Ponedeljak
Bilo je to kao u devičinom želucu. Bolni laserski zraci silovito su se zarivali u zidove. Ali, zidova kao da nije ni bilo. Tama je skrivala tajnu o mestu gde se oni zaista nalaze. Nije postojala mogućnost da izrone. Izgubljeni horizont i ništa više. Iz udara lasera, praćenog grmljavinom pulsirajućih zvukova, na zidu, ili iz mesta gde se zid nekada nalazio, izronila je eksplozija slika. Na jednoj od njih metalna žena se lebdeći okreće oko sebe, ukočena, ali kao da je spremna za strelovito survavanje. Ruku priljubljenih uz telo, zatvorenih očiju i prkosno isturene brade ispod pomodrelih usana, čekala je na pad ili na udarac. I zaista je počela da pada. Ili je to bio udarac koji je doveo do pada. Glava joj je krenula na dole, a noge na gore. Uronila je u vrtlog gustih spiralnih linija zarobljenih marmeladnim nebom što nikad ne potraje dovoljno dugo da bi izazvalo oduševljenje. Samo hladnoća, samo se hladnoća pojavi kada krvavi zalazak Sunca ugasi kratki trenutak nade namenjene robovima iluzija. U procepu dve spirale nestala je žena čiji pogled nije bio namenjen nikom, baš kao što ni ona nije bila namenjena ni za šta drugo nego za tuđe poglede. Okrećući se u mestu i tražeći idealan ugao za lociranje u odnosu na geometrijske figure prelivene u izobličenu plastiku, ugasila je i svaku nadu da bi u njenim očima mogla da se pojavi iskra.
A onda je usledio silovit rez. Preko slike žene izložene bojama nedostupnim svačijem iskustvu pojavio se usek, zjap za brisanje njene figure i otkrivanje vatrene jame bez dna. Otvorila je usta i zamrzla ih u ukočenom kriku. Iz očiju su joj poleteli zraci i osvojili crveno nebo prepuno slika koje su sustizale jedna drugu; slika monotonije, milovanja, nežne kože i truljenja. Svaka od tih slika bila je deo velike repeticije, zauvek zarobljena u krugu ponavljanja, nesposobna da se slije u jedinstvenu celinu ili da bude izložena razvoju. Ništa. Samo izdvojeni prizori oslobođeni vremena i elementarne discipline.
Neke slike, međutim, postale su važnije od drugih. Uvećavane po dijagonali ili svenule do propasti nedovoljne za pramen dima, ti prizori stvorili su poredak - najveći su dobili i junake u pokretu, sporom i nesrođenom sa sledećim korakom, ali, ipak, dovoljno upornom da bi se dobio najbolji način hodanja.
Jedan od tih junaka (možda i glavni?) - rastočeni crnokosi Konstantin, čiji nemirni pramen kose padajući na čelo ukazuje da još nije vreme za oproštaj sa mladošću - sedi u segedinskoj krčmi i posmatra petrolejsku lampu iz koje upravo ističu poslednje truni tirkizne svetlosti. Sklapa oči za ulaz u spori ples noćnih svetiljki. Iz sna ga trgne zvuk, uz tresak po podu rasprostrte, harmonike. Instrument ga podseti na bol; ponovljen kada nogom odgurne tu ukrućenu jecavu gumu. Ali, harmonika se zakači za pantalone, pa je on prinuđen - ne bi li konačano zaspao - da je išutira što mu napravi novu poderotinu na nogama. Njegove pantalone od crne čoje upile su mirise mokraće i tragove jela i pružale utočište bludnoj devojci čija je glava čeznula za krilom. Ona osluškuje glas sna. Hoće li joj ostvariti neku čežnju ili će je naprosto sačuvati od užasa sumornog jutra što se pomalja ispod otežalih kapaka. Nema erosa u toj potčinjenoj i zgrčenoj figuri na podu, kao da je želela da stavi glavu u krilo svog nikad viđenog oca. Čak se ni njena majka ne seća pijane noći kada je mala bludnica začeta. Konstantin joj je ljubavnik i otac, zabavljač i vlasnik. Jedno drugo zaštitnički grle oko struka.
Pocepana haljina tek ovlaš joj prekriva noge prepune modrica raskošnog spektra boja: akvamarin, rezeda, ciklama, ljubičastih, žutih, crvenih...Kao da je svaki od njenih nemirnih ljubavnika utisnuo znak, pečat strasti i očaja.
Na njenom, od češanja izranjavljenom, uhu zakačena je srebrna minđuša. Bludnica skloni pramen kose iza uha i još udobnije se ugnjezdi u Konstantinovom krilu.
Pramen kose sa uha, uz koje su prikačene tri minijaturne srebrne minđuše, skloni i petnaestogodišnji Marko, bledi dečak. Na oči je stavio ajlajner - tek tako da bi bio pristojan podanik kulta srećne manjine šćućurene ispod tehno ekrana. Bez reči mu je prišla prijateljica Anica. Bio je to poziv za igru. Uprkos teškim cipelama sa metaliziranim đonom kretala se lako, uvijala se i kupala u svetlosti reflektora. Njen čvrsti zagrljaj i koštunjavo telo nudili su obećanje otimanja ljubavi. Obaviće to u WC-u, kraj skaradnih natpisa o slatkoj pomešanosti seksa i govana - zabaviće je da ne bi morala da misli na prazan želudac. Ništa nije našla u frižideru, a nije bilo ni hleba u kući. On će sesti na klozetsku šolju, a ona će ga opkoračiti i kožnom jaknom prekriti njegove vretenaste butine. Upašće u vrtlog nestalog vremena. I tada će zaista sve početi.
Ali ne i za nju, jer joj je Marko okrenuo leđa i glavu smestio u krilo Ostoje, svog vršnjaka, koji ga mazi po licu. Marko ne može da se seti na šta ga podseća miris Ostojinog krila. Zaslepljuje ih strobolajt u čijim pauzama na zidovima vide slike devojke u padu i malu usnulu bludnicu u naručju harmonikaša. Njihove modrice dobijaju oblik ljudskog lica, čas plačnog čas nasmejanog sa isplaženim jezikom. Anica je obrisala zamagljene oči i sa konzervom piva otišla ka mračnom uglu diskoteke. Bolela ju je kičma od Ostojine grubosti u NJC-u.
"A gde je tu priča?", upita Ostoja.
"Nema je. Sve su ispričane. Ostale su samo slike. The end", ravnodušno će Marko.
"Kenjaš. Mora da postoji neka priča, neki sadržaj koji će da te navuče, neki fluid, neka energija... Pojma nemam šta...", kaže Ostoja.
"Nemaš pojma... Hvala Bogu da nemaš pojma. Koga još zanimaju priče, to mlataranje jezikom. Jezik služi za druge stvari", reče Marko.
Marko vrhovima zuba ugrize Ostojin kažiprst. Lizne ga jezikom. Marko stavi Ostojin kažiprst u svoja usta i sa puno obećanja pogleda u njegove oči. Ostoja se sagne i svojom dugom kosom prekrije Markovo lice. Njih dvojica se nameste u pozu koja podrazumeva dug i nežan poljubac, ali jezici im se spletu i u borbi za dominaciju nijedan jezik ne želi da popusti. Jezici upiru jedan u drugi svom snagom njihovih vlasnika. Marko, ipak, prvi poklekne, nasmeši se i ugrize Ostoju za obraz:
"Da li sam u pravu?"
Ostoja stane iza Marka i stavi mu ruku na usta. U pokušaju da se oslobodi njegovog stiska, Marko trza glavu i udara ga pesnicama, ali je pritisak životinjski snažan. Markovo mumlanje pretvara se u gušenje. Uz ukočeni osmeh na licu Ostoja skloni ruku. Nemoćno ležeći na podu diskoteke, Marko pokušava da dođe do daha.
"Eto, vidiš da mora da postoji priča", reče Ostoja, svom težinom se opruživši preko Marka, "Šta je, srce, nije valjda da se plašiš moje snage?"
Ostoja utisne dug i nadmoćan poljubac na Markove usne, ali nema odgovara na taj izliv robusne putenosti, jer je Marka uhvatio snažan hripavi kašalj. Markovo stenjanje i bezuspešni pokušaji da dođe do daha primoraju Ostoju da ustane sa svog prijatelja i pruži mu ruku pomirenja i pomoći. I dalje kašljući, Marko ne želi da prihvati prste iza kojih se u strobolajtu nazire nacereno lice čije je usne maločas okusio. Ostoja uzme limenku "mirinde" od Anice. Ona se pretvarala da ih ne vidi iako su se rvali oko njenih nogu. Ostoja sruči sadržaj iz limenke u usta, ali ga odmah zatim ispljune poprskavši Marka po licu. Marko briše ovlažena usta dok ga kašalj razara, a u dnu velikog ekrana ispresecenog zgužvanim slikama ugleda oživele likove iz krčme. Oni se bude iz sna smrznute slike kada je do njihovih nogu dopuzala zmijska linija vode pomešane sa prašinom.
Na tankim nogama čistačice vidi se jedino nabubrela pomodrela vena. Nije baš najjasnije da li vuče venu ili nogu za sobom. Da li je siva i teška krpa njeno lice otisnuto na tkanini ili je mlaz tanke prljave vode što vijuga - i posle svake savladane šupljine između podnih dasaka biva sve slabiji - deo njene noge osuđene da je nesigurno drži na zemlji. Ona se zaustavi kod mladićevih butina i klekne ispred njega. Čeprka mokrim prstima po nedrima koja nikada nisu ni mogla da posluže kao uporište za lakoustreptalu prolećnu radost. Iz nedara vadi crvenim voskom - u koji je utisnuta trokraka zvezda - zapečaćeno pismo. Kao najveću dragocenost uruči mu svetloplavu pošiljku očekujući posebnu zahvalnost za ispunjenu dužnost.
"Mvdi goson, depeš za va."
Čistačica nije mucala ili gutala slova. Bio je to njen jezik dugačkih izgovaranja rečenica čiji je smisao jedino ona u potpunosti razumela. Spavala je u krčmi, tu, odmah na podu. Kada je bilo gostiju, sklupčanu u uglu, niko je nije primećivao, a kada nije bilo nikoga čistila je u znak zahvalnosti što su joj dozvoljavali da se hrani otpacima. Za sve je bila nevidljiva, ali bi se uvek našla tamo gde treba telesne izlučevine sklanjati od pogleda srećnih raspusnika.
Netremice je, očima načetim kataraktom i šećerom, pratila mladića. Očekivala je da on otvori pismo, da ga pročita, da na njegovom licu vidi donosi li mu dobre vesti. Ali, on nije čitao.
"Čita, sin moi. Čita."
"Mama, ko meni ima šta da piše."
"To on. Vidim mu drkti ruka. Zla ruka, uvek zla, a sad se raspada."
"Zar tvoja majka nije umrla?", upitala je zbunjena bludnica.
"Jeste."
"Pa, sa kim onda pričaš?"
"Mrtva, mrtva majka, nevidljiva, u zoru mi dolazi da mi blagost da... Donela mi je i pismo."
Konstantin otvori pismo, ali se vosak strahovitom brzinom istopi i umrlja mu ruke. Crveni pečat ostane i na listu papira. Šta li se krije sa druge strane? Staračka ruka ili dečija potreba za dopadljivošću? Odbljesci reči valjaju se kroz talase Dunava. Raspamećeni šaran iskoči iz vode i veselom piruetom pokuša da proguta nekoliko kvačica, ali slova mu izmaknu, pa se on samo poigra sa njima.
Ali, sadržaj te poruke jasan je jedino Konstantinu. Mala bludnica je virila preko njegove ruke i pokušavala da shvati zašto ona ne može ništa da vidi na tom praznom papiru. Orosila je svoje žutosmeđe oči znajući da je sada svemu kraj i da će Konstantin krenuti za rečima koje je sricajući pokušavao da ulovi. "Sine moj, godinama tebe tražim ...sine moj", ponavljao je Konstantin. Devojka je zaklopila oči toneći u tminu iz koje je nije spasao ni vrisak ostavljene harmonike dok je Konstantin napuštao krčmu.
Zvuk tužne harmonike dopire iz sobe debelog dečaka. Naporno vežba. Da je pogledao kroz prozor video bi kola hitne pomoći i njihovog vozača dok vadi baterije iz tranzistora. Vozač lizne vrh rumunske baterije i metalni ukus unese dozu egzotičnosti u sendvič sa cveklom i pohovanim plavim patlidžanom, koji je jeo drugom rukom. Rutinski haotična noć bila je toplija nego što bi to poželeli ljubitelji pulsirajućih rana - zbog užarenosti izloženih sumanutom razarajućem ubrzanju. Vraćene baterije u tranzistor pošalju vozaču glas ledenog kristala dovoljnog da probudi strah svakog kmeta.
Lako ošamućeni vozač proviri u zadnji deo kombija hitne pomoći. Tamo se nalazi sedamnaestogodišnja Jelena, medicinska sestra na svom prvom radnom zadatku. Skinula je bluzu i ostala u majici sa bretelama koje su joj uporno klizile niz ramena. Obukla je beli mantil preko majice. Spustila je pogled na grudi i obuzeta dilemom da li je to previše mekoće i belila za krvavo krštenje ukrstila žutosmeđe oči sa vozačevom prazninom. Hoće li ona? Kroz prozor joj nudi gotovo pojedeni sendvič. Ona mu se nasmeši, što njega navede da halapljivo zagrize preostalu zbrku plavog patlidžana i cvekle. Tanka nit bale vezuje mu usta i ruke, što ga inspiriše da joj još usrdnije ponudi grudvu hrane obmotanu pocepanim staniolom. Njen bestidni, otvoreno negadljivi osmeh, na trenutak je postideo vozača. On je samo slegnuo ramenima i punom snagom zagrizao u poslednji zalogaj natopljen crvenilom.
Iz usklobučane vode za bojenje tkanine, Jovana je izvadila haljinu. Pustila je crvene kapi da joj se cede niz nadlanicu. Na jednom mestu pojavila se mrlja, posledica loše prionule boje. Jovana je zaškiljila i približila pogled tom mestu. Bučno slivanje crvene tečnosti dozvalo je treptanje kiše po metalnom petlu na krovu. Kljun je okretao po ritmu samo njemu znane melodije.
"Neću da umrem! Ne dajte mi stomak. Izvadite mi to govno. Bušio je nožem po meni i unutra je ostavio odlomljeni vrh. To smrdljivo đubre, kurvar i šljokara me je ubio. Ubio me je, čujete, ubio! Nemam više snage. Umirem..."
Raspomamljena žena u kolima hitne pomoći udara po ruci lekara dok joj daje injekciju za smirenje. Kasni. Brzina i spretnost su ga izneverile. Jelena ne zna gde da stane a da se ne sudari sa lekarom.
"Drži je. Šta bleneš..."
Jelena stavi ruku na čelo izbodene žene. Slatka struja namagnetiše metal u njenom stomaku. Nešto bi pojela samo da joj se ne sklapaju oči od devojčicinog dodira. Posle spavanja uzeće nešto slatko. Zarivanje noža u stomak i trzanje iz prvog sna. Izbije lekaru injekciju iz ruke.
"I ti hoćeš da me izbodeš!"
Žena pokušava da izvadi sečivo iz svog stomaka, ali svaki novi trzaj dovodi je do još bolnijeg krika. Po upornosti u ritanju ravna je magarcu izloženom dejstvu konjske mušice. Batrgajući se, žena udara lekara i ruši bočice sa lekovima. Lekar uzaludno pokušava da joj da injekciju za smirenje. Otme injekciju od lekara i zarije mu špric u nogu. Moje noge, šta je s mojim nogama, setio se lekar starice iz filma "Negovateljica", dok je posrtao pod dejstvom uboda.
Dodirnula je njenu ruku, što je bilo dovoljno za treptaj. Njihovi prepleteni prsti oslobodili su dlanove. Zagledana u Jelenine oči, žena se rasplače.
"Ti ćeš me spasiti... Anđele."
Ranjena žena duboko uzdahne i iz stanja grcavog plača i izgubljenog smeha utone u san. Nakon bele noći prvo što vidi na ekranu svog kapka je približavanje Jelenine ruke sa lelujavim svetloplavim velom. Maramicom na čijem rubu je izvezena jagoda Jelena upije znoj sa čela ranjenice. Nadlanicom dodirne i dugo zadrži ruku na ženinom licu pročišćenom udarima jecaja.
"Ja sam tvoj anđeo."
Šta sam rekla? Zbunjeni lekar bi nešto zamucao, ali zna da se sve jurodivi iskazi najbolje neutrališu ćutanjem. Skupljajući polomljene bočice i lekove, Jelena se trudi da ga spasi nelagodnosti: iskoračila je iz aure potčinjenosti. Lekar se zagleda u njene žutosmeđe oči pokušavajući da iza naslaga stidljivosti pronađe isceliteljski dar. Voleo je da se upoznaje sa tom harizmom samo zato da bi je odmah nakon identifikacije unizio akademskom ohološću. Videti unapred - znači lagati, govorio je lekar da bi odbio od sebe svaki slučajni uspeh iscelitelja. Ovog puta namera mu nije uspela. Zabavljena skupljanjem krhotina stakla Jelena je skrivala pogled i sa dva prsta brisala orošeno čelo.
Utorak
Žutosmeđe oči blede u Konstantinovom sećanju. Sa ograde broda posmatra plutajući panj na površini Dunava. Od glodanja odustala je i vodena matica. Izbledele oči ostale su kao okrajak stida koji viri iz šupljine panja, ali kad se taj otvor rascepi izniknu usne male bludnice, napućene i podlokane cvetovima herpesa. Suva usta ona obriše palcem bleštećim noktom ispod čijeg vrha se krije crna mast. I to tarenje kože izazove šumove čije se ritmično ponavljanje pretvori u večitu žalost rastanka.
Konstantin ugleda rodni grad ušuškan iza visokog brega na čijem vrhu su načičkane kuće sklone padu. Nekima je ta namera već uspela. Sa strmog brega lebdele su kuće podlokane, kako se pričalo u boljim zemunskim salonima, pobunom vrtnih patuljaka, izmeštenih iz svojih prirodnih sredina, iz šuma sa debelim krošnjama. Vrtni patuljci su glodali te kuće, sipali sirup od limuna u njihove temelje, sve dok ih nisu doveli do želje za promenom mesta. U jednoj od njih je umro i siroti Omer od napada epilepsije. Ali, pad je bio sudar sa dimenzijama. Još dok je trajao let, visina je zauvek izgubljena. Spljoštene i utisnute u rečnu obalu, te kuće su čekale talase koji će ih tako spakovane odneti do nekog šipražja sa tužnim vrbama i veselim vrapcima.
Vrtnim patuljcima se svideo život u gradu. Neke od njih više nisu hteli da prihvate u šumi, pa su obukli crne uniforme i tobože ozbiljno špartali po zemunskom pristaništu, jeli ribu i krali seljacima salatu. Konstantin je znao za njih i znao je da će ih uvek videti u Zemunu, ali ne i u Vukovaru u čijim je krčmama proveo čitavu deceniju tragajući za pramelodijom skrivenom u harmonici. Naravno, znao je da će ih jedino on i videti, jer mislilo se da svaki dečak ima svoj krug vrtnih patuljaka nedostupnih ne samo svetu odraslih već i drugoj deci. U tajnom životu detinjstva ne važi granica koja vreme čini tako lako podložnom brojevima. Ali, te crne uniforme... nije očekivao. Uvek se sećao patuljaka kao rumenih starmalih derana obučenih u plave tesne kaputiće, žute ili crvene pantalone, duboke čizme na čijim sarama su bili useci kao na vekni hleba i obaveznim kaiševima za pridržavanje testom napunjenih stomaka.
Konstantin u širokom luku zaobilazi patuljke zabavljene međusobnim gađanjem jabukama. Osramoćeni patuljak stavi ruke ispred lica, a njegovi prijatelji ga, ozbiljni u ispunjavanju surovog zadatka, guraju ka obali Dunava sve dok nesrećnik ne padne u vodu punu istrulelog lišća i čamaca na kojima se suše rasprostrte ribarske mreže. Ali, kada se nađu na obali, niko od patuljaka više nije siguran. Prestaje važenje prećutnog sporazuma o tome da većina izvrgava ruglu pojedinca, već se prave koalicije u skladu sa trenutnom situacijom i svako od svakoga biva ugrožen.
Ostavljujući patuljke njihovoj zabavi, Konstantin gazi po uskim kaldrmisanim ulicama Gardoša. Prolazi pored niza žutih kućica. Tu su nekada živeli Jevreji. Kućice su nalik na kopije dečjih crteža - niske, zgurene jedna uz drugu, sklupčane bez trna ispupčenog prema radoznalcu nejasnih namera.
Zid Konstantinovog detinjstva sada je obrastao korovom. Ispod lista bršljana izmili dostojanstveni jelenak. Sa kakvom je samo hirurškom posvećenošću komadao njegove udove i koliko je puta očekivao da se raščerečena životinjica uputi u travu pokušavajući da spase šta se spasiti može. Ali, ne. On ju je zaustavljao i kidao joj čulo dodira, "antenu", njenu vezu sa maticom, nevidljivim centralnim mozgom programiranim da sve bube usmeri ka jednom cilju. Osveta ga je stizala kada bi seo na travu. Insekti su se uvlačili ispod njegovih pantalona, košulje, zanemarivali stid skriven u gaćicama i sitnim ujedima poslovično vrednih mrava, stvarali mu osip u preponama.
Jelenak prođe pored njega kao da je bratstvo malih životinja oprostilo Konstantinu ranije grehe. Ni da se osvrne, ni da stane, ni da se uspuže uz Konstantinovu cipelu. Ništa. Konstantin traži rupu u zidu. U nju je nekada stavljao minijaturne sjajne papiriće, omot bombona. Imao je malo carstvo, skupljao je taj papir svuda po gradu i skladištio ga na tajnom mestu. Verovao je da su u toj rupi u zidu tvrđave stari Rimljani sakrili grumen zlata. On će mu biti dostupan kada bude pronašao mehanizam za otvaranje pločice. Ali, te rupe više nije bilo. Na delove oronule rimske tvrđave proširio se bojadžija Spiros, poslednji Grk u Zemunu, i sve šupljine zazidao nedopečenim ciglama. Svojim sivilom one su, mislio je Spiros, dočaravale patinu antičkih vremena.
"Tražiš nešto u tom zidu?"
Konstantin je pogledao njene noge, noge bose devojčice išarane modricama. U tim bledo obojenim mrljama nije prepoznao nijedan lik.
"Je l' to tvoj zid?"
Prljave noge mu daju znak da je dvorište njena teritorija. Iznenadi se kad ugleda raširena bedra - tek izašla iz haosa puberteta - razgolićene mršave butine nehajno prekrivene skupljenim prednjim delom haljine. Hrpa nedozrelih trešanja gnezdila se u malom krilu. Jednom rukom držala je suknju a drugom jela lepljive trešnje koje su joj oko usana ostavljale crvene tragove. Peteljke trešanja bacala je na Konstantina.
"Šta ćeš ti ovde?"
"Došao sam kući."
"A gde si bio da sada?"
Konstantin zavuče ruku u njeno krilo. Odatle izvadi šaku trešanja. Jede ih dok nju obuzima laki drhtaj.
"Ja sam Konstantin. A ti?"
