NA OSTRVU SMO
Mostovi i tuneli su zatvoreni, odsečeni smo. Masa ljudi prelazi Vilijamsburgov most pešice, tiho. Delansijeva ulica je pusta, samo kola hitne pomoći. A Hauston možeš da pređeš i bez semafora jer ništa ne ide.
Narod u redovima ispred bankomata čeka da podigne novac. Ne mogu tek tako da ostanu bez ičega, kao ja na primer, moraju da prave zalihe. Tada se i ja setih, možda bi trebalo da podignem više novca nego što sam planirala, šta ako padne kompjuterski sistem. Čovek iza koga čekam u redu zove za mene Karu mobilnim telefonom, ali vazdan, linije su zauzete. On i njegova žena koja nosi bebu raspravljaju o hrani koja im je potrebna, o bankovnim računima, već su kupili dva paketa pelena. Potrebne su mi stvari za kola, ona kaže. Pitam se kuda nameravaju da odu, kako će da idu.
Radnje su prepune, narod u gužvi, čujem fragmente, baterijska lampa, uzmi onaj hleb koji se ne kvari, i tada shvatam da kupujem sve što se kvari. Izašla sam samo da nabavim hranu za mačke a onda sam shvatila da ni ja nemam ništa za jelo, kao i obično, ali da nemam ni gotovine da nešto kupim. Zaboravila sam na vodu, ali su mi već isuviše teške torbe, tako da sam došla kući i napunila kanistere i flaše sa vodom.
Bar, ranije otvoren, pun je ljudi koji gledaju televiziju. Natpis u izlogu kaže, uđite na vodu ako ste žedni. Ili koristite naše toalete. Dvoje ljudi ispred mene idu zajedno, nose radio, svako po jednu slušalicu, jedan od njih je ćelav, ima samo jednu dugu kovrdžu plave boje. Mlada žena govori mobilnim, prekrivena je pepelom, muškarac govori mobilnim u kapiji i plače. Čovek sa gas maskom.
Bivši ljubavnici zovu da vide da li sam okej, odjednom sam im postala važna.
Glava me boli, slaba sam. Nije mi palo na pamet danas da skuvam kafu. Ipak nešto malo moram da pojedem, osećam se mršava i onemoćala i imam potrebu da ojačam. Jedina mesta gde znam da sigurno može da se da krv su vrlo udaljena da bi se išlo pešice, a pitanje je da li ima autobusa. Mislim da ću ići sutra. Nisam razmišljala ni o nečemu kao što je tuširanje ili pranje zuba. Sklupčala sam se na ponjavi u kupatilu pored Nuut i odremala sa njom.
STVARI KOJE SAM KUPILA
Konačno gledam televiziju, prošlo je pet sati popodne, vesti. Da bih zaista poverovala. Ali opet ne mogu. Mogu da pogledam kroz prozor, iako sam upravo na televiziji videla kako se ruši. Više ne znam šta ja to vidim. Razgovarala sam telefonom sa dvojicom kolega: jedan je kasnio jer je glasao na lokalnim, kasnije poništenim izborima i nije bio u blizini. Kazao je da su naši advokati u Svetskom trgovinskom centru. Onaj s kojim je juče razgovarao verovatno je mrtav. Drugi je bio unutra, čuo je udar i bez obzira na saopštenje da je pogođen Svetski trgovinski centar, da ne izlaze, oni su ipak istrčali iz zgrade, trčali nekoliko blokova, osvrnuli se i videli kako drugi avion udara. Čuo je da su pukli prozori na našoj zgradi tako da nećemo raditi neko vreme. Još jedan kolega je kasnio i video je ljude kako iskaču. Sara je zvala da mi kaže kako je njena drugarica čula neku ženu koja radi za Liman banku - da nisu svi uspeli da izađu.
Pisali su mi
Predrag
Mišel
Jasmina
Moja snaja Šeron
Vera Sinrajh
Mladen (Anin muž, Ana je pokušala da se javi iz Grčke)
Ujka Džordž
Vesna Kesić
Moja rođaka Meri
Kortni
Zvali su
Sara, više puta
Kara, više puta
Džudi
Indira
Teri
Pet
Liz
Alberto
Kler
Mark
Moj rođak Majk
Don
Sada televizija prikazuje rakete koje pogađaju Kabul. Nadam se da su pogodile cilj a ne još civila. Sada su ulice oko Trgovinskog centra šut i pepeo, svaka pomisao da idem na posao je smešna.
Stvari koje sam kupila
4 mala jogurta
1 kutija ovsenih pahuljica
1 kesa šargarepe, mlade oljuštene
1 kesa grožđa, zelenog, bez koštica
4 konzerve ginis piva, na točenje
6 funti suve mačije hrane
1 konzerva hrane za mačku
1 pakovanje tosta
1 hleb
Zvali su moju majku da vide da li sam dobro
tetka Violeta, više puta
Ešli
tetka Eleonora, 3 puta, razgovarala je sa svojim sinom 3 puta da on proveri da ona proveri da li sam ja dobro
tetka Pet
Helen Rigenbah, koja je došla jer se plašila da zove
En Bosko
Ilojz Viver
Kara je sada ovde i donela je
masline
kolače na puteru
sejtan
kozje kiselo mleko
lubenicu
sok od grejpfruta
garbanz pasulj
1 kesicu zelenog bibera
maslinovo ulje
1 pakovanje šljiva
Uspele smo da napravimo lepu večeru, kus kus, suvo grožđe, paprike, garbanzo pasulj, paradajz i jogurt. Izašle smo da vratimo video kasetu, ali su ulice zatvorene. Gradonačelnik je zatvorio Menhetn ispod 14. ulice. Tu sam i ja. I radnje su zatvorene, ulice su puste, nema ni vozila ni pešaka. Nekoliko velikih kamiona sa prikolicom idu ka jugu i nose svetleće bandere i ašove. Noćas je veče smeća ali ga niko nije izneo. Grad je tih osim slučajnih sirena. Policajci regulišu saobraćaj na raskršću, iako nema saobraćaja a semafori rade. Karina sestra se upravo javila da kaže kako će svako ko prolazi ispod 14. ulice biti kažnjen. Pokušava da postidi Karu zato što Kara hoće da se vrati kući da bude sa svojim mačkama umesto da ide na posao.
MULJ
Kao što se i očekivalo, sinoć je počela da pada kiša i padala je žestoko celu noć i jutro. Ne samo kiša, munje i gromovi. Jak zvuk: da li je to samo grmljavina? Sada kao da je prestala na tren ali je vetar jak. Ono s čim se suočavaju, spasioci opisuju kao mulj, a to je pre pepeo. Očajna sam kad pomislim na bilo koga ko je možda živ a sada je poplavljen. Zbog kiše je situacija još opasnija za spasioce.
Vesti su blesave, i dalje prenose trač ili rekla kazala, ispostavlja se često da je sve netačno.
Indira se javila, večeras će biti stajanje za mir na Junion trgu. Juče ju je zvala žena koja je radila na 80. spratu i uspela da pobegne. Bila je u Beogradu i preživela je bombardovanje. Njena mala deca gledala su zgradu kad je pogođena, znajući da im je majka unutra. Indira kaže da kao i ja ne može da se koncentriše ili da jasno misli i ima problema sa poslom.
Juče je bilo 90 lažnih uzbuna zbog bombe, stanica Pensilvanija, Gran Central stanica i kancelarije CNN-a, između ostalih, bili su evakuisani. Takođe, izveštaji o mogućim jučerašnjim otmicama na raznim aerodromima.
Volonteri nisu potrebni, javlja radio, već zalihe vode, leda, putera od kikirikija, čizme i rukavice za rad, maske, plastični pokrivači, novi donji veš, nove čarape i dog boots, to je sve što sam ja uspela da zabeležim.
Saobraćaj u mojoj ulici, zamrznuta zona se pomera ka ulici Kanal. Ali stiže predsednik i biće novih zamrznutih zona. Samo da ne dolazi, doprinosi gluposti i opasnosti.
Zvala me je šefica, naš prvi kontakt. Kasnila je prošlog utorka i upravo je trebalo da se ukrca na feri u Hobokenu da prođe kroz Finansijski centar. Videla je Trgovinski centar kako gori i prvim se vozom vratila kući i ne znajući šta se desilo sve dok drugi putnici sa ferija nisu ušli u voz. Rekla je da možda nekoliko nedelja nećemo raditi, dok se ne sredimo sa kompjuterima i ostalim. Možda ću u međuvremenu morati da nađem privremeni posao. Naš server je bio na devetom spratu Svetskog trgovinskog centra (svi ljudi su izašli) ali je naš bekap server u Njudžerziju, tako da bi trebalo da dobijem sve podatke.
ODMRZNUTA ZONA
Veća aktivnost, stvari se otvaraju, posao kao i obično, do moguće granice. Ali ostaje umor. Moji prijatelji opisuju ista osećanja koja ja imam: teško se koncentrišu na bilo šta, čak i na čitanje, umor, teško im je da prave planove a onda da ih sprovedu, svako nešto hoće da radi, ali ne zna šta.
Majka me je konačno dobila telefonom. Ne zna kako će se moj brat i snaja vratiti sa krstarenja, kaže možda će uspeti u nedelju. Poruke prijatelja koji me zove da pobegnem u Njudžerzi.
Čula sam da hrišćanski fundamentalisti okrivljuju Uniju američkih građanskih sloboda za sekularizaciju Amerike. Valjda još uvek vodimo krstaške ratove. Ne okrivljuju samo bezbožnike, već i gejove i imigrante.
Zastave vijore, nose se u ruci i na odeći, više nego ikad. Primetila sam da su ulični prodavci tamnoputi imigranti.
Juče sam videla jednog starog čoveka obučenog u crveno, belo i plavo i sa plavim motivima sa zastave od glave do pete, kako maše zastavama i predvodi navijače za SAD.
Borbeni avioni kruže, sve niže i niže, možemo stvarno da im vidimo detalje na trbuhu. Ranije su bili toliko visoko na nebu da su bili samo zvuk.
Skrenula sam na mirovno stajanje na Junion trgu. Bio je pravi cirkus, sa raznoraznim ljudima, po pločniku ispisane razne poruke. Na jednoj tački bile su donacije, ali se više donacije ne prihvataju, natpisi šta se trenutno traži i gde da se odnese. Svi pokušavaju da volontiraju, da daju stvari, ali su strašno neorganizovani i naši pokušaji su bezuspešni. Posle nekih 45 minuta jedva smo uspeli da se pomerimo, i nismo mogli da pronađemo ostale naše prijatelje. Nije bilo nikakve organizacije, samo ljudi. Neki protivnici rata, polukrug tibetanskih monaha, mi Žene u crnom htele smo da držimo zastavu ali nije bilo mesta. Kara se šetala okolo i snimala je besne odgovore koje su ljudi izgovarali, pokušavajući da shvati tu rekaciju. Nismo osetile nikakvu vezu, utehu ili emociju, ili katarzu, pa smo otišle. Pošto sam podigla filmove od prethodnog dana, opet sam prošla kroz park na putu ka autobusu. Već je bio mrak i ljudi su držali sveće. Cirkuska atmosfera se izgubila u romantičnom svetlu sveća, ostala je izvesna solidarnost...
Idući ka kući, slučajno sam prošla pored vatrogasne stanice koja je izgubila gotovo sve svoje ljude... Ispred nje su bila brda cveća i sveća, slike nestalih ljudi i crteži posvećeni vatrogascima. Jedan od ljudi na zadatku rekao je da sada svi rade smenu od 24 sati, nema slobodnog vremena.
Video klub opet prepun, vratila sam ona dva filma od pre dva dana koja nisam ni gledala i uzela Živeti u zaboravu.
NESTALI
Oh da, narod svuda po gradu lepi slike svojih voljenih, sa opisima i brojevima telefona, tražeći pomoć, kao što se inače radi za izgubljenim životinjama. Meni izgledaju kao memorijal, kao pogrebni oglasi koje sam videla u Makedoniji, ali strašno potresni, kao da se ovaj svet nada da njihovi voljeni zapravo negde lutaju po gradu u amneziji, kao u sapunskim operama. Surovo, neki ljudi dobijaju lažne telefonske pozive da su njihovi voljeni viđeni po bolnicama ili negde drugde.
PARALIZA
Umorna. Slično se osećam kao kad mi je otac poginuo iznenada, ali u mnogo manjoj meri. Mislim da moram da smanjim dozu vesti, jer me parališu i nisam u stanju da razmišljam izvan sadašnjosti.
Sada odjednom plačem, a u početku nisam, potiču me konkretne priče ljudi koji rade u zgradi, koji su se borili sa vatrom.
Vreme se pretvara u jesenje, prohladno ali bistro. Glava mi je nabijena svim tim ruinama i smrću koje sam udisala.
Danas imam dva poziva: od Indire za Španski Harlem, pravi lignje, i u Bej Ridž u Bruklinu na ginis pivo. Moja prijateljica Kler se vraća iz Njudžerzija. Mrzim da idem predaleko, imajući na umu nepredvidljivost javnog prevoza, a i iziskuje veliki napor, iako mi je društveni kontakt neophodan.
SEĆATE SE KING KONGA
…probudio nas je Ramo iz Bankoka – naš prvi kontakt s njim – iako smo propustile poziv i čule samo njegovu poruku. Posle toga nismo više mogle da spavamo. Osećam se kao u ratnoj zoni, rekla je moja prijateljica Teri kad sam je pozvala. Sva kola treba da se sklone sa ulica, a svi komercijalni letovi su ukinuti. Čim nešto čujemo sa neba, ili sa ulice – to uvek zvuči kao da prolaze tenkovi, a samo su kamioni koji skupljaju đubre, koje niko nije izbacio prethodne večeri – mi gledamo kroz prozor, ili pokušavamo da se odupremo nagonu da gledamo kroz prozor. Prijatelji nam javljaju da su videli borbene avione i vojne avione.
Opet je divan čist dan, juče je nebo bilo čisto i plavo, samo je jedan ogroman oblak pokrivao donji Menhetn.
Vesti: nestalo je 299 vatrogasaca. Devetoro ljudi je jutros spašeno, čula sam od prijateljice da su spašeni zahvaljujući svojim mobilnim telefonima. Spasioci takođe traže crne kutije iz aviona. Naša lokalna stanica emituje program iz portabl miksera i telefona negde iz sredine grada, pošto im je nestalo struje i morali su da se evakuišu iz svog studija. Izlazim iz sobe kad počnu lične priče, žena koja plače, muž joj je radio na 96. spratu. Zatvoren je Vol strit, a feri, autobusi, vozovi, tuneli, mostovi, sve je ograničeno. Bejzbol utakmice su otkazane, aerodromi još uvek zatvoreni. Ramu bi trebalo sutra da dođe iz Delhija, ali ne znam kad će.
Televizija bez zvuka, tražim svoju kancelariju, juče sam videla most koji povezuje moju zgradu sa Trgovinskim centrom, čitav je.
Pravda on-line nagoveštava 50-60 hiljada mrtvih u 23.15 sati po Pravdi, ali mi smo skeptični. Takođe izveštava da je Svetski trgovinski centar poznat u celom svetu zahvaljujući filmu King Kong, jahao ga je veliki majmun.
Od kada sam ustala, zovem prijatelje za koje znam da su ranoranioci, ali još uvek ne mogu da dobijem majku. Opet se e-mail pokazao neverovatan kad ne možeš ljude da dobiješ telefonom. Teri je otpešačila čak do Čejmber ulice, sve je zatvoreno, i videla je ruševine na mestu gde su bile kule.
Kara je stigla kući do Bruklina, do svojih mačaka i čeka Ramuov sledeći poziv, i javlja da vazduh čudno miriše. Mačke su se obradovale kad su je videle, osećaju da nešto nije u redu. Pepeo koji je juče prekrio donji Menhetn kad su se kule srušile uglavnom je odleteo u Bruklin. Kola i kamioni koji su juče dolazili iz centra grada bili su u pepelu, kao i ljudi. Nešto pepela je palo sa kamiona na moju prijateljicu Pet, kaže grebe. Imala je osećaj da na sebi nosi pepeo žrtava.
Još nisam čula da je bilo ko, koga ja ili moji prijatelji poznajemo, ostao tamo dole. Nervozna sam jer mora da nekoga znam.
Metro radi, nekako mimoilazi sve stanice ispod Kanal ulice.
Niko od nas ne zna šta danas da se radi, mnogima su zatvorene radna mesta. Ja ne znam šta je ostalo od mog radnog mesta. Pokušaću da dam krv, ali nemam nigde drugde da idem. Čujem sada da imaju mnogo krvi a celog leta im je nedostajala, da vraćaju ljude. Ostani kod kuće, slušaj radio, pričaj sa prijateljima, pronađi zagubljene igačke za mačke.
Ulice su samrtno tihe, dok se isključujem, nema automobila, nema alarma od kola… nema čak ni sirena, od juče su se gotovo sve vreme čule sirene. Ulice su tako prazne, nisu im više potrebne, samo se svetla pale i gase. Teško je zamisliti gornji deo grada, ulice mora da su u gužvi kao i obično.
IZLAZIM NA ULICE
TV, bez zvuka, uključen je nacionalni javni radio. Gledam, da vidim da li je moja kancelarija ostala na mestu. Drugi avion prolazi kroz kulu, neprekidno. Ulazim u sobu i vidim kako Šimon Perez govori bez zvuka dok kajron u dnu obaveštava o stanju mostova. Pojačavam zvuk, viče na Arafata. Sledeći prilog: ratni brodovi prilaze Njujorku. Nemo.
Moj brat i njegova žena slave desetu godišnjicu braka na nekom karipskom krstarenju. Trebalo mu je dosta vremena da dobije vezu sa Sjedinjenim Državama i majkom. Upravo su bili pristali na ostrvo Grand Kajman, ali im nije dozvoljeno da napuste brod. I njihov brod postao je ostrvo.
E-mail od mog rođaka Stiva, on često piše priče iz Svetskog trgovinskog centra, kucajući na svom laptopu, gledajući u ostrvo Elis, razmišljajući kako bi naši dedovi Makedonci bili zapanjeni ne samo Trgovinskim centrom već i time što im unuk tamo radi u odelu – i pita se da li je svet koji poznaje uspeo da se izvuče.
Gledala sam kako se svetski Trgovinski centar broj sedam ruši danas i zvala sam u Čapakvau mog prijatelja Džima koji je radio u tog zgradi niz godina. Plašim se da ga zovem, šta ako, ali javlja mi se njegov glas. I sama sam tamo radila neke honorarne poslove 1997.
Sada izlazim na ulice, pokušaću da fotografišem. Moja prijateljica Pet se upravo vratila, moramo da pokažemo ličnu kartu da bismo sišli niže od 14. ulice i južno od Haustona, gde ja stanujem. Ali zapadno od Brodveja nema više kontorole. Zapadno od Brodveja su uglavnom belci a ovde su sve nacionalnosti. Juče na Delansi ulici, ljudi su se okupili oko kamiona i slušali radio, sve vrste tamnoputih ljudi, iz svih delova sveta i ortodoksni Jevreji muškarci.
Upravo sam se vratila sa ulica, sedim kratko bez radija i TV-a, vazduh ima savršenu temperaturu, bistar je dan, gotovo da mogu da zaboravim da su se ti strašni događaji dogodili. Mačke pevaju i igraju se. Onda vidim da nebo više nije plavo, magla sa kula se od vetra raširila na sve strane – juče južno od Bruklina, jutros zapadno od Njudžerzija – popodne se okrenula ka severu a nebo je sada u braon magli.
KAKO SE FOTOGRAFIŠE NIŠTA
Ulične blokade na prelazu ka Haustonu, 9 uniformisanih lica. Čovek koji gura dve male devojčice u kolicima iz samoposluge. “To je najveća zgrada na svetu”, kaže jedna devojčica. “Bila je najveća zgrada na svetu, nema je više”, kaže otac. Jedan drugi čovek kaže, “Rekao sam, nećete mi oduzeti film. ” A oni, “važi, onda plati 50 dolara”. Slikam barikade izdaleka, i krijem aparat dok prelazim.
Srećem svoju prijateljicu Pet, idemo u šetnju i fotografišemo. Sad su ulice već punije, ona je bila napolju rano ujutru i bile su puste. Sada ima mnogo pešaka. Čujemo avione, ali ih ne vidimo. Ona pokazuje na borbene avione, malecke, veoma visoko.
Kako slikati ništa? Prazne ulice, prazno nebo. Nema zgrada, tamo gde su nekad bile.
Vetar se menja, vazduh zaudara na nešto što nikad ranije nisam osetila. Paljevina, ali jak i ubuđao miris. Nebo je bistro plavo na severu, svo pod oblacima južno.
Miris je jači na 11. ulici gde se porodice sastaju, razmenjuju vesti i savete. Stoje u redovima skoro dužinom celog bloka. Profesionalci volonteri se kreću kroz gužvu, upoznaju se, daju brojeve telefona, traže priče, teše. Dva monaha sa dugim bradama i sa imenima na dugačkim mantijama sa kapuljačom, rade u gužvi. Tu je i sto sa posluženjem, voda i sokovi, ljudi su doneli i slike svojih članova porodice. Mislim, ako se do sada nisu javili, više i neće.
Prolazimo pored vatrogasnog doma i Pet mi pokazuje da su ti ljudi na poslu ili veoma mladi ili stariji, pomoćni kadar ili zamena. Čitave kompanije vatrogasaca su nestale. Pet ima novine koje je nabavila severno od 14. ulice, u naš deo nisu stigle, “zaleđena zona” nas zovu. Stranice i stranice slika i priča. Stvarno su nestali.
Čuli smo da je nacionalna garda okružila JFK aerodrom sa Humvees.
U bolnici Sent Vinsent rukom ispisane poruke govore da je samo pozitivna i negativna O krv sada potrebna. Ne znam koja je moja krvna grupa. Kasnije na televiziji, intervjuišu nekoga iz Sent Vinsenta, kaže da nisu primili nijednu žrtvu, samo spasioce. Ljudi se sakupljaju, žele da pomognu, da pronađu svoju porodicu. Ekipe novinara sa satelitskih programa čekaju prekoputa na ulici i prenose stalno iste vesti, stalno iznova.
Stižemo na Vest Sajd Hajvej i Hauston ulicu, kraj puta, to je najbliže što može da se dođe do lica mesta. Niko ne može da ide južnije osim ako tamo ne stanuje. Narod se skuplja, gleda i gleda ništa. Vidimo dim, vidimo nedostatak zgrada. Svet nosi zastave, kao na paradi za 4. juli. Dvojica nose zastavu “don’t tread me” iz revolucionarnog ratnog doba. Kao na paradi, vozila hitne pomoći jure na jug ka mestu zbivanja, na opšti aplauz prolaznika. A sa njima i kamion Pepsi kole – baš nužan?
Idući ka severu, kamioni nose slupane automobile pokrivene pepelom i druge olupine, kamioni su u pepelu, ambulantna kola, radnici izmoreni. Aplauz raste. Dva prljava vatrogasca vuku se ulicom, jedan traži iz gomile da zapali.
Policajci i vatrogasci se pojavljuju sa svih strana. Njujorška državna policija sa kaubojskim šeširima postavlja barikade pored NYPD-a i tu su i pitomci policijske akademije. Vidim policajce iz Sejbruka, Njujorka i kamion sa natpisom Ohajo Radna snaga jedan, a onda Majami Dolina.
Na trgu Junion, afroamerička porodica, otac i četvoro dece sviraju na gitarama i pevaju a narod puni njihovu futrolu dolarima. Pevaju Help! Veliki papiri su polepljeni po tlu i svet piše poruke žalosti, molitve, molbe za mir, huškanja na rat.
Kad se prelazi preko 14. ulice na univerzitetskom trgu, izvan zaleđene zone, nema provere dokumenata za one koji se vraćaju unutra. Dok idemo ka istoku, počev od 3. avenije, policajci proveravaju dokumenta da bi dopustili da se prođe kroz barikade. Jedan čovek pokazuje svoj dokument, “ovde piše Bronks”, kaže poicajac, “ne možete da prođete”. Policajci sprovode neke mlade devojke koje silaze sa L voza, nemaju dokumenta a vode sa sobom sitnu decu koja plaču. Pet i ja pokazujemo dokumenta, tražim NYPD policajca, mislim da neko ko je spolja ne može da zna gde je Stenton ulica.
Zastajemo u video klubu, gužva je, dosta ljudi sada mora da ubije višak slobodnog vremena. Opet provera dokumenata u Hauston ulici, puštaju me da prođem. Žena koja nosi neku biljku očigledno pokazuje svoj radni dokument. Čujem kako je policajac pita “a šta radite u sudu?”. “Ja sam sudija”, kaže.
I dalje pada južna kula, i ode Liberti Plaza 1. To je nekad bila Meril Linč zgrada, nekad sam ručala u parku sa prijateljima ispred nje, osamdesetih. Nisam ništa čula o 4. Svetskom trgovinskom centru, o maloj zgradi u kojoj sam radila od 1983-7, ali bilo je to između Južnog tornja i Liberti Plaze 1. Ne shvatam kako još stoji. Ali četvoro ljudi se spaslo.
Opet proveravam svoje prijatelje, niko nema mnogo vesti niti bilo šta da kaže. Svi čekamo. Internet saobraćaj se usporava, poruke ne stižu.
Vesna se probija telefonom iz Hrvatske, ali još uvek ne mogu da dobijem moju majku u Ohaju ili moju šeficu u Njudžerziju. Sutra bi škole i kancelarije iznad 14. ulice trebalo da se otvore, i gradonačelnik nas poziva da počnemo da obavljamo poslove.
Opet kod kuće. Jedan pešački most koji povezuje Svetski finansijski centar i Svetski trgovinski centar je nestao, ne znam da li je to onaj kojim sam išla na posao. Ne gledaju mi se video filmovi, osećam se kao da moram da ostanem na dužnosti. Sada govore da Liberti Plaza nije pala, ali Svetski trgovinski centar 5 jeste. Vetar je upravo uneo miris krematorijuma kroz moj prozor.
MOJ NAČIN MIROVNOG PROTESTA
Probudila sam se iz sna, opšteg rasula – borbe, ranjavanja, ubijanja – u gorak smrad izgoretine koji se uvukao u moj stan i kapute, u sve. Valjda će to biti moj oblik mirovnog protesta, da živim sa prolaznicima i vatrogascima, zgradama i avionima i radnicima. Moja odeća će dugo mirisati kao oni. Dugo sam spavala ali sam i dalje veoma umorna.
NATRAG NA POSAO
Grad se vraća na posao, bar iznad 14. ulice, iako svet i ispod te ulice radi. Škole se otvaraju, iznad 14. ulice. Alberto je pokušao da ode do saveznog suda gde radi kao sudski tumač ali nije uspeo da se probije ispod Kanal ulice. Svratiće na kafu. Kara je sišla sa metroa u 4. umesto 14. ulici tako da je promašila kontrolu u 14. ulici. Niko te ne proverava u metroima tako da postoje načini da se uđe. Ali ipak čovek može da se kreće samo u okviru zone.
Gledajući televiziju, čini mi se da moja zgrada još uvek stoji, ali je Kara čula da su srušili most koji je povezivao Svetski finansijski centar sa Svetskim trgovinskim centrom zato što nije bio pouzdan, daju brojeve kontakt telefona za neke od kompanija tamo dole, ali nema za Liman Braders. Proverila sam na sajtu Liman Bradersa i tu je prigodna poruka koja izražava bilo šta i kaže da ima alternativne sajtove i da će nastaviti da rade danas, ali da se ne javljamo ako nas naš poslodavac ne pozove. Nema glasa od mog poslodavca i ne mogu da je dobijem. Zaposlena sam na ugovor i naravno neću biti plaćena.
Počela sam da plačem kad sam čula kako se nagađa da dole ima negde još uvek živih ljudi, da su zarobljeni, sa komentarima da su mobilni telefoni i laptopovi na baterije sada već uveliko istrošeni.
Časova još uvek nema u Njuskulu, ali naš pretpostavljeni ratni zločinac i predsednik i ostali honchos obratili su se stafu. Kara je ispričala kako su naglasili potrebe stranih studenata koji su upravo stigli u zemlju i koji nemaju prijatelje ili porodicu. Takođe da će univerziteti ispod 14. ulice napraviti zajedničku peticiju za saveznu pomoć – nije jasno po kojoj osnovi – da će da izraze podršku miru i protiv proizvoljnih napada na strance. Valjda će Bob Keri to da predvodi.
Moram da izađem u nabavku, takođe sam dobila poruku da su medicinske zalihe, ćebad, itd. potrebni i da mogu da se ostave na Čelsi Piers, pored manježa. Verovatno ću da trknem tamo sa svim što mogu da skrpim.
ĐUBRE I PACOVI, ZASTAVE, SVETI AVGUSTIN, LOŠ VAZDUH…
Otkad je vetar promenio pravac, daleko više ljudi nosi maske, ili preko usta i nosa drže neku odeću, ili košulju navlače preko lica. U jednom trenutku mi padaju na pamet muslimanske fundamentalistkinje koje nose feredže, zamišljam sebe kako ulicama hodam umotana kao one. Kako bi ljudi reagovali na mene?
Imam burne slike u glavi, zakopanih živih ljudi. Mrtve mi nije tako teško da zamislim, ali one žive, dok čekaju… Iznela sam đubre i pomislila na pacove ispod Svetskog trgovinskog centra, i zanemoćala sam.
Šetam sa Albertom, njemu zvoni mobilni da ide da prevodi sutra u Bruklin. Jako ga je uzbudila ova trunka normalnosti. Pokušava da piše, samo na tren, svoj roman, mislim da će mu tako poći za rukom da se sabere. B. piše iz Anapolisa da bi trebalo da učim i pita me šta mislim o Augustinu, ali ja ne mogu da mislim na Augustina.
Mnogo ljudi nosi američku zastavu, zabijaju ih pozadi na leđa u košulju, kače na prozore. Fotografišem radnju u 23. ulici, Američko obezbeđenje, sa velikom zastavom u izlogu.
Prolazimo pored dečka kji je potpuno obučen kao vatrogasac.
Izvan zaleđene zone grad deluje skoro normalno osim što su svuda zastave i policajci – uglavnom sa akademije – na svakom raskršću. U zamrznutoj zoni malo je pitomaca i uglavnom su tu pravi policajci i državna vojska. Pitomci su uglavnom naoružani bill clubs i baterijskim lampama.
Idem na Čelsi Piers tamo gde sam dobila poruku da su razne stvari potrebne: zavoji, aspirini, ćebad, majice, peškiri itd. Ništa sa sobom ne nosim, samo idem da proverim kako stoje stvari pre no što se natovarim pešice jer očekujem da će biti isto kao sa krvlju, samo pozovu i odmah su preplavljeni. Tačno. Više ne prihvataju zalihe već ljude usmeravaju ka Jakob Javits centru ili Armiji spasa. Kasnije na metro stanici u 14. ulici vidim istaknut natpis sa današnjim datumom u 3 popodne, o tome koje su zalihe potrebne: neosporin, maske, itd.
Neki metroi voze i prepuni su, ali već je vreme gužve.
U radnjama nema dovoljno mleka, prirodno mleko je samo davno sećanje. Tražim dugotrajno mleko koje može da stoji izvan frižidera – nema. Snabdevači ne stižu do zamrznute zone, koja može sutra da dospe i do Hauston ulice – radnje moraju da istovare kamione u 14. ulici i da doguraju robu ručno u kolicima. Dole u samoposluzi ima voća u konzervama, šećera, brašna, hrane za bebe, vode, maslinovog ulja, knedli, paradajza u konzervama i sosova od paradajza, testa i pasulja. Kolači su nestali i pivo. Bruklin, Siera Nevada i Saranc pivo su potpuno očišćeni.
Kad sam stigla kući, dobijam niz poruka od prijatelja koji mi kažu da se zgrada mog ofisa ljulja. Palim vesti – “napad na Ameriku”, CBS zove svoje izveštavanje – nema potvrde o tome, ali čoveka intervjuišu, govori kako mu je nestali brat ostavio rano jutros poruku na mobilnom telefonu, dajući mu opšta uputstva – radio je na jednom od najgornjih spratova ali je sišao u apoteku da nešto kupi – i da su neke žene i muškarci sa njim. Dok reporteri govore sa njim, on ladno izjavljuje da mora da ide, upravo je saznao da su mu izvukli brata.
Teri, koja živi ispod Kanal ulice i zaista je u zabranjenoj zoni, uzela je vreću punu kesa za đubre, hodala je ka centru i skupljala đubre. Niko je nije zaustavio, stigla je daleko preko tačke koja je novinarima dozvoljena. Žena je izašla i pridružila se i tako su napunile nekoliko kesa koje su dale kamionu za sanaciju. Ima zadatak da fotografiše u subotu i pokušava da smisli kako da donese opremu do tamo kad nema prevoza od njenog stana.
Razgovarala sam sa saradnicima i saznala za sastanak sledeće nedelje i telefonski dogovor sutra. Ne očekuje se da ćemo moći da uđemo u naše kancelarije narednih šest meseci i sada kopaju da obezbede neki prostor za rad. Izgleda da će svuda po gradu da nas raštrkaju, to jest ako još uvek budem imala posao. Veoma sam se osećala nepotrebnom, s obzirom da mi se poslodavka nije javila, a ja nisam uspela da je dobijem izvan grada. Ali izgleda da je i ona mene bezuspešno zvala.
Dok završavam, još jedna zgrada pada, vetar duva sa severa i donosi svež vazduh. Moja mama e-mailom piše da bi Pen, Nuut i ja trebalo da se evakuišemo kod Kare u Bruklin, ali ja ne vidim smisao, osim možda zbog zagađenog vazduha koji, pak, vetar može da ponese ka Bruklinu. Zatim, Kornjača i Grejs ne bi volele da se sretnu sa mojim mačkama. Zaleđena zona i provere se sutra pomeraju do ulice Kanal, ali dolazi predsednik, biće haos. A predviđa se i kiša.
S engleskog prevela Jasmina Tešanović
katalog
1999-2002
catalogue 1999-2002
photo by stephanie damoff
photo by stephanie damoff
photo by stephanie damoff
photo by stephanie damoff
photo by stephanie damoff
