Osim toga, krajem šezdesetih godina, kada se pročuo kao romanopisac, o njemu se nije znalo mnogo: da je usamljenik koji ne daje intervjue niti dopušta da bude fotografisan, da živi vrlo povučeno u nekoj vrsti „farme–zamka” u jednoj austrijskoj zabiti, da je vrlo bolestan i da mu život nije bio baš naklonjen... Sve uzev, savršena slika ukletog pisca, podržana njegovim ranim romanima. Retke biografske činjenice iz antologija i leksikona (koje je omogućio sam Bernhard, ili njegovi izdavači) stalno su bile prenošene jedne iz drugih.

Godine 1967, kad Bernhard objavljuje roman Verstörung (Poremećaj), Viktor Suhi od njega uzima nekoliko izjava za bečki Centar dokumentacije o novoj austrijskoj književnosti. Ne prestaje da bude indikativno to što Tomas Bernhard, kao već tridesetšestogodišnjak, mora da dokazuje da je „samo, samo Austrijanac” (a ne Holanđanin). Kaže i da, mada ne vodi dnevnik, obično pravi beleške, a ako to ne čini (ponekad na po nekoliko meseci), mnoga razdoblja mu se uopšte ne urezuju u sećanje: „Prošlost ostaje neiskorištena.”

U tom intervjuu, Bernhard već govori o svom nacionalsocijalističko–katoličkom vaspitanju u Salcburgu, bombardovanju grada, svom muzičkom obrazovanju i razdoblju u kom je radio za novine kao sudski hroničar, o svojim knjigama pesama i prvim romanima... Ništa što bi posebno odudaralo od legende koja je u to vreme nastajala. Uopšte, a pre svega dok priča o književnim uticajima (Pegi, Bernanos, Vitgenštajn, Kant), kao da obraća priličnu pažnju na sagovornika i pokazuje se znatno manje govorljiv od njega.

Godine 1970, na beloj klupi jednog parka u okolini Hamburga, Tomas Bernhard priča o sebi pred kamerama nemačke televizije, tri dana u sledu i bez ikakvog scenarija. Reditelj Feri Radaks i njegova ekipa pretvaraju taj monolog u film od pedesetak minuta, i ovo iskustvo ubeđuje Bernharda da za reditelja napiše filmski scenario zasnovan na sopstvenoj priči Der Italiener (Italijan). Pod naslovom Drei Tag (Tri dana), monolog je objavljen kao dodatak priči i scenariju i tokom nekoliko godina predstavlja jedini (relativno) pouzdan biografski izvor o Tomasu Bernhardu. Tu se njegova figura ukletog pisca potvrđuje, a definišu je tri rečenice: „Najviše volim da sam sam./ U suštini, to je idealna situacija./ A moja kuća je, u stvari, džinovski zatvor.” Bernhard se pojavljuje kao mračan pisac, koji samo želi da zatvori oči ne bi li pobegao u tmine koje ga okružuju i da ih ne razgrće sve dok ne bude siguran da se našao u završnim tminama.

U jednoj minhenskoj novini, 1971, majstor književnog intervjua Andre Miler objavljuje nezadovoljavajući, ali značajan razgovor. U njemu Bernhard (koji mu ne dopušta da snimi, čak ni da zabeleži njegove reči) sasvim prianja uz svojstvenu sliku: nema telefon, ne odgovara na pisma, ne dopušta da ga fotografišu... Miler hvata opaske o spokoju pejzaža Olsdorfa, sela u Gornjoj Austriji u kom pisac živi, koje nimalo ne liči na paralizovani svet Bernhardove proze, kao i o tome da autor, u zelenom šeširu i kožnim pantalonicama, donekle deluje kao seljak. Ipak – takođe kaže Miler – „deluje bolesno. Retka kosa. Male, nepoverljive oči”. A dok govori, Bernhard je veran sebi: „U stvari, sve je čak mnogo jezivije nego u mojim knjigama...”

Godina 1975. je značajna, jer tada je objavljeno Poreklo, prva od pet Bernhardovih autobiografskih knjiga o detinjstvu i mladosti. (Ostale četiri su Podrum, Dah, Hladnoća i Dete, i pojavljuju se kao zasebne knjige dok se 1982. ne pretvore u „zvaničnu” biografiju Tomasa Bernharda. ) Iako nisu striktno hronološke (inače bi Dete moralo činiti početni naslov), iako Bernhard i kasnije objavljuje ne manje autobiografske knjige (Vitgenštajnov sinovac, Seča šume ) te mada je svaki put sve očiglednije da se njegov život i delo ne mogu razdvojiti, kritika i akademski milje oduševljeni su mogućnošću da raspolažu „autorizovanom” i, ako je to malo, književno izvrsnom biografijom.

Sam Bernhard pruža široke motive da se poveruje u istinitost njegovih tekstova. Istina je da, na primer, u Podrumu kaže: „Pisati o nekom razdoblju, jednom periodu života, bez obzira koliko je vremena prošlo od tada, da li mnogo ili malo, znači akumulaciju stotina, i hiljada, i miliona falsifikata i lažnih misli”, ali njegova temeljna tumačenja kao da se uvek odnose na nemogućnost da se govori istina..., uprkos odlučnosti da to čini: „Jedino pitanje je da li želimo da lažemo ili da govorimo i pišemo istinu, iako to nikada ne može da bude istina i nikada nije istina.” A u intervjuu sa Brigitom Hofer iz 1978. (koji počinje u kafeu Bräunerhof u Beču a završava u novinarkinom automobilu), Bernhard objašnjava šta ga je podstaklo da napiše te knjige: „Ja to moram da učinim pre nekog drugog. Hoću reći da, kad otvorim novine, čitam o sebi najneverovatnije stvari (...) I jednog trenutka to počinje da me užasava, a onda radim i pokušavam da sve prenesem manje–više izvorno. Prirodno, to mi uspeva samo približno, kao i sve drugo....”

Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih, razgovori za novine i gostovanja na televiziji Tomasa Bernharda počinju da pljušte, a njegove fotografije da se često objavljuju, iako je on i dalje lovina nepredvidljivih reakcija i željeni plen za svakog novinara. Nikol Kazanova intervjuiše ga za Nouvelles littéraires, Helmut Karasek i Erih Beme za Der Spiegel, Rita Sirio za L’Espresso... i uspevaju da iz njega izvuku izjave, delom očito ironične a neretko i protivrečne. Godine 1979, Andre Miler ponovo ima sreće i pravi jedan od najboljih (ili bar najoriginalnijih) intervjua svog života. Publika se upoznaje sa egzistencijom Hedvige Stavjanisek, Bernhardove „tetke”, a što se tiče samog sadržaja razgovora – koji dodiruje skoro sve zamislive teme – Bernhard veli: „Sve je tačno i, u isti mah, ništa nije tačno...”

Ne samo zbog adekvatnog naslova – „Od jedne do druge katastrofe” – neizostavan je i intervju koji s njim 1986. pravi Asta Šajb. Bernhard je na vrhuncu karijere, o njemu je već pisano mnogo, a novinarka, koja je pod snažnim utiskom, na putu za Beč opaža da putuje sa više tomasa bernharda: „svedenim samcem”, „veselim tragičarom”, „galgenhumoristom”, „virtuozom očajanja i maniristom nezadovoljstva”, „komedijašem punim tmina”, „mizantrop–mašinicom za mlevenje reči”... Bernhard se ne trudi da utiče na njene utiske: „Čovek nikad ne zna ko je. Ko je i šta je, to kažu drugi, zar ne? A pošto, ukoliko živi dovoljno dugo, to kažu milionima puta, on na kraju uopšte ne zna ko je. Svako kaže nešto drugo. I sam čovek, svakog časa, kaže nešto drugo.”

Kristi Flajšman, svakako jednoj od osoba koje su ponajbolje razumele Tomasa Bernharda, dugujemo niz intervjua za austrijsku televiziju, među kojima se ističu reportaže napravljene na Majorci (1981), u Beču (1984) i Madridu (1986). Objavljene su u vidu knjige i video–kasete, i čine dokument od neprocenjive vrednosti, ne samo o Bernhardu, već i o Bernhardu u Španiji. Tih godina, Bernhard se najbolje oseća kada govori (ili piše) daleko od Austrije, a Kristi Flajšman obrazlaže zašto odbija da u Austriji snimi svoj poslednji intervju: „Ja nisam od lokalnog značaja, zavičajni pesnik..., ja pišem univerzalnu literaturu.” Ipak, još jednom priznaje relativnost sopstvenih tvrdnji: „Prirodno, sve je subjektivno i lažno. To je bar jasno. Nikada nisam glumio da sam rekao neku istinu niti išta što bi bilo tačno.”

U Francuskoj, sve veće interesovanje za delo Tomasa Bernharda 1986. se pretvara u prvu knjigu o njemu: Ténèbres (Tmine), koja sadrži, osim sve uzev zanimljivih tekstova, „hronologiju” koja je iznenađujuće precizna, s obzirom na to šta je do tada poznato o autoru. Već prolog donosi upozorenje u vezi s podacima koji zatvaraju Bernhardove autobiografske knjige „čija iskrenost i istina imaju smisla samo unutar lične mitologije i geografije”.

Ponovo u Francuskoj, 1987, takozvani Cahiers l’envers du miroir posvećuje odlični broj 1 Tomasu Bernhardu. Tu je i intervju dat Verneru Vegerbaueru (u neizbežnom kafeu Bräunerhof), u kom Bernhard ne kaže ništa novo, ali pokazuje da je rezigniran time što ga etiketiraju svakojako: kao komunistu, fašistu, anarhistu... Repères biographiques već čini pravi nacrt biografije, s komentarima i dobro izabranim odlomcima dela. Ipak, i tu, logično, ima dosta naknadno otkrivenih „grešaka”: Bernhardova postdiplomska teza u Mozarteum–u, o Brehtu i Artou, sezona na dužnosti bibliotekara u Institutu austrijske kulture u Londonu...

Godine 1988, Karolin Markolin sprovodi akademsko istraživanje o Johanesu Frojmbihleru, dedi Tomasa Bernharda. U pitanju je, jednostavno, izbor dedinih pisama i razglednica koje se nalaze u salcburškom Literaturarchiv, a kojima protivreče izvesni odlomci Bernhardovih autobiografskih knjiga.

Novinar radio–televizije ORF iz Salcburga, Kurt Hofman, 1988. fabrikuje knjigu O razgovorima s Tomasom Bernhardom. Reč „fabrikuje” koristimo namerno, jer je taj naizgled dugi i zanimljivi intervju u stvari mešavina tematski donekle sistematizovanih izjava davanih duž sedam godina. Osim što tekst sadrži nekoliko omaški vezanih za imena i hronologiju, njegova opšta vernost slabi zbog metoda izrade. Sve uzev, Hofman – koji za moto uzima Montenjovu rečenicu koju Bernhard dva puta citira u Poreklu: „Nestrpljiv sam da postanem slavan, nije bitno koliko, samo da postanem“ – postiže svoj cilj, pošto je knjiga prevedena na nekoliko jezika i vrlo je komercijalna. (Tomas Bernhard, koji se isprva opirao njenom objavljivanju, u jednom trenutku prestaje da obraća pažnju.)

Smrt Tomasa Bernharda, 12. februara 1989, izaziva pravu poplavu publikacija. Neki novinari istražuju bernhardovsku geografiju (Olsdorf, Obertnatal, Vajnberg) i donose do tada neobjavljivane podatke. Pojavljuje se austrijska izdavačka kuća – Bibliothek der Provinz – specijalizovana za dela o Tomasu Bernhardu, a svako ko je ikada sa njim popio kafu, misli da mora da priča o tome. Nove knjige osciluju između iskreno interesantnih, po obilju objektivnih podataka (kao knjiga Karla Ignaca Henetmajra, koji je s Bernhardom drugovao deset godina), i onih, jednostavno oportunističkih i, katkad, pomalo sramnih. Na univerzitetima beležimo proliferaciju doktorskih i magistarskih teza o Bernhardovom opusu, koje se izdavačka kuća Peter Lang (sa predstavništvima u pet država i na tri kontinenta) trudi da adekvatno pusti u javnost..., čime je omogućen rad na novim magistarskim i doktorskim tezama.

U Francuskoj, Šantal Tomas 1990. objavljuje možda prvu pravu biografiju Bernharda. Zasnovana na prošlim delima, čije podatke usvaja, iako je ponešto digresivna, čini dobar sažetak. Počinje kategorički: „Tomas Bernhard. Austrijanac. Studira violinu i glas, u čemu ga, u mladosti, prekida tuberkuloza. Bio je muzikolog, glumac, sudski hroničar, pesnik. I, od svoje tridesete, isključivo, romansijer i dramaturg.”

Godine 1991, celo zdanje se ljulja objavljivanjem kod Cahiers de l’Université de Perpignan knjige Luja Hugea Thomas Bernhard ou le silence du Sphinx (Tomas Bernhard ili tišina sfinge). Posredi je psihoanalitička studija o Bernhardovom opusu koja polazi od jednostavne teze: „U delu Tomasa Bernhada možemo da posmatramo njegovu znalačku i, ponekad, bolno temeljnu simulaciju vlastitog nesvesnog.” Međutim, da bi argumentovao tezu, Huge započinje iscrpljujuće istraživanje koje u velikoj meri uništava zvaničnu istoriju, bar što se tiče dede, majke i potrage za ocem. Nameće se pitanje: da li je Tomas Bernhard bio mistifikator?

Budući da je u pitanju univerzitetsko izdanje, ono ima ograničen učinak a, s druge strane, Huge ponekad možda ide predaleko, ali ga očigledno nijedan biograf – ili, jednostavno, niko ko je zainteresovan za proučavanje Bernhardovog opusa – neće moći da ignoriše. Štaviše: kao da ovom publikacijom otvara lovnu sezonu i pojavljuju se druge, jednako ikonoklastične knjige. Marija Fialik objavljuje Der konservative Anarchist (Konzervativni anarhista), knjigu iz koje, iz razgovora sa direktorima teatra, kritičarima, novinarima i funkcionerima, izranja mnogo drugačiji Bernhard od lika iz legende: čovek koji želi da bude direktor Burgtheater–a, koji ne okleva da traži zajam, stipendije ili nagrade od austrijske Države koju toliko mrzi... A štampane su i druge knjige, sačinjene od intervjua sa njegovim prijateljima i ne tako dobrim prijateljima, koje (namerno ili ne) takođe deluju demistifikatorski.

U svakom slučaju, u biografiji Tomasa Bernharda iz 1993. Hans Heler jasno priznaje dug Luju Hugeu i posvećuje mu to izdanje. Helerova biografija danas predstavlja nezaobilaznu referencu. Godine 1995, sam Huge objavljuje hronologiju Johanesa Frojmbihlera i Tomasa Bernharda (dede i unuka), plod istraživanja koje je trajalo više od dvanaest godina.

Knjiga koja je pred čitaocem trebalo je da bude naslovljena „Tomas Bernhard: španska biografija”. Isprva sam nameravao isključivo da sledim Bernhardov trag u Španiji, u kojoj se on osećao tako prijatno i za koju je (gotovo) uvek imao lepu reč... Međutim, početne indikacije su frustrirale: trag turiste u inostranstvu je (da se poslužimo najizanđalijom slikom) varav kao trag broda u vodi i, uprkos spremnosti na saradnju hotelijera i Bernhardovih slučajnih sagovornika, brzo sam shvatio da će dobar deo njegovog boravka u Španiji i dalje činiti nepristupačno područje.

Postupna recepcija Bernhardovih dela u ovoj državi, kojoj sam prisustvovao gotovo dvadeset godina, mogla bi da čini zanimljiv i relativno slabo poznat dodatak; no samo to, dodatak. S druge strane Thomas–Bernhard–Archiv tada (1996) je još uvek bio zatvoren za javnost a ionako je bilo malo verovatno da bi se u njemu mogli pojaviti podaci značajni za moj cilj... Ipak, ta prva „španska biografija” rasla je dok nije zapremila ceo Bernhardov život. Zadatak je delovao očajnički složeno, zbog zbrkanosti postojećih informacija i guste šume koju je tvorila bernhardovska bibliografija, na putu da postane jedna od najgušćih što se tiče savremene literature. Stvarno, da li je bilo vredno dodati još jedan naslov toj beskrajnoj biblioteci? Pomislio sam da bi možda tačka gledišta jednog Bernhardovog prevodioca mogla da bude drugačija...

Kako god, prvo bi trebalo pojasniti da li je Tomas Bernhard zaista bio lakrdijaš ili, blaže rečeno, mistifikator. Za Kristu Flajšman, uopšte nije; jednostavno, Bernhard nije znao mnogo štošta. Teme poput njegovog oca bile su kućni tabu, a što se tiče dede i majke, ono što Bernhard priča u autobiografskim knjigama, dobrim delom spada u domen porodičnog mita, oneobičenog umom dečaka i, kasnije, velikog književnog talenta. Mišljenje Luja Hugea, koje u suštini ne odudara mnogo, jeste da je Bernhard uvek propitivao svoje poreklo, roditelje i okolnosti sopstvenog rođenja, ali „sa utiskom da stupa na skriveno tlo, da čačka po nečemu zabranjenom”. Stoga se u bavljenju misterijom trudi da zbuni moguće istraživače jednostavnim „naznakama”, „aluzijama” ili „pretpostavkama”, što su reči kojima obiluje njegov autobiografski rečnik. U tom smislu, Bernhard je mističan, ali samo zato što je mitičan. Teza pak Hansa Helera vrlo je jasna: Bernhardovi autobiografski narativi su „fikcionalni tekstovi” koji se ne mogu posmatrati kroz modele objektivne stvarnosti. Ono o čemu govore jeste, pre svega, život autora i njegovog dede tokom određenih godina, ali koristeći čisto književna sredstva.

Moje mišljenje polazi od prethodnih triju: Bernhard bez sumnje nije znao mnoge stvari o sopstvenoj porodici a nije bio najbolje obavešten o nekim drugim stvarima; izvesno je da je bio vrlo mitičan (bez „s”), njegovi autobiografski tekstovi su literarni koliko i romani ili, bolje rečeno – a kao što su mnogi među nama slutili – nema bitne razlike između te dve vrste narativa. Ovim trima razlozima za – nesumnjivu – mistifikaciju, trebalo bi dodati čuvenu ironiju Tomasa Bernharda: mora da ga je, povremeno, mnogo zabavljalo da zavarava tragove ili da fantazira bez mere.

Predlažem da ovde kažem ono što smatram istinom o Bernhardu, bez književnih pretenzija, mitičnosti (uvek bez „s”) ni demistifikacija nego što bude neophodno. Citatom Montenja, kome se Bernhard toliko divio, mogao bi da bude zatvoren ovaj, već tako dugačak uvod: „Kada bi laž, kao i istina, imala samo jedno lice, imali bismo bolje uslove. Jer, za istinu bismo uzimali oprečno mišljenje onom koje lažljivac zastupa. Ali naličje istine ima sto hiljada lica i čini neograničeno polje...”

(Odlomak iz knjige Miguel Sáenz, Thomas Bernhard una biografía, Ediciones Siruela, S.A., 1996, 2004)