(odlomak)

PRVI DEO

Dušan Veličković
Firenca dreaming

Zgrada

Autoput koji se nekada zvao "Put bratstva i jedinstva" provlači se između dve beogradske uzvišice i tako odvaja luksuzni rezidencijalni deo Dedinje od centra grada. S jedne strane su privatne vile i parkovi, s druge strane je svakodnevni život. S jedne strane "bratstva i jedinstva" su oni, s druge strane smo mi. U naš, gusto naseljeni deo grada stiže se ulicom na čijem se početku, sa svake strane, kao neka kapija, uzdižu dve velike građevine. Obe pripadaju policiji. Jedna je podignuta davno, u klasicističkom stilu, druga je novija, moderna, od stakla i čelika.
Noćas su obe zgrade bombardovane i teško oštećene. Ona moderna čini se da je potpuno uništena. A baš za nju me vezuju uspomene. Pre više od dvadeset godina, tek što sam bio počeo da radim u jednoj novinskoj redakciji, pozvao me je telefonom muški glas. Rekao mi je da treba odmah da dođem u Zgradu. Na moje pitanje zašto me zove rekao je da će mi to reći kada se budemo videli.
Glas me je sačekao pred Zgradom. Mlad, malo duža kosa, moderne naočare za sunce, elegantan kaput. Hitrim pokretom mi je pokazao svoju legitimaciju, brzo je vratio u džep, i onda me uveo u Zgradu.
Pitao me je: "Da li znate gde se nalazite?" Odgovorio sam pitanjem: "Da li sam uhapšen?"
"Ne, ovo je samo informativni razgovor", rekao je. Onda je sam odgovorio na svoje pitanje: "Nalazite se u prostorijama Službe državne bezbednosti."
Posle toga je nastavio da govori, da postavlja pitanja i da sam na njih odgovora: "Naša zemlja je stalno na meti najrazličitijih interesa. Strane sile neprestano rovare. Kada ste poslednji put putovali u inostranstvo? Mi to znamo. Šta ste radili u Parizu? I to znamo".
Dugo je pričao o našoj zemlji i stranim silama, o kontakima sa strancima, o intelektualcima koji svašta pričaju i kritikuju svoju zemlju, o uspesima naše socijalističke izgradnje i nesvrstane spoljne politike. Na kraju me je pogledao značajno, i posle duge pauze, upitao: "Šta mislite o Đilasu?" Odgovorio sam: "Ne mislim ništa". Rastali smo se ćutke.
Bio sam uznemiren. Eufemizam "informativni razgovor" u to vreme, kao verovatno i danas, mogao je da znači svašta. Pitao sam se da li mi predstoje ozbiljne nevolje. Odmah sam pozvao svog prijatelja Zorana. Umirio me je tonom iskusnog čoveka koji je u Zgradu već više puta pozivan.
"Jel to jedan mlađi momak, nosi naočare za sunce i ima kaput boje mokraće?", pitao me je.
"Jeste", potvrdio sam.
"Ma, znam ga, on je zadužen za intelektualce. Ništa ne brini, to oni stalno rade, onako rutinski."
Moj prijatelj Zoran Đinđić je danas vođa jedne velike opozicione političke partije. Vlast ga naziva izdajnikom. Veoma se brinem za njega. Možda i zato što više nema Zgrade u koju bi ga mogli pozvati na informativni razgovor. Danas se mnoge stvari rešavaju bez razgovora.

Sedamdesete

Kako su bile zanimljive te sedamdesete godine. Dobra muzika, dobro drustvo, stalno se nešto događa. Raste represija, ali i zabava. Uspevalo nam je čak i neke poslove da pronađemo. Kaže mi Zoran jednog dana kako može da se piše za "Sociological Abstracts". Javi se Sonji. Prelistaš neki časopis, napišeš nešto sasvim sažeto i dobiješ 12 dolara. Javim se ja jednoj lepoj, veseloj i hitroj devojci koja je tu stvar vodila, i zaista povremeno dobijem 12 dolara. Onda ja odvedem Zorana na Treći program Radio Beograda. Upoznam ga sa Đorđem, Bodom, Radetom i još nekim ljudima i počne Zoran da piše i prevodi. Mislim da se i danas to prepričava kao neka legenda. Donese Zoran sutradan tekst, pa sledećeg dana i tako gotovo bez prestanka. Ne verujem da je Treći program ikada video plodnijeg autora. I tako nekako preživesmo te srećne sedamdesete.

CK

Kada sam ugledao zgradu Centralnog komiteta odjednom kao da mi je sve bilo jasno. Mislio sam da sam se setio pravog odgovora na pitanje o kojem smo Zoran i ja raspravljali šetajući još od hotela Jugoslavija. Bila je rana jesen, možda 1976. ili 1977. godine. U svakom slučaju sećam se da je Tito još bio živ.
Bio je to jedan od onih razgovora koje sam ja nazivao "kuknjavom". Zoran je tvrdio da je to konstruktivna kuknjava. Satima smo umeli da se žalimo jedan drugom na okolnosti u kojima živimo. Nismo imali takozvani stalni posao, radili smo na sve strane, pisali, prevodili, ali prihodi su nam bili mizerni i nesigurni. Jeste, bilo je i nečeg konstruktivnog u tome, jer smo umeli da se silno udubimo u planove koji bi trebalo da nas učine potpuno autonomnim i nezavisnim, i da nam omoguće da radimo ono za šta smo mislili da smo sposobni.
Onda sam ja, ugledavši zgradu CK, rekao: "Pa, vidi, ni ti ni ja nismo članovi Partije. Zato mi nemamo nikakve šanse".
Dobro se sećam da smo se u tom trenutku okrenuli i pošli nazad, ispred nas je sada u daljini bila panorama Zemuna. Zoran se odjednom neobično uozbiljio, kao da govori nešto o čemu je dugo razmišljao, i o čemu sada mene treba da pouči.
"To je jako važno što nismo članovi Partije", rekao je. "Kada se sve ovo uskoro sruši, kada padne komunizam, onda će to biti izuzetno važno".
Bio sam zapanjen. Meni se tada činilo da je komunizam neuništiv. Sva ta sila sovjetskog bloka i jugoslovenske partijske države ličila mi je na neku užasnu tvrđavu iz koje u najboljem slučaju možeš pobeći. Jeste, ubrajali smo sebe u disidente; ono što smo pisali i govorili činilo nam se važnim, uživali smo u tome, ali ipak sve je to bilo nekako beznadežno slabašno u odnosu na moć koja nas je okruživala. Ili mi se, možda, tako činilo jer u tom malom disidentskom pokretu u Jugoslaviji nije bilo nikog ko bi smeo i da zucne o kraju komunizma.
Setio sam se Zoranovih reči više puta kada sam ga gledao u političkoj borbi devedestih godina, i kada mi se povremeno činilo da pravi pogrešne poteze. Mislio sam ovako: u stvarima od danas do sutra baš ume da pogreši, ali gledano strateški, dugoročno, nema mu ravnog.


Pinkus

U Pinkusovoj antikvarnici u Cirihu smo proveli dva dana. Pre toga smo obišli sve ciriške zgrade na kojima je fantomski crtač raznobojnim sprejom naslikao svoje nestvarne, spermatozoidne crteže. Tada se već uveliko bila digla hajka. Policija je na osnovu prijava kućevlasnika bezuspesno tragala za "štrcačem" kako smo ga Zoran i ja prozvali, a jedna galerija je već najavljivala izložbu njegovih radova.
Lunjali smo gradom i ironisali na račun buržoazije i njenih sitnosopstveničkih interesa. I na račun Švajcarske kao "dovršene zemlje" kojoj ne može ništa ni da se doda ni da se oduzme. Šta se dogodilo sa Cirihom dadaizma, Tristana Care, Leopardija, Pikabije i drugih tipova koji su okretali ovaj grad naglavačke!? Dosta pakosno smo sve to komentarisali.
Teodor Pinkus nas je sačekao kao Ajnštajn, duge razbarušene kose, nasmejan i ljubazan. Odmah nas je odveo u potkrovlje i pokazao dve gostinske sobice. Možete da ostanete koliko želite, rekao je.
Te noći smo rešili da u Beogradu objavimo Godvinovu Raspravu o društvenoj pravdi. Ako hoćeš da znaš nešto o anarhizmu, onda prvo moraš da pročitaš Godvina.
Pinkus nam je pokazao lepo ukoričen reprint prvog izdanja iz 1793. godine. Čudio se što ne postoji srpski prevod. Zoran je rekao: "U našoj kulturi ima puno rupa".
Godvina nismo objavili. Nije objavljen na našem jeziku ni do danas.
Sada kada o svemu tome razmišljam, shvatam šta nas je najviše impresioniralo kod Pinkusa. Bila je to fina lekcija o solidarnosti. Dođeš kod čoveka koga prvi put vidiš u životu, ali interesuju vas slične stvari, možda će te, ko to zna, jednog dana postati i pravi istomišljenici, i šta ima prirodnije nego da pre bilo kakvih razgovora, formalnosti i nagradnje vidimo, što bi rekao Marks, gde ćemo spavati i šta ćemo jesti. Bilo nam je vrlo jasno da svi pomažemo jedni drugima, i da tako treba da bude.

Solidarnost

Idemo Zoran i ja Frankfurtom, hoće Zoran da me upozna sa M.
Sretnemo ga na ulici. Mlad momak, stoji oslonjen na banderu i sve mu nešto smešno. Ja ga kao brzo procenim i zaključim kako je vrlo simpatičan, ali potpuno nezainteresovan za bilo šta ozbiljno. Posle mi Zoran kaže kako je M. talentovan i pametan, kako razmišlja kao i mi, kako ima nemačku klasičnu filozofiju u malom prstu, i još mi puno toga napriča. "Stvarno mu treba pomoći da završi studije", kaže na kraju.
Ja pomislim: "Evo ga opet!" Od kada je dobio Humboltovu stipendiju ne može da se smiri. Samo traži kome će da pomogne. On može da živi i sa polovinom stipendije, ma kakvi, i sa trećinom.
Solidarnost je osobina koju sam posebno voleo kod Zorana. I nije reč samo o materijalnoj pomoći koju je u jednom trenutku mogao da daje, i najmanje o tome. Bilo je u tom njegovom društvenom ponašanju nekog humanog i finog političkog "umrežavanja". Neprestano je osluškivao eho sličnih mišljenja i hitro na njih reagovao. Nije se plašio ni pogrešne procene, i često je ljude pogrešno procenjivao, često im je pripisivao sposobnosti koje oni nemaju. bez čega se verovatno ne mogu napraviti ni one potpuno tačne procene. Vremenom je stvorio ogroman krug prijatelja, koji često toga nisu bili ni svesni, jer su to bila prijateljstva zasnovana, ako tako mogu da kažem, na ideji opšteg dobra, a ne na intimi. Kao u Aristotelovom polisu.
Mnogo godina kasnije čujem da M. zivi na jednom drugom kontinentu i da je ugledni profesor na tamošnjem univerzitetu. Napisao je i više značajnih knjiga.

Najbolji prijatelj

Evo, po prvi put razmišljam o tome kako je Zoranovo i moje prijateljstvo bilo krajnje neobično i netipično. Razmišljam kako Zoran i ja nikada nismo pokazivali emocije uobičajene među prijateljima, nismo nikada padali jedan drugom u zagrljaj kao što to čine prijatelji kada se sretnu posle dužeg vremena. Nismo se prenemagali. Sećam se kako mi je Zoran jednom prilikom za jednog našeg tada zajedničkog poznanika, sada poznatog političara, rekao: "Pogledaj samo tu lažnu srdačnost".
Ja, čak, o Zoranu uopste nisam razmišljao ne samo kao o najboljem prijatelju, nego ni kao o prijatelju uopšte. A viđali smo se godinama svakodnevno, i to je bilo nešto jednostavno po sebi, nešto dato i prirodno o čemu se ne razmišlja. Tek posle nekoliko godina našeg intenzivnog druženja jedan razgovor sa Zoranovom majkom odjednom me je trgao.
Došao sam u Zoranov stan na Novom Beogradu gde je on živeo sa svojim roditeljima. On još nije bio stigao, pa me je njegova majka uvela u njegovu sobicu da ga sačekam. Odmah koristi priliku i brzo počenje da priča o Zoranovoj devojci. Nije joj se dopadala. On ne treba da bude sa njom, rekla je. Zašto mu ne kažete?
Pokušao sam nekako da se izvučem iz tog razgovora, ali ona je insistirala. To je za njegovo dobro, morate da mu kažete, pa vi ste mu najbolji prijatelj.
Posle kažem Zoranu: "Ej, čujem da smo najbolji prijatelji".
"To ti je rekla moja majka", kaže Zoran.
I onda nam je nekako neprijatno. Nisam siguran da li to mogu da objasnim, ali u tom trenutku obojica preziremo prijateljstvo onako kako ga shvata ne samo Zoranova majka već i većina ljudi. Ono što se naziva prijateljstvom, mi bismo radije nazvali solidarnost, misija, cilj... Mi ne gubimo vreme u praznim razgovorima i lažnoj srdačnosti, tako nam se bar čini. Biti "najbolji prijatelj" posebno je neprikladno, nekako je staromodno i neukusno. Suviše je lično i sebično, i kao da otkriva neku slabost. Raspravili smo tu neugodnu temu prijateljstva kratko i nekako teorijski. "Suština prijateljstva nije u intimi već u razgovoru. Samo neprekidna razmena ideja sjedinjuje građane u polis." Mislim da je Zoran ostao takav do kraja života. Aristotelovski princip prijateljstva, phillia, bio mu je ključna politička kategorija. Ne prijateljstvo kao fenomen intimnosti u kome prijatelji jedan drugom otvaraju srce, već prijateljstvo koje se tiče sveta u kojem živimo.
Broj Zoranovih prijatelja se neprestano povećavao, ali mnogi to nisu shvatali jer nije umeo da "otvara srce" i troši dragoceno prijateljstvo na lične ispovesti i pijančenje i pevanje po kafanama. Mnogi će zato, sasvim pogrešno reći, da je bio hladan i da nikada nije imao pravog prijatelja. Naprotiv, mislim da je imao mnogo najboljih prijatelja.

Biznis

Jednom prilikom sedimo nas nekoliko kod Zorana u Frankfurtu. Iznese Zoran flašu viskija i počne razgovor. Bude i nekih ozbiljnih tema, a onda sve više viskija. Zoran kao i obično vrlo malo pije ili uopšte ne pije. Primetim kako svaki čas ulazi i izlazi. Pitam ga šta se događa. On kaže: "Susetka se seli." Nisam baš razumeo šta je hteo da kaže, a činilo mi se da i nije ni važno. Kasno uveče jedna Zoranova prijateljica mi kaže: "Pogledaj!" Ja se okrenem i vidim da su celo pretsoblje i veći deo sobe puni najrazličitijih stvari. Ono što nije mogla ili što nije htela da ponese, susetka je poklonila ili prodala Zoranu po vrlo povoljnoj ceni. Sutradan se probudim kasno, mamuran. Zoran se upravo vraća sa nekih predavanja. U stanu je već mnogo manje susetkinih stvari. Usput je već nešto preprodao. Pomislim kako sam ja pravi Balkanac. Spavam do podne i ne mislim od čega ću živeti.

DRUGI DEO

Od buntovnika do premijera

Sa učesnicima filma Đinđić: jedna životna priča
razgovarali Dušan Veličković i Kristof Zodeman

Ahil iz Devete beogradske

Dragan Lakićević o Đinđićevim gimnazijskim danima, o tome kako je postao predsednik razredne zajednice, o predmetima koji su ga zanimali, nagrađenoj priči, prvim interesovanjima za politiku, o Zoranovim futbalskim ambicijama, o prvim političkim strastima, o planovima za studije.

Pre više od trideset godina, čini mi se da je bila jesen, pojavio se Đinđić u našem razredu. Bio je to jedan plavokos mladić širokih ramena koji je delovao vrlo slobodno i samostalno, kao da nije došao iz bosanske provincije u velegrad. Mislim da je to bio treći razred gimnazije negde 1969. godine. Bilo je to takozvano društveno odelenje, u kojem su forsirani srpski jezik i humanističke nauke. To nije bio jak razred po nekom intelektualnom kapacitetu, bar što se tiče muškaraca, i Zoran je bio pravo iznenađenje za nas. On je vrlo brzo pokazao da zna mnogo više od nas, da je na neki način zreliji od nas kada je trebalo snalaziti se sa profesorima, a imao je i izrazite liderske ambicije. Sećam se dobro, mi smo imali u razredu, to je bio običaj, predsednika razrednog veća. Niko nije mogao da nas natera da prihvatimo tu funkciju i obično je naš razredni starešina određivao nekog boljeg učenika za to. Međutim na prvom času, Zoran se iznenada javio za reč. Nastao je tajac, jer smo svi mislili da će nekog da predloži. Međutim, on je predložio sebe. Tako je on postao predsednik razredne zajednice i na neki način obeležio, bar ovde u Beogradu, početak životnog puta jednog vrlo ambicioznog mladog čoveka.

Teško je reći koji su ga predmeti posebno interesovali, jer je on bio izuzetno solidan đak. On je jednostavno imao potrebu da se dokaže u svim predmetima. Ja lično smatram da je imao najviše sklonosti za literaturu, smatram ga veoma talentovanim za pisanje, ali pokazao je izrazitu sklonost i prema filozofiji i prema društvenim naukama. Čini mi se da je bio i u tehničkim naukama sasvim, sasvim solidan i da je, recimo, izabrao tu profesiju, verujem da bi to upešno radio.

On nije bio klasičan dobar đak. U tom smislu, on kao da nije ni težio recimo da bude baš odličan ili da ima sve petice. On je prosto hteo da dokaže da nešto zna, odnosno da puno zna i da često zna više od profesora. Verujem da je istovremeno kod jednih profesora izazivao beskrajne simpatije a kod drugih neku vrstu prezrenja i zavisti. Navešću samo jedan primer. Naš razredni starešina, jedna gospođa koja je takođe došla iz Bosne, predavala je srpski jezik, nekako je sa potcenjivanjem gledala na Zorana. Jednostavno, nije uspela da uoči izuzetan literarni dar koji je on imao i čini mi se da on kod nje nikada nije mogao da dobije ocenu veću od trojke. To je jedna prosečna ocena, naročito za jednog izuzetno darovitog i načitanog mladog čoveka. Zoran nikada ništa nije rekao, jednostavno umeo je da podnosi i te male poraze, te male prepreke na životnom putu.
Međutim, negde između trećeg i četvrtog razreda, on je video neki konkurs za literarni esej ili priču, ne sećam se sada tačno, i poslao je svoj rad. Bio je raspust, mi smo se odmarali na moru, a Zoran je u to vreme čitao knjige i čak se pripremao za iduću godinu. To je bila njegova taktička zamka. On nije bio lenj. Išao je čini mi se nekoliko puta na Jastrebac, odatle mu je bio otac, i pričao mi je da on tamo pročita sve unapred. Kad počne nastava, profesor još nije stigao da završi svoje predavanje a Zoran se već javljao, bilo da mu postavi neko neobično pitanje, bilo da ga impresionira svojim znanjem, i njega i nas, da se pokaze kao jedini koji razume o čemu je reč. Zoran je bio izuzetno talentovan, ali i sposoban da svoj talenat pokaže.

Onda su objavljeni rezultati literarnog konkursa. Zoran je dobio prvu nagradu. Pojavilo mu se ime u novinama, ali se pojavilo i ime ove škole, Devete beogradske gimnazije, a, čini mi se, čak i ime profesorke. Profesorka je bila izuzetno ponosna. Zoran je dobio peticu koja mu je ostala do kraja godine. Pokazao je na delu onu klasičnu latinsku izreku, preko trnja do zvezda.

Za razliku od većine nas koji se nismo interesovali za politiku, Zoran se nekako brzo, već tokom trećeg razreda, vezao za neke profesore koji su bili više ili manje politički zainteresovani i koji su imali veoma kritički odnos prema stvarnosti, bilo u Jugoslaviji, bilo u svetu. Kazem "politički zainteresovani" a ne angažovani, jer u to vreme niste mogli biti anagažovan ako niste bili deo partije. Zorana su oni prihvatili podjednako kao jednog darovitog đaka, ali isto tako i kao nekog ko je suštinski zreo da učestvuje u politici. Profesor sociologije Milo Petrović koji je predavao u našoj gimnaziji i podigao mnoge generacije, bio je zanet latinoameričkim revolucijama i na Zorana je izuzetno uticao, tako da je Zoran već krajem gimnazije pokazivao veliko interesovanje i za sociologiju i za politiku. Profesor filozofije, to se mora pomenuti, Milan Kovačević, kasnije profesor na univerzitetu u Novom Sadu, zainteresovao je Zorana za filozofiju i na neki način trasirao njegovu profesiju.

Tih godina malo ko je od đaka gimnazije bio, ako je iko bio, zainteresovan za politiku. Bilo je to takvo vreme, politika se vodila na drugom mestu. Međutim, Zoran je bio zanimljiv po tome, dobro se sećam, što je bio veoma kritičan prema našem rukovodstvu, a posebno, imao sam takav osećaj, bio je opsesivno kivan na Tita kao jednog revolucionara koji je izneverio svoje ideale. U tom smislu, mogli ste od Zorana čuti razne optužbe na njegov račun. Mislim da su ta ideja revolucije, kojom je bio na neki način inficiran u gimnaziji, kao i kasnije njegovo bavljenje kritičkom teorijom i drugim filozofskim pravcima, trasirali njegov životni put. Na kraju krajeva, on je stvarno odmah izabrao da kritikuje najviši autoritet.

Zoran je, za razliku od većine tadašnjih i budućih intelektualaca, bio, da tako kažem, potpuno normalan čovek. Veoma prirodan, veoma zainteresovan za život, i potpuno neinhibiran. Intelektualce obično baš karakteriše neka izolovanostl, neka nespremnost da učestvuju u životu i da uvek imaju jedan pogled sa strane. Đinđić je punim plućima učestvovao u životu. Kad je došao ovde, bio je zainteresovan za sport, kao i svi mi. Igrali smo fudbal tu, ispred škole. Sećam se da je Zoran čak gajio ambicije da ode u neki futbalski klub i da aktivo trenira. Voleo je, takođe, košarku. Sećam se da je pominjao i karate, mada nisam siguran da li je baš išao da trenira. Mi smo u početku, bio je septembar mesec, često bežali s časova. Moram priznati da je to bila moja inicijativa, ali Zoran je spremno prihvatio. On je bio u svemu jedan običan čovek što se tiče tih svakodnevnih aktivosti, bio je zaniteresovan za sve vidove života koje možda nije imao prilike da upražnjava u bosanskoj varošici. Ja sam ga, recimo, naučio da igra preferans, kasnije je igrao mnogo bolje od mene, išli smo po diskotekama, igrali smo košarku, veoma često smo odlazili u bioksop.

Biti gimnazijalac na Novom Beogradu pre trideset godina imalo je neku svoj draž. Čini mi se da smo na Novom Beogradu svi mi na neki način bili došljaci. Atmosfera je u tom smislu bila kosmopolitska, za razliku od starog dela grada, gde je privilegija bila biti rođen u Beogradu, a kasnije i najveći kvalitet ljudi iz kruga dvojke. Ovde je vladala jedna potpuno, da tako kažem, otvorena atmosfera. Zoran je, kao i svi koji bi dolazili, bio momentalno prihvaćen, na neki način delili smo zajedno sudbinu. Inače, Devetu beogradsku gimnaziju su zvali "Bastilja", smatrali smo je vrlo strogom i ja sam je i napustio pre kraja školovanja. Zoran je ostao i nije je doživljavao kao neku prepreku. Dok sam ja neke stvari video kao planine koje je teško savladati, Zoran ih je video kao brežuljke preko kojih će on prosto protrčati. I tako se i dogodilo.
Sada kada razmišljam o Zoranu, podseća me na Ahila koji je verovao da je večna slava vrednija od nekog običnog i trivijalnog života. Zoran je bio toliko ambiciozan, da je pokušao da upiše tri fakulteta istovremeno, bio je kandidat za režiju na fakultetu dramskih umetnosti, zatim je bio na konkursku za građevinu i na kraju ipak upisao filozofiju. Hoću reći, bio je sposoban za sve tri, bio je graditelj, bio je vizionar i bio je jedan ambiciozni maštoviti i kreativan čovek.

Mit budućnosti

Čedomir Jovanović o tome kako se upoznao sa Đinđićem, o studentskim demonstracijama, petom oktobru, Đinđićevom susretu sa Legijom i Vlajkom Stojiljkovićem, o ekstradiciji Slobodana Miloševića, o Đinđićevom "pragmatizmu", o poseti Palama

Zoran Đinđić i ja smo se upoznali u političkim dešavanjima koja su presudno uticala na naše živote. Bilo je to 1996. godine u vreme paralelnih protesta koalicije Zajedno i studenata Beogradskog univerziteta zbog izborne krađe kojom je Milošević pokušao da sačuva vlast u opštinama u Srbiji. Sećam se vrlo jasno tog susreta. Povod za naš razgovor bili su neki problemi, i najčešće je tako ostalo i do tog dvanaestog marta 2003. Bila je neka studentska akcija u toku i meni je bilo veoma važno da studentski protest ima svoj nezavisan politički karakter. Prosto, mislio sam da ćemo mnogo lakše ostvariti svoje ciljeve ukoliko od početka do kraja u tom procesu nastupamo kao studenti, jer studenti nemaju neki poseban politički interes, mi se ne borimo za vlast. Bilo je jako teško objasniti nekim ljudima zašto je to potrebno raditi, tim pre što smo, naravno, svi mi ljudi od krvi i mesa, svi smo mi bili glasači i to u najvećoj meri glasači te koalicije Zajedno. Zoran Đinđić nas je sjajno razumeo i nije bilo potrebe da mu objašnjavam zašto je to korisno i za koaliciju Zajedno i za Beogradski univerzitet i zašto je to dobro za tu našu zajedničku ideju. Ne samo da me je razumeo, nego me je u tome i podržao.
Ta njegova podrška je u krugu ljudi koji su prisustvovali tom razgovoru pogrešno protumačena, pa je sa strane sugerisano da praktično i Demokratska stranka, odnosno koalicija Zajedno pokušaju u Srbiji da urade ono što smo mi tada uradili u Beogradu, to je ona akcija "korodonom protiv kordona". Naime, policija je odlučila da nas blokira i da na takav način dehermetizuje naš protest. Jako je teško održati protest u situaciji u kojoj praktično tapkate u mestu, i zbog toga smo vrlo brzo morali alternativno da delujemo. Ja sam razmišljao i došao do ideje da bi bilo najbolje odgovoriti na isti način. Tako su studentski kordoni stali nasuprot policijskim i ta akcija je, potom, trajala danima.
Zoran je vrlo jasno odgovorio, i taj odgovor u potpunosti ruši sliku o njemu kao političaru koji nema mnogo skrupula, kao političaru koji razmišlja samo o cilju, kao političaru koji ne bira sredstva. On je rekao da bi bilo besmisleno da isto rade i stranke, da ima puno smisla kad studenti to rade, ali da bi bilo besmisleno kad bi to radile stranke. Na pitanje zašto, Zoran je rekao, zato što nam niko ne bi verovao. I tako se ponašao čitavo vreme našeg zajedničkog života. Bio je iskren pre svega prema sebi, a potom i prema drugima. Naravno da je to samo po sebi problem, jer ljudi jako teško mogu da podnesu istinu, a on je smatrao da je njegova obaveza u svakom trenutku da vodi računa upravo o tome. Od te 1996. do 2003. godine mnogo puta smo prolazili kroz slične situacije, i svaki protest, svake demonstracije, svaki konflikt sa policijom naravno da je donosio neka nova iskustva, obilje činjenica, ali ta Zoranova jednostavna konstatacija iz 1996. godine je nešto što se ni po čemu potom nije dovelo u pitanje i nešto što je, zapravo, tajna formula tog političkog rada njega i mene.

Iskreno, kada govorimo o dramatičnim događajima, onda se po pravilu u ta razmatranja stavljaju isključivo oni događaji i one okolnosti koje imaju opšti karakter. Zaista, bez ikakve sumnje, događaji koji se vezuju za petooktobarski prevrat, odnosno demokratsku revoluciju, zaslužuju to prvo mesto. S tim što je bilo puno događaja sa velikom unutrašnjom dinamikom, sa velikim dilemama, sa sumnjama koje su ostale mimo očiju javnosti. Mislim da je to loše, jer bi odnos javnosti prema Zoranu kao političaru i, pre svega, kao čoveku, bio potpuno drugačiji. Petog oktobra smo mi bili pobednici. Druga je stvar da li je Milošević to prihvatao ili ne. Nije bilo lako, ali definitivno nije bilo isuviše teško biti Zoran Đinđić petog oktobra, biti Vojislav Koštunica petog oktobra, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Čedomir Jovanović, biti simpatizer DOS-a... Mi smo petog oktobra bili pobednici. Jako je teško bilo odigrati tu ulogu 1999. Jako je teško bilo biti Zoran Đinđić na Brankovom mostu krajem septembra ’99. kada je praktično uz mene i dva ili tri svoja pratioca, zaustavio kolonu Beograđana na sredini mosta i potom pokušao da predupredi policijski stampedo koji nam je dolazio u susret. Mislim da su neke televizijske kamere to zabeležile.
To su događaji koji su po temperamentu i okolnostima, i bezizlazu u kojem je on ostajao dosledan svojim političkim principima, više nego značajni. Petog oktobra je dimenzija odgovornosti bila to vrhunsko opterećenje. Nekako do te situacije Milošević je bio odgovoran za sve što se dešavalo u zemlji, mnogi više nego mi. Petog oktobra smo mi bili ti koji su odgovorni za svaki ljudski život u ovom gradu, mi smo bili ti koji su na sebe preuzimali presudnu odgovornost za kanalisanje tih demonstracija, mi smo bili ti u čijim rukama su zapravo bili ključevi, odnosno budućnost demokratske Srbije, ili izazovi krvoprolića i građanskog rata.
To je bila nova uloga. Međutim, u toj novoj ulozi Zoran Đinđić se ponašao onako kako se ponašao praktično od 1996. godine, od kada ga ja poznajem, a mislim da je zapravo on ostao veran tom svom političkom karakteru koji ga je definisao još kao netipičnog buntovnika i studenta Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta. Vrlo jasno smo znali prioritete. Jedan od njih je bio da se svakako izbegnu sukobi sa onima koji u sukobu vide svoje poslednje šanse. Kada na takav način nastupate u politici onda nemate pravo na onu vrstu kompromisa koja podrazumeva povlačenje i odbijanje da se preuzme odgovornost. On nije bio takav čovek i u tom trenutku su mnogi svoju strategiju gradili na toj odlučnosti Zorana Đinđića.
U prostoriji u kojoj sada razgovaramo*, sedeli smo 5. oktobra oko 12 časova praktično svi lideri DOS-a, izuzimajući Vojislava Koštunicu. Tada se gradom već kretala ta nepregledna kolona naših simpatizera, a iza nas su već bili sukobi ispred federalnog parlamenta. Bilo je jasno da tako nešto svi osuđuju. Ali nije bilo puno ljudi koji su mogli da kažu šta je ono što će se desiti. Izuzev Zorana i nekolicine njegovih najbližih saradnika, nije bilo puno ljudi koji su bili spremni da povuku konkretne poteze kako bi se taj peti oktobar završio onako kako se završio. Između ostalog i zbog toga što nije bilo te vrste idejne rešenosti da se sa Miloševićem stvari raščiste u potpunosti i do kraja, bez kompromisa.
To je praktično značilo da smo mi spremni, između ostalog, da razgovaramo i sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije i komandantom te jedinice Miloradom Ulemekom. To nije bio jedini susret. Bilo je puno paralelnih kontakata sa predstavnicima vojske i policije. Ali, kao u svakom građanskom sukobu, vrlo brzo se zaborave oni stari početni motivi. Sukob sam po sebi generiše novi sukob. Zbog toga smo nastojali da na svaki način predupredimo taj prvi metak.
Nažalost, posle svega što se desilo, u fokusu je ostao zapravo taj kontakt sa Jedinicom za specijalne operacije. Potpuno su ostali po strani brojni, takođe dramatični susreti sa pripadnicima posebnih jedinica policije, SAJ-a, Interventne brigade beogradske policije, sa predstavnicima vojske, sa predstavnicima obaveštajnih službi unutar vojske... Posebno je dramatičan bio susret sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova, Vlajkom Stojiljkovićem, čovekom koji je godinu dana posle toga izvršio samoubisvo na stepenicama Skupštine Jugoslavije uz pisanu poruku da to čini između ostalog i zbog Zorana i mene.
Razgovarali smo sa njim dan nakon petog oktobra u zgradi republičke policije koja je bila pod opsadom snaga lojalnih Slobodanu Miloševiću. Do tog razgovora je došlo zbog pretećeg haosa u samom gradu, praktično i u celoj zemlji, jer je policija napustila svoje redovne dužnosti i odbila da radi onaj posao zbog koga inače postoji. Mi nismo želeli da se naša demokratska revolucija pretvori u haos i zbog toga smo tražili od Ministarstva unutrašnjih poslova da nastavi da obavlja svoje uobičajene poslove. Tako nešto je, između ostalog, bilo moguće tek nakon susreta sa ministrom unutrašnjih poslova koji je u šestom oktobru video svoju šansu. To je bio trenutak u kojem smo mogli za sebe da kažemo da smo dobili jednu bitku, ali da smo daleko od pobede u ratu. Dan nakon toga Milošević je saopštio da se povlači i da prihvata izborni poraz.
Bez mnogo dvoumljenja i pametovanja, Zoran je sa mnom seo u automobil i otišao praktično u ralje Miloševićeve policije, bez obezbeđenja i bilo kakve pratnje, ne razmišljajući šta ga tamo očekuje i sa kakvim se sve izazovima tamo mogao suočiti. Bio je važan cilj. Taj cilj je bio logičan, racionalan, i ono što je takođe bilo važno jeste, zapravo, to jednostavno konstatovanje da taj posao niko drugi ne može da uradi.
Sa Ulemekom je odnos bio građen na isti način. Tu nije bilo nikakvih posebnih okolnosti. Naravno da je iz današnje perspektive taj susret bio sve samo ne običan, a ni za nas u tom trenutku to nije bio običan susret. Međutim, mi nismo pravili razliku između dogovora sa "crvenim beretkama" i dogovora sa drugom specijalnom jedinicom policije ili specijalnim jedinicama unutar vojke Jugoslavije. Naš cilj je bio u potpunosti marginalizovati i umanjiti mogućnost sukoba sa onima sa kojima je unapred sukob besmislen zbog toga što iz njega ne možemo izaći kao pobednici. Tako se Zoran i ponašao. Naravno, od toga su potom ispredane najrazličitije neverovatne priče, ali u svojoj suštini to je bio jedan surov ali jednostavan susret, pošto su po svojoj prirodi ti događaji upravo takvi i bili.
Bez nekog posebnog uvoda, on i Ulemek su razmenili nekoliko rečenica koje su se, što se tiče Ulemeka, vezivale za njegovu prognozu petooktobarskih dešavanja, a sa naše strane su se odnosile na Zoranovu konstataciju da su ljudi koji upravljaju vojskom i policijom izgubili razum, i da je u ovom trenutku sudbina društva upravo u rukama onih koji umesto tih ljudi treba da povuku razumne poteze, a to je između ostalog bio i Ulemek. Zoran je negirao bilo kakvu mogućnost napada na policiju i vojsku i u potpunosti odbacio tezu o našem dogovoru sa NATO snagama o njihovom ulasku i okupaciji zemlje. Upravo to su bile teze sa kojima se tada indoktrinirao vojni i policijski vrh. Naredni susret se odigrao u Skupštini grada u suton petog oktobra, kada je taj prvi okršaj bio dobijen i kada smo mi bili suočeni sa pretnjom angažovanja vojske. Primećena su neka pomerenja u vojnim objektima unutar samog Beograda, i policija, među kojom se nalazila svakako i Jedinica za specijalne operacije, ponudila je svoju podršku građanima. Taj razgovor je bio dosta kratak. Ono što mi je ostalo urezano u pamćenje je zapravo bila predaja raporta nekolicini ljudi iz DOS-a. Teatralna i šokantna za nas, ali očigledno bitna za onoga koji je tražio novog gazdu. Ulemek ga nikada nije našao u Zoranu Đinđiću i zbog toga je gradeći nekog novog gazdu i organizovao Zoranovo ubistvo.

Poslati Mološevića u Hag nije bio samo tehnički problem, mada je na kraju bio i tehnički. Za nas nije bio ni politički. Prosto, on nije toliko zavisio od politike. Bilo je to jednostavno pitanje spremnosti nekolicine ljudi da prezumu na sebe odgovornost koja prati tu odluku koja nije politička. Ona može biti politička, ali je pre svega bila duboko ljudska. Ja mislim da je to odluka kroz koju je Zoran, besmisleno mi je da govorim o sebi ili nekim drugim ljudima, pokazao snagu svog morala. Jer kada živite u društvu koje je formatizovano ustavom i zakonima koji su postojali da bi bezakonje činili ustavnim i zakonitim, onda ste prerepušteni zapravo nekim svojim ljudskim principima i svetonazorima.
Zoran je kroz vrlo jasnu i sasvim otvorenu odluku o ekstradiciji Slobodana Miloševića pokazao da je čovek čijim odlukama upravlja moral. U tom trenutku je postojalo mnogo političkih, bezbednosnih, ličnih izgovora za drugačiju odluku, i veoma malo prostora u kom bi ste se mogli kretati na način na koji se kretao sam Zoran Đinđić. Podsetiću vas da se to dešava u trenutku u kom smo mi u otvorenom sukobu sa predsednikom države, da smo mi u tom trenutku u sukobu sa Ustavnim sudom ove zemlje, koji je unapred isključio mogućnost ekstradicije Slobodana Miloševića. Podsetiću vas da mi nemamo nikakvu kontrolu nad vojskom i da smo tek zakoračili u policiju, jer osim nekolicine ljudi na samom vrhu policije mi ne znamo šta je ono što se nalazi unutar ministarstva.
Ja sam smatrao da Milošević ne treba da ostane u beogradskom Centralnom zatvoru do tog deadline-a i da je najpametnije u tišini ispuniti svoju međunarodnu obavezu bez velikih polemika i iščekivanja tog sudbonosnog "da" koje zapravo nikada neće doći iz usta Vojislava Koštunice. Vodila se rasprava u Saveznoj skupštini u vezi sa usvajanjem zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Naravno da je Zoranu i meni kao i mnogim drugima bilo jasno da se nikad neće glasati za taj zakon. Ali Zoran je smatrao da treba pružiti priliku društvu da shvati da ne postoji mogućnost za drugačiji potez osim preuzimanja lične odgovornosti za ekstradiciju.
Pošto je pao zakon, vrh države je razgovarao o alternativnom pravnom metodu kojim bi se legalizovao postupak slanja bivšeg predsednika u Ševeningen. Tokom noći između petka i subote napisana je uredba Savezne vlade koju je potom Vlada usvojila, a dva dana nakon toga, iako je od prvog do poslednjeg trenutka učestvovao u pisanju te uredbe, predsednik države Vojislav Koštuica je na konferenciji za novinare osporio, zatečen činjenicom da je do toga došlo, otvoreno negirajući mogućnost da je u tome na bilo kakav način učestvovao.
Tako smo došli do četvrtka; razgovarali smo između srede i četvrtka noću, oko tri ujutru, o situaciji koja će uslediti pošto se u četvrtak izjasni Savezni ustavni sud. Nije bilo nikakvih dilema da će oni proglasiti tu uredbu neustavnom. Počinjala je donatorska konferencija u Briselu i opet smo kao i 31. marta bili ne samo u vremenskom tesnacu, već smo dovedeni u poziciju da se kroz odnos prema Miloševiću prelama nešto što je mnogo dublje. A to je zapravo to da se kroz odnos prema Miloševiću vrši veliko testiranje snage demokratske Srbije nasuprot Srbiji prošlosti koja je u Koštunici našla predsednika naslednika, iako smo mi u nejmu očekivali predsednika reformatora.
Savezni ustavni sud je oko jedan sat posle podne proglasio tu odluku neustavnom. Vlada je zakazana za 15 časova. Zgrada je bila prazna. Tu se u jednom trenutku pojavio ministar policije Dušan Mihajlović, razgovarali smo, bili smo svesni da će vojska opstruirati na svaki način izlazak iz zatvora, a pogotovu let ka zapadnoj Evropi. Zbog toga smo u jednom trenutku odlučili da zaboravimo da se radi o Slobodanu Miloševiću i da se u njegovom slučaju ponašamo kao u bilo kom drugom.
Tako je jedan stari automobil ušao u dvorište centralnog zatvora, i preneta je poruka o ekstradiciji, odnosno zatraženo je od upravnika da pripremi Miloševićev transport. Bio je problem u sudskom nalogu. Naime, u tom trenutku nije bilo nijednog sudije u Srbiji koji je bio spreman da potpiše nalog, a bez naloga Miloševića nije bilo moguće izvesti iz zatvora. To su one situacije kada je vaša odlučnost nešto što samo po sebi nije dovoljno. Prosto, čuvari u zatvoru i rukovodstvo zatvora su pokušavali da nam objasne da je nemoguće ušetati i izvesti Miloševića. Na naše insistiranje da oni to urade jer smo mi vlast, oni su odgovorili pitanjem, ako ste vlast zašto nema nijednog sudskog potpisa, i da li ova vlast zavisi samo od nas nekolicine.
Vlada je u dosta čudnom sastavu donela odluku o usvajanju uredbe, pozivajući se na čuveni član 136 republičkog ustava kojeg je Milošević sam definisao 1999. godine, rušeći ustavni poredak SFRJ. Uredba je poslata u štampariju Službenog glasnika i praktično sa prvim primerkom je rukovodstvo zatvora popustilo i dopustilo izvođene Miloševića koji je helikopterom sa krova Instituta za bezbednost resora državne bezbednosti transportovan ka Tuzli, u tri paralelna leta kako bi se zavarali oni koji su eventualno mogli prisiliti na sletanje te helikoptere, ili učiniti sve kako Milošević ne bi bio isporučen Haškom tribunalu, čak razmišljajući i o rušenju helikoptera. Ispostavilo se na kraju, bilo je i takvih zahteva. O tome je svedočio pred parlamentarnim odborom tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković i tadašnji šef vojne službe za bezbednost general Đaković.
Ono što je meni zanimljivo jeste u kojoj meri je Zoran bio nesvestan svih drugih okolnosti. On zaista nije razmišljao u tom trenutku o sebi kao o nekome ko time preuzima na sebe onu vrstu tereta koji će ga trajno obeležavati. Ne mislim da je to za njega, kao što sam rekao, predstavljalo neku moralnu dilemu, ali isto tako ne mislim da je on u tome uživao. On je smatrao da državnik mora biti lider, a da lider mora preuzimati odgovornost. U njegovom sistemu vrednosti nije bilo mnogo prostora za rejting i popularnost.
Ušao sam u njegovu kancelariju oko sedam i petnaest uveče. Pre toga sam mu, naravno, javio da je helikopter poleteo. Seo sam i nismo mnogo razgovarali. On nije imao onu vrstu znatiželje koju i dan-danas prepoznajem u našem društvu u vezi sa opisivanjem Miloševićevih postupaka i njegovih reakcija. Tako nešto ga uopšte nije interesovalo. Ako nešto pamtim iz tih trenutaka, onda je to tišina i neki čudni muk koji je prekinuo telefonski poziv iz Tuzle. Tako smo saznali da je let završen bezbedno i da se nesmetano nastavlja transoport ka Holandiji. Pošto sam to rekao Zoranu, njegov odgovor je bilo jedno pitanje: "Da li znaš koji je danas datum?" Nisam uopšte znao koji je datum, iznenadilo me je što me je to pitao, jer sam siguran da se ni on nije ponašao kao čovek koji gleda na kalendar. On mi je onda rekao da su mu rekli da je danas Vidovdan, da je to bio jedan od komentara naše odluke da ga pošaljemo za Hag. To nije bio neki plan i mi smo poslednji koji su na takav način hteli da u taj postupak unesu neki ritual. Zoran koji je bio racionalan čovek, ličnost koja je sa obe noge stajala na zemlji, izgovorio je to tako da nije bilo nikakve sumnje da smatra da u svemu tome postoji neki smisao, i da u našim životima ima nekog čudnog, nepisanog reda. Jer Milošević je iz Srbije nestao u danu u kojem je u Srbiji stvoren. Istina, dvanaest godina kasnije.

Što se tiče Zorana Đinđića kao političara i državnika, meni je tu situacija jasna i ona je, naravno, paradoksalna. Zoran do 12. marta 2003. nije posmatran ni kao državnik ni kao političar. Odnosno, u najmanjoj meri je posmatran kroz te formate. On je u Srbiji mnogo više bio osporavan nego podržavan. Kroz te događaje 12. marta, on je postao nacionalni pozitivni mit. Naše društvo je opterećeno tom mitskom ikonografijom. S tim što su svi mitovi do Zorana Đinđića bili mitovi prošlosti i oni su se duboko vezivali za tu nacionalnu epiku. Zoran je postao pozitivan mit kroz tu personifikaciju budućnosti, odnosno onoga što bismo mi želeli da budemo u budućnosti. Meni je posebno zanimljiva ta činjenica koja govori o toj strašnoj transformaciji našeg društva kroz jedan puščani hitac, jer je on kroz taj hitac postao priznat u našem društvu. To mi, zapravo, govori o činjenici da ga je Srbija negde duboko u sebi prvo poštovala, da mu se Srbija snažno opirala, iako je znala da nije u pravu, pa sada iskazuje to poštovanje prikrivajući grižu savesti. Na kraju, i da je uprkos svim političkim protivljenjima i osporavanjima, vrednost političkih ideja i političkih principa Zorana Đinđića tako velika da se on kao ličnost ne može negirati kroz tu smrtnost.
O njemu kao političaru i državniku tek će se donositi istorijski sudovi, ali je on po svemu bio antipod vremena u kojem je kao političar radio. On je bio vredan političar u društvu političara lenjivaca. On je bio pametan političar u društvu u kojem političari nisu pametni, ali pametuju. On je bio jednostavan i jasan, nije filozofirao, iako je bio filozof, dok su mnogi drugi, svi njegovi politički protivnici, po pravilu morali da filozofiraju kako bi tako prikrili svoju konfuziju i nesposobnost.
Ipak, ako je nešto potrebno reći o Zoranu Đinđiću onda je to u vezi sa tom strašnom i užasnom greškom kada se on definiše kao čovek. Jer je ta slika Zorana Đinđića, taj njegov "public face" u potpunoj suprotnosti sa onim što je Zoran bio. Verovatno je to samo po sebi danas jako teško promeniti i pitanje je da li tako nešto treba menjati, ali ja mislim da su neke crte Zoranovog političkog karaktera i njegovog profila isuviše nekorektno prikazane u javnosti da bismo mi kao njegovi saradnici mogli preko toga da prelazimo, uzimajući zdravo za gotovo jedan pogrešan sud. Zoran nije bio u politici zbog lične koristi. On u politici nije imao skrupula, ako se to odnosilo na stepen njegove angažovanosti u politici. Bio je beskrupulozan prema samom sebi. Ali je bio vrlo pažljiv prema društvu. On je bio jedan od retkih političara na ovim prostorima koji od ljudi nije tražio ono što traži od sebe i pogotovo nikad od ljudi nije tražio ono na šta sam nije spreman da pristane. I otuda sve te priče kojima je on osporavan dok je bio živ. Prosto, bio je toliko drugačiji, kvalitetniji od svoje konkurencije i nesporan po onome što je stvarao, da je morao da se ospori kao ličnost. Da, on je pametan, on je energičan, ali hajde da pričamo o njegovom karakteru. O njegovom moralu su sudili nemoralni, o njegovoj hrabrosti su sudile kukavice, o njegovim ciljevima su sudili oni koji su i pre njega i u vremenu njegovog života i posle njega, zapravo tumarali kroz sopstveni život bez cilja.

Zoran je bio čovek kojim su dominirala načela političke efikasnosti. On je poštovao tu svoju etiku efikasnosti. Zbog toga je bio nesrećan u jednom društvu koje funkcioniše samo na principu priče, a ne na principu uvažavanja nekog političkog rezultata. Često mi je govorio kako ne može da razume, ne može da prihvati onu vrstu kvazimorala kojom mu se oduzimalo pravo da ode i razgovara sa Karadžićem ili Momčilom Krajišnikom, baš kao što sam siguran da se danas na pogrešan način analiziraju neki njegovi postupci koji su se vezivali upravo za susrete sa oni ljudima koji su na kraju učestvovali u ubistvu. Tu pre svega mislim na pripadnike JSO ili, recimo, na komandanta JSO Milorada Ulemeka. Teško ćete naći političara u Srbiji koji se nije sretao sa Karadžićem, teško ćete naći političara koji nije imao prilike da razgovara sa pripadnicima vojske i policije koji su učestvovali u Zoranovom ubistvu.
Priroda njegovih sureta i motivi su po mom mišljenju presudni. Zoran je to radio da bi problem rešio. Sretao se sa ljudima koji su probleme stvarali, na mestima na kojima su problemi postojali, jer je smatrao da je to najefikasniji način da se oni reše. Sticajem okolnosti ja sam tada kao mladi novinar prisustvovao tom susretu na Palama. U trouglu Karadžić, Koljević i Krajišnik pojavio se tek izabrani predsednik Demokratske stranke, ta mlada politička zvezda Srbije, s obzirom da su republički izbori ostali tek mesec ili dva iza tih događaja. To je bila noć ultimatuma, i Zoran je u razgovorima sa tim ljudima pokušavao da pronađe rešenje. On nije otišao tamo da bi se divio tom nacionalnom mitu koji je egzistirao kroz politiku paljanskog rukovodstva, već je otišao da bi rešio problem. Pokušao je da ukaže na puteve kojima srpski narod može pronaći neko kompromisno rešenje sa Bošnjacima i sa Hrvatima. Istovremeno bio je svestan da će svojom ulogom u rešavanju tog problema i eventualnim uspehom, marginalizovati Miloševića sa političke scene u Srbiji. Mnogi mu zameraju tu vrstu politike i tu otvorenost. Oni koji danas nemaju snage da razumeju Zorana ili koji ga osporavaju na takav način, zapravo čine vrednost tih posledica njegove politike još većim.
Naravno da ga na Palam nisu razumeli. Tu je svako imao neki svoj interes. S tim što je interes Zorana Đinđića bio interes Srbije budućnosti, jer je Srbija budućnosti dobijala šansu u brzom završetku tog rata i okončanju oružanih sukoba. Interes paljanskog rukovodstva i Karadžića u tom trenutku je bilo iritiranje Slobodana Miloševića koji je menjao odnos prema Republici Srpskoj kroz slanje poruke da oni mogu da izaberu i nekog drugog političkog partnera. Naravno da je to bilo potpuno nemoguće, da je to bio trenutak u kojem su se srele dve Srbije koje se nikako nisu mogle razumeti. Ali danas na izbornim konvencijama Demokratske stranke Srbije premijera Koštunice, sede fragmenti tog paljanskog rukovodstva i ne vidim da ta intelektualna Evropa ima snage čak i to da konstatuje, a kamoli da se sa tim kritički suoči. Ja sam veliki protivnik osporavanja Zorana zbog te njegove političke hrabrosti i otvorenosti, zbog poštovanja te Veberove etike, etike efikanosti koja zapravo nikada nije bila poštovana i etablirana u našem društvu.

Zoran Đinđić je ubijen zato što je bio jedinstven. Iz te posebnosti je zapravo definisan karakter politike koju je on u Srbiji sprovodio i koja je naravno imala svoje pristalice i svoje protivnike. Bez ikakve sumnje je on ubijen upravo zbog te politike. On je bio čovek koji je želeo da promeni Srbiju, da od ovog društva napravi moderno evropsko društvo. Ali pobedom petog oktobra mi nismo pobedili nikog više osim samo Slobodana Miloševića i upravo zbog nedostatka spremnosti da se u potpunosti Srbija kroz oktobar 2000. transformiše, Zoran Đinđić je došao u poziciju da kao predsednik republičke vlade pogine u neobjavljenom, a ja bih rekao i neprekinutom ratu te Srbije prošlosti protiv Srbije budućnoti za koju se on borio i na kojoj je insistirao čak i po cenu te lične žrtve. Iz posledica tog 12. marta proizilazi odgovor na pitanje zašto je ubijen. Ubijen je da bi ratni zločinci mogli da budu nacionalni heroji, ubijen je da bi Srbija bila izvan Evrope, a ne u Evropi. Ubijen je da bi Demokratska stranka umesto ledolomca koji krči put, postala epizodista u toj otužnoj srpskoj političkoj priči. Ubijen je, naravno, da bi se srušila vlast i dovela ona kojom će moći da se manipulie. Zoran je ubijen, i to je zapravo najveća istina, zato što je to bio jedini način da se zaustavi u svojoj politici. Ništa nije moglo da stane na put toj neverovatnoj energiji, toj želji da se pobedi. Nekoliko puta je on izbegao tu egzekuciju. I posle svakog neuspelog pokušaja, njegova odlučnost je rasla, nikako se nije pretvarala u kolebanje i distanciranje od onog puta kojim on smatra da treba da se kreće.
Ja Zorana pamtim kao čoveka koji je sa zaostatkom saznao šta je internet, kao i svi mi na prostorima Srbije. Ali u činjenici da je bio uskraćen za to tehnološko čudo on nije video svoj hendikep. Baš naprotiv, pošto smo bili na repu društava koje su saznale za internet ili došle do kompjutera, on je našao motiv da stigne do Bila Gejtsa. On je kao nemački student bio vezan za nemačko govorno područje. Ali u činjenici da govori nemački, on nije pronalazio obrazloženje za nerazumevanje engleskog jezika, već naprotiv, motiv koji ga je pretvorio u čudnog auto-didaktu, čoveka koji sedi pored vas na zadnjem sedištu automobila i umesto muzike sluša neki kurs engleskog jezika. Za dve godine u periodu od 1997 do 1999 on je savladao engleski jezik. Za nekoliko meseci je ne samo otkrio već i u potpunosti savladao kompjuterske tehnologije i tako je mogao da bude ravnoprovan sagovornik čoveku koji je preformulisao modernu civilaziju stvorivši Majkrosoft. Zbog svega toga je on ubijen, jer na ovim prostorima, na kojim vlada princip negativne selekcije, zapravo nemate pravo da budete bolji. To pravo su njemu na surov način oduzeli ne shvatajući da time od Zorana Đinđića stvaraju ikonu naše stvarnosti i čoveka koji nastavlja da utiče na naše živote, evo, i dve godine pošto nije sa nama.

Copyright©Dušan Veličković & Christoph Sodemann, 2007

Format: 15 X 21 cm.
Povez: broširano (korice sa reljefnim otiskom i parcijalnim lakom)
Broj strana: 186 (16 strana fotografija)
Datum objavljivanja: 7. mart 2007
Izdavač: Alexandria Press
Cena: 460 dinara