[odlomak]
Copyright©Claudio Magris and Praemium Erasmianum Foundation, 2001
Ovo je jedan od dva eseja za Praemium Erasmianum Foundation povodom dodeljivanja nagrade Erasmus Klaudiju Magrisu i Adamu Mihnjiku, novembra 2001.
Fund for Central and East European Book Projects, uz ljubazno dopuštenje autora i Praemium Erasmianum Foundation, ustupio je ove eseje Biblioteci Alexandria
 |
Septembra 1988. kada se, zahvaljujući prevodu Antonija Hakmana, moj Dunav ulio u Ijsselmeer, otputovao sam u Holandiju. Jednoga dana našao sam se u Hagu. Bila je nedelja, mislim. Na glavnom trgu održavao se neki festival ili vašar univerzalne tolerancije. Bezbrojni paviljoni, tezge, kiosci, šatori, kućice, jedni pored drugih i svi su pokazivali, propovedali, širili, svako svoju sopstvenu Reč, jedinstvenu molitvu. Političke partije, crkve, udruženja, klubovi, pokreti, grupe, tandrču različite i ponekad potpuno suprotstavljene formule za duhovni, fizički, društveni, metafizički, seksualni, kulturni, gastronomski spas: svako je imao svoju poruku i proglas svoje istine, antimilitaristi, veterani, frikovi zdravlja, šampioni čudnih kulinarskih dijeta ili erotskih tehnika, ezoteričnih kultova ili gimnastičkih vežbi, asketskih ili orgastičkih praksi, kolektivizam ili divlji, anarhični laissez faire:
širili su prednosti društvene pomoći kao i ukidanja te iste, stroge rasne segregacije kao i mešanja. Na žalost tada svet još nije pominjao bioinženjering ili kloniranje koji bi na tom vašaru bez daljnjeg naišli na strasnu podršku uznemirujućoj genetskoj manipluaciji, stvaranju nove poluljudske vrste i novom ukrštanju homo sapiensa i drugih životinja, proroke ubeđene u neizbežni trijumfalni marš Progresa, apoklaptičke branioce ukidanja svih naučnih eksperimenata kao i same nauke, zlog ploda prvobitnog greha i izbacivanja iz zemaljskog raja.
Ne sećam se imena te univerzane izložbe koja najavljuje Spas i, veoma čudno, niko od mojih holandskih prijatelja koje sam pitao u poslednjih nekoliko meseci nije bio u stanju da mi pruže nijednu pouzdanu informaciju; zaista mi je čudno da je ovaj spektakularni događaj pao u zaborav jer se on duboko urezao u mom sećanju, zajedno sa jakim i kontradiktornim utiscima.
Prvi utisak bio je uzbudljivo osećanje tolerancije i slobode. Stara, tradicionalna, gotovo stereotipna slika Holandije - zemlje slobode, građanskih prava, dijaloga - dobila je pravo lice, kao da se otelotvorila na tom trgu i s tim žarom. Čovek je mogao da oseti da svako, pojedinac ili pokret, ima pravo da govori; da nema dominantnih, zavidljivih bogova spremnih da ućutkaju svaki drugi glas, već da je svaki bog koji je voljen u ljudskom srcu - mali ili veliki, uzvišen ili čudan, obučen raskošno ili odrpan, veličanstven kao vladar ili u prnjama kao klošar - našao tamo svoj oltar i svoje vernike i da su mogli na miru da opšte.
Čovek je mogao da primeti, gotovo fizički, da istina nikad ne može biti vladavina ili nametanje samo jedne doktrine koja ne dozvoljava raspravu i dijalog različitih mišljenja. Kao što kaže Lesing, istina je beskrajna potraga za istinom. Lesing je tvrdio da ako je Bog pokazao istinu svojom desnom rukom, a svojom levom jednostavnu potrebu da se za njom traga, po cenu stalnog grešenja, on traži dar koji se nalazi u levoj ruci, ubeđen da čista istina pripada samo Božanskom.
Javno prikazivanje te tolerancije izazvalo je i druga osećanja, manje svečana i važna ali isto tako spasiteljska, i osim toga prijatna. Iz tih kioska nisu samo proklamovana velika religiozna i politička uverenja, poruke spasa, konačne brige života i čoveka. Takođe su se prikazivale posebne manije, čudotvorna pomazanja, delirički mitovi, komične fikcije, ekcentrične strasti. Nekako u duhu starog londonskog Hajd parka, tu su svi mogli da diskutuju ne samo o problemima od univerzalnog značaja - o hrišćanstvu i socijalizmu, miru i ratu, umnožavanju ili zabrani nuklearnog oružja - već takođe o ličnim opsesijama, o tikovima, fobijama, maštanjima, fiksacijama, tim strasnim i nedoslednim težnjama u kojima čovekovo bitisanje nije ništa manje važno od njegove vere u domovinu ili slobodu štampe.
Izvesno vreme limeni vojnik može biti važniji od Mona Lize, igra sa mačkom uzbudljivija od ljubavne igre, igra karata u kafani značajnija od čitanja Božanstvene komedije. Tolerancija znači takođe slobodu izražavanja u očito malim ili trivijalnim stvarima, smisao sveta kao lutkarskog pozorišta u kome svi rade kako umeju i znaju, komično i nespretno kao što smo svi mi u našim smrtnim životima, prizemljeni kao Bodlerov albatros. Život je takođe cirkus u kome smo svi mi klovnovi, a tolerancija znači i vanvremensku izvedbu, koja poštuje improvizacije drugih kao i sopstvene, i prihvatanje da svako ko glumi sa nama može iznenada da promeni svoj tekst i odgovori, na primer, na izjavu ljubavi kuhinjskim receptom. I to osećanje lutkarskog pozorišta tog jutra u Hagu mi je dalo prijatno osećanje ciganske slobode dok sam nasumice šetao, bez naročitog cilja ili interesovanja, među tim paviljonima, slično psima lutalicama u Tatijevom filmu Moj ujak.
Posle nekoliko lenjih, prijatnih tura među tezgama, osluškujući tu i tamo mamljenje kupaca i bacajući poglede na neke letke pune Dobrih vesti, doživeo sam treći utisak, blago neprijatan a na kraju gotovo uznemiravajući. Bilo je to kao da lepo osećanje da sve i svako ima jednaka prava da se izrazi, prelazi iznenada u osećaj gušenja koji evocira mutnu i sumornu baruštinu; kao da pored antinacističkih štandova može da se pojavi i nacistiški štand skinhedsa, pa čak i onaj na kome klonirani doktor Mengele brani svoje značajne eksperimente u Aušvicu. To divno nevino jutro nateralo me je da shvatim, jasno i nužno, potrebu, kao i teškoću, možda i nemogućnost, u svakom slučaju jasnu neodoljivu problematičnu prirodu tolerancije i njenih granica. Volterova velika izjava u kojoj kaže da je spreman da se bori do smrti da bi garantovao slobodu da se izraze mišljenja protiv kojih se on jeste borio na smrt, odjekuje - u ironičnom kontrastu - oštroumnošću nekog ko s tolikom strašću govori o toleranciji da je spreman da ubije sve netolerantne. Pa ipak - barem na italijanskom - dvosmislenost je verovatna: tolerancija je pozitivna reč koja izražava jednako poštovanje svih vera i mišljenja; tolerantan označava stav superiornog, koji je trpeljiv; tolerisati označava gotovo uvredljivo, arogantano podnošenje mišljenja i ponašanja drugačijih od sopstvenih.
(Tekst će u celini biti objavljen u štampanom izdanju Biblioteke Alexandria)
Prevod: Jasmina Tesanovic
Srspki prevod: Copyright©Alexandria Press, 2002
