Iz
romana danskog pisca Jens-Martina Eriksena, Zima u osvit, objavljujemo
jedan karakterističan odlomak. Ovaj roman objavljen je 1997. godine u
Kopenhagenu, a u međuvremenu preveden je na francuski i nemački jezik,
a uskoro švedski producent počinje i snimanje filma po ovoj knjizi. Srpski
prevod romana Zima u osvit Alexandria Press će objaviti u martu
2002.
(KOLUMBO)
Sledećeg dana po podne stigosmo u taj grad koji smo zvali Kolumbo. Bilo je sunčano i vozili smo se okolo do saobraćajnih arterija koje su vodile iz grada. Na svakom zaustavljanu bilo je postavljeno nekoliko balvana, koji je trebalo da čine barikadu i spreče sve prolaze u grad i iz njega. Kolumbo nije nekakav veliki grad, šta ja znam, možda nekoliko hiljada stanovnika, i samo smo se vozili u krug oko jedan sat. Prošli smo možda dvadesetak barikada, kada komandant iznenada reče da ćemo sad ući u glavnu ulicu i tamo početi da "skupljamo sve". Morali smo imati na umu da ne budemo previše grubi, da ne stvaramo paniku. Da ne vičemo i ne stvaramo nekakvo komešanje. Treba samo da primenimo sredstva sile ukoliko se neko fizički suprotstavi našim naređenjima. Ako bi neko povikao ili nas na sličan način uznemiravao, morali smo da ga ignorišemo, to ne bi imalo nikakvog uticaja, to tamo, trebalo je da upamtimo to, na šta god naišli. Komandant je stajao pored vozača s mikrofonom i govorio nam, uveravao nas još jednom da je sve već razrađeno, da sada samo treba da počnemo s poslom, a kako treba da se ponašamo, sve je već razrađeno. I ako budemo samo radili to što nam govori, neće biti nikakvih problema. Jesmo li razumeli?
Potvrdismo svi skupa da smo razumeli, s entuzijazmom povikasmo "da", skoro da smo poskočili s mesta i saznali da ćemo to preživeti. To "da" viknuli smo jako, možda zato što je to bilo poslednji put, mislim, da smo znali da smo bili potpuno nevini. A kasnije, kad se celo sakupljanje privelo kraju i praćenje moglo započeti, trebalo je da oformimo kolonu u glavnoj ulici, na jednoj strani, i da se rasporedimo, kako smo dobili poruku, dvojica po dvojica. I odatle je trebalo da u prvom navratu sledimo do tržnice u gradu, gde će biti okupljanje. Kasnije će stići nova naređenja, i on reče da odatle kada budemo trebali da nastavimo od pijace po podne, da on sam neće biti prisutan. Delta će preuzeti. Da bude zamenik, kada praćenje bude trebalo nastaviti od pijace dalje do Zanzibara i dalje do Madagaskara, Alabame, ili Perma. Ako je neko u nedoumici, ako neko želi da pita nešto, evo sad je čas, jer "dovde je", uskoro ćemo ostatak dana biti sa praćenima, i to će biti poslednji put da ćemo moći komunicirati potpuno slobodno. Niko nije imao ništa da kaže.
Gama i ja bili smo poslednji koje su skinuli sa autobusa pred kraj glavne ulice. Drugi su već bili dobili naređenja u razmacima, postepeno, dok se autobus zadržavao. I pošto smo bili jedini preostali, Gama i ja, i bili smo stigli do kraja ulice, povika na nas, komandant. Pogledasmo jedan drugog odjednom uočljivo nervozni. Mogao sam da osetim da to nije bilo moguće sakriti, i mi se dovukosmo jedan za drugim, a komandant nas lupi obojicu po ramenima, uveri nas ponovo da ništa neće poći po zlu. Treba samo da se pridržavamo dnevnog naređenja koje je jednom dato. Skočismo iz autobusa na ulicu. I tamo smo stajali, konačno, tako se desilo da smo se odjednom našli usred svega. Sunce je peklo a pošto smo se vozili sa zatamnjenim staklima, kao da nas je svetlost sekla po očima. Buka, ljudi koji su vikali, automobili, sve te svakodnevne stvari u koje smo bili bačeni. Protrljali smo oči, nasmešismo se jedan drugom, uzesmo puške s ramena, pođosmo posred ulice pošto je autobus nastavio dalje. Srešćemo ga opet, komandanta, gore kod pijace.
Išli smo odmah i počeli da signaliziramo. Gama za ulazni saobraćaj, ja za izlazni, podizali smo ruke, i mogao sam čuti Gamu kako ih moli da stanu. Ljudi su želeli da znaju šta nije u redu, ali je on samo govorio da moraju da stanu, ovo ovde će trajati celo posle podne. I za divno čudo, to nije izazvalo neku gužvu, ljudi su slušali njegova naređenja. Ja sam trebalo da zaustavim sav saobraćaj iz grada i to se desilo odjednom. Kada je čovek snabdeven, kako da kažem, replikama, onda sve kao da se odvija bez njega, čovek ne treba da misli dalje o tome, on je izvan toga. Misao mi je pala iznenada, koliko je lako sve to moglo biti. Mi smo ovde samo slučajem, mi, Gama i ja. Ja ne govorim bilo šta, to su moje replike. To je dnevna zapoved, koju su neki drugi zadali. Sistem, red, institucija. Tako treba da se odvija, tako se sada radi, bez obzira što je, na primer, onaj auto tamo, on ne sme voziti dalje, samo u stranu, pa da čeka itd. Išlo je veoma lako. Čovek se pazi da se ne izgubi u svom tom praktičnom poslu dok pomaže pri parkiranju, vožnji unazad, propuštanju vozila, sprečavanju haosa.
Drugi su bili dobili zadatak da idu u radnje i izvedu ljude na ulicu, da lupaju na vrata i izvedu ih iz kuća. To sada nije rađeno naročito temeljno, mogao sam videti. Neko je stajao tu blizu nas, kucao na vrata, i ne znam, valjda ga nisu poslušali, a on je nastavio dalje bez zadržavanja. Kao da je neodazivanje bila neka vrsta neočekivane naklonosti za njih? Na sledećem mestu lupali su nekom ko je ne sluteći izašao sa zavrnutim rukavima i jaknom preko ramena. Svi su trebalo da se nađu na trotoaru i da stoje tamo. U radnjama unutra dobili su istovetno naređenje. Ne osorno, samo kao jedna, u šta bi se moglo poverovati, mera kontrole, ništa dalje od toga.
Nastavio sam sa skretanjem saobraćaja u stranu, da držim ljude na pločniku a da im ne prilazim, samo malo podižući glas. Govorio sam im da nema izlaza, da svi treba da budu preda mnom, da se zaustave, da ne idu dalje. Čudili su se malo, ljudi sa cegerima, porodice. Mrmljali malčice jedni drugima, ali nisu ništa protestovali. Stajali su samo, razgovarali međusobno, ali nisu vikali na mene. I dolazilo ih je sve više i više, sakupljali su se na pločniku, ali nije bili znaka nekakvog uznemirenja, nikakve nervoze. U svakom slučaju tako nije izgledalo. Bilo je to nekakvo olakšanje. Bio sam zauzet do guše izigravanjem saobraćajca posred puta. To što su to primili tako mirno, da nisu bili podozrivi, činilo se nekako normalno.
"Nisu ništa namirisali"? Čudnovato kako se čovek sapliće oko svake reči, a čak ne može ni da ih izrekne bez podrazumevajućih navodnika, takav jedan mali trulež, da čovek valjda nekako počinje da se oseća krivim zbog reči, kao da sumnja u pravo da ih rabi? Ne znam. Dok sam stajao tamo i bio saobraćajac, mislio sam valjda jednim delom svesti na strašni trenutak, za koji sam znao da će doći kasnije tog poslepodneva, do večeri, kada smo morali da "izdržimo grdnju". Kada više nije bilo zaobilaznog puta, To učiniti, ne misliti ni na šta, kao sada, kao nešto normalno, kao jedan deo postupka, koji se ponavlja, koji smo izrvršavali u scenariju naših života. Nije se imalo šta drugo učiniti. Ne. Ali ipak čovek se unervozi. Zna se da negde u čoveku postoji jedna potpuno prazna soba, za koju on zna da će zakoračiti u nju, ali još ne zna kako.
Uplašio sam se kada je jedna žena zakoračila prema meni. Žena u plavom mantilu, onakvom kakvog nose radnice u državnim apotekama. Zakoračila je na ulicu i počela da viče na mene, ljutito. Žali se da je neko jurio njene mušterije iz radnje. Histerično je upirala prstom, i vikala šta mi zaista zamišljamo ko smo? Ona treba da živi od te radnje tamo! A mi tako banuli bez ikakvog upozorenja, i uznemiravamo. Šta mi zaista umišljamo, i čemu sva ova komedija? Iskoračila je sa trotoara i krenula prema meni. Pokušao sam da je ignorišem. I ona dođe do mene, odgurnu pušku u stranu da bi mi se posve približila. Prinela lice mom licu. Šta zamišljam mi?! "Njene mušterije"!! Uništili smo njenu radnju. Bilo bi idiotski od mene da ne gledam u nju, da ne sretnem njen pogled, dok je stajala tu, a svi drugi posmatrali, samo nastaviti da pazim na automobile, koje sam usmeravao u stranu. Izgubili bi poštovanje za nas, oni na pločniku. Sve će se to manje ili više raspasti, mogao sam osetiti. Pa sam pokušao da se saberem i kažem joj nešto, da je nateram da se vrati na trotoar. Okrenuo sam se k njoj, i na moje iznenađenje, pre nego što sam išta rekao, pritisnuo sam samo puščanu cev na njen trbuh. Gledao sam odlučno u nju, ali ona je nastavila da insistira. "Njene mušterije?! Zašto?! I kada sam joj to rekao, da samo "do vraga treba se počisti na pločnik s drugima", to sam rekao tako glasno, kao da više ne mogu da kontrolišem svoj glas. Skoro kao da šištim, kao da osorna naredba dolazi iz malog otvora u grlu i proizvodi posve malecni zvuk, koji uopšte nije u srazmeri s značenjem koje treba izrazi. Zvučalo je smešno, to sam dobro mogao da čujem. Ona poče dizati ruke uvis od smeha. Ali istovremeno, kada mi njen pokret postade jasan, gurnem divlje pušku k njoj, u nju, da ju je zabolelo, ona se zanese, poče da pada. Smeh nestade s njenog lica. Razmislio sam malo da li da se izvinem, i umesto toga rekao da treba samo da sluša, pa joj se ništa neće dogoditi.
Kao da sam tim prvim naređenjem koje sam izdao, licem u lice, navukao masku nekog drugog, komandanta ili cele milicije. Kao da ukoračujem u jedan niz. E pa ovde sam, i sada sam zakoračio u niz, sada sam samo jedan od drugih. Tako to zvuči, a da čovek ne misli o tome, ali tako zvuči čoveku, a da mu nije ni potpuno jasno o čemu se radi. Samo objavi naređenje u lice čoveka, ne gomili, već samo u lice pojedinačnog čoveka, i sam si već zakoračio u niz. Ona se prestraši, ustade na noge i ode na trotoar.
Postepeno se nakupilo tamo valjda svih pet stotina, rekao bih, tamo na pločniku ha jednoj strani glavne ulice, a mi smo stajali na sred kolovoza s puškama upravljenim prema njima. Ali šta da kažem, kad to ne bi zvučalo protivrečno, nismo pretili, nismo stajali na neki zastrašujući način, kao da smo bili spremni da pucamo u njih. Izgledalo je da je i njima to jasno, stajali su i pričali, skupljali se u grupe, mogao sam da vidim. Stajali su i zurili u nas, u mene. I počela ju vika s drugog kraja glavne ulice. "Svi muškarci treba da istupe. Svi muškarci treba istupe, na sred kolovoza, i naprave niz od po četiri." To su vikali, i uzvik je bio prenošen dalje do nas, koji smo stajali kao stražari. Sve do Game i mene, koji smo činili poslednji deo kolone. Mislim, da sam se umalo zagrcnuo s tim uzvikom, jer se Gama proderao pre nego što sam ja mogao pronaći reči, i baš je dobro i jako viknuo. Svi muškarci, tamo, treba da istupe prema nama, do sredine kolovoza. Ljudi su počeli da zveraju nervozno, mogao sam da vidim, prema udaljenom kraju ulice, šta bi se odmah moglo učiniti. Da li bi sada mogao biti momenat. Ali lagano počeli su da se slivaju naviše, pa zatim nadole prema nama. A i oni na pločniku ispred nas, oni takođe, mogao sam videti. Jedan, koji je stajao u grupi, s torbama iz kupovine, jedan otac, poljubi svoju ženu i decu. I ode k nama.
Znam da će zvučati licemerno ako kažem da sam iznad svega želeo da vrisnem, i da onda bacim tu idiotsku pušku. Da vrisnem da nisam ja tražio sve to tu. Ali bilo je već prekasno, ja više nisam bio ja, već sam postao jedan od ostalih. Ne više privatna, pojedinačna osoba, već deo zajednice o kojoj je komandant prethodnog dana održao propoved. Tako, tamo na poslepodnevnom suncu, okrznu me misao da smo već prekasno stigli da bi se nešto moglo izmeniti. Prekasno, prekasno.
Muškarci se skupiše u redove od po četiri, i ja sam stajao sa Gamom s puškama uperenim tupo u njih, u poslednje, i samo smo nestrpljivo čekali da se prokleta kolona pokrene. Do vraga, mislio sam, štaviše očajnički, da sam šištao kroz zube. "Pomeri se!". Tako glasno, da je Gama čuo, mislim, i pogledao me na iritirajući način. Kao da bi rekao... Ne, ne znam. Ali da li je mogao da to podnese kao ja? Mislim, stajao je s tom puškom tupo uperenom prema onim muškarcima dok su njihove žene i deca gledali. Čovek to može zamisliti, tamo u sred svega, sunce peče, u sred dana. I na neki način, to smo mi, Gama i ja, koji smo nagi, to smo mi, koji se eksponiramo, prekoračujemo sva pravila, običaje. To smo mi, koji se vladamo sumanuto egzibcionistički, idiotski na neki način. To je takva misao o normalnosti, svakodnevnoj normalnosti, prema kojoj je čovek ranjiv, baš u tom času kada posmatra žene i decu kako stoje i sa čuđenjem se pitaju iz kakve to porodice ti sam dolaziš. Da li si ti sam neko biće iz nekog društva? Reči su moje sopstvene, i ne znam ni da li sam ih tako promišljao tamo u onom trenu, ali to je jedna struja istine, koja teče kroz čoveka, nesvesno. Tako je kako je, čovek naslućuje nešto a da ne zna do kraja. Šta to čini? Snebivljivost je jednako precizna bez reči. Ne znam, bilo je stravično bolno, to tamo. Te žene, koje su samo stajale i zurile u nas, u Gamu i mene. A ja, koji sam idiotski bio šaptao i proklinjao, hoće li se već jednom prokleta kolona pokrenuti, pa da možemo poći dalje. Samo dalje, što dalje, da nas niko ne gleda. Da niko ne može videti ko smo. Ne može se ni zamisliti takva nelagoda!
Tako sam se unervozio, da sam nesvesno počeo da upirem pušku u Gamu, kad sam pošao k njemu. Možda sam i drhtao. Držao sam pušku čvrsto uz telo. Ali on je to video, tu pušku uperenu u njega, i krenuo da viče na mene da je sklonim, da je odložim, da je ne držim uperenu u njega. I upitao me na šta do vraga mislim? Zar ne mogu da se saberem! Neki od ljudi na pločniku mora da su to čuli, jer smo opazili bruj čuđenja i straha. Kao da su dobro osetili da s nervozom ide i nešto drugo, da je u pitanju nešto drugo osim obične konrole, neka vrsta ispitivanja. I ne znam, počeh da govorim Gami, da mi je pakleno neugodno pred svima njima tamo, da stojim dok oni mogu tako da blenu u nas. Samo neka se kolona pokrene već jednom! Ne znam. Da li mi je zaista bilo nelagodno? Da li je to bila samo nelagodnost? Šta je nelagodnost? Da se čovek plaši da ga prepoznaju, da svojim prisustvom pokaže ko je i za šta je? Gama je počeo da me grdi, proklinje, govori da ne treba tako idiotski da se vladam. Skoro je šištao u moje uho, da to može biti opasno po život, ako samo dopustim sebi da se vladam tako nesigurno. Ako skršim i jedan krug straha, koji smo već stvorili oko nas, i svi zajedno krenu prema nama. To ne bi bilo uopšte nešto veselo. Zar do vraga ne mogu to da razumem? Da li sam zaista poludeo? Ili izdajnik? Ponovio je to dok je lagano počeo da se udaljava od mene, napravio je dva koraka duž kolone. Izdajnik?
Još nije bilo nikakvog pokreta. A onda neke žene počeše da viču na nas, Gamu i mene, na drumu, šta ćemo s njihovim muževima? I čim su prekinule tišinu, te žene, kao da se cela lavina pokrenula, odron glasova, tužbi, koji se podigao sa pločnika na nas. Da su se usudili, svi zajedno, da su se usudili da vrište i jauču. Kao da su dobili neku volju. Deca, mogao sam videti, koja su stajala tamo s cegerima pored svojih majki, počela su da plaču, cvile. Stari su dizali ruke k nebu, ne prema nama kao pretnju, već prema nebu kao u nekoj vrsti molitve. Ali mlađe žene, one su vikale na nas, šta hoćemo s njihovim muževima? Šta ćemo s njima zaista? Kao da smo to nas dvojica, Gama i ja, koji smo potpuno svojevoljno doneli ovakvu jednu odluku, i možemo biti za nju odgovorni. Da im odgovorimo, kao da samo mi možemo biti u stanju da platimo za svoja dela! Smešno, na neki način. Nismo se ničega stideli. Vikale su, zar ne mislimo o tome? Da li znamo šta radimo? Zar i mi sami nemamo žene, zar nemamo i mi decu. I gde su ona, naša deca, da li bismo želeli da nas vide sad, tu s puškama u rukama? Da li bismo želeli takvu jednu fotografiju? Treba li da nas slikaju tako, pa da sliku pošalju našima. Sramota, vikale su. Zar ne poznajemo reč sram? Zar više ne shvatamao šta u našem jeziku znači sram? Zar je naš jezik tako siromašan da više ne znamo razliku između dobrog i krivog? Zar više ne poznajemo reč sram, zar više ne možemo poznati sramno delo samo po sebi? Da li smo ljudi ili životinje?
Gama zastade, okrenu se prema njima, pogleda na kratko u mene. Ja lično nisam znao šta ću. Stajao sam samo i zurio u njih, gledao u Gamu. Šta sada? Nastavili su da viču na nas, neke od nih su šta više izašle na drum, prema nama dok su vikale. Bilo je stravično, to tamo. Nisam znao šta treba da uradim. Otkočio sam pušku, i demonstrativno zauzeo stav kao da sam spreman da pucam u njih ako naprave još samo jedan korak prema nama. Gama me pogleda, i u deliću sekunde, baš tamo, kao da mi je oprostio, i učinio je isto što i ja, otkočio oružje i krenuo prema ženama koje su vikale na nas. Samo napred i napred, dok im puščana cev nije došla tik uz glavu. "Ko je vikao?", urliknu sad on pravo u lice. Istovremeno se žene povukoše na pločnik, kao po komandi, duž cele ulice, sve se popeše na trotoar. Ali nijedna ne reče ništa. Gama zatim načini jedan čudan skok unapred, još uvek s puškom uz bedra i držeći je uperenu u njih. Ko je to vikao, želeo je da zna. Ne, ne znam da li je insistirao da sazna, ali je to vikao kao da želi da ih zaplaši. To bi trebalo da bude dovoljno, mislio sam, sada kada je kolona konačno počela da se kreće. To bi trebalo da bude dosta, i mogli bismo samo da produžimo nas dvojica, Gama i ja, kao poslednji. Ali on je nastavio. Ko je to vikao na njega? Na njega? Ko je to imao pravo da njega nazove životinjom? Ko je to bio? Niko od njih ništa nije rekao. Stajale su posve mirno, ispred njegove cevi. Zurile prazno u njegovo lice. Ali takođe i čudnovato bez straha. Sa kolovoza video sam Gamin potiljak i njihova lica, koja su tupo zurila. Ali on je nastavio da viče na njih, iako se kolona pokrenula. Zar nisu oni sami životinje? Ima li nekog tamo među njima, koji misli da može da ga nazove životinjom? Želeo bi da zna da li bi se neko usudio da priđe k njemu, pa da popričaju malo o razlici između čoveka i životinje. Da mu da jednu lekciju iz razlike, jedan čas zoologije, tamo na drumu. Bio je spreman, i branio bi se. Ima li nekog? Kaži mi razliku između čoveka i životinje, pa da mogu da se branim, vikao je. Stajao sam i gledao netremice. U izlogu radnje preko puta spazio sam Gamin odraz. Bio je to nekako užasan prizor, izgledao mi je kao vojničić, nedorastao, s puškom uperenom u žene, čija lica nisam mogao a da ne gledam. Ličio je na dete, malo obespravljeno dete, puno mržnje, dok je tako stajao tamo, spreman da ubije. Ili je liči na dželata, koji se već odlučio šta želi. Na neki način bilo je to istovremeno i patetično i okrutno gledati. Ali izdajnički je pričati to na ovakav način, to dobro znam, jer tako nisam mislio onda dok sam stajao na ulici. Bio sam na Gaminoj strani. Samo da je bilo nekoga, koji bi sebe nazavo čovekom, rado bi ga video pred sobom. Nikog nije bilo koji se usudio! Kolona je nastavila, i ja priđoh Gami, uhvatih ga za ramena, rekoh mu da kreću, kolona već maršira. "zaboravi ih, neka viču!" I on pođe polako, Gama, pratio me je lagano, ali još uvek s puškom uperenom u njih, u te žene tamo, kao da se plašio napada s leđa. I kretali smo se naviše k pijačnom trgu.
Kada smo konačno stali i držali ih na oku tamo, na pijaci, bilo je možda oko dve stotine, bilo je prošlo podne, kao da smo zapravo prebrodili jedno stanje opijenosti. Niko od nas nije ništa dobio da jede, i malo nam se vrtelo u glavi. Naravno ne zbog nekog fizičkog napora, nije bilo reči o tome što bi se uopšte dalo razumeti, već zbog svega što smo iskusili. Cele idiotarije, tako reći, celog tog uzbuđenja. Ne znam šta su praćeni osećali, sedeli su samo na trgu, pričali i pušili. Stajali smo oko njih s puškama. Nije bilo nagovaeštaja panike, pa niko od nas nije upravio pušku u njih. Sve je ličilo na na jedan umirujući način na rutinu, mada nam je sve ovo bilo prvi put. Prvi dan s ovim zadatkom. Stajali smo tako i pričali, Gama, Ludo i ja, s puškama na ramenima. Kao da smo bili saglasni, i praćeni i mi, da sada moramo sačekati da vidimo šta će se desiti. Svi zajedno smo čekali. Ali nas trojica stajali smo lagodno na priličnoj udaljenosti od praćenih, kojima je poručeno da sednu tu na trgu, tako da ne mogu da nas čuju. U toku je bilo prebrojavanje, komandant je još bi tu, bio je blizu nas i upućivao Deltu, a njegov ađutant je stajao pored. Prebrojavanje, pa provera identiteta, mogli smo razumeti. To će uzeti najveći deo poslepodneva, i razmišljali smo da li bismo stigli do Zanzibara i dalje, da pogledamo pa da se vratimo ovde, tako da sve prođe "pristojno", kako je komandant bio rekao. Ludo, od svih baš on naravno, šalio se sa izrazom. A nije se ni mogao uzdržati da ne ponovi na komandantov razmetljiv način priču o svemu sledećeg dana, kada smo došli iz Kambodže pošto je on sam, Ludo, odglumio da se usrao u gaće, dok je ubedljivo izigravao moje pogubljenje. I njegovo "bang!", moje ruke u zraku, vicevi o sranju u pantalonama itd. Pa komandantovo objašnjenje, dok je išao tamo, kao poslednji kroz šumu kući prema Alabami. Bio je rekao da transport sa mesta, prvo za Zanzibar, a zatim iskrcavanje bilo do Madagaskara, Aljaske ili Perma, sve će se odvijati lepo i pristojno. Sve drugo je pobuna, i tako nešto tako treba da shvatimo i gledamo na to kao na pobunu. A to što će se desiti pored strmine tamo, koju smo videli, to je na neki način ono što bi se moglo uporediti sa padanjem u ambis. Ali tamo takođe prestaje i naša odgovornost. Tako se na svakog gledalo, da treba da se drži, kada se stvar desi. Smejali smo se svi zajedno. Ali kao da je ta šala bili ili prekratka ili previše savršena. Izmišljena pod sumnjivim okolnostima, na koje sam sa oklevanjem pomišljao. Ali ne znam, na neki način, na koji se sada ne sećam, Ludo je šalu učinio da zvuči malo smešno i nonšalantno. Možda zato što je bio nervozan?
Delta mora da je dobio instrukcije od komandanta, jer je došao kod nas trojice. Kada je prišao, Ludo je primetio da je pravo olakšanje dok se odvija prebrojavanje, da su samo praćeni još ostali da nas gledaju. Da smo konačno van grada. Jer dok je gledao ono dok smo bili u glavnoj ulici i svi mogli da nas gledaju, to je bio pakao. Da, nije znao kako smo mi drugi to osetili? Mogao sam samo da klimnem prepoznajući osećanje. Ali u svakom slučaju, bilo je to veliko olakšanje za njega da je ponovo van grada. Iz nekog razloga, nije mogao da kaže zašto, Ludo. Bilo je samo neprijatno, činilo mu se. Ti tamo ljudi, koji su samo zurili u njega, kao da je slabouman ili nešto slično. To su Ludoove reči, koje pokušavam da prenesem. Da je slabouman, da. Možda bi Ludo bio istinitiji svedok od mene, kada bi sada on bio ovde da priča ovaj izveštaj. Bez pretvaranja bih istakao da možda nisam prava osoba za to. Njegov burleskni humor, iskrenost, njegov manir obrazovanog čoveka, njegova naivnost, bili bi možda bolji, pa bi on bio istinitiji svedok? Ne znam. Ali rekao je Delti, da je strašno stajati tamo, pred tim običnim ljudima i preduzimati sve to pred njihovim očima. Jer su mogli tako da stoje i gledaju sve što radimo. Delta nije ništa rekao. Ne znam, Gama i ja razumeli smo dobro da je to bilo to, zbog čega je cela naša svađa i nastala, u kritičnim sekundama dok smo stajali na ulici u Kolumbu. Kakvu bestidnost smo uistinu izvodili tamo! Za Ludoa je to bilo prosto bolno pred običnim, pristojnim ljudima.
I bilo je nešto drugo ovde. Ludo uzdahnu, pa izdahnu, izvadi cigaretu, ponudi ostale, pa upita ponovo Deltu, našeg novog vođu za ostatak dana, da li je i on tako to doživeo? Delta nije znao. Bilo je jasno da je bio obuzet drugim problemima s novim zaduženjem. Ali, nastavio je Ludo, bilo je nešto drugo ovde, s praćenima, jer su, kako da kaže, postali na neki način neki drugi. Razume li on to, Delta? Već "neki drugi"?! Čudnovato je blo, da je Gama potvrdno odgovorio na njegovo pitanje. Da, i on je mislio na to poslepodne, mada nije našao reči za to, dok su išli u koloni, posle cele te balade, kojoj su bili izloženi. Lagano je shvatao, da su praćeni neprimetno postali neki drugi. Da, kako bi se to moglo objasniti?
Ludo reče da o tome pre nije razmišljao. Ali je instinktivno, da mu nije ni bilo jasno kako, stekao to osećanje da su neki drugi. Takođe i sada. Gledao je u praćene na tržnici. Sedeli su jadno i bili pod našim nadzorom. Stajali smo s puškama i znali kako će se dan završiti. Imali smo potpuno drugačije znanje o ostatku dana - i ostatku života dotičnih, i to je bilo možda to što je činilo da smo ih doživljavali kao neke druge. Kako bi se to moglo objasniti? Ne više ljudi, već smo uzeli predujam od završetka dana, zar ne? Kada budemo stigli kući u Alabamu, oni više neće biti na svetu. I stoga, kada na ovaj način gledamo na njih, i s tim znanjem, koje smo nevoljno imali, bili su već mrtvi, već su zapravo prošli, da bili su već neki drugi. Istorija. Čudno je bilo, rekao je, nikada nije razmišljao na taj način. Ali bilo je tako kako je bilo. Žrtve nam mogu iznenada postati tako čudno strane. Nismo tu mogli ništa učiniti.
Pokušavam da podnesem izveštaj šta je Ludo rekao, šta je hteo da izrazi u svojim haotičnim i uskovitlanim zapažanjima. Da je to za njega pre svega bilo zastrašujuće, s tim sudbonosnim prekidom pristojnosti među građanima, što ga je prepalo. I mada to na mnogo načina može zvučati čudno, imajući u vidu da smo već bili napolju na zadatku, da smo stojali i sakupljali žrtve u Kolumbu u sred bela dana, osetio sam i ja to potpuno očigledno. Kao nekakav oblik zdravog razuma, koji je prezimio u Ludoovom umu. Uprkos svojoj ćutljivosti i popustljivosti prema komandantovoj priči, njegovoj priči s fotografijama tamo u Kambodži prethodnog dana, bilo je to već duboko zbaoravljeno negde u njemu. Nešto neprobojno, nešto svakodnevno. Jedan savršen osećaj za manire, za običaj tako reći, nešto što je bilo tako otmeno i plemenito, da se nije moralo dalje podupirati etičkim argumentima. Ali bilo je i bolno to slušati, jer je upravo bilo rečeno sa takvom naivnošću, kakva je Ludoova. On jednostavno nije mogao da zamisli, da drugi ne razmišljaju i osećaju kao on. I ako ikada budem dobio zadatak da definišem stanje svesti prosečnog, običnog, konzervativnog i pristojnog čoveka, bez sumnje ću pokazati na Ludoa. Ne znam, na neki način bio sam tako dirnut dok je on potpuno iskreno stajao i ispovedao se iz srca kako je sve doživljavao.
Udaljih se, tako da niko od ostalih bar ne može da mi vidi oči. Stajao sam i osluškivao dok sam pogledavao po praćenima, koji su sedeli i pušili, uznemireni naravno. Ali nisu ništa znali, slepo su se pomirili sa ovim budalastim i ciničnim eufemizmom da će biti praćeni. I da su čuli odredište "Zanzibar", bilo bi sve još okrutnije, skoro rajski okrutno, posve neverovatno. I dok sam stajao i zaboravljao na sebe i gledao naizmenično u njih i sunce, skliznula je Ludoova ljudska začuđenost u mene. Ne sećam se potpuno jasno, to je kao kada čovek pada u san, ne seća se precizno kada diže sidro i isplovljava iz stvarnosti. To je nešto, što sklizne u čoveka, kao san, priča, koja sve preuzima. Ali stenjao sam, reći ću, ječao sam od osećanja odvratnosti, koja mi je došla na um kada sam gledao fotografije tamo u Kambodži prethodnog dana. Štaviše tako mnogo da sam se morao uzdržati da ne bacim tu prokletu pušku do đavola, pravo među praćene tamo na trgu, s krikom punim mržnje da bi mogli sami sebi da ispale metak u čelo, ako za ime boga žele da umru. Da ne želim da imam ništa s njihovom odvratnom smrću. Ti idioti, koji nisu shvatali cilj svega ovoga. Takav jedan nagon čovek ima, i mora se sve vreme čuvati da mu ne da oduška, nagon da prekine igru, maskaradu, i da se jednostavno udalji, dezertira. Ali to traje sve vreme. Čovek je u dlaku blizu da odustane. Eh kada bi se moglo odustati! Ti idioti, nsu uopšte shvatali čudovišnu ironiju, kojom su bili obrisani kao slina s njuške, sedeli su samo tamo na tržnici i lepo čekali na svoju smrt. Bili su tako izgubljeni, činilo mi se, tako izgubljeni dok su sedeli tamo neočešljani. Kao jadno stado obolelih u nekoj leproznoj koloniji , budale za nas, cirkuzanti za Gospoda, klovnovi za univerzum. Shvatio sam da Ludo ima blagosloveno pravo, tako brutalno pravo, kada pominje žrtve kao nešto što nama običnim ljudima neminovno postaje strano. Možda je to cinični rezon? Ne, to je slepi i nemi instinkt po kojem postupamo, svi zajedno!
Zašto mrtvi ne bi mogli da sahrane svoje mrtve, zašto spaljeni ne bi mogli da spale svoje spaljene? Mislio sam posve nekotrolisano na to osećanje odvratnosti, koje je strujalo kroz mene prethodnog dana u Kambodži, kada sam gledao slike. Da je to bio anus sveta, da nije samo tako, kako sam vedro mislio, kada sam dobio poziv u miliciju, da je to samo nešto što će se pregurati. Samo nekoliko nedelja, pa ću na sve zaboraviti. Uvideo sam, dok sam zurio u izgubljene tamo na trgu, da će me to istinski promeniti, da sam već zakasnio. Prekasno. Prekasno. I tako sam počeo, tako ne pružajući stvarni otpor, mada je istovremeno bolelo, da gledam pravo u sunce širom otvorenih očiju. Ludoov glas iza mene, koji se gubio, njegov glas s njegovim čudnim uznemirenjem, mogao me je sahraniti dok sam stajao i počinjao da zurim do slepila, za koje sam se nadao da će se spržiti u meni. Zauvek ili za nekoliko dana, nije me bilo briga!
Mislim na to sada, dok pričam ovo, da misao o tome da postanem slep, to je misao, koju sam našao u jednom od novinskih isečaka, koje sam sakupljao. Jedna neverovatna priča, koju sam čitao kao dete, i koju sam izrezao i čuvao u staroj kutiji za cipele kod kuće. Imam ih više te vrste. Priča je od onih iz nedeljnih novina, odavno sam je izrezao, samo jedan prikaz o nekome, koji je nekom prilikom organizovao igru ko može najduže izdržati da gleda u sunce. Imam i druge isečke iste vrste. O ljudima, koji plivaju potpuno svojevoljno kroz vodu punu ajkula pored Australije, o ljudima, koji se bacaju sa stena u reku na jednom mestu usred Francuske itd. Ne znam uopšte zašto sam počeo da sakupljam tu vrstu isečaka kao dete, možda u zadivljenosti u grupisanju jedne pored druge totalnih besmislica i drakonskih posledica koje su mogle nastati?
Bila je to neka vrsta morfijuma, neka vrsta blažeg morfijuma, Ludoov glas, kao neka mentalna transmisija od nečeg uspavljujućeg i dobrog i nalik svakodnevnom, što se ulivalo u mene, dok sam stajao i zurio u sunce i radovao se mom slepilu. Čovek može zamisliti tu vatrenu kuglu, kako prvo boli, a zatim kako se postepeno stišava u uspavanost, pa nastaje kugla koja pleše, koja plovi pred čovekom, kao jedino što može videti. I dok čujem Ludoov morfijum kako tone u mene, tako dobar i banalan, da me poseća na to da smo još uvek ljudi. Da smo došli odnekle, i da ima nešto u nama, što niko ne može iskoreniti. I ova kugla koja pleše, zabija noževe u očne jabučice svojim svetlom, zabada noževe i baca očne jabučice na zemlju ispred mene. Više ne mogu gledati tim očima, više ih nemam. Zato voda teče niz obraze, i čovek plače, ne znam da li od žalosti ili konačno od sreće da može da pobegne od svega tamo? I ja samo stojim i slušam i puštam da morfijum tone u mene iz života kojeg se sećamo kao "tamo-od-kuće", kojem je Ludo svedok. I to takođe olakšava moj bol. Noževi se zabadaju u moje oči, kopaju mi oči, i ja stojim sa lobanjom s dve crne i prazne duplje i zurim u ništavilo i sve mi se zamračuje. Odnesite me odavde, oduzmite mi vid, ne treba mi više ovaj vid, ne trebaju mi više oči. Učini me nevinim, učini me jagnjetom, koje ništa nije učinilo.
To je bilo kao molitva, mislim, molitva upućena nebu. Stajao sam i molio, mada nisam od onih koji se tako kunu svaki dan. Kao da mi je molitva sama došla, dok sam tamo stajao i pokušavao da se zurenjem u sunce oslepim i učinim nevinim.
Nastavio sam da stojim tamo, s puškom na ramenu, kao na straži, izgubljen, mislim, i zatamnjivalo mi se, mogao sam da osetim da mi gori u očima. Ne znam, možda mi je puška spala, i mogao čuti da oni na trgu, da su skoro počeli da viču. S teškoćama sam razaznavao šta govore, ali zvučalo je kao neko upozorenje drugima, Ludou i Gami. "Pogledajte onog tamo, pazite na njega, pada! Pomozite mu!" Ili šta? Činilo mi se da su neki od njih takođe povikali pitanje istovremeno, šta je sa "njim tamo, vašim drugom?" Mogao sam da primetim da je Ludo prestao sa svojim besmislicama, a da su njih dvojica, Ludo i Gama, mora biti, došli i pomogli da ostanem na nogama, jer sam bio na putu da se srušim. Jedan od njih je uzeo pušku, a drugi me je pridržavao. Ludo je morao biti tamo, držao me uz sebe, položio moju ruku oko svog ramena, i pokušao da me poduči kako da stojim, tako da me može održati uspravnog. Gama upita skoro uvređeno šta je to bilo sa mnom? I povika, mogao sam čuti, komandantu. Nisam nikom ništa govorio, njima dvojici. Pridržavao sam se uz Ludoa, i držao se za oči jednom rukom, i mogao da primetim suze kako mi teku niz obraze, a oči su počele da peku još više. Gama je nastavio da ispituje, pošto je pozvao komandanta, šta se to dogodilo sa mnom? Šta sam to radio? Zašto baš tamo, zašto bih se srušio, da li me je neko pogodio? Jedan od praćenih tamo sa tržnice hteo je da vikne nešto Gami, sigurno o tome "gledao je pravo u sunce". To je zvučalo savršeno čudno, tako vikati. Komandant dođe bliže. Povika onima koji su pričali i sedeli tamo na tržnici da umuknu i da se umire. U ovo ne treba da se mešaju. Došao je k nama, mogao sam da čujem, i ponovio naređenje onima na trgu da umuknu. Utiša se sve, ali je Gama nastavio da me ispituje. Ništa nisam rekao, nego sam stajao i presamićivao sam se i držao za oči, dok me je Ludo pridržavao. Ali iz nekog razloga, komandant me nije ništa pitao. Bila je samo tišina između ponavljanih Gaminih pitanja. I ne znam, možda je Ludo osetio, da na neki način neko mora biti kriv za ovo ovde. On reče u svakom slučaju, a da ga niko nije molio, da sam se samo presavio. Tako iznenada, tek tako. Samo se presamitio. Da. To mora da je bilo dovoljno objašnjenje i za komandanta ili je sam video dovoljno, pa je želeo da se sve pregura brzo? Jer je bez daljeg prihvatio Ludoovo objašnjenje. Jašta, rekao je samo. I zamolio Ludoa da mi pomogne u povratku u Alabamu odmah sad, da bih mogao da se odmorim i dođem k sebi. Mene ništa nije pitao. I Ludo pođe malo brže sa mnom, tako da bi mogao da me pridržava dok idemo. Komandant je želeo da zna da li mislim da mogu da otpešačim do Alabame i ja sam potvrdio. Ludo treba da me isporuči i smesta da se vrati, i počeli smo da se udaljujemo s tržnice. Mogao sam da čujem kako komandant žurno ide nazad ka Delti i ađutantu, gde su stajali. I dok smo išli, i Gamin glas, sam iza nas, sada kada smo bili nekoliko koraka od njega. Vikao je Ludou da "taj tamo, dobro je bogme izveo svoj trik!"
Išli smo jedno kratko vreme, Ludo me je pridržavao, nije ništa govorio. Delikatno možda, jer nije želeo da ulazi u razloge zbog kojih sam "izveo onu tačku tamo"? Ne znam, možda jednostavno zato što je osećao da je previše bolno da pokreće pitanje o mojim privatnim razlozima da sam sebi nanesem bol? Ili potpuno jednostavno zato što je izvrsno znao moj odgovor, da je bilo posve očigledno zašto sam to učinio, i da bi bilo previše brutalno ili arogantno praviti se da ne zna razlog? Kao da on sam nije mogao da se seti da uradi to, da gleda u sunce do slepila tako da više ne mora da stoji i bude svedok onome što se dešava. Ili je možda i on sam tražio neki trik, koji bi mogao da iskoristi, neki dobar i pouzdan razlog, koji bi ga na neki način učinio nesposobnim. Nekakvo samoosakaćenje, koje bi ga učinilo nepogodnim da učestvuje u ovome ovde, i koje bi ga izvuklo iz toga. Daleko od svega, ali bez dugotrajnije ozlede? Samo nekoliko dana u najmanju ruku. Ne znam.
Išli smo kratko vreme seoskim putem kada sam čuo da nam neko ide u susret ivicom puta. Išao sam kako je rečeno, pridržavajući se za Ludoa, a on s obe naše puške preko jednog ramena. Mene je pridržavao rukom, koliko je mogao, a ja sam se skoro spoticao, s jednom rukom preko očiju, dok sam sve vreme držao glavu unazad da olakšam bol. Kao da je to nekako pomagalo, bar malo. I koraci se približiše tako da sam ih mogao čuti, i ja primetim da je neko stao ispred nas. Pitam Ludoa ko je to. On mi ne odgovara, nego kaže onome, koji stoji ispred nas, da nestane, skrene u stranu, zar ne vidi da ide sa bolesnikom? A strana osoba kaže na to neku čudnu rečenicu, nekakav brutalan izliv, nešto potpuno van normalne intonacije, mehanički. Čini se kao da se svaka reč izbacuje u mlazu, ali i s čudnovato nejasnim izgovorom. Samo sam reč "pomoć" razumeo. Ludo mu ponovi svoja naređenja da skrene u stranu. Zar ne vidi da je sa bolesnikom? Ali sam mogao da primetim da je ovaj drugi prineo ruku mom licu. Ludo ga odmah odgurnu i povika da treba da ode da se leči. Mogao sam čuti po načinu na koji je pričao, taj stranac, da ga Ludo doista smatra slaboumnim ili retardiranim. Budala. Ni na koji se način nije osećao ugrožen, samo bi želeo da se udalji. Da se udalji, kao što se teraju muve. Mogao sam da čujem, da ga je gurnuo. Izgurao sa puta. I ja položih ruku na Ludoovu i rekoh da treba da sačeka. Hteo bih da čujem šta hoće onaj tamo, jer mi se činilo da sam ranije čuo taj način govora. Moglo je da zvuči kao da je jezik razbijen za njega, pa se sakupio na jedan malo nespretan način. Može zvučati brutalno, malo okrutno, ako je čovek razmažen. Upitao sam šta želi. I on ponovi onu rečenicu, s kojom je nastupio i pre. Nisam mnogo razumeo, samo mi je reč "pomoć" izgledala poznata. Ali izgovorena tako čudno, tako bezosećajno na neki način. Ludo je želeo da nastavimo i rekao je da ne treba da se brinem za tu budalu. Upitao sam stranca da li je gluvonem. On izbaci jedan zvuk, koji bi se mogao razumeti kao potvrda. I niko od nas nije ništa rekao. Možda je Ludou postalo malo nelagodno. Izvinio se strancu, jednostavno ga ne razume. Gluvonemi upita šta je bilo sa mnom, zašto se držim za oči? Šta sam pogrešio? To sam sada razumeo, sinulo mi je, sada sam znao šta nije u redu s njim, kao neko zaboravljeno sećanje koje čovek može imati, kako da čovek uđe u srž značenja, kao što osluškujete reči tražeći njihovo značenje. "Prevedoh" Ludou. On odgovori gluvonemom, da sam bolestan, da imam "izgorele oči", jer sam gledao u sunce predugo. Ovaj prvi ne reče ništa, ali to je bilo zaista čudno objašnjenje! I mogao sam da čujem da ide po njivi pored nas i da priča nešto, što je Ludo istog momenta tražio da prevedem. Nije upotrebio sada baš tu reč, ali rekao je samo istog časa kada je gluvonemi završio svoju rečenicu; "Šta kaže? Šta kaže?" Ali rečeno na takav način, mogao sam opaziti, da je jedva verovao svojim sopstevnim ušima. Da treba pronaći jezik, neki jezik kao unutar našeg jezika ili pokraj njega, koji bi bio razumljiv ako bi čovek posedovao neki oblik mizikalnosti, koja njemu samom nije dostupna. Ili samo strpljenje. Rekoh Ludou, da nas je gluvonemi zamolio da sačekamo malo, pa će mi pomoći. Ludo me upita odakle to znam, taj jezik gluvonemih, a ja samo kazah, da je to pitanje navike, da sam ga čuo pre. Ludo mi reče da je otišao dole do potočića koji je tekao duž puta, skinuo šal, potopio ga u vodu i iscedio ga. Zatim je opet došao do nas. Dotakao mi je ponovo lice, položio šal na moje čelo i lako ga povezao preko mojih očiju, i mogao sam da primetim da je malo olakšalo bol. Lude se ponovo netaktično izvini, što ga je isprva uzeo za budalu, ali gluvonemi ne odgovori. Onda zamolih Ludoa da ga ga ponudi cigaretom. Zatim mu rekosmo zbogom, zahvalih mu se na šalu i produžismo kući u Alabamu. Išli smo nekoliko minuta, a ja stadoh i zamolih Ludoa da se okrene i da mi kaže da li može da vidi gluvonemog. On se okrete, i reče da ide duž puta, da ide i puši, na putu za Kolumbo. Stajasmo malo, nekoliko sekundi. Zatim me ponovo poduhvati i nastavismo.
Posle kratkog vremena, nanovo zastadosmo, on se zaustavio, jer sam posrtao. I reče mi da ne treba da brinem, ne moramo se požurivati, stići ćemo u svakom slučaju. Ponudi me cigaretom, zapali je sam i stavi mi je između usana. Što se njega tiče, ne treba da mislim na njega, on sam se uopšte ne žuri da se vrati "opet tamo napolje". Bio je kao što sam rekao dovoljno taktičan da ne spomene ništa o mom samosagorevanju, ili kako je Gama natuknuo nešto o tome, čim smo se udaljili od tržnice. "Dobro je izveo trik, onaj tamo". Ali da je mislio da sam nešto uradio s umišljajem, šta više, s potpuno određenim ciljem samo da pobegnem od kraja dana, mogao sam primetiti da je bio potpuno ubeđen u to. Ali valjda mi je oprostio taj trik u kukavičluku, da bi izvrdao, da bi izbrisao svinjariju drugih uključujući i njegovu. Ne verujem da bi mogao da shvati manjak svesti u načinu na koji sam se ponašao. Ravnodušnost koja savladava čoveka, lakomislenost prema tome da li će sam sebe obogaljiti ili šta će mu se destiti, bolesni nagon da se izgubiš, da odsanjaš od to užasa i flagrantnog bezakonja u normalan život. Počeo je bez nekog smišljenog uvoda da mi se ispoveda, da je i sam imao najveću želju da se posere na sve to, baci pušku do đavola i panično pobegne kud stigne. Podrazumeva se da sam i ja to radio, samo na taktičniji i sofisticiraniji način.
Sada je sve uzev zgodno rugati se sam sebi kada pričam sve ovo. Ali ne znam da li bi se to moglo razumeti, to što zaista svladava čoveka, to osećanje inercije savršene ravnodušnosti prema tome šta će mu se desiti, samo da može da pobegne, da se sakrije u sebe. Ne da nestane u nekom dramatično insceniranom bekstvu, uošte ne fizički. Već jednostavno da odustane, i da se preda onome što će morati da dođe. Mogao bi isto tako staviti pušku na čelo i povući obarač.
Ludo mi ispriča kako se i njemu gadilo kada je sedeo i gledao fotografije prethodnog dana u Kambodži, koju je spominjao kao "šumu". Kako je osećao veliku želju da sve baci u vazduh, slike i pušku, svuče uniformu i otrči nag tako daleko koliko može. Ako ga uhvate, biće svi jednako bespomoćni, jer niko neće moći da vidi iz koje je armije, onako go! Zaćuta malo, pušio je, mogao sam da čujem, stajao i čekao da kažem nešto. Trebalo samo da potvrdim ono što je rekao, ali u istom momentu pokulja nova bujica reči iz njega, skoro kao krivica, ogorčenje zbog svega. Sve to tako bez nekog prelaza, počeo je daje oduška svom jadu, koji mu se sada dogodio, da je konačno i svoju radnju zatvorio. Radnju koju je sa svojim šurakom bio otvorio, bili su zapravo u inostranstvu kupujući prvi put ovoga leta. U Francuskoj, u Parizu, na Porte de Clignacourt, kod jednog trgovca na veliko s kojim je šurak imao neke veze. Vozili su se u njegovom sopstvenom kamionu i kupili dečju odeću iz prošlogodišnje kolekcije, kako je objasnio, i to bi prodavali. Da, i na mestima kao što su ova, u Kolumbu u stvari, i u dva druga grada, Zambeziju i Arizoni. Ljudi uopšte nisu bili tako sujetni u takvim mestima, fućkali su na to da li je to zaista prošlogodišnja moda ili kolekcija od pre deset godina. Glavno je bilo da je to dečja odeća. Tako nešto se uvek moglo prodati, uvek je bilo potrebe za tim. Da li sam razumeo, za decu, ona se uvek rađaju, svejedno koja je godina! To je bila izvanredna ideja, ta tamo, na koju je došao sa svojim šurakom, nije bilo praktično nikakvog rizika u biznisu. Takva vrsta posla od one je vrste, za koju uvek postoji potražnja. Stvar je sigurna kao stena, samo da se pojave u urečene dane u nedelji, postave tezgu pored automobila na lokalnoj pijaci, i samo da zapale cigaretu i čekaju. Zgodan posao, samo voziš okolo od grada do grada i muvaš se okolo. U svakom slučaju, bolje nego biti u istom koloseku iz dana u dan, bez izgleda da će se nešto promeniti, bez ikakvog naročitog "stimulansa" da se učini neki poseban napor. U stvari je na to čekao sve vreme, dok je išao nezaposlen kao stolar. Tako je sreo svoju ženu, dobili su dete, i na neki način, tako dok je svakodnevno ćaskao sa svojim šurakom, došli su na ideju. On je imao automobil a šurak je dobio ideju, jer je znao nekog koji bi ga mogao povezati sa trgovcem na veliko na Porte de Clignacourt. Neki momak, koji je trgovao na veliko dečjom odećom i od koga se moglo jeftino kupiti. I šta se desilo? Ovo je sranje sprečilo celu zamisao! Poziv u muliciju i rat ovde. Prvo je mislio da će služiti u miliciji samo mesec dana, možda jednu ili dve nedelje duže, i biće gotovo. Pa nazad kući i početi sve što je zaustavljeno. Ma mogu li to da razumem? Nikad više ne bi se mogao pojaviti na onoj livadi tamo. A možda nije samo to! Ima i mnogo drugog. Naravno ima mnogo drugih mesta da se dođe, to je jasno. Ali ipak, ima tu mnogo drugog. Pljunuo je malo duvana, mogao sam da čujem, i to izgazio nogom. Da, bilo je naravno još nečeg tu. Nečeg drugog, što nije odredio. Da li treba da to odredi? Da bih dobro shvatio? Da, dobro sam ga razumeo. Ali bilo je tako mnogo o čemu se moglo pričati, "tom drugom tamo", tako neverovatno mnogo, tako naizmerno, da smo obojica bili saglasni da ostanemo u njegovom malom ćošku života.
Nastavismo, teturao sam se i dalje. Ipak malo manje posle odmora. Bilo je čudesno na neki način, tako slušati najsitnije detalje Ludoovih briga, njegovih ćaknutih svakodnevnih nada, putovanja njegovih malih nada, koja su se privremeno okončala u Alabami. Jer su mi ti detalji dali nekakvo osećanje da normalnost uprkos svemu postoji, bez obzira koliko je uzdrmana. Nije bio histerično očajan kao ja. Nije pokušao da se oslepi da ne gleda u svoju sudbinu. Nije gledao gore u sunce predugo, jer je kod njega još bilo sačuvane nade da će sve ovo ovde jednog dana prestati. I da će moći da nastavi, uprkos trenutnom očajanju. Bio je još iznerviran. Razočaran. Jer nije ovo tražio letos na putu u Pariz, posle tolikih sušnih godina, nije se ovome nadao. A sudbina koja nam je postala zajednička, ujedinjuje nas, i sve to tamo, o čemu je komandant govorio tako emotivno i pobožno u Kambodži, ta sudbina, to bi Ludo mogao da izbegne. On se sam lepo brinuo za svoju sudbinu! A ni ja neću da poričem da postajem malčice sentimentalan kada mislim na njega, na njegovu naivnost. Tu savršeno okorelu veru u to, da drugi ne mogu drugačije od njega samog. A i njihova forma razuma, morala je ovako ili onako biti u skladu s njegovom. Bilo je jednostavno nečega u tom svetu, što se može razumeti, na šta se čovek može oosloniti, zar ne? Njegova sopstvena tiha i teška stremen za koju se mogao uhvatiti u životu? Sve drugo, bile su za Ludoa potpuno nedostupne apstrakcije, koje čovek uopšte ne može opipati. Duhovi, histerične halucinacije, bile su toliko bolesne, da jednostavno nisu bile od ovoga sveta. Moram priznati da sam uživao u njegovoj logici, lutanjima njegovih malih nada. Primio sam tu jednostavnost kao lek, dok smo išli nazad u Alabamu.
Nastavio je da se brine kako da to objasni, Ludo. Sada kada je konačno promolio glavu iz vode, tako reći, konačno je mogao negde maglovito da vidi nadu. I ona je došla. Imao je dete, oženio se, i svi ti planovi sa šurakom. Kao da je potpuno zaboravio sve oko sebe "sve to drugo" ovde, i posve izgubljeno gledao hiponotisan u to kako bi mogao da nastavi, kada ovo ovde, jednog dana, prođe. Pleo se u neke od potpuno nerazmrsivih svojih najezoteričnijih refleksja o tome kakv mu je ranje život bio. O principijelnim uslovima kojima se čovek podvrgava kada jeste, odnosno kada nije oženjen. O tome da je ljubav uslovljena seksom, o seksu bez ljubavi , o ljubavi sa seksom i bez njega, o seksu u ljubavi zasebno, zajedno, kombinovano s tuđom ljubavi, seksu s drugima bez ljubavi, da, bezbroj raznih kombinacija, i kako se spas može postići. Ne samo savršeno i neporecivo blaženstvo, nego i dellimično, parcijalno, četvrt blaženstva, vera, delimična vera itd., dakle jedna životna filozofija koja je bila skroz naskroz Ludoova - i neosporno njegova vlastita. Original u najarhetipskijem značenju reči. Savršena besmislica i koještarija, ili jasna i nedvosmislena logika, što ju jedan čovek u svetu doživeo, ne želeći da se time hvali. Bilo je to jednostavno to što je odlučio da mi ispriča, kao neku vrstu finese u životu. I takvoj jednoj posvećenosti, takvom entuzijazmu niko živi se ne može suprotstaviti. Ne znam. To je bilo s Ludoom, dok još nije došao dalje, kao što se ja ne mogu umoriti hvaleći ga. Ali kao što već pokazujem, promenili smo se, nas dvojica, i drugi, skoro svakog sata smo se menjali, u svakom slučaju, dan za danom. I ta tamo obzirnost, ta finoća i plemenitost i naivnost, koje su u biti galvanizovane i samozaštićujuće u jednom normalnom svetu, tom tamo svetu, koji je Ludo oličavao, nisu uopšte zadržale svoju prirodnu sposobnost opiranja u Alabami. Zarđale su, izjelo ih je "sve to tamo".
Pitao je da li sam oženjen, da li imam decu? Isto smo godište, ali iz nekog razloga možda zbog toga što sam ga slušao tako dugo kao lek normalnosti koji je tako reći uticao za mene kao blagi morfijum, odgovorio sam mu da "samo" imam svoju dragu. Kao da to nije bilo dovoljno, i kao da "samo" nužno treba da se uračuna u iskaz! Mislim, u poređenje s njegovim već poodmaklim planovima u životu. Pitao me je da li je volim? Možda je zbog toga tako gledao na mene, dok sam se teturao s njim putem i tako došao na misao da sam se obogaljio? Ne znam da li mu se sve to motalo po glavi, da je pitanje tako reći bilo neprikladno, jer je samo nastavio kao da bih mu naravno odgovorio "da". Istina je da ostatak popodneva nisam mogao da prestanem s pričom koliko mnogo volim svoju dragu, kada sam već jednom počeo da pričam. Da ni u jednom trenutku ne mislim na nešto drugo, da je sve kao davljenje za mene. Da moram da ulažem najaveće napore da je uopšte zaboravim malo, samo malo, da bih našao koji trenutak za sebe, kasnije, u Alabami, gde sam mogao dati mojoj čežnji punu slobodu. Ne znam. Možda pripisujem Ludou previše plemenitosti, previše obzirnosti prema meni? Ali s druge strane možda to nije veliki greh?
Bilo je kao da je u svakom slučaju sve bilo ispražnjeno, ta tema, kao da je postala previše bolna, kada je moj odgovor bio tako kratak i skroman. Imao sam "samo" dragu. To "samo'' imati dragu, to samo biti zaljubljen, to samo biti obuzet nečim bez opipljive veze sa budućnošću, nameštajem, poslom i decom i time sličnim. Možda je jednostavno zato mogao da gleda na mene, dok sam posrtao s povezom preko očiju, samoosakaćen od tog potpuno bizarnog sloma, da se jednostavno sažalio na mene? Ne znam zašto je Ludo mislio o tome? Možda se jednostavno sažalio na mene da me ne bi smatrao boljim i veštijim u izbegavanju od njega? Ne znam. On se valjda osećao obaveznim da nastavi, uprkos tome što više nije bio zainteresovan. Ali s druge strane, sada sam ga slušao. Šta sam radio, od čega sam živeo? Rekao sam mu da studiram književnost na univerzitetu, i da sam i ja samo ušao u miliciju da bih to izgurao, da me ni najmanje to nije interesovalo. Bilo je jasno da to Ludou nije bogznašta reklo. Upita me šta ću biti posle tih mojih studija? Odgovorih mu samo da ću biti neka vrsta nastavnika, kada dođe vreme. Ni to mu očigledno ništa nije reklo.
Konačno dođosmo u Alabamu, i on me otrese sa sebe da bih mogao da se bacim u krevet. Dade mi cigaretu, čekali smo malo i pušili, i mogao sam da zapazim na njemu, da je sada bio svestan da će sresti druge ponovo na putu nazad u Zanzibar, i tako više neće biti na zaobilaznom putu, kao što se kaže. Ne znam kako se može osluškivati takav jedan strah? Možda se može čuti glas, videti način na koji čovek stoji ili puši, nastavlja da se brine da li je sve u redu? Njegova monomanska obuzetost pravilima?
I Ludo pođe. Ja sam ležao, slušao buku iz kuhinje, tu bezbrižnu buku, viku i ciku. I nehotice došao sam na pomisao na to, kao što se to dešava, prvi put sam identifikovao neko osećanje iz detinjstva. Kada sam bio u izviđačkom logoru, ili jedan jedini put u bolnici, gde sam ležao zajedno s odraslim ljudima u jednoj prostoriji. Ne znam šta je to, ali je uvek tako, nema nekih iskustava, ni nekih traumatičnih doživljaja, koji se ikada u nečijem odraslom životu mogu iskusiti kao kada se prvi put doživljavaju. Čovek je "već sve iskusio ranije". Pade mi na pamet dok sam ležao tamo, neko tamo prokleto osećanje nečeg prošlog, da čovek samo ponavlja nešto u beskrajnim prolazima kao da na neki način daje svemu neku vrstu nevinosti.
Pre no što sam potpuno izgubio svest u spavaonici, kao da sam ponovo skliznuo u detinjstvo. Bilo je nekoliko odraslih, koji su me dočekali, neke žene u belim mantilima u bolnici. Bio sam bezbedan tamo u krevetu. Nisam više imao četrnaest godina, i stavljen u bolnicu zbog slomljene noge. Zapravo nema nikakve opasnosti. I ne boli više. Samo su me loše vozili, kako mi kažu. Jednostavna i slučajna nesreća. Nešto što se događa. I tako u krevetu u prostoriji u kojoj ležim, čujem buku iz kuhinje, i odmaram se sa svešću da neko stoji napolju i sprema mi hranu. I to je kao u izviđačkom logoru, ta uspomena ili taj fragment sna iz bolnice. To osećanje da će me sačekati žene u belim mantilima. I moja slepoća, na koju kao da sam zaboravio. Zaboravio sam sve u tom mraku. Potonuh u san, potpuno srećno, bez snova.
Probudio sam se kasnije, ne znam kada, napolju se smrklo, a u svetlu u spavaonici sedeli su Gama i Delta na mom krevetu. Podigoh se, skinuh povez i pogledah ih. I Gama odmah reče, da mi više nije ništa. Sve je bilo tako iznenadno, ovo buđenje, da nisam ni pomislio da mu protivrečim. Bilo mi je valjda svejedno. Ne, nije mi ništa? Tako je rekao, da sam mogao da uštedim moje slepilo. Pitao sam koliko je sati, i šta se dogodilo? Delta je spomenuo čas, glas mu je postao tako odmeren, bilo je primetno, da je uzeo ulogu komandantovog zamenika. Prisvojio ju je, tako reći, pa ju je igrao sve vreme. Ljudi su ulazili u salu, mogao sam videti, bacali svoje ruksake, izuvali čizme šutirajući ih pod krevete, ćaskali unaokolo, kao da su se oslobodili nečega što ih je učinilo zaista nervoznim. Gama ponovi da sada mogu da batalim svoje slepilo jer je sve gotovo. Mogao je to otvoreno reći bez potrebe za sarkazmom. Delta mi onda reče, očigledno kao objašnjenje za koje je mislio da mi duguje, jer zbog mene nisu išli dalje od Zanzibara. I to je dogovorio sa komandantom već tamo na trgu u Kolumbu, da ne treba da idu dalje tog prvog dana. Ako ništa drugo ono zato da bi sve propisno prošlo. I efikasno, reče takođe. Usvojio je svoj novi jezik. I upitao me da li mislim da ću biti O.K. sledećeg dana, odmah izjutra, jer ako neću biti, već bi sada "preduzeo odgovarajuće mere". Potvrdih bez entuzijazma, rekoh samo O.K. za sutradan. Delta odmah ustade. Gama ostade da sedi, gazeći opušak, pa ustade i reče: "Bože sačuvaj!"
Ne znam da li sam samo tako ležao i zurio, samo tako slaboumno, prazno u strop. Ludo dođe do mog kreveta, nasmeši se, klimnu u nekoj vrsti nemog sporazuma i sede, ponudivši me cigaretom i rekavši istovremeno da se ništa nije desilo. Vrteo je glavom dok je to govorio.. Ne, ništa se nije dogodilo, nije uopšte bilo razloga za celu tu gungulu, izgledalo je da je to želeo da kaže tim znakom. Ne. Samo su ih izručili kod Zanzibara. Morao je priznati, da se mnogo oznojio samo dok su stigli tamo. Ali im je onda srećom Delta dao naređenje da se okrenu i udalje od mesta sakupljanja i da ne idu zajedno sa praćenima do mesta Madagaskar, Aljaska ili Perm. Drugi su preuzeli. A oni sami su se jednostavno vratili kući u Alabamu. Uzeli puške na ramena i okrenuli se kući. Sedeo je i pušio, gledao u pod, pa u mene, nije znao kako da kaže, to bi se valjda moralo zvati olakšanjem. Sada nije izgledalo kao što je mislio. Ili je to možda bilo samo zato što sam bio daleko nekoliko sati, pa sam već drukčiji od njega, od Ludoa, kao što je nešto zastarelo interesantno, zaboravljeni antikvitet koji je ponovo nađen.
Upitah ga šta se desilo kada se vratio pošto mi je pomogao. Podsetio sam ga na gluvonemog i pitao ga da li je nabasao na klopku tako reći, pravo na tržnici u Kolumbu. Sigurno je čuo taj skroz čudan poziv u pomoć. Ali šta je video? Pitao sam ga o tome. No, čuo je. Prepoznao je to, ali šta je mogao da uradi? Ništa. Čuo ga je, opet i opet, jer je nastavio da viče, gluvonemi. Zatim se udaljio od njega, ali gluvonemi je nastavio. Vikao je svoje "pomoć" njemu, tako se činilo Ludou, na sve okrutniji način, kao da zove iz nekog drugog sveta. Kao da onaj ko viče više uopšte nije čovek. Šta da kaže? Šta da moli? S kojim razlogom, pod kojim izgovorom je trebalo da moli da oslobode gluvonemog da bi ostali to prihvatili? Da li bih mogao da mu dam neku ideju? Bilo je to jednostavno savršeno nemoguće, beznadežan poduhvat. Ispao bi smešan pred komandantom, pred Deltom. Zbog jednog šala koji mi je gluvonemi povezao oko glave. To sam mogao i sam da vidim da je sve nepojmljivo sentimentalno. Ne, samo je nastavio dole k Delti da primi neka naređenja, da mu Delta kaže šta je njegov zadatak, sada kada je očigledno da će ih pratiti do Zanzibara. Ali zar ne mislim i ja da je gluvonemi bio uistinu naivan, da je bio malčice retardiran, kad je tako samo sedeo i vikao mu upomoć, pošto je očigledno "upao u klopku"? Odgovorih Ludou da je verovatno sve shvatio, pošto mu je vikao svoj nemogući krik za pomoć. Da je verovatno shvatio gde idu. Ludo je sedeo i pušio divlje na krevetu, bacio opušak i zgnječio ga na podu. Pa zapali novu cigaretu i reče da je to kao da pričaš telefonom. Kada te pitaju nešto, i ne možeš da odgovoriš, ili te mole za nešto što niti možeš niti želiš da uradiš, ili kad neko počne neutešno da plače, pa čovek ne zna šta će i zalupi slušalicu. I tako je opet slobodan. Da, zaista više nije bilo ničeg da se kaže. Samo tako, na taj način. I plač je nestao. Mogu li da razumem to?! Nisam znao da li mogu da razumem takvo rasuđivanje. I Ludo samo reče da treba da ustanem, treba da jedemo. Pitao sam hoćemo li sutra ići celim putem, celim putem do Madagaskara, Aljaske i Perma? On ustade, pljesnu rukama, tako odsutan, i reče: "Da, da, celim putem. Sutra celim putem. Ali dođi sada da jedemo!"
Preveo s danskog Predrag Crnković
Jens-Martin Eriksen, Vinter ved daggry
Copyright © Jens-Martin Eriksen & Munksgaard-Rosinante, 1997
Srpsko izdanje: Copyright © Alexandria Press, 2001
Biblioteka ALEXANDRIA i ALEXANDRIA PRESS se zahvaljuju na pomoci za prevodjenje i objavljivanje romana Zima u osvit koju su pruzili Ambasada Kraljevine Danske u Beogradu The Danish Literature Centre i Danish Literary Council
