi kaže: »Komšija, napunuite rezervoar, vidite da ćemo opet imati sankcije.«
    »To je samo običan referendum, koji će svi brzo zaboraviti«, odgovaram optimistično. Zaustim da kažem kako bih rado izašao na jedan drugi referendum. Recimo, oni mene pitaju da li bih želeo da moja otadžbina uđe u Evropsku zajednicu. Ja kao savesni građanin stavim prst na čelo i kažem sebi: mi smo ozbiljna država sa čvrstom valutom i jakom privredom. da li se to nama isplati. U mojoj porodici ima stogodišnjaka pa ću možda i doživeti da odlučujem o ovako teškom pitanju. Ove današnje patriotske igre ne mogu valjda večno trajati.
    Prve primerke Biblioteke ALEXANDRIA pokazujem svojim sinovima. Vukša, koji sa svojih devetnaest godina već ima solidno novinarsko iskustvo u jednom velikom dnevnom listu, kaže: »Ćale, napalio si se kao šišarka, ali ovo i ne izgleda tako loše«. Uroša interesuje ekonomija. Čita tekst Džefrija Saksa i primećuje da u listu ima dobrih oglasa. Razmišljam kako zahvalnost na podršci dugujem ne samo autorima već i oglašivačima koji su pristali da plate oglas u listu koji još niko nije video i koji možda niko neće kupiti.
    Nosim prve primerke u »Vreme«. Strpljivo i sa razumevanjem su podnosili moju sporost i pedantnost zbog koje smo plan o izlasku prvog broja prekoračili za gotovo dva meseca. Žare prelistava Biblioteku ALEXANDRIA. Kaže kako još nije video prvi broj nekog lista koji je tako dobro formiran. Nisam siguran u objektivnost njegovog suda. Zajedno posmatramo reakcije mlađih kolega.
Ohrabren, odlazim da se ispavam

Četvrtak
9. april
    Prvi broj Biblioteke ALEXANDRIA je u prodaji. Javljaju mi da je viđen jedan pravi i jedan potencijalni kupac. Ovaj drugi je rekao da će svakako kupiti primerak.
    Danas pravim plan sledećeg broja.

(Tekst je objavljen u "Našoj Borbi", 11-12. april 1998.)

main page    alexandria press    archives    about us    forum    subscriptions    advertising