Kristof Zodeman
 |
(odlomak)
PRVI DEO
Dušan
Veličković
Firenca dreaming
Zgrada
Autoput
koji se nekada zvao "Put bratstva i jedinstva" provlači se između
dve beogradske uzvišice i tako odvaja luksuzni rezidencijalni deo Dedinje
od centra grada. S jedne strane su privatne vile i parkovi, s druge strane
je svakodnevni život. S jedne strane "bratstva i jedinstva"
su oni, s druge strane smo mi. U naš, gusto naseljeni deo grada stiže
se ulicom na čijem se početku, sa svake strane, kao neka kapija, uzdižu
dve velike građevine. Obe pripadaju policiji. Jedna je podignuta davno,
u klasicističkom stilu, druga je novija, moderna, od stakla i čelika.
Noćas su obe zgrade bombardovane i teško oštećene. Ona moderna čini se
da je potpuno uništena. A baš za nju me vezuju uspomene. Pre više od dvadeset
godina, tek što sam bio počeo da radim u jednoj novinskoj redakciji, pozvao
me je telefonom muški glas. Rekao mi je da treba odmah da dođem u Zgradu.
Na moje pitanje zašto me zove rekao je da će mi to reći kada se budemo
videli.
Glas me je sačekao pred Zgradom. Mlad, malo duža kosa, moderne naočare
za sunce, elegantan kaput. Hitrim pokretom mi je pokazao svoju legitimaciju,
brzo je vratio u džep, i onda me uveo u Zgradu.
Pitao me je: "Da li znate gde se nalazite?" Odgovorio sam pitanjem:
"Da li sam uhapšen?"
"Ne, ovo je samo informativni razgovor", rekao je. Onda je sam
odgovorio na svoje pitanje: "Nalazite se u prostorijama Službe državne
bezbednosti."
Posle
toga je nastavio da govori, da postavlja pitanja i da sam na njih odgovora:
"Naša zemlja je stalno na meti najrazličitijih interesa. Strane sile
neprestano rovare. Kada ste poslednji put putovali u inostranstvo? Mi
to znamo. Šta ste radili u Parizu? I to znamo".
Dugo je pričao o našoj zemlji i stranim silama, o kontakima sa strancima,
o intelektualcima koji svašta pričaju i kritikuju svoju zemlju, o uspesima
naše socijalističke izgradnje i nesvrstane spoljne politike. Na kraju
me je pogledao značajno, i posle duge pauze, upitao: "Šta mislite
o Đilasu?" Odgovorio sam: "Ne mislim ništa". Rastali smo
se ćutke.
Bio sam uznemiren. Eufemizam "informativni razgovor" u to vreme,
kao verovatno i danas, mogao je da znači svašta. Pitao sam se da li mi
predstoje ozbiljne nevolje. Odmah sam pozvao svog prijatelja Zorana. Umirio
me je tonom iskusnog čoveka koji je u Zgradu već više puta pozivan.
"Jel to jedan mlađi momak, nosi naočare za sunce i ima kaput boje
mokraće?", pitao me je.
"Jeste", potvrdio sam.
"Ma, znam ga, on je zadužen za intelektualce. Ništa ne brini, to
oni stalno rade, onako rutinski."
Moj prijatelj Zoran Đinđić je danas vođa jedne velike opozicione političke
partije. Vlast ga naziva izdajnikom. Veoma se brinem za njega. Možda i
zato što više nema Zgrade u koju bi ga mogli pozvati na informativni razgovor.
Danas se mnoge stvari rešavaju bez razgovora.
Sedamdesete
Kako
su bile zanimljive te sedamdesete godine. Dobra muzika, dobro drustvo,
stalno se nešto događa. Raste represija, ali i zabava. Uspevalo nam je
čak i neke poslove da pronađemo. Kaže mi Zoran jednog dana kako može da
se piše za "Sociological Abstracts". Javi se Sonji. Prelistaš
neki časopis, napišeš nešto sasvim sažeto i dobiješ 12 dolara. Javim se
ja jednoj lepoj, veseloj i hitroj devojci koja je tu stvar vodila, i zaista
povremeno dobijem 12 dolara. Onda ja odvedem Zorana na Treći program Radio
Beograda. Upoznam ga sa Đorđem, Bodom, Radetom i još nekim ljudima i počne
Zoran da piše i prevodi. Mislim da se i danas to prepričava kao neka legenda.
Donese Zoran sutradan tekst, pa sledećeg dana i tako gotovo bez prestanka.
Ne verujem da je Treći program ikada video plodnijeg autora. I tako nekako
preživesmo te srećne sedamdesete.
CK
Kada
sam ugledao zgradu Centralnog komiteta odjednom kao da mi je sve bilo
jasno. Mislio sam da sam se setio pravog odgovora na pitanje o kojem smo
Zoran i ja raspravljali šetajući još od hotela Jugoslavija. Bila je rana
jesen, možda 1976. ili 1977. godine. U svakom slučaju sećam se da je Tito
još bio živ.
Bio je to jedan od onih razgovora koje sam ja nazivao "kuknjavom".
Zoran je tvrdio da je to konstruktivna kuknjava. Satima smo umeli da se
žalimo jedan drugom na okolnosti u kojima živimo. Nismo imali takozvani
stalni posao, radili smo na sve strane, pisali, prevodili, ali prihodi
su nam bili mizerni i nesigurni. Jeste, bilo je i nečeg konstruktivnog
u tome, jer smo umeli da se silno udubimo u planove koji bi trebalo da
nas učine potpuno autonomnim i nezavisnim, i da nam omoguće da radimo
ono za šta smo mislili da smo sposobni.
Onda sam ja, ugledavši zgradu CK, rekao: "Pa, vidi, ni ti ni ja nismo
članovi Partije. Zato mi nemamo nikakve šanse".
Dobro se sećam da smo se u tom trenutku okrenuli i pošli nazad, ispred
nas je sada u daljini bila panorama Zemuna. Zoran se odjednom neobično
uozbiljio, kao da govori nešto o čemu je dugo razmišljao, i o čemu sada
mene treba da pouči.
"To je jako važno što nismo članovi Partije", rekao je. "Kada
se sve ovo uskoro sruši, kada padne komunizam, onda će to biti izuzetno
važno".
Bio sam zapanjen. Meni se tada činilo da je komunizam neuništiv. Sva ta
sila sovjetskog bloka i jugoslovenske partijske države ličila mi je na
neku užasnu tvrđavu iz koje u najboljem slučaju možeš pobeći. Jeste, ubrajali
smo sebe u disidente; ono što smo pisali i govorili činilo nam se važnim,
uživali smo u tome, ali ipak sve je to bilo nekako beznadežno slabašno
u odnosu na moć koja nas je okruživala. Ili mi se, možda, tako činilo
jer u tom malom disidentskom pokretu u Jugoslaviji nije bilo nikog ko
bi smeo i da zucne o kraju komunizma.
Setio sam se Zoranovih reči više puta kada sam ga gledao u političkoj
borbi devedestih godina, i kada mi se povremeno činilo da pravi pogrešne
poteze. Mislio sam ovako: u stvarima od danas do sutra baš ume da pogreši,
ali gledano strateški, dugoročno, nema mu ravnog.
Pinkus
U
Pinkusovoj antikvarnici u Cirihu smo proveli dva dana. Pre toga smo obišli
sve ciriške zgrade na kojima je fantomski crtač raznobojnim sprejom naslikao
svoje nestvarne, spermatozoidne crteže. Tada se već uveliko bila digla
hajka. Policija je na osnovu prijava kućevlasnika bezuspesno tragala za
"štrcačem" kako smo ga Zoran i ja prozvali, a jedna galerija
je već najavljivala izložbu njegovih radova.
Lunjali smo gradom i ironisali na račun buržoazije i njenih sitnosopstveničkih
interesa. I na račun Švajcarske kao "dovršene zemlje" kojoj
ne može ništa ni da se doda ni da se oduzme. Šta se dogodilo sa Cirihom
dadaizma, Tristana Care, Leopardija, Pikabije i drugih tipova koji su
okretali ovaj grad naglavačke!? Dosta pakosno smo sve to komentarisali.
Teodor Pinkus nas je sačekao kao Ajnštajn, duge razbarušene kose, nasmejan
i ljubazan. Odmah nas je odveo u potkrovlje i pokazao dve gostinske sobice.
Možete da ostanete koliko želite, rekao je.
Te noći smo rešili da u Beogradu objavimo Godvinovu Raspravu o društvenoj
pravdi. Ako hoćeš da znaš nešto o anarhizmu, onda prvo moraš da pročitaš
Godvina.
Pinkus nam je pokazao lepo ukoričen reprint prvog izdanja iz 1793. godine.
Čudio se što ne postoji srpski prevod. Zoran je rekao: "U našoj kulturi
ima puno rupa".
Godvina nismo objavili. Nije objavljen na našem jeziku ni do danas.
Sada kada o svemu tome razmišljam, shvatam šta nas je najviše impresioniralo
kod Pinkusa. Bila je to fina lekcija o solidarnosti. Dođeš kod čoveka
koga prvi put vidiš u životu, ali interesuju vas slične stvari, možda
će te, ko to zna, jednog dana postati i pravi istomišljenici, i šta ima
prirodnije nego da pre bilo kakvih razgovora, formalnosti i nagradnje
vidimo, što bi rekao Marks, gde ćemo spavati i šta ćemo jesti. Bilo nam
je vrlo jasno da svi pomažemo jedni drugima, i da tako treba da bude.
Solidarnost
Idemo
Zoran i ja Frankfurtom, hoće Zoran da me upozna sa M.
Sretnemo ga na ulici. Mlad momak, stoji oslonjen na banderu i sve mu nešto
smešno. Ja ga kao brzo procenim i zaključim kako je vrlo simpatičan, ali
potpuno nezainteresovan za bilo šta ozbiljno. Posle mi Zoran kaže kako
je M. talentovan i pametan, kako razmišlja kao i mi, kako ima nemačku
klasičnu filozofiju u malom prstu, i još mi puno toga napriča. "Stvarno
mu treba pomoći da završi studije", kaže na kraju.
Ja pomislim: "Evo ga opet!" Od kada je dobio Humboltovu stipendiju
ne može da se smiri. Samo traži kome će da pomogne. On može da živi i
sa polovinom stipendije, ma kakvi, i sa trećinom.
Solidarnost je osobina koju sam posebno voleo kod Zorana. I nije reč samo
o materijalnoj pomoći koju je u jednom trenutku mogao da daje, i najmanje
o tome. Bilo je u tom njegovom društvenom ponašanju nekog humanog i finog
političkog "umrežavanja". Neprestano je osluškivao eho sličnih
mišljenja i hitro na njih reagovao. Nije se plašio ni pogrešne procene,
i često je ljude pogrešno procenjivao, često im je pripisivao sposobnosti
koje oni nemaju. bez čega se verovatno ne mogu napraviti ni one potpuno
tačne procene. Vremenom je stvorio ogroman krug prijatelja, koji često
toga nisu bili ni svesni, jer su to bila prijateljstva zasnovana, ako
tako mogu da kažem, na ideji opšteg dobra, a ne na intimi. Kao u Aristotelovom
polisu.
Mnogo godina kasnije čujem da M. zivi na jednom drugom kontinentu i da
je ugledni profesor na tamošnjem univerzitetu. Napisao je i više značajnih
knjiga.
Najbolji prijatelj
Evo,
po prvi put razmišljam o tome kako je Zoranovo i moje prijateljstvo bilo
krajnje neobično i netipično. Razmišljam kako Zoran i ja nikada nismo
pokazivali emocije uobičajene među prijateljima, nismo nikada padali jedan
drugom u zagrljaj kao što to čine prijatelji kada se sretnu posle dužeg
vremena. Nismo se prenemagali. Sećam se kako mi je Zoran jednom prilikom
za jednog našeg tada zajedničkog poznanika, sada poznatog političara,
rekao: "Pogledaj samo tu lažnu srdačnost".
Ja, čak, o Zoranu uopste nisam razmišljao ne samo kao o najboljem prijatelju,
nego ni kao o prijatelju uopšte. A viđali smo se godinama svakodnevno,
i to je bilo nešto jednostavno po sebi, nešto dato i prirodno o čemu se
ne razmišlja. Tek posle nekoliko godina našeg intenzivnog druženja jedan
razgovor sa Zoranovom majkom odjednom me je trgao.
Došao sam u Zoranov stan na Novom Beogradu gde je on živeo sa svojim roditeljima.
On još nije bio stigao, pa me je njegova majka uvela u njegovu sobicu
da ga sačekam. Odmah koristi priliku i brzo počenje da priča o Zoranovoj
devojci. Nije joj se dopadala. On ne treba da bude sa njom, rekla je.
Zašto mu ne kažete?
Pokušao sam nekako da se izvučem iz tog razgovora, ali ona je insistirala.
To je za njegovo dobro, morate da mu kažete, pa vi ste mu najbolji prijatelj.
Posle kažem Zoranu: "Ej, čujem da smo najbolji prijatelji".
"To ti je rekla moja majka", kaže Zoran.
I onda nam je nekako neprijatno. Nisam siguran da li to mogu da objasnim,
ali u tom trenutku obojica preziremo prijateljstvo onako kako ga shvata
ne samo Zoranova majka već i većina ljudi. Ono što se naziva prijateljstvom,
mi bismo radije nazvali solidarnost, misija, cilj... Mi ne gubimo vreme
u praznim razgovorima i lažnoj srdačnosti, tako nam se bar čini. Biti
"najbolji prijatelj" posebno je neprikladno, nekako je staromodno
i neukusno. Suviše je lično i sebično, i kao da otkriva neku slabost.
Raspravili smo tu neugodnu temu prijateljstva kratko i nekako teorijski.
"Suština prijateljstva nije u intimi već u razgovoru. Samo neprekidna
razmena ideja sjedinjuje građane u polis." Mislim da je Zoran ostao
takav do kraja života. Aristotelovski princip prijateljstva, phillia,
bio mu je ključna politička kategorija. Ne prijateljstvo kao fenomen intimnosti
u kome prijatelji jedan drugom otvaraju srce, već prijateljstvo koje se
tiče sveta u kojem živimo.
Broj Zoranovih prijatelja se neprestano povećavao, ali mnogi to nisu shvatali
jer nije umeo da "otvara srce" i troši dragoceno prijateljstvo
na lične ispovesti i pijančenje i pevanje po kafanama. Mnogi će zato,
sasvim pogrešno reći, da je bio hladan i da nikada nije imao pravog prijatelja.
Naprotiv, mislim da je imao mnogo najboljih prijatelja.
Biznis
Jednom prilikom sedimo nas nekoliko kod Zorana u Frankfurtu. Iznese Zoran flašu viskija i počne razgovor. Bude i nekih ozbiljnih tema, a onda sve više viskija. Zoran kao i obično vrlo malo pije ili uopšte ne pije. Primetim kako svaki čas ulazi i izlazi. Pitam ga šta se događa. On kaže: "Susetka se seli." Nisam baš razumeo šta je hteo da kaže, a činilo mi se da i nije ni važno. Kasno uveče jedna Zoranova prijateljica mi kaže: "Pogledaj!" Ja se okrenem i vidim da su celo pretsoblje i veći deo sobe puni najrazličitijih stvari. Ono što nije mogla ili što nije htela da ponese, susetka je poklonila ili prodala Zoranu po vrlo povoljnoj ceni. Sutradan se probudim kasno, mamuran. Zoran se upravo vraća sa nekih predavanja. U stanu je već mnogo manje susetkinih stvari. Usput je već nešto preprodao. Pomislim kako sam ja pravi Balkanac. Spavam do podne i ne mislim od čega ću živeti.
DRUGI DEO
Od buntovnika do premijera
Sa učesnicima
filma Đinđić: jedna životna priča
razgovarali Dušan Veličković i Kristof Zodeman
Ahil iz Devete beogradske
Dragan Lakićević o Đinđićevim gimnazijskim danima, o tome kako je postao predsednik razredne zajednice, o predmetima koji su ga zanimali, nagrađenoj priči, prvim interesovanjima za politiku, o Zoranovim futbalskim ambicijama, o prvim političkim strastima, o planovima za studije.
Pre više od trideset godina, čini mi se da je bila jesen, pojavio se Đinđić
u našem razredu. Bio je to jedan plavokos mladić širokih ramena koji je
delovao vrlo slobodno i samostalno, kao da nije došao iz bosanske provincije
u velegrad. Mislim da je to bio treći razred gimnazije negde 1969. godine.
Bilo je to takozvano društveno odelenje, u kojem su forsirani srpski jezik
i humanističke nauke. To nije bio jak razred po nekom intelektualnom kapacitetu,
bar što se tiče muškaraca, i Zoran je bio pravo iznenađenje za nas. On
je vrlo brzo pokazao da zna mnogo više od nas, da je na neki način zreliji
od nas kada je trebalo snalaziti se sa profesorima, a imao je i izrazite
liderske ambicije. Sećam se dobro, mi smo imali u razredu, to je bio običaj,
predsednika razrednog veća. Niko nije mogao da nas natera da prihvatimo
tu funkciju i obično je naš razredni starešina određivao nekog boljeg
učenika za to. Međutim na prvom času, Zoran se iznenada javio za reč.
Nastao je tajac, jer smo svi mislili da će nekog da predloži. Međutim,
on je predložio sebe. Tako je on postao predsednik razredne zajednice
i na neki način obeležio, bar ovde u Beogradu, početak životnog puta jednog
vrlo ambicioznog mladog čoveka.
Teško je reći koji su ga predmeti posebno interesovali, jer je on bio izuzetno solidan đak. On je jednostavno imao potrebu da se dokaže u svim predmetima. Ja lično smatram da je imao najviše sklonosti za literaturu, smatram ga veoma talentovanim za pisanje, ali pokazao je izrazitu sklonost i prema filozofiji i prema društvenim naukama. Čini mi se da je bio i u tehničkim naukama sasvim, sasvim solidan i da je, recimo, izabrao tu profesiju, verujem da bi to upešno radio.
On nije
bio klasičan dobar đak. U tom smislu, on kao da nije ni težio recimo da
bude baš odličan ili da ima sve petice. On je prosto hteo da dokaže da
nešto zna, odnosno da puno zna i da često zna više od profesora. Verujem
da je istovremeno kod jednih profesora izazivao beskrajne simpatije a
kod drugih neku vrstu prezrenja i zavisti. Navešću samo jedan primer.
Naš razredni starešina, jedna gospođa koja je takođe došla iz Bosne, predavala
je srpski jezik, nekako je sa potcenjivanjem gledala na Zorana. Jednostavno,
nije uspela da uoči izuzetan literarni dar koji je on imao i čini mi se
da on kod nje nikada nije mogao da dobije ocenu veću od trojke. To je
jedna prosečna ocena, naročito za jednog izuzetno darovitog i načitanog
mladog čoveka. Zoran nikada ništa nije rekao, jednostavno umeo je da podnosi
i te male poraze, te male prepreke na životnom putu.
Međutim, negde između trećeg i četvrtog razreda, on je video neki konkurs
za literarni esej ili priču, ne sećam se sada tačno, i poslao je svoj
rad. Bio je raspust, mi smo se odmarali na moru, a Zoran je u to vreme
čitao knjige i čak se pripremao za iduću godinu. To je bila njegova taktička
zamka. On nije bio lenj. Išao je čini mi se nekoliko puta na Jastrebac,
odatle mu je bio otac, i pričao mi je da on tamo pročita sve unapred.
Kad počne nastava, profesor još nije stigao da završi svoje predavanje
a Zoran se već javljao, bilo da mu postavi neko neobično pitanje, bilo
da ga impresionira svojim znanjem, i njega i nas, da se pokaze kao jedini
koji razume o čemu je reč. Zoran je bio izuzetno talentovan, ali i sposoban
da svoj talenat pokaže.
Onda su objavljeni rezultati literarnog konkursa. Zoran je dobio prvu
nagradu. Pojavilo mu se ime u novinama, ali se pojavilo i ime ove škole,
Devete beogradske gimnazije, a, čini mi se, čak i ime profesorke. Profesorka
je bila izuzetno ponosna. Zoran je dobio peticu koja mu je ostala do kraja
godine. Pokazao je na delu onu klasičnu latinsku izreku, preko trnja do
zvezda.
Za razliku
od većine nas koji se nismo interesovali za politiku, Zoran se nekako
brzo, već tokom trećeg razreda, vezao za neke profesore koji su bili više
ili manje politički zainteresovani i koji su imali veoma kritički odnos
prema stvarnosti, bilo u Jugoslaviji, bilo u svetu. Kazem "politički
zainteresovani" a ne angažovani, jer u to vreme niste mogli biti
anagažovan ako niste bili deo partije. Zorana su oni prihvatili podjednako
kao jednog darovitog đaka, ali isto tako i kao nekog ko je suštinski zreo
da učestvuje u politici. Profesor sociologije Milo Petrović koji je predavao
u našoj gimnaziji i podigao mnoge generacije, bio je zanet latinoameričkim
revolucijama i na Zorana je izuzetno uticao, tako da je Zoran već krajem
gimnazije pokazivao veliko interesovanje i za sociologiju i za politiku.
Profesor filozofije, to se mora pomenuti, Milan Kovačević, kasnije profesor
na univerzitetu u Novom Sadu, zainteresovao je Zorana za filozofiju i
na neki način trasirao njegovu profesiju.
Tih godina malo ko je od đaka gimnazije bio, ako je iko bio, zainteresovan
za politiku. Bilo je to takvo vreme, politika se vodila na drugom mestu.
Međutim, Zoran je bio zanimljiv po tome, dobro se sećam, što je bio veoma
kritičan prema našem rukovodstvu, a posebno, imao sam takav osećaj, bio
je opsesivno kivan na Tita kao jednog revolucionara koji je izneverio
svoje ideale. U tom smislu, mogli ste od Zorana čuti razne optužbe na
njegov račun. Mislim da su ta ideja revolucije, kojom je bio na neki način
inficiran u gimnaziji, kao i kasnije njegovo bavljenje kritičkom teorijom
i drugim filozofskim pravcima, trasirali njegov životni put. Na kraju
krajeva, on je stvarno odmah izabrao da kritikuje najviši autoritet.
Zoran je, za razliku od većine tadašnjih i budućih intelektualaca, bio, da tako kažem, potpuno normalan čovek. Veoma prirodan, veoma zainteresovan za život, i potpuno neinhibiran. Intelektualce obično baš karakteriše neka izolovanostl, neka nespremnost da učestvuju u životu i da uvek imaju jedan pogled sa strane. Đinđić je punim plućima učestvovao u životu. Kad je došao ovde, bio je zainteresovan za sport, kao i svi mi. Igrali smo fudbal tu, ispred škole. Sećam se da je Zoran čak gajio ambicije da ode u neki futbalski klub i da aktivo trenira. Voleo je, takođe, košarku. Sećam se da je pominjao i karate, mada nisam siguran da li je baš išao da trenira. Mi smo u početku, bio je septembar mesec, često bežali s časova. Moram priznati da je to bila moja inicijativa, ali Zoran je spremno prihvatio. On je bio u svemu jedan običan čovek što se tiče tih svakodnevnih aktivosti, bio je zaniteresovan za sve vidove života koje možda nije imao prilike da upražnjava u bosanskoj varošici. Ja sam ga, recimo, naučio da igra preferans, kasnije je igrao mnogo bolje od mene, išli smo po diskotekama, igrali smo košarku, veoma često smo odlazili u bioksop.
Biti gimnazijalac
na Novom Beogradu pre trideset godina imalo je neku svoj draž. Čini mi
se da smo na Novom Beogradu svi mi na neki način bili došljaci. Atmosfera
je u tom smislu bila kosmopolitska, za razliku od starog dela grada, gde
je privilegija bila biti rođen u Beogradu, a kasnije i najveći kvalitet
ljudi iz kruga dvojke. Ovde je vladala jedna potpuno, da tako kažem, otvorena
atmosfera. Zoran je, kao i svi koji bi dolazili, bio momentalno prihvaćen,
na neki način delili smo zajedno sudbinu. Inače, Devetu beogradsku gimnaziju
su zvali "Bastilja", smatrali smo je vrlo strogom i ja sam je
i napustio pre kraja školovanja. Zoran je ostao i nije je doživljavao
kao neku prepreku. Dok sam ja neke stvari video kao planine koje je teško
savladati, Zoran ih je video kao brežuljke preko kojih će on prosto protrčati.
I tako se i dogodilo.
Sada kada razmišljam o Zoranu, podseća me na Ahila koji je verovao da
je večna slava vrednija od nekog običnog i trivijalnog života. Zoran je
bio toliko ambiciozan, da je pokušao da upiše tri fakulteta istovremeno,
bio je kandidat za režiju na fakultetu dramskih umetnosti, zatim je bio
na konkursku za građevinu i na kraju ipak upisao filozofiju. Hoću reći,
bio je sposoban za sve tri, bio je graditelj, bio je vizionar i bio je
jedan ambiciozni maštoviti i kreativan čovek.
Mit budućnosti
Čedomir Jovanović o tome kako se upoznao sa Đinđićem, o studentskim demonstracijama, petom oktobru, Đinđićevom susretu sa Legijom i Vlajkom Stojiljkovićem, o ekstradiciji Slobodana Miloševića, o Đinđićevom "pragmatizmu", o poseti Palama
Zoran Đinđić
i ja smo se upoznali u političkim dešavanjima koja su presudno uticala
na naše živote. Bilo je to 1996. godine u vreme paralelnih protesta koalicije
Zajedno i studenata Beogradskog univerziteta zbog izborne krađe kojom
je Milošević pokušao da sačuva vlast u opštinama u Srbiji. Sećam se vrlo
jasno tog susreta. Povod za naš razgovor bili su neki problemi, i najčešće
je tako ostalo i do tog dvanaestog marta 2003. Bila je neka studentska
akcija u toku i meni je bilo veoma važno da studentski protest ima svoj
nezavisan politički karakter. Prosto, mislio sam da ćemo mnogo lakše ostvariti
svoje ciljeve ukoliko od početka do kraja u tom procesu nastupamo kao
studenti, jer studenti nemaju neki poseban politički interes, mi se ne
borimo za vlast. Bilo je jako teško objasniti nekim ljudima zašto je to
potrebno raditi, tim pre što smo, naravno, svi mi ljudi od krvi i mesa,
svi smo mi bili glasači i to u najvećoj meri glasači te koalicije Zajedno.
Zoran Đinđić nas je sjajno razumeo i nije bilo potrebe da mu objašnjavam
zašto je to korisno i za koaliciju Zajedno i za Beogradski univerzitet
i zašto je to dobro za tu našu zajedničku ideju. Ne samo da me je razumeo,
nego me je u tome i podržao.
Ta njegova podrška je u krugu ljudi koji su prisustvovali tom razgovoru
pogrešno protumačena, pa je sa strane sugerisano da praktično i Demokratska
stranka, odnosno koalicija Zajedno pokušaju u Srbiji da urade ono što
smo mi tada uradili u Beogradu, to je ona akcija "korodonom protiv
kordona". Naime, policija je odlučila da nas blokira i da na takav
način dehermetizuje naš protest. Jako je teško održati protest u situaciji
u kojoj praktično tapkate u mestu, i zbog toga smo vrlo brzo morali alternativno
da delujemo. Ja sam razmišljao i došao do ideje da bi bilo najbolje odgovoriti
na isti način. Tako su studentski kordoni stali nasuprot policijskim i
ta akcija je, potom, trajala danima.
Zoran je vrlo jasno odgovorio, i taj odgovor u potpunosti ruši sliku o
njemu kao političaru koji nema mnogo skrupula, kao političaru koji razmišlja
samo o cilju, kao političaru koji ne bira sredstva. On je rekao da bi
bilo besmisleno da isto rade i stranke, da ima puno smisla kad studenti
to rade, ali da bi bilo besmisleno kad bi to radile stranke. Na pitanje
zašto, Zoran je rekao, zato što nam niko ne bi verovao. I tako se ponašao
čitavo vreme našeg zajedničkog života. Bio je iskren pre svega prema sebi,
a potom i prema drugima. Naravno da je to samo po sebi problem, jer ljudi
jako teško mogu da podnesu istinu, a on je smatrao da je njegova obaveza
u svakom trenutku da vodi računa upravo o tome. Od te 1996. do 2003. godine
mnogo puta smo prolazili kroz slične situacije, i svaki protest, svake
demonstracije, svaki konflikt sa policijom naravno da je donosio neka
nova iskustva, obilje činjenica, ali ta Zoranova jednostavna konstatacija
iz 1996. godine je nešto što se ni po čemu potom nije dovelo u pitanje
i nešto što je, zapravo, tajna formula tog političkog rada njega i mene.
Iskreno, kada govorimo o dramatičnim događajima, onda se po pravilu u
ta razmatranja stavljaju isključivo oni događaji i one okolnosti koje
imaju opšti karakter. Zaista, bez ikakve sumnje, događaji koji se vezuju
za petooktobarski prevrat, odnosno demokratsku revoluciju, zaslužuju to
prvo mesto. S tim što je bilo puno događaja sa velikom unutrašnjom dinamikom,
sa velikim dilemama, sa sumnjama koje su ostale mimo očiju javnosti. Mislim
da je to loše, jer bi odnos javnosti prema Zoranu kao političaru i, pre
svega, kao čoveku, bio potpuno drugačiji. Petog oktobra smo mi bili pobednici.
Druga je stvar da li je Milošević to prihvatao ili ne. Nije bilo lako,
ali definitivno nije bilo isuviše teško biti Zoran Đinđić petog oktobra,
biti Vojislav Koštunica petog oktobra, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać,
Čedomir Jovanović, biti simpatizer DOS-a... Mi smo petog oktobra bili
pobednici. Jako je teško bilo odigrati tu ulogu 1999. Jako je teško bilo
biti Zoran Đinđić na Brankovom mostu krajem septembra ’99. kada je praktično
uz mene i dva ili tri svoja pratioca, zaustavio kolonu Beograđana na sredini
mosta i potom pokušao da predupredi policijski stampedo koji nam je dolazio
u susret. Mislim da su neke televizijske kamere to zabeležile.
To su događaji koji su po temperamentu i okolnostima, i bezizlazu u kojem
je on ostajao dosledan svojim političkim principima, više nego značajni.
Petog oktobra je dimenzija odgovornosti bila to vrhunsko opterećenje.
Nekako do te situacije Milošević je bio odgovoran za sve što se dešavalo
u zemlji, mnogi više nego mi. Petog oktobra smo mi bili ti koji su odgovorni
za svaki ljudski život u ovom gradu, mi smo bili ti koji su na sebe preuzimali
presudnu odgovornost za kanalisanje tih demonstracija, mi smo bili ti
u čijim rukama su zapravo bili ključevi, odnosno budućnost demokratske
Srbije, ili izazovi krvoprolića i građanskog rata.
To je bila nova uloga. Međutim, u toj novoj ulozi Zoran Đinđić se ponašao
onako kako se ponašao praktično od 1996. godine, od kada ga ja poznajem,
a mislim da je zapravo on ostao veran tom svom političkom karakteru koji
ga je definisao još kao netipičnog buntovnika i studenta Filozofskog fakulteta
Beogradskog univerziteta. Vrlo jasno smo znali prioritete. Jedan od njih
je bio da se svakako izbegnu sukobi sa onima koji u sukobu vide svoje
poslednje šanse. Kada na takav način nastupate u politici onda nemate
pravo na onu vrstu kompromisa koja podrazumeva povlačenje i odbijanje
da se preuzme odgovornost. On nije bio takav čovek i u tom trenutku su
mnogi svoju strategiju gradili na toj odlučnosti Zorana Đinđića.
U prostoriji u kojoj sada razgovaramo*, sedeli smo 5. oktobra oko 12 časova
praktično svi lideri DOS-a, izuzimajući Vojislava Koštunicu. Tada se gradom
već kretala ta nepregledna kolona naših simpatizera, a iza nas su već
bili sukobi ispred federalnog parlamenta. Bilo je jasno da tako nešto
svi osuđuju. Ali nije bilo puno ljudi koji su mogli da kažu šta je ono
što će se desiti. Izuzev Zorana i nekolicine njegovih najbližih saradnika,
nije bilo puno ljudi koji su bili spremni da povuku konkretne poteze kako
bi se taj peti oktobar završio onako kako se završio. Između ostalog i
zbog toga što nije bilo te vrste idejne rešenosti da se sa Miloševićem
stvari raščiste u potpunosti i do kraja, bez kompromisa.
To je praktično značilo da smo mi spremni, između ostalog, da razgovaramo
i sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije i komandantom te jedinice
Miloradom Ulemekom. To nije bio jedini susret. Bilo je puno paralelnih
kontakata sa predstavnicima vojske i policije. Ali, kao u svakom građanskom
sukobu, vrlo brzo se zaborave oni stari početni motivi. Sukob sam po sebi
generiše novi sukob. Zbog toga smo nastojali da na svaki način predupredimo
taj prvi metak.
Nažalost, posle svega što se desilo, u fokusu je ostao zapravo taj kontakt
sa Jedinicom za specijalne operacije. Potpuno su ostali po strani brojni,
takođe dramatični susreti sa pripadnicima posebnih jedinica policije,
SAJ-a, Interventne brigade beogradske policije, sa predstavnicima vojske,
sa predstavnicima obaveštajnih službi unutar vojske... Posebno je dramatičan
bio susret sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova, Vlajkom Stojiljkovićem,
čovekom koji je godinu dana posle toga izvršio samoubisvo na stepenicama
Skupštine Jugoslavije uz pisanu poruku da to čini između ostalog i zbog
Zorana i mene.
Razgovarali smo sa njim dan nakon petog oktobra u zgradi republičke policije
koja je bila pod opsadom snaga lojalnih Slobodanu Miloševiću. Do tog razgovora
je došlo zbog pretećeg haosa u samom gradu, praktično i u celoj zemlji,
jer je policija napustila svoje redovne dužnosti i odbila da radi onaj
posao zbog koga inače postoji. Mi nismo želeli da se naša demokratska
revolucija pretvori u haos i zbog toga smo tražili od Ministarstva unutrašnjih
poslova da nastavi da obavlja svoje uobičajene poslove. Tako nešto je,
između ostalog, bilo moguće tek nakon susreta sa ministrom unutrašnjih
poslova koji je u šestom oktobru video svoju šansu. To je bio trenutak
u kojem smo mogli za sebe da kažemo da smo dobili jednu bitku, ali da
smo daleko od pobede u ratu. Dan nakon toga Milošević je saopštio da se
povlači i da prihvata izborni poraz.
Bez mnogo dvoumljenja i pametovanja, Zoran je sa mnom seo u automobil
i otišao praktično u ralje Miloševićeve policije, bez obezbeđenja i bilo
kakve pratnje, ne razmišljajući šta ga tamo očekuje i sa kakvim se sve
izazovima tamo mogao suočiti. Bio je važan cilj. Taj cilj je bio logičan,
racionalan, i ono što je takođe bilo važno jeste, zapravo, to jednostavno
konstatovanje da taj posao niko drugi ne može da uradi.
Sa Ulemekom je odnos bio građen na isti način. Tu nije bilo nikakvih posebnih
okolnosti. Naravno da je iz današnje perspektive taj susret bio sve samo
ne običan, a ni za nas u tom trenutku to nije bio običan susret. Međutim,
mi nismo pravili razliku između dogovora sa "crvenim beretkama"
i dogovora sa drugom specijalnom jedinicom policije ili specijalnim jedinicama
unutar vojke Jugoslavije. Naš cilj je bio u potpunosti marginalizovati
i umanjiti mogućnost sukoba sa onima sa kojima je unapred sukob besmislen
zbog toga što iz njega ne možemo izaći kao pobednici. Tako se Zoran i
ponašao. Naravno, od toga su potom ispredane najrazličitije neverovatne
priče, ali u svojoj suštini to je bio jedan surov ali jednostavan susret,
pošto su po svojoj prirodi ti događaji upravo takvi i bili.
Bez nekog posebnog uvoda, on i Ulemek su razmenili nekoliko rečenica koje
su se, što se tiče Ulemeka, vezivale za njegovu prognozu petooktobarskih
dešavanja, a sa naše strane su se odnosile na Zoranovu konstataciju da
su ljudi koji upravljaju vojskom i policijom izgubili razum, i da je u
ovom trenutku sudbina društva upravo u rukama onih koji umesto tih ljudi
treba da povuku razumne poteze, a to je između ostalog bio i Ulemek. Zoran
je negirao bilo kakvu mogućnost napada na policiju i vojsku i u potpunosti
odbacio tezu o našem dogovoru sa NATO snagama o njihovom ulasku i okupaciji
zemlje. Upravo to su bile teze sa kojima se tada indoktrinirao vojni i
policijski vrh. Naredni susret se odigrao u Skupštini grada u suton petog
oktobra, kada je taj prvi okršaj bio dobijen i kada smo mi bili suočeni
sa pretnjom angažovanja vojske. Primećena su neka pomerenja u vojnim objektima
unutar samog Beograda, i policija, među kojom se nalazila svakako i Jedinica
za specijalne operacije, ponudila je svoju podršku građanima. Taj razgovor
je bio dosta kratak. Ono što mi je ostalo urezano u pamćenje je zapravo
bila predaja raporta nekolicini ljudi iz DOS-a. Teatralna i šokantna za
nas, ali očigledno bitna za onoga koji je tražio novog gazdu. Ulemek ga
nikada nije našao u Zoranu Đinđiću i zbog toga je gradeći nekog novog
gazdu i organizovao Zoranovo ubistvo.
Poslati Mološevića u Hag nije bio samo tehnički problem, mada je na kraju
bio i tehnički. Za nas nije bio ni politički. Prosto, on nije toliko zavisio
od politike. Bilo je to jednostavno pitanje spremnosti nekolicine ljudi
da prezumu na sebe odgovornost koja prati tu odluku koja nije politička.
Ona može biti politička, ali je pre svega bila duboko ljudska. Ja mislim
da je to odluka kroz koju je Zoran, besmisleno mi je da govorim o sebi
ili nekim drugim ljudima, pokazao snagu svog morala. Jer kada živite u
društvu koje je formatizovano ustavom i zakonima koji su postojali da
bi bezakonje činili ustavnim i zakonitim, onda ste prerepušteni zapravo
nekim svojim ljudskim principima i svetonazorima.
Zoran je kroz vrlo jasnu i sasvim otvorenu odluku o ekstradiciji Slobodana
Miloševića pokazao da je čovek čijim odlukama upravlja moral. U tom trenutku
je postojalo mnogo političkih, bezbednosnih, ličnih izgovora za drugačiju
odluku, i veoma malo prostora u kom bi ste se mogli kretati na način na
koji se kretao sam Zoran Đinđić. Podsetiću vas da se to dešava u trenutku
u kom smo mi u otvorenom sukobu sa predsednikom države, da smo mi u tom
trenutku u sukobu sa Ustavnim sudom ove zemlje, koji je unapred isključio
mogućnost ekstradicije Slobodana Miloševića. Podsetiću vas da mi nemamo
nikakvu kontrolu nad vojskom i da smo tek zakoračili u policiju, jer osim
nekolicine ljudi na samom vrhu policije mi ne znamo šta je ono što se
nalazi unutar ministarstva.
Ja sam smatrao da Milošević ne treba da ostane u beogradskom Centralnom
zatvoru do tog deadline-a i da je najpametnije u tišini ispuniti svoju
međunarodnu obavezu bez velikih polemika i iščekivanja tog sudbonosnog
"da" koje zapravo nikada neće doći iz usta Vojislava Koštunice.
Vodila se rasprava u Saveznoj skupštini u vezi sa usvajanjem zakona o
saradnji sa Haškim tribunalom. Naravno da je Zoranu i meni kao i mnogim
drugima bilo jasno da se nikad neće glasati za taj zakon. Ali Zoran je
smatrao da treba pružiti priliku društvu da shvati da ne postoji mogućnost
za drugačiji potez osim preuzimanja lične odgovornosti za ekstradiciju.
Pošto je pao zakon, vrh države je razgovarao o alternativnom pravnom metodu
kojim bi se legalizovao postupak slanja bivšeg predsednika u Ševeningen.
Tokom noći između petka i subote napisana je uredba Savezne vlade koju
je potom Vlada usvojila, a dva dana nakon toga, iako je od prvog do poslednjeg
trenutka učestvovao u pisanju te uredbe, predsednik države Vojislav Koštuica
je na konferenciji za novinare osporio, zatečen činjenicom da je do toga
došlo, otvoreno negirajući mogućnost da je u tome na bilo kakav način
učestvovao.
Tako smo došli do četvrtka; razgovarali smo između srede i četvrtka noću,
oko tri ujutru, o situaciji koja će uslediti pošto se u četvrtak izjasni
Savezni ustavni sud. Nije bilo nikakvih dilema da će oni proglasiti tu
uredbu neustavnom. Počinjala je donatorska konferencija u Briselu i opet
smo kao i 31. marta bili ne samo u vremenskom tesnacu, već smo dovedeni
u poziciju da se kroz odnos prema Miloševiću prelama nešto što je mnogo
dublje. A to je zapravo to da se kroz odnos prema Miloševiću vrši veliko
testiranje snage demokratske Srbije nasuprot Srbiji prošlosti koja je
u Koštunici našla predsednika naslednika, iako smo mi u nejmu očekivali
predsednika reformatora.
Savezni ustavni sud je oko jedan sat posle podne proglasio tu odluku neustavnom.
Vlada je zakazana za 15 časova. Zgrada je bila prazna. Tu se u jednom
trenutku pojavio ministar policije Dušan Mihajlović, razgovarali smo,
bili smo svesni da će vojska opstruirati na svaki način izlazak iz zatvora,
a pogotovu let ka zapadnoj Evropi. Zbog toga smo u jednom trenutku odlučili
da zaboravimo da se radi o Slobodanu Miloševiću i da se u njegovom slučaju
ponašamo kao u bilo kom drugom.
Tako je jedan stari automobil ušao u dvorište centralnog zatvora, i preneta
je poruka o ekstradiciji, odnosno zatraženo je od upravnika da pripremi
Miloševićev transport. Bio je problem u sudskom nalogu. Naime, u tom trenutku
nije bilo nijednog sudije u Srbiji koji je bio spreman da potpiše nalog,
a bez naloga Miloševića nije bilo moguće izvesti iz zatvora. To su one
situacije kada je vaša odlučnost nešto što samo po sebi nije dovoljno.
Prosto, čuvari u zatvoru i rukovodstvo zatvora su pokušavali da nam objasne
da je nemoguće ušetati i izvesti Miloševića. Na naše insistiranje da oni
to urade jer smo mi vlast, oni su odgovorili pitanjem, ako ste vlast zašto
nema nijednog sudskog potpisa, i da li ova vlast zavisi samo od nas nekolicine.
Vlada je u dosta čudnom sastavu donela odluku o usvajanju uredbe, pozivajući
se na čuveni član 136 republičkog ustava kojeg je Milošević sam definisao
1999. godine, rušeći ustavni poredak SFRJ. Uredba je poslata u štampariju
Službenog glasnika i praktično sa prvim primerkom je rukovodstvo zatvora
popustilo i dopustilo izvođene Miloševića koji je helikopterom sa krova
Instituta za bezbednost resora državne bezbednosti transportovan ka Tuzli,
u tri paralelna leta kako bi se zavarali oni koji su eventualno mogli
prisiliti na sletanje te helikoptere, ili učiniti sve kako Milošević ne
bi bio isporučen Haškom tribunalu, čak razmišljajući i o rušenju helikoptera.
Ispostavilo se na kraju, bilo je i takvih zahteva. O tome je svedočio
pred parlamentarnim odborom tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković
i tadašnji šef vojne službe za bezbednost general Đaković.
Ono što je meni zanimljivo jeste u kojoj meri je Zoran bio nesvestan svih
drugih okolnosti. On zaista nije razmišljao u tom trenutku o sebi kao
o nekome ko time preuzima na sebe onu vrstu tereta koji će ga trajno obeležavati.
Ne mislim da je to za njega, kao što sam rekao, predstavljalo neku moralnu
dilemu, ali isto tako ne mislim da je on u tome uživao. On je smatrao
da državnik mora biti lider, a da lider mora preuzimati odgovornost. U
njegovom sistemu vrednosti nije bilo mnogo prostora za rejting i popularnost.
Ušao sam u njegovu kancelariju oko sedam i petnaest uveče. Pre toga sam
mu, naravno, javio da je helikopter poleteo. Seo sam i nismo mnogo razgovarali.
On nije imao onu vrstu znatiželje koju i dan-danas prepoznajem u našem
društvu u vezi sa opisivanjem Miloševićevih postupaka i njegovih reakcija.
Tako nešto ga uopšte nije interesovalo. Ako nešto pamtim iz tih trenutaka,
onda je to tišina i neki čudni muk koji je prekinuo telefonski poziv iz
Tuzle. Tako smo saznali da je let završen bezbedno i da se nesmetano nastavlja
transoport ka Holandiji. Pošto sam to rekao Zoranu, njegov odgovor je
bilo jedno pitanje: "Da li znaš koji je danas datum?" Nisam
uopšte znao koji je datum, iznenadilo me je što me je to pitao, jer sam
siguran da se ni on nije ponašao kao čovek koji gleda na kalendar. On
mi je onda rekao da su mu rekli da je danas Vidovdan, da je to bio jedan
od komentara naše odluke da ga pošaljemo za Hag. To nije bio neki plan
i mi smo poslednji koji su na takav način hteli da u taj postupak unesu
neki ritual. Zoran koji je bio racionalan čovek, ličnost koja je sa obe
noge stajala na zemlji, izgovorio je to tako da nije bilo nikakve sumnje
da smatra da u svemu tome postoji neki smisao, i da u našim životima ima
nekog čudnog, nepisanog reda. Jer Milošević je iz Srbije nestao u danu
u kojem je u Srbiji stvoren. Istina, dvanaest godina kasnije.
Što se tiče
Zorana Đinđića kao političara i državnika, meni je tu situacija jasna
i ona je, naravno, paradoksalna. Zoran do 12. marta 2003. nije posmatran
ni kao državnik ni kao političar. Odnosno, u najmanjoj meri je posmatran
kroz te formate. On je u Srbiji mnogo više bio osporavan nego podržavan.
Kroz te događaje 12. marta, on je postao nacionalni pozitivni mit. Naše
društvo je opterećeno tom mitskom ikonografijom. S tim što su svi mitovi
do Zorana Đinđića bili mitovi prošlosti i oni su se duboko vezivali za
tu nacionalnu epiku. Zoran je postao pozitivan mit kroz tu personifikaciju
budućnosti, odnosno onoga što bismo mi želeli da budemo u budućnosti.
Meni je posebno zanimljiva ta činjenica koja govori o toj strašnoj transformaciji
našeg društva kroz jedan puščani hitac, jer je on kroz taj hitac postao
priznat u našem društvu. To mi, zapravo, govori o činjenici da ga je Srbija
negde duboko u sebi prvo poštovala, da mu se Srbija snažno opirala, iako
je znala da nije u pravu, pa sada iskazuje to poštovanje prikrivajući
grižu savesti. Na kraju, i da je uprkos svim političkim protivljenjima
i osporavanjima, vrednost političkih ideja i političkih principa Zorana
Đinđića tako velika da se on kao ličnost ne može negirati kroz tu smrtnost.
O njemu kao političaru i državniku tek će se donositi istorijski sudovi,
ali je on po svemu bio antipod vremena u kojem je kao političar radio.
On je bio vredan političar u društvu političara lenjivaca. On je bio pametan
političar u društvu u kojem političari nisu pametni, ali pametuju. On
je bio jednostavan i jasan, nije filozofirao, iako je bio filozof, dok
su mnogi drugi, svi njegovi politički protivnici, po pravilu morali da
filozofiraju kako bi tako prikrili svoju konfuziju i nesposobnost.
Ipak, ako je nešto potrebno reći o Zoranu Đinđiću onda je to u vezi sa
tom strašnom i užasnom greškom kada se on definiše kao čovek. Jer je ta
slika Zorana Đinđića, taj njegov "public face" u potpunoj suprotnosti
sa onim što je Zoran bio. Verovatno je to samo po sebi danas jako teško
promeniti i pitanje je da li tako nešto treba menjati, ali ja mislim da
su neke crte Zoranovog političkog karaktera i njegovog profila isuviše
nekorektno prikazane u javnosti da bismo mi kao njegovi saradnici mogli
preko toga da prelazimo, uzimajući zdravo za gotovo jedan pogrešan sud.
Zoran nije bio u politici zbog lične koristi. On u politici nije imao
skrupula, ako se to odnosilo na stepen njegove angažovanosti u politici.
Bio je beskrupulozan prema samom sebi. Ali je bio vrlo pažljiv prema društvu.
On je bio jedan od retkih političara na ovim prostorima koji od ljudi
nije tražio ono što traži od sebe i pogotovo nikad od ljudi nije tražio
ono na šta sam nije spreman da pristane. I otuda sve te priče kojima je
on osporavan dok je bio živ. Prosto, bio je toliko drugačiji, kvalitetniji
od svoje konkurencije i nesporan po onome što je stvarao, da je morao
da se ospori kao ličnost. Da, on je pametan, on je energičan, ali hajde
da pričamo o njegovom karakteru. O njegovom moralu su sudili nemoralni,
o njegovoj hrabrosti su sudile kukavice, o njegovim ciljevima su sudili
oni koji su i pre njega i u vremenu njegovog života i posle njega, zapravo
tumarali kroz sopstveni život bez cilja.
Zoran je
bio čovek kojim su dominirala načela političke efikasnosti. On je poštovao
tu svoju etiku efikasnosti. Zbog toga je bio nesrećan u jednom društvu
koje funkcioniše samo na principu priče, a ne na principu uvažavanja nekog
političkog rezultata. Često mi je govorio kako ne može da razume, ne može
da prihvati onu vrstu kvazimorala kojom mu se oduzimalo pravo da ode i
razgovara sa Karadžićem ili Momčilom Krajišnikom, baš kao što sam siguran
da se danas na pogrešan način analiziraju neki njegovi postupci koji su
se vezivali upravo za susrete sa oni ljudima koji su na kraju učestvovali
u ubistvu. Tu pre svega mislim na pripadnike JSO ili, recimo, na komandanta
JSO Milorada Ulemeka. Teško ćete naći političara u Srbiji koji se nije
sretao sa Karadžićem, teško ćete naći političara koji nije imao prilike
da razgovara sa pripadnicima vojske i policije koji su učestvovali u Zoranovom
ubistvu.
Priroda njegovih sureta i motivi su po mom mišljenju presudni. Zoran je
to radio da bi problem rešio. Sretao se sa ljudima koji su probleme stvarali,
na mestima na kojima su problemi postojali, jer je smatrao da je to najefikasniji
način da se oni reše. Sticajem okolnosti ja sam tada kao mladi novinar
prisustvovao tom susretu na Palama. U trouglu Karadžić, Koljević i Krajišnik
pojavio se tek izabrani predsednik Demokratske stranke, ta mlada politička
zvezda Srbije, s obzirom da su republički izbori ostali tek mesec ili
dva iza tih događaja. To je bila noć ultimatuma, i Zoran je u razgovorima
sa tim ljudima pokušavao da pronađe rešenje. On nije otišao tamo da bi
se divio tom nacionalnom mitu koji je egzistirao kroz politiku paljanskog
rukovodstva, već je otišao da bi rešio problem. Pokušao je da ukaže na
puteve kojima srpski narod može pronaći neko kompromisno rešenje sa Bošnjacima
i sa Hrvatima. Istovremeno bio je svestan da će svojom ulogom u rešavanju
tog problema i eventualnim uspehom, marginalizovati Miloševića sa političke
scene u Srbiji. Mnogi mu zameraju tu vrstu politike i tu otvorenost. Oni
koji danas nemaju snage da razumeju Zorana ili koji ga osporavaju na takav
način, zapravo čine vrednost tih posledica njegove politike još većim.
Naravno da ga na Palam nisu razumeli. Tu je svako imao neki svoj interes.
S tim što je interes Zorana Đinđića bio interes Srbije budućnosti, jer
je Srbija budućnosti dobijala šansu u brzom završetku tog rata i okončanju
oružanih sukoba. Interes paljanskog rukovodstva i Karadžića u tom trenutku
je bilo iritiranje Slobodana Miloševića koji je menjao odnos prema Republici
Srpskoj kroz slanje poruke da oni mogu da izaberu i nekog drugog političkog
partnera. Naravno da je to bilo potpuno nemoguće, da je to bio trenutak
u kojem su se srele dve Srbije koje se nikako nisu mogle razumeti. Ali
danas na izbornim konvencijama Demokratske stranke Srbije premijera Koštunice,
sede fragmenti tog paljanskog rukovodstva i ne vidim da ta intelektualna
Evropa ima snage čak i to da konstatuje, a kamoli da se sa tim kritički
suoči. Ja sam veliki protivnik osporavanja Zorana zbog te njegove političke
hrabrosti i otvorenosti, zbog poštovanja te Veberove etike, etike efikanosti
koja zapravo nikada nije bila poštovana i etablirana u našem društvu.
Zoran Đinđić
je ubijen zato što je bio jedinstven. Iz te posebnosti je zapravo definisan
karakter politike koju je on u Srbiji sprovodio i koja je naravno imala
svoje pristalice i svoje protivnike. Bez ikakve sumnje je on ubijen upravo
zbog te politike. On je bio čovek koji je želeo da promeni Srbiju, da
od ovog društva napravi moderno evropsko društvo. Ali pobedom petog oktobra
mi nismo pobedili nikog više osim samo Slobodana Miloševića i upravo zbog
nedostatka spremnosti da se u potpunosti Srbija kroz oktobar 2000. transformiše,
Zoran Đinđić je došao u poziciju da kao predsednik republičke vlade pogine
u neobjavljenom, a ja bih rekao i neprekinutom ratu te Srbije prošlosti
protiv Srbije budućnoti za koju se on borio i na kojoj je insistirao čak
i po cenu te lične žrtve. Iz posledica tog 12. marta proizilazi odgovor
na pitanje zašto je ubijen. Ubijen je da bi ratni zločinci mogli da budu
nacionalni heroji, ubijen je da bi Srbija bila izvan Evrope, a ne u Evropi.
Ubijen je da bi Demokratska stranka umesto ledolomca koji krči put, postala
epizodista u toj otužnoj srpskoj političkoj priči. Ubijen je, naravno,
da bi se srušila vlast i dovela ona kojom će moći da se manipulie. Zoran
je ubijen, i to je zapravo najveća istina, zato što je to bio jedini način
da se zaustavi u svojoj politici. Ništa nije moglo da stane na put toj
neverovatnoj energiji, toj želji da se pobedi. Nekoliko puta je on izbegao
tu egzekuciju. I posle svakog neuspelog pokušaja, njegova odlučnost je
rasla, nikako se nije pretvarala u kolebanje i distanciranje od onog puta
kojim on smatra da treba da se kreće.
Ja Zorana pamtim kao čoveka koji je sa zaostatkom saznao šta je internet,
kao i svi mi na prostorima Srbije. Ali u činjenici da je bio uskraćen
za to tehnološko čudo on nije video svoj hendikep. Baš naprotiv, pošto
smo bili na repu društava koje su saznale za internet ili došle do kompjutera,
on je našao motiv da stigne do Bila Gejtsa. On je kao nemački student
bio vezan za nemačko govorno područje. Ali u činjenici da govori nemački,
on nije pronalazio obrazloženje za nerazumevanje engleskog jezika, već
naprotiv, motiv koji ga je pretvorio u čudnog auto-didaktu, čoveka koji
sedi pored vas na zadnjem sedištu automobila i umesto muzike sluša neki
kurs engleskog jezika. Za dve godine u periodu od 1997 do 1999 on je savladao
engleski jezik. Za nekoliko meseci je ne samo otkrio već i u potpunosti
savladao kompjuterske tehnologije i tako je mogao da bude ravnoprovan
sagovornik čoveku koji je preformulisao modernu civilaziju stvorivši Majkrosoft.
Zbog svega toga je on ubijen, jer na ovim prostorima, na kojim vlada princip
negativne selekcije, zapravo nemate pravo da budete bolji. To pravo su
njemu na surov način oduzeli ne shvatajući da time od Zorana Đinđića stvaraju
ikonu naše stvarnosti i čoveka koji nastavlja da utiče na naše živote,
evo, i dve godine pošto nije sa nama.
Copyright©Dušan Veličković & Christoph Sodemann, 2007
Format:
15 X 21 cm.
Povez: broširano (korice sa reljefnim otiskom i parcijalnim
lakom)
Broj strana: 186 (16 strana fotografija)
Datum objavljivanja: 7. mart 2007
Izdavač: Alexandria Press
Cena: 460 dinara
