PRIČA

U hodu sam se često osvrtao iza sebe kako bih se uverio da me niko ne prati. Bilo mi je važno saznanje da sam na kratko slobodan, da mi niko ne stoji za vratom. Naravno, znao sam, takođe, da je to nemoguće ali, svejedno, danas sam želeo da se osećam tako: nezaštićeno.

Ovo je moj poslednji dan u ovom gradu. Sutra odlazim na put o kome ništa ne znam. Tek sutra ću znati nešto više o tom putu, kao što sada znam da će mom polasku predhoditi jedna neugodna noć - noć hladnog znoja i nagađanja.

Nastavio sam laganim hodom do svog stana.

U poslednje vreme sam menjao prebivalište na svaka dva dana. Često bi se dešavalo da krenem prema ulici na koju sam upravo počeo da se navikavam kada bi me presreo neki nepoznati čovek, stavio mi ceduljicu u ruku a potom nestao. To je bio ustaljeni način na koji sam dolazio do podataka o svom novom odredištu. Nisam razmišljao o tome da li je to ispravno ili ne, moje je bilo samo da izvršavam uputstva. Takođe, nisam razmišljao o bilo kakvom opiranju, jer sam, sve u svemu, iako bez određenog posla, bio umoran od svega, pa i od toga da se petljam u nešto što me se ne tiče.

Moja porodica je takođe menjala stanove kada i ja pa smo retko imali prilike da se viđamo.

To je bio deo igre. Tako mi je bilo rečeno pre izvesnog vremena, kada sam pokušao da postavim pitanje u vezi moje porodice. Posle jednog pogleda koji mi je bio upućen, shvatio sam da pitanja samo komplikuju ionako preterano zamršene stvari. Naravno, kada bih sebi dopustio da razmišljam, razmišljao sam o tome kako sve te navodno komplikovane stvari jesu samo naličije nečega što se, bilo kako bilo, odvijalo na najjednostavniji mogući način. U to sam bio siguran, ali ne bih želeo da se mešam u nešto gde je važnost mog prisustva sitna koliko zrno peska na plaži.

Susreti sa ženom i decom trajali su kratko uz obavezno prisustvo dva čoveka čiji je posao bio da sede za stolom i ležerno ispijaju svoja pića, povremeno se trudeći da budu zabavni mojoj deci, koja su se motala oko njihovih nogavica, poput štiglica. U stvari, oni su čekali da se ja što pre pokupim. Sa ženom nisam imao prilike da ostanem nasamo, a sa decom sam pokušavao da glumim oca koji se interesuje za njihove fantazije. Deca su me gledala čudno, pogotovu kada bih za konja rekao da je žirafa. Svoju rasejanost nisam umeo da prikrijem. A deca su bila veoma osetljiva na moje omaške, ili, pre, na odsutnost koja je zračila iz mene, šireći se okolo poput nepodnošljivog smrada.

Žena je pokušavala da shvati o čemu se radi. Trudila se da njeno ponašanje bude normalno, prihvatajući sve to kao cenu mog posla.

Posao kojim sam se bavio nije mi bio jasan do kraja. Ako bi me neko pitao čime se bavim, ja ne bih znao šta da mu odgovorim. Nekome bi to možda smetalo, činilo ga frustriranim, ali sa mnom to nije bio slučaj. Nisam tačno znao šta je moj posao ali sam ipak veoma dobro živeo. Ni o čemu nisam morao da brinem, uvek bi se neko pojavio i rešio problem umesto mene, ako bi ga bilo. Ja sam samo tako - menjao stanove i često se sastajao sa čovekom za koga mi je bilo rečeno da je moj prijatelj, što sam bez oklevanja prihvatio, pošto drugih ljudi nije ni bilo u blizini da s njima razmenim makar rečenicu-dve. Moj posao izgleda nije podrazumevao upoznavanje s novim ljudima, što se meni veoma dopadalo. Nova poznanstva su čisto gubljenje vremena, s time bi se svako složio.

Moj prijatelj, po imenu Ozluf, bio je blag prema meni, i koliko sam mogao da primetim, imao je sve osobine potrebne za jedno čvrsto i pouzdano prijateljstvo.

Naši su susreti bili neuporedivo duži od onih sa mojom porodicom. Ono što ih je činilo prijatnim jeste činjenica da nije bilo nikoga ko bi nas posmatrao sa strane. Možda je neko i postojao, ali sva sreća da je bio bez lica.

Ozluf je inače bio čovek koji zna sve. I sve to što je znao on je vrlo jasno i jednostavno prepričavao, tako da se može reći da sam, uz njega, i sam znao gotovo sve. Kad kažem sve, mislim na ono najvažnije, na čemu počiva ovaj svet. Ali kako postoji mnoštvo svetova, Ozluf je bio zadužen za ovaj u kome se nas dvojica nalazimo. Kakav je taj svet u kome se nas dvojica nalazimo, naravno, to samo Ozluf zna i o njemu mi nikada do sada nije direktno pričao, makar ne o njegovim osnovnim svojstvima. Ako sam ja znao skoro koliko i on, on je prednjačio utoliko što je znao i ono malo o čemu ja nisam smeo ni da se usudim da pitam: od čega se sastoji moj posao; gde idem sutra na put; zašto menjam stanove; zašto je moja porodica odvojena od mene; zbog čega me uvek prate po dva čoveka kada odlazim da se vidim sa svojom porodicom; zašto je Ozluf moj jedini prijatelj. To malo stvari koje su mi izmicale mogle su biti osnova za jedan normalan i skroman život.

Pitanja na koja nisam umeo da dam odgovore načas bi se pojavljivala i na gotovo isti način nestajala, ostavljajući mesta za sve ono što je trebalo da se zna, a što je, uglavnom, i bio Ozlufov posao. Jednom rečju, Ozluf je bio moj prijatelj koji je, pre svega, popunjavao ona moja mesta koja bi inače ostala prazna a za koja je on znao, i svojski se trudeći da ih ispuni, tj. da me kao svog prijatelja upotpuni svim onim što mi je nedostajalo. Svaku njegovu informaciju prihvatao sam bez ikakve sumnje i to je naš odnos učinilo dugim i istrajnim. O samom Ozlufu znam jako malo, dakle samo ono što mi je on sam rekao o sebi, a o sebi je veoma škrto govorio, obrazlažući to time što nije lepo da govori o sebi, i ne samo da nije lepo nego je od toga da priča o svom detinjstvu, svojoj porodici, svom životu mnogo korisnije da mi prenese nove informacije. Istina, ponekad bi govorio i nešto što je zvučalo veoma lično, ali preko toga je brzo prelazio, žureći da me obavesti o nečemu mnogo važnijem,o nečemu što je pitanje dana, a što je za mene po njegovoj proceni vrlo važno. Da, Ozluf je pri svakom našem susretu naglašavao da govori samo o važnim stvarima, i da sve ostalo može da se odloži. Za sve ostalo će biti vremena, ali ovo što trenutno ima da mi kaže, to ne može da se čeka.

Nisam video razloga da bude drugačije. Pred svaki naš susret osećao sam prijatno uzbuđenje, sviđao mi se način na koji je govorio. Uvek kada bi se pojavio, delovao je pribrano i raspoloženo, što me je činilo spokojnim i veoma raspoloženim za duge šetnje po nasumice izabranim ulicama grada. Ponekad bih pomislio, ali samo ponekad, da u stvari uvek kružimo jednom te istom stazom, i da nam se samo pričinjava kako je u pitanju neka nova, po prvi put ishodana. Takođe mi se ponekad, ali samo ponekad, činilo da mi je sve to što mi priča već odavno ispričao. Ali o svemu tome razmišljam samo onda kad bih na trenutak odlutao, mada se trudim da svoju koncentraciju tj. prisustvo održim u punoj formi; ne bih voleo da propustim nijednu reč koju Ozluf izusti, pošto on, ma koliko dugo pričao, priča sa izuzetnom preciznošću i poverljivošću. Takav je Ozluf. Moj prijatelj.

Za razliku od naših uobičajenih susreta, današnji je bio kratak: ostali su uglavnom trajali po pet-šest sati. Ovaj je trajao nepunih sat vremena, ali mi se na neki čudan način učinilo da je, za tih sat vremena, Ozluf rekao, naime ponovio, sve ono što je za čitavog našeg prijateljstva izgovorio, uz neke dodatne informacije koje su susret učinile vrhuncem našeg druženja.

Ukratko, razgovor se sastojao u tome što se Ozluf bavio svim onim što mi je i inače pričao: ko će kada biti ubijen; koga će smeniti; ko je novi u igri; na koga se računa; ko je sumnjiv; ko je prenaglio; ko nije izdržao; kome će sutra u 12:15h upasti u stan i pobiti mu celu porodicu; koga će na Božić ubiti dok se krsti u crkvi; kome će se otvoriti vrata za mnogo veća ovlašćenja; kada će on ( čovek koga nikada nisam uživo sreo, ali po Ozlufovim pričama, naš šef ili predsednik, kako ga je već Ozluf umeo zvati, dakle, šef svih nas koji pripadamo onom svetu o kome Ozluf i ja jedino i razgovaramo ) rešiti da promeni kurs; kada će se njegova ćerka udati; kada će je ubiti po njegovom nalogu; kada će njegov sin poskidati glave onima koji su ga pogledali ružno; kada će njegova žena narediti da se pobije njihova najuža porodica; kada će on ubiti svog brata; kada će dati znak za smaknuće svoje žene; ko će od njih dvoje u nameri da ubiju jedno drugo ipak biti brži; kada će se oni povući i daleko od očiju javnosti na miru razračunati; kada će doći neki novi ljudi na njihovo mesto; kada će skloniti one koji su im do juče završavali prljave poslove; kojim redom će ići sva ta uklanjanja; dokle će se ići pri povlačenju narednih poteza; ko će od njih dvoje ipak napraviti grešku; kako će izgledati završnica i da li će oni u njoj uopšte učestvovati ili će se ona odigrati bez njih. I sve ostalo što mi je i pri prošlim susretima napominjao. Ovog puta je govorio tako što je često upotrebljavao datume, sate, nezamislive situacije u kojima će se sve te stvari odigrati. Pričao mi je o raznovrsnim strategijama i koncepcijama, kao što mi je i u prošlosti opisivao detaljno sve faze onoga što će se ubrzo na isti način i desiti.Kažem, ovog puta je bio kraći no inače ali se njegova pribranost i raspoloženje nisu uopšte menjali. Sve vreme se na njegovom licu mogao videti jedan isti izraz - izraz nesumnjivog zadovoljstva.

Spomenuo je i neke pojedinosti u vezi mog sutrašnjeg puta. Ali se nije preterano zadržavao na tome. Samo je rekao da nemam razloga za brigu, i da će mi putovanje u svakom slučaju prijati. Dodao je, još, da posle njega neću imati više za čime da žalim sem da mi se još jednom ostvari san o takvom putovanju. Obećao mi je da će moja porodica podjednako uživati kao i ja. Za moju je decu osmišljen poseban program u kome će se družiti sa svojim vršnjacima. Što se tiče moje žene ona će malo odahnuti u društvu nekih vrlo interesantnih žena s kojima će moći da se ispriča do mile volje. Koliko sam shvatio, žena i deca će biti povremeno razdvojeni, što će mojoj ženi, već unapred vidim, veoma prijati.

Onda je došlo na red grljenje. To je bio ritual koji, do sada, koliko se sećam, još nijednom nismo izostavili. Pri susretu bi smo se samo zgrlili i nekoliko sekundi zadržali vazduh u plućima. Potom bi smo se izmakli korak unazad i pogledali se u oči. Ovog puta, umesto zadržavanja vazduha, izljubili smo se a onda okrenuli, svako u svom smeru.

Nikada se nije desilo da se po rastanku uputimo istim putem, iako je ponekad bio slučaj, barem što se mene tiče, da me put vodi baš onamo kuda je Ozluf krenuo.

Zbog toga sam često kružio, ili bi usporavao korak, povremeno se osvrćući iza sebe kako bih se uverio da je Ozluf nestao iz mog vidokruga. Onda bih se vratio i pošao onuda kuda je otišao i Ozluf.

To kruženje mi se posebno sviđalo. Voleo sam da gazim onuda kuda je gazio i Ozluf. Kroz cipele sam osećao kako upijam njegove tragove od čega me je podilazila jeza slična onoj kada piškim.

Zamakao sam iza jedne zgrade i uspeo se metalnim stepeništem sa stražnje strane do svog današnjeg stana. Svi moji stanovi bili su bez telefona.

Raskomotio sam se, istuširao, a onda prilegao na sofi.

Stanovi u kojima sam živeo bili su veoma pristojno namešteni, ali u njima nije bilo televizora, muzike, knjiga, i kao što rekoh, telefona.

Proteklih godina, moj život i posao bili su svedeni na to da tako leškarim u nekom od stanova, povremeno viđam svoju porodicu, i da se, naravno, svakodnevno susrećem sa svojim prijateljem Ozlufom.To je sve što se dešavalo sa mnom. Svoje nekadašnje poznanike uopšte nisam viđao, ali sam znao sve o njima. Bilo mi je sasvim dovoljno druženje sa Ozlufom, njegova pomoć u tome da sve ono što bih želeo saznati o nekome, saznam preko njega, tako da bi me viđanje sa svojim nekadašnjim prijateljima učinilo pogubnim po njih. Pogubnim, utoliko što im ja ni na koji način ne bih bio od pomoći. Samo bih mogao, uz blagu odsutnost, da ih gledam kako umiru, kako naprosto nestaju, ali ne onog časa dok sam sa njima, već uskoro, onda, uvek onda, kada ću biti daleko od njih, kada ću se šetati sa svojim prijateljem Ozlufom, sa kojim ću recimo ispijati čaj od hibiskusa, ili, radije, obično mleko čije je ispijanje on uveo kao deo našeg celokupnog rituala.Piti sa nekim mleko, dok tvog nekadašnjeg prijatelja zakopavaju živog, u svakom slučaju je prijatnije nego gledati te lopate u rukama s košuljama zavrnutim do lakata, ili graške znoja što padaju sa čela pravo na busenove zemlje, uopšte čitav napor koji ti ljudi, užarenih očiju, podnose. Doduše, mora da u njima postoji strast, kao što u našem zajedničkom ispijanju mleka takođe postoji strast, strast u izmicanju od onoga što se zaista dešava, jer je realno odavno već nestvarno. U tome da shvatim to, najviše mi je pomogao Ozluf, bez koga bih prema mleku osećao istu ono gađenje koje sam osećao i u detinjstvu, pošto bi mi majka gurnula dojku u usta.

Od dnevne svetlosti više nije ostalo ništa. Noć je uveliko zauzela svoje mesto. Noć pred moj put.

Tumarao sam po stanu i povremeno odlazio u kupatilo da povraćam. Onda bih se vraćao na sofu i stavljao ruke pod glavu. Osećao sam se veoma prijatno. Drhtao sam od groznice, ali sam znao da me ona samo još više snaži. Pokušavao sam da ne razmišljam ni o čemu i, uspevalo mi je. Čim bi ta praznina potrajala, odlazio sam na novo povraćanje. Bilo je veoma uzbudljivo odlagati san što je više moguće. Uživao sam u smenjivanju odsustva misli i povraćanja. Bio sam gola voda. Znao sam da bi se, čak i u slučaju kada bih skočio sa terase, neko već našao dole da me pridrži. Nikad se ranije nisam osećao ovako bezbrižno. Osećaj bezbrižnosti je bio toliko jak da sam sve češće povraćao. Budio sam se iz sna a onda se ponovo vraćao u njega. Jedino u šta sam bio siguran, jeste da će moj mozak biti svež ujutro u osam sati. Sve ostalo se iscrpljivalo u prolaznosti.

Ma koliko želeo da se osećam nezaštićenim, nečije ruke su me držale u naručju kao bebu.

Ustao sam svežiji nego ikad. Ne znam šta je doprinelo tome da se osećam ovoliko radosnim.

Čuo sam na vratima zvono, a onda otključavanje vrata. Radovao sam se tim zvucima. Onda je ušao čovek koga po prvi put vidim, i bez reči spustio jednu crnu tašnu na sto, a pored nje beli koverat. Svideo mi se njegov pogled koji sam jedva uhvatio, pošto je čovek izašao nešto malo brže nego što je ušao.

Otvorio sam koverat. U njemu je pisalo, Larnaka, vreme polaska aviona, vreme potrebno da se obučem, vreme potrebno da stignem do aerodroma, uputstva o tašni, ime i fotografija čoveka kome ću je predati, šta treba da mu kažem, način, vreme i datum mog povratka. Obožavam ovakve stvari. Obavljati poslove o kojima pojma nemaš. Mislim, to je čisti profesionalizam. Biti poslovan čovek, a nemati neki određeni posao. Ne znam ni za jednog čoveka koji se bavi sličnim poslom, a svoje iskustvo ne mogu nikome preneti. Mislim da je to najbolje moguće stanje koje jedan čovek za svog života može da dosegne. Kao Bog. Kome je on preneo svoje iskustvo? Nikome, i zato je Bog. Ali, naravno, ja o sebi ne mislim tako, pošto ne volim Boga, zapravo nije mi bliska ta vrsta nadmenosti, to usiljeno odsustvo. Ja sam samo jedan spokojan čovek, kome pojmovi kao sreća, dobro, zlo, lepo, ružno, tačno, pogrešno itd., zapravo ništa ne znače. To nije moj život, to nije moj posao, to nije ništa od onoga što bi me se ticalo.

Let je bio bio veoma prijatan.

Larnaka je predivan grad.

Čovek kome sam predao tašnu bio je veoma ljubazan, iako nismo razmenili nijednu reč. Poznajem nijanse ćutanja, i znam da je ovaj susret ostavio veoma povoljne utiske na tog čoveka kao i na mene. Ćutanje je podjednako kao i govor suvišno u svetu u kome se ja krećem. Ne znam do kraja kakav je taj svet ali sam siguran da bolji od ovoga ne bih mogao zamisliti.

Povratak je bio najbolji mogući povratak u mom životu. Kada bih pokušao da kažem nešto više o njemu samo bih se zapetljao i rekao nešto što nema nikakve veze sa tim.

Odmah po sletanju sam otišao da se vidim sa svojim prijateljem Ozlufom. To nisam učinio zato što sam ga se uželeo, to je pre bio deo posla.

Ozluf me je obavestio da je sa mojom porodicom sve u redu i da su se oni veoma dobro zabavljali u mom odsustvu.

Onda smo otišli na mleko. Dok smo ispijali mleko ništa mi nije govorio, ali me je, pošto smo ustali, poljubio u čelo.

Spuštali smo se nekom strmom ulicom, a Ozluf me je kao usput obavestio o tome da šef tj. predsednik hoće da me vidi. Rekao je da je to dobro za mene. Potom je dodao da to nije ništa posebno, ali da su sazrelili uslovi za naš susret. Samo sam ga slušao i klimao glavom, više za sebe nego da bi on video kako se slažem sa njegovim predlogom. Bio sam ponosan na Ozlufa. Dao mi je sve potrebne podatke o mom susretu sa predsednikom,a onda je načas zastao, osvrnuo se i pri tom ubrao grančicu sa listom od javora. Zavrteo ju je palcem i kažiprstom, pogledao me i nasmejao se. U njegovom osmehu video sam sve njegove osmehe.List je kliznuo iz njegovih ruku, zatim me opet poljubio, a onda je Ozluf otišao.

Noć pre susreta sa predsednikom tj. šefom, proveo sam uživajući na sofi. Leškario sam i povremeno se gubio u snu. Svaki put kad bih se na kratko probudio, prisećao sam se scena iz poslednjeg sna. U svakom narednom pojavljivao bi se lik iz predhodnog. U trenutku sam pomislio kako bih voleo da se snovi koje sanjam nastave u nedogled. Lik koji se pojavljivao iz sna u san bio je niko drugi do šef tj. predsednik. Bio sam oduševljen zbog toga. Koliko sam želeo da se probudim toliko sam želeo da zaspim. Povremeno sam se tokom te noći zaticao u stanju u kome više nisam uspevao da prepoznam granicu između budnosti i sna, između lika i lika koji je bio svejedno, isti. Ta neumoljiva jednoličnost dovodila me je do osećaja da sedim na letećem ćilimu. Ako bih nešto poželeo, poželeo bih da se više ne vraćam u san niti da se budim. Onda sam se setio Ozlufa, svog prijatelja, koji mi je jednom davno pričao o snovima. Pričao mi je o tome kako svi mi, što pripadamo ovom svetu, koji je samo jedan od mnoštva svetova, sanjamo na isti način, jedan te isti lik, lik predsednika tj. šefa, i kako nema nijednog čoveka kome se to nije dogodilo. Dok mi je Ozluf pričao, ja sam zamišljao kako sanjam taj lik, jer mi se činilo da ga do tada uopšte nisam sanjao, ali sam se ubrzo uverio kako sam u stvari zaboravan, ili sam od onih što ne drže do svojih snova.

O predsedniku tj. šefu, nisam ništa znao. Nisam znao zbog čega je on šef i čega je on predsednik.Onda sam se setio jednog razgovora u kome mi je Ozluf rekao da je to najmanje važno, zbog čega sam se, toga se veoma dobro sećam, obradovao kao dete. I sada se isto tako osećam - radosno.

Sa porodicom se odavno nisam video. Ali posao je tako diktirao.

Neki čovek me je odvezao do predsednikove tj. šefove kuće, koju sam zamišljao kao nešto poput zamka, ali to je bila jedna skromna kućica u podnožju planina koje nikada do sad nisam video, no odmah sam pomislio: ovo su planine koje bih voleo da posedujem.

Jedva sam čekao da stisnem ruku predsedniku tj. šefu. Ozluf mi je jednom rekao da je to najnežnija ruka koju je on stisnuo u svom životu.

Tako je i bilo. Nikada neću zaboraviti taj stisak. Onda mi je predsednik tj. šef ponudio da pođemo do sofe i sednemo. Još uvek nisam čuo njegov glas. Ni ja nisam ništa govorio. Ćuteći smo se smešili i gledali jedan drugome u oči. Na trenutak on se izvinuo kako bi sa stola dohvatio masku koju je potom stavio na svoje lice.Maska je imala oblik prasenceta u koje bih se, kada bi tako nešto bilo moguće, zaljubio. Nasmejao sam se a on mi se, pošto je odložio masku na sto pridružio. Sedeli smo i smejali se. Nikad se zdravije nisam sa nekim ismejao. Onda je on ustao i prošetao po skromnom salonu. Svoje nežne ruke povremeno je spuštao na razne komade nameštaja neobičnih oblika. Ako se dobro sećam, slične sam viđao u Muzeju Inkvizicije u Limi. Bio sam ozaren tim sećanjem kao i činjenicom što ću, moći te iste predmete, videti ponovo.

U međuvremenu se pojavila neka žena noseći poslužavnik sa dve čaše mleka. Spustila ga je na sto. Pošto se izgubila iza dvokrilnih vrata, on se vratio na sofu kako bi zajedno otpili po jedan gutljaj.

Ne bih mogao da govorim o njegovoj lepoti a da nešto ne propustim. Na trenutak sam se toliko opustio da sam zaboravio da li je sve ovo deo mog posla, ili, napokon, jedno opuštanje koje mi je bilo neophodnije od bilo čega.

Predsednik tj. šef je bio neodoljiv. Pomislio sam da bih sa njim mogao da uradim bilo šta.

Onda je on ustao i svukao sa sebe sako, pantalone, kravatu, košulju, treger-majicu, gaće. Najednom je ostao samo u soknama i cipelama. Kad sam ga video takvog odmah sam poželeo da se i ja skinem, što sam i učinio. Malo potom, ponovo smo sedeli na sofi i ispijali mleko. Predsednik još uvek nije izgovorio nijednu reč, ali ja sam nekako predosećao njegovu boju glasa. Čuo sam taj ton, ma koliko bio nečujan. Smešili smo se i dalje, dok je on lagano izvlačio iz nekakve ladice metalnu plavu tubu. Naneo je na svoju ruku podužu liniju masti. Zatim je ustao, kleknuo na sofu i pažljivo premazao rascep na svojoj zadnjici. Iako je morao imati šezdesetak godina, njegovo debelo meso delovalo je čvrsto kao u atlete. Bio sam opčinjen.

Ja sam, takođe, bio samo u soknama i cipelama i u prvi mah nisam znao šta pre da učinim. Da otpijem poslednji gutljaj mleka, da ustanem, da se prošetam, da mu se obratim sa nekim predlogom…

On je klečao presavijen na naslonu sofe i mora da se njegov pogled završavao negde između rubova tepiha i zavese. Voleo bih da sam posedovao njegov pogled. Ne znam šta bih sa njime učinio, ali sam nekako znao da je on neophodan po sam život. Onda sam shvatio. Njegov pogled je značio sam jedno - čekanje.

Čekanje sam najmanje podnosio. Ustao sam i prišao mu sa leđa. Stavio sam svoj penis u njegov anus i malo zastao. Onda sam ga ugurao skroz. Potom sam počeo da ga naizmenično uvlačim i izvlačim. Osećao sam se kao neko ko se ponovo rađa. On bi povremeno zastenjao, i tada sam prvi put čuo njegov glas. Bio je pomalo piskav, baš onakav za kakvim sam žudeo čitav život.

Dok sam se svojim penisom zabijao u njegovo središte, u mislima sam video svoju ženu kako se igra sa našom decom. Pokušava da im pokaže kako se pravilno drži olovka u ruci. Ona su, pak, još nespretna, ali ona je strpljiva i ne odustaje. Stavljajući im iznova i iznova olovke među prste, povremeno odluta i razmišlja o meni, o trenutku kada ćemo svi zajedno biti na okupu. Ulazeći u njegov anus, osećam kako mi nedostaje moja žena, kako bih voleo da pričam sa njom, kao i da se igram sa svojom decom. U ovim trenucima, u sebi pevam nešto kao, da li se sećas koliko sam te voleo, a onda zastanem kako bih pokušao da objasnim svojoj ženi i svojoj deci da ću svo svoje odustvo nadoknaditi, čujem sebe kako se kunem, dok on i dalje stenje, ja se kunem da ću napustiti svaki posao, da više nikada neću ništa raditi, da ću biti samo uz njih, a žena kao da me čuje, pa počinje da se smeje od radosti, dok je ja, sve jače se zabijajući u njegovo dupe, još više uveravam u to, a ona ljubi decu u temena, pa ih na trenutak ostavlja kako bi otišla da proveri stanje u rerni, baš onda kada svoj penis pokušavam na kratko da izvučem, zbog čega se on istog časa osvrće prema meni u želji da mi nešto kaže, ali odustaje, kao što i moja žena odustaje da misli o meni, i kao što ja više ne znam o čemu da mislim ali se ubrzo setim Ozlufa, toliko da najednom uzviknem njegovo ime, od čega se predsednik tj. šef trzne, a onda i izusti, dosta je.

Ubrzo potom, ispratio me je do vrata. Na našim licima i dalje je blistao osmeh za koji sam pomislio da će večno tamo ostati. Onda sam onako go ušao u automobil i u njemu zatekao Ozlufa. Odmah sam ga pitao da li mogu da računam na skori odmor. Ozluf mi je ohrabrujuće uzvratio kako je to najmanje što se može učiniti za mene.Posle njegovih reči zavalio sam se svom težinom na zadnjem sedištu, shvativši konačno kako mi je to najvažnije od svega.

SLOBODAN ILIĆ rođen je 1968. u Gornjem Milanovcu. Živi u Beogradu. Objavio je zbirke pesama "Biografija belog psa" (1990) i "Nikada neću znati o čemu govorim" (1994) i zbirku priča "Mu" (1996). Jedan od ekstremnijih trans-autora, u svojoj prozi dosta ispituje i probleme feminizma, homoseksualizma i raznih devijacija.