posted on april 24, 2004

ODLOMAK

Uvod: imena

Ugled koji jedna stvar ima, njen naziv i izgled, ono što se uobičajeno smatra za meru i težinu te stvari, njen značaj – gotovo uvek su u početku pogrešni i proizvoljni... ali se taj pogrešan ugled pojačava iz generacije u generaciju, naprosto zato što ljudi veruju u njega; postepeno on postaje deo stvari same, postaje njeno telo. Ono što je u početku bilo samo privid, na kraju bude, gotovo uvek, suština, naime efektivno to postane.

– Fridrih Niče

Na kraju dvadesetog veka ljudi su govorili o Balkanu kao da je Balkan postojao oduvek. Međutim, samo dve stotine godina ranije, nikakvog Balkana još nije bilo. Na tom prostoru, Otomansko carstvo nije vladalo nikakvim "Balkanom", nego "Rumelijom", a to je naziv izveden iz reči "Roma" (Rim) (i od turske reči "il", zemlja, prim. prev.), dakle Turci su smatrali da vladaju "Rimskom zemljom" koju su uspeli da otmu od vlasti Konstantinopolisa. Sultanovi školovani podanici hrišćanske pravoslavne veroispovesti govorili su za sebe da su Rimljani ("Romaioi"), ili, naprosto, da su Hrišćani. U svesti Zapadnjaka, kojima su bili dobro poznati nazivi Makedonija, Epir, Dacija ili Mezija, termin Balkan značio je malo, ili ništa. "Moja očekivanja su porasla", pisao je jedan putnik godine 1854, "kad sam čuo da ćemo sad preći nešto što je Balkan; ali, ispostavilo se uskoro da se taj uzvišeno-zvučeći naziv odnosi samo na nekakav greben između dvaju voda, ili planinski prevoj, tako nešto, a čak ni ne nudi neke osobito veličanstvene ili romantične pejzaže."

Ime Balkan prvobitno se odnosilo samo na jedan planinski lanac koji je Zapadnjaku putniku, ukoliko je taj posedovao klasično obrazovanje, bio bolje poznat kao Haemus; pored tih planina se prolazilo tokom putovanja iz Centralne Evrope prema Konstantinopolisu. Početkom devetnaestog veka, pojedini oficiri, na primer Erl od Albemarla (Earl of Albemarle), istraživali su slabo poznate padine tih planina. "Unutrašnjost Balkana", pisao je jedan pruski diplomata koji je tuda prošao 1833. godine, "vrlo slabo je istražena, i vrlo malo tačnih merenja njegove nadmorske visine je obavljeno." Stvari nisu bile mnogo drugačije ni dvadeset godina posle toga, kada su u Britaniji, u Kraljevskom geografskom društvu, čitane "Beleške o putovanju u Balkan, ili planinu Haemus", koje je napisao Đakomo August Johmus (Giacomo August Jochmus). Preko tih planina je ruska vojska nadirala prema Konstantinopolisu godine 1829, i ponovo godine 1877. "Prelazak preko Balkana", pisao je autor jedne popularne istorije tog drugog (1877) rusko-turskog rata, "mora se smatrati jednim od najvećih postignuća u ovome ratu."

Do tog trenutka, međutim, našlo se već nekoliko geografa (šačica njih, zapravo) koji su razvukli i rastegli tu reč na čitav region, uglavnom na osnovu netačnog uverenja da se planinski lanac Balkan proteže celom dužinom tog poluostrva na jugoistoku Evrope, na onaj način kako Pirineji markiraju severni rub Iberijskog poluostrva. U osamnaestom veku, geografsko znanje o turskim pokrajinama bilo je veoma nejasno; godine 1802. Džon Pinkerton zapisuje da su "najnovije mape tih regiona još uvek veoma nesavršene". Većina učenih ljudi, pa i grčkih autora koji su izradili najraniju studiju o ovoj oblasti, koristila je mnogo uobičajeniji trermin "evropska Turska", a "Balkan" se i u prvim decenijama devetnaestog veka pominjao vrlo retko. Ne pominje se, recimo, u spisima velikog austrijskog poznavaoca geologije koji se zvao Ami Boue (1794-1881, prim. prev.), a koji je svojim detaljnim istraživanjem upravo tog regiona (delo se zvalo Evropska Turska, a objavljeno je na francuskom kao La Turljuie d’Europe, 1840) postavio standarde tačnosti i detaljnosti koji generacijama posle njega nisu nadmašeni.

Tek u 1880-tim godinama pojavljuju se brojne reference na "Balkanske" narode. Svet pravoslavlja obuhvatao je Grke i Slovene podjednako, pa je bilo potrebno mnogo vremena da izrone distinkcije, etnološke i političke, između raznih pravoslavnih populacija. Godine 1797, vatreni revolucionarni borac Rigas Velestinlis (Riga od Fere, poznat i kao Rigas Pheraios, helenizovani Vlah iz Tesalije, gde se selo Fera i nalazilo, petnaestak kilometara zapadno od obalskog grada Volosa, prim. prev.), inspirisan Francuskom građanskom revolucijom, predskazivao je pad sultana i proklamovao da treba uspostaviti "helensku republiku" (u kojoj bi se govorio grčki, prim. prev.) u kojoj bi svi narodi "Rumelije, Male Azije, Arhipelaga, Moldavije i Valahije" bili priznati kao građani, iako su "različitih rasa i religija". U toj Riginoj ogromnoj republici budućnosti, trebalo je da grčki bude ne samo jezik nauke, nego i jezik državne administracije. Čak i u 1850-tim godinama, dobro informisani komentatori nalazili su za potrebno da se podsmevaju "površnim posmatračima, koji misle za sve slovenske rase da su Grci, samo zato što je religija velike većine njih 'grčka'". Čak i nemački naučnik Karl Riter (Ritter) predlagao je da se ceo region južno od Dunava nazove "Halbinsel Griechenland" (Poluostrvo Grčka). "Sve do nedavno", pisao je britanski istoričar E. A. Friman (Freeman) godine 1877, "u očima većine Evropljana pravoslavni podanici Turaka izgledali su kao Grci, otprilike svi podjednako".

Čak i mnogo godina nakon nepogrešivo prepoznatljivog uspona slovenskih nacionalizama, bilo je teško razaznati koji će obrazac država i naroda naslediti otomansku vladavinu. Neki komentatori zamišljali su mnoštvo autonomnih hrišćanskih pokrajina pod ukupnim obuhvatom otomanskog suvereniteta, a drugi su predviđali da će doći do rascepa tog regiona na jednu grčku državu i jednu federaciju južnih Slovena. Gotovo niko nije predvideo proces fragmentacije koji se, uistinu, dogodio. "Čak i u našim danima", napomenuo je jedan francuski pisac 1864. godine, "koliko često ja imam prilike da čujem ljude koji pitaju kome pripadaju hrišćanske populacije Turske – Rusiji, Austriji, Francuskoj? A kad neki sanjari odgovore: te populacije pripadaju same sebi – kako se to smatra smešnim, sa kakvim se sažaljenjem gleda taj stupanj utopijanizma."

Tokom osamnaestog i devetnaestog veka najpopularniji naziv za ovaj region bio je "Turska u Evropi". Ali, oko 1880. godine postalo je očigledno da su dani "Turske u Evropi" odbrojani. Države naslednice – Grčka, Bugarska, Srbija, Rumunija i Crna Gora – izronile su tokom osamnaestog veka kao kandidati koji su se takmičili da seku na delove, i prisvajaju, ono što je preostalo. Između 1878. i 1908. godine, diplomatske konferencije su odlamale komad po komad otomanske teritorije, a i ono što su Turcima ostavljale bilo je dovedeno pod nadzor Velikih Sila. Zapadnjački putnici, žurnalisti i propagandisti sjatili su se u ovaj region; oni su popularisali novo, šire značenje termina "Balkan". Do trenutka izbijanja Prvog balkanskog rata, 1912. godine – kojim je okončana otomanska vladavina nad Evropom, izuzev u Konstantinopolisu i neposrednoj okolini tog grada – to novo, šire značenje postalo je opšteprihvaćeno. Ovo je smetalo jezičkim čistuncima – lingvističkim puristima. Jedan nemački geograf nezadovoljno je pominjao "jugoistočno evropsko, ili kako ljudi sve više govore – nastavljajući grešku pola veka staru – Balkansko poluostrvo". Ali plima je išla protiv takve pedanterije. Za manje od pola veka, dobrim delom zbog naglih vojnih i diplomatskih promena, taj novi geografski pojam čvrsto se ukorenio u svakodnevnom govoru. Već 1917, jedna standardna istorija Istočnog pitanja pominje "zemlje koje su geografi ranijih generacija opisivali kao 'Tursku u Evropi' ali koje sad, zbog političkih promena, moramo nazvati nekako drukčije. U generalnoj upotrebi preovlađuje, za te zemlje, naziv 'Balkansko poluostrvo' ili, prosto, 'Balkan'."

Od samog starta, Balkan je bio i nešto više, a ne samo geografski koncept. Taj termin je, za razliku od onih prethodnih, dobio mnogobrojne negativne konotacije – nasilja, divljaštva, primitivizma – u tolikoj meri, da je teško naši, ma gde u svetu, paralelu za ovo.. Novinar Hari De Vint (Harry de NJindt) je 1907. godine objavio knjigu o Balkanu, pod naslovom Divlja Evropa (Savage Europe), a u njoj na jednom mestu kaže: "Zašto 'divlja Evropa'? Zato što ... taj izraz tačno opisuje zemlje divljine i bezakonja, između Jadranskog i Crnog mora". Pošto je već podesila svoj sluh da prima izveštaje o pobunama i osvetama tokom prethodnih stotinu godina, izveštaje koji su dostigli vrhunac neposredno posle 1900. godine terorističkim podmetanjem bombi Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije VMRO, srpskim kraljeubistvom 1903, i velikim masakrima koji su počinjeni od svih strana-učesnica u Balkanskim ratovima, Evropa je brzo naučila da asocira pojam "Balkan" sa nasiljem i krvoprolićem. Decenija daljih borbi – koja se završila tek 1922. godine kad su Turci potukli Grke u Maloj Aziji, posle čega je dogovorena i izvršena nasilna razmena stanovništva, oko dva miliona Grka i Turaka, koji su time postali izbeglice – nije doprinela da se ova slika izmeni. Da, sada su balkanski narodi sami vladali svojim zemljama, kao što su decenijama priželjkivali tako mnogobrojni zapadnjački zagovornici njihove bolje sudbine. Ali, rezultat? Panorama državica nesposobnih za opstanak, uzajamno antagonističkih, interno netolerantnih. To je izgledalo tačno kao klajnštateraj (reč nemačkog porekla, kleinstaaterei, "sitnodržavnost", "mnogo država ali sitnih", prim. prev.) koga su se pribojavali protivnici nesuzdržanog širenja nacija-država tj. nacionalnih država. Liberalima je bilo teško da pomire svoj srećni ideal nacionalnog samo-opredeljenja sa realnostima jednog fragmentovanog i destabilizovanog sveta. U slučajevima novih država kao što su Germanija (tj. Nemačka) i Italija, nacionalizam devetnaestog veka doveo je do spajanja i zavarivanja nekadašnjih mnogobrojnih, zastarelih državica u jednu apsolutnu celinu, ne samo mnogo veću nego i ekonomski racionalniju; na Balkanu se desilo suprotno.

Između ratova, romanopisci i filmski režiseri pretvarali su ovaj region u pozornicu sa kulisama nameštenim za trilere o korupciji, brzom ubijanju i lakom zločinu u egzotičnom ambijentu. Za Erika Amblera (Eric Ambler, rođen 1909, britanski pisac špijunskih i krimi romana; prim. prev.) u romanu Maska Dimitriosa (The Mask of Dimitrios), Balkan je bio simbol moralne truleži međuratne Evrope same. Za manje sofisticiranu Agatu Kristi (Agatha Christie; ime Agata je grčkog porekla, i na grčkom znači blaga, dobra, čedna; prim. prev.), u njenom romanu iz 1925. godine Tajna dimnjaka (The Secret of Chimneys), Balkan je bio dom jednog zloće po imenu Boris Ančukov (Boris Anchoukoff) koji je došao iz "jedne od balkanskih državica... NJene glavne reke, ne zna se koje su. NJene glavne planine, takođe nepoznate, ali zna se da ih ima poprilično mnogo. Glavni grad, Ekarešt. Populacija, većinom naoružani pljačkaši (engl. brigands). Hobi: ubijanje kraljeva, i dizanje revolucija." Kao što je Rebeka Vest (Rebecca NJest, koja je deset godina bila nevenčana žena velikog SF pisca H. DŽ. Velsa i čak mu 1914. godine rodila vanbračnog sina, Antoni Vesta; kasnije je ona bila bliska družbenica srpskog pisca Stanislava Vinavera; prim. prev.) napisala na početku svog putopisa Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey Falcon): "Nasilje je, uistinu, bilo sve što sam ja o Balkanu znala; i sve što sam o Južnim Slovenima znala". A filmski režiser Žak Turner (Jacljues Tourneur) je 1942. godine u svom crnom filmu (film noir) LJudi mačke (Cat People) otišao još dalje, pa je pretvorio Balkan – kroz uznemirenu ličnost glavne junakinje filma, koja je Srpkinja – u žarište "jednog drevnog greha" koji pretvara ljudska bića u smrtonosne seksualne grabljivce koji prete da unište "normalan, srešan život" običnih Amerikanaca.

U posleratnoj eri, neki od tih klišea su počeli slabiti. Balkan je tokom Hladnog rata iščezao iz zapadnjačke svesti, a Gvozdena zavesa je presekla jugoistočnu Evropu, odvajajući Grčku od njenih komunističkih suseda. Albanija je postala praktično neprobojna – u nju se uopšte nije moglo prodreti. Titovu Jugoslaviju su pretvarali u idola (tj. idolizovali, ili idealizovali) američki pravitelji politike (engl. policymakers) i, isto tako, evropska Nova levica; jezik međunarodnog nesvrstavanja a (unutar Jugoslavije) radničkog samoupravljanja dospevao je, u Zapadnom svetu, do vrlo prijemčivih ušiju. Vladavina Nikolae Čaušeskua u Rumuniji bila je poznata više po svom izrazitom anti-sovjetizmu u spoljnoj politici, nego po ekstremnoj represiji nad sopstvenim stanovništvom. Grčka je, u osnovi, postala deo "Zapada", ali, marginalni deo; preostale Balkanske države (tu autor misli samo na Bugarsku, prim. prev.) postale su najmanje proučavani deo komunističke Istočne Evrope. Masovni turizam dovodio je milione ljudi na plaže i skijaške staze Balkana, a pri tome je seljačka kultura postajala laka zabava za posle ručka. Slikovitost je zamenila nasilje, pa su turisti mogli računati da će najgori problemi sa kojima će se susretati biti očajno loši drumovi, i vrlo neobični NJC-i.

Bile su to blagodati dugotrajnog mira koji se, sa Hladnim ratom, spustio na Evropu. Mnogima danas ta vremena izgledaju ne samo daleka, nego i iluzorna, kao jedna pauza tokom koje je pravi karakter Balkana bio zaklonjen nekim paravanom. Posle kolapsa komunizma, postalo je lakše opet videti jugoistočnu Evropu kao jedan entitet, ali, takođe je došlo i do povratka onih pogrdnih konotacija reči "Balkan" i "balkanski". Zapravo, posle ovog ratovanja izazvanog raspadom Jugoslavije, te negativne konotacije verovatno su se u zapadnjačku svest ukorenile jače nego ikad: sad se krivica za masovno nasilje ne baca više samo na Tita i komunizam, nego i na etničku raznovrsnost samu, kao i na vekovne istorijske rascepe između religija i kultura. Teško je naći ljude koji bi o ovom regionu imali išta pozitivno da kažu; a još je teže povesti o njemu diskusiju koja bi se odnosila na ma šta drugo osim na pitanja dobra i zla. Da li je moguće pogledati Balkan iznova, čistim očima, bez prelamanja svih slika kroz onu negativnu prizmu "balkanstva" sa kojom smo živeli tako dugo? To pitanje je glavni izazov pred ovim radom, koji upravo čitate.

* * *

Kad bi intelektualna istorija zapadnjačkih stereotipova o Balkanu bila samo stotinu godina stara, a ne više od toga, bilo bi teško objasniti zašto nas ti klišei još uvek tako jako drže. Ali termin "Balkan", iako je nastao relativno nedavno, počiva na temeljima nekih drugih asocijacija, koje sežu kudikamo dublje u zapadnu misao. Jedna od tih asocijacija jeste napetost između pravoslavnog i katoličkog Hrišćanstva, kristalizovana kad su krstaši opljačkali vizantijsku prestonicu, Konstantinopolis (tj. Carigrad, danas Istanbul, prim. prev.) godine 1204. Ali, svakako je od toga još važniji duboki ponor nerazumevanja koji leži između svetova Hrišćanstva i Islama, ponor zbog koga je duže od jednog milenijuma – od sedmog veka pa barem do kraja sedamnaestog – trajala kompleksna borba za teritorije ali i za um Evrope.

Na prvi Džihad (engl. jihad), koji se uspešno i brzo prelio preko velikog dela Afrike i zapljusnuo Španiju a na istoku čak i granice Indije i Kine, svet Hrišćanstva je uzvratio iberijskom rekonkvistom, zatim vraćanjem južne Italije pod hrišćansku vlast, i, što je bilo najvažnije, Krstaškim ratovima. Možda se na kraju pokazalo da su ti "sveti ratovi Mediterana" bili, kako to Erik Kristijansen (Eric Christiansen) kaže, "tužno traćenje vremena, para i života". Dva stoleća ratovanja nisu bila dovoljna da hrišćanski svet otme Jerusalim od Saracena i dovede ga opet pod svoju kontrolu. Ali, ta dva veka su ogromno doprinela da se u hrišćanskoj Evropi učvrsti tradicija ratoborne netrpeljivosti prema jereticima, paganima i, nadasve, prema Muslimanima. Dok su muslimanske države uvek prihvatale Hrišćane kao podanike – Nemuslimani su uvek bili većina na otomanskom Balkanu – hrišćanske države su proterivale Muslimane izvan svojih granica (a strogo kontrolisale naseljavanje malih zajednica Jevreja, od početka Srednjeg veka) i smatrale ih za pretnju.

Na čelu druge islamske kampanje protiv Hrišćanstva našao se jedan centralno-azijski nomadski narod, Turci. Između jedanaestog i sedamnaestog veka pripadnici turske grupe naroda postepeno su pregazili i potukli Vizantijsku Imperiju, osvojili su hrišćanska uporišta u istočnim delovima Egejskog mora, pa i po obodu Crnog mora, nadirali su i kroz Hungariju (tj. Mađarsku) sve do germanskog srca Centralne Evrope. Dvaput su otomanske armije opsedale Beč. (Naime, 1529. predvodio ih je Sulejman Prvi Veličanstveni, a 154 godine kasnije, dakle 1683, predvodio ih je Mustafa Paša; prim. prev.) Hrišćani su protumačili pad Konstantinopolisa 1453. godine kao dokaz degeneracije hrišćanstva, konačnog neuspeha Vizantije kao imperijalnog sistema, i kao božju kaznu za ljudske grehe. Dok su turski brodovi kružili blizu italijanske obale, pobožnim katolicima je saopštavano da svi treba da se mole Bogu "za propast Islama". Možda je otomanska dinastija sagledavala sebe kao naslednike univerzalne rimske tj. vizantijske monarhije, kao "senku Boga na zemlji". Ali, mnogim Hrišćanima, pa i elizabetinskom istoričaru po imenu Ričard Noulz (Richard Knolles), bili su samo najnovija inkarnacija islamske opasnosti i "sadašnji užas sveta". (

Koliko god da je bilo religijske antipatije između Hrišćana i Muslimana, Evropljani šesnaestog veka su takođe i sa respektom i strahom gledali snagu, dohvat, i efikasnost Turaka. Tada je "Veliki gospodin" tj. "Grand Sinjore" (ital. Gran Signore), kako su otomanskog sultana često nazivali, smatran za možda najmoćnijeg vladara poznatog sveta. Renesansni posmatrači su ga opisivali kao naslednika Aleksandra Velikog i rimskih imperatora, i pravili nepovoljna poređenja sa dezorganizovanim stanjem hrišćanskih armija. Godine 1525, oduvek nesiguran i klimav front hrišćanskog jedinstva srušio se kad je Fransis Prvi, kralj Francuske i "Najstariji sin Crkve", pokušao da sklopi koaliciju sa Sulejmanom Velikim protiv Svetog Rimskog Imperatora. Ovo "svetogrdno zbližavanje ljiljana i polumeseca" bilo je početak dugotrajnih veza između katoličke Francuske i Turaka. I Venecijanci (tj. Mleci, prim. prev.) su bili impresionirani teritorijalnim i ljudskim resursima, činilo se beskonačnim, otomanske imperijalne mašine koja je bila sagrađena za rat. Još 1521. godine mletački ambasador Marko Minio upozoravao je da "koliko vidimo, Grand Sinjore ima u svojim rukama ključeve celog hrišćanskog sveta."

Za Tomasa Fulera, godine 1639, sultanovo carstvo bilo je "najveće i najbolje zbijeno što ga sunce ikada vide. Uzmite i kopno i more... pa, od Budima na zapadu, do do Taurisa na istoku, pogledajte, ono se proteže oko tri hiljade milja... leži u srcu sveta, kao hrabri šampion koji prkosno izaziva svakog ko bi pokušao da uskoči u njegove granice; komanduje najplodnijim zemljama Evrope, Azije i Afrike." Imajući dve metropole, Konstantinopolis i Kairo, koje su svojom ogromnošću izazivale strahopoštovanje kod gostiju i činile da patuljasto izgledaju i London i Pariz, i Amsterdam i Rim, Turska carevina je veličanstveno zasenjivala svoje hrišćanske susede koji su se beskonačno gložili i svađarili između sebe. Ta moć je i privlačila, a ne samo odbijala, Evropljane. "Kad vidimo koliko su mnogobrojni oni koji prelaze od nas njima", komentarisao je Ser Henri Blaunt o Hrišćanima-konvertitima koji su menjali veru i odlazili u Islam, "a koliko je malen broj onih njihovih što prelaze kod nas, zaključimo kako je bogatstvo važno u pridobijanju ljudi za neku društvenu stvar."

Ali ovaj ton respekta prema otomanskom režimu postepeno je nestajao. Od druge polovine sedamnaestog veka, čak i pre nego što su objavljeni Monteskjeovi (Montesljuieu) tekstovi o ovoj temi, otomanska vlast je svečešće opisivana kao tiranija, kao despotizam; raniji nagoveštaji o verskoj toleranciji u turskom carstvu smanjivali su se; sve jače je naglašavan nedostatak legitimnosti turske vladavine, njen jak unutarnji oslonac na korupciju, iznudu i nepravdu, a isticana je i neizbežnost njenog postepenog propadanja.

Ovaj pomak u osećanjima dogodio se u vreme kad se ravnoteža sile između Turaka i njihovih oponenata vidno menjala i kad se sticao utisak da su otomanske armije dosegle neki limit, gornju granicu, svojih mogućnosti. Hrišćanska Evropa je jačala, zahvaljujući porastu svoje trgovine i svojim prekomorskim carstvima, izranjao je merkantilni kapitalizam, počela se, nakon Tridesetogodišnjeg rata, ocrtavati konstrukcija jednog novog sistema države. Od izuzetnog značaja bio je uspon Rusije, kao i habzburške Austrije, kao vojnih sila sposobnih da krenu u ofanzivu protiv Otomana: ovo je iz temelja izmenilo ravnotežu sile u Istočnoj Evropi i u crnomorskom regionu. Posle druge opsade Beča, 1683, otomanska vojna moć u Evropi počela se topiti: armije Habzburga osvojile su Hungariju, Kroaciju i neke susedne oblasti, i popunile ih naseljenicima Hrišćanima, ujedno ih pretvarajući u vojnu granicu tj. kordon (otud Kordun; ali, Mazover ne pominje da su te oblasti nastanjene Srbima, koji su od tad branili taj deo Evrope od islamskih upada; prim. prev.). Turska imperija počela je i iznutra da slabi. Čak i sami Otomanski zvaničnici zapažali su da slabi kontrola centralne države nad provincijama; žalopojke za šesnaestim vekom postale su opšte mesto otomanske političke literature. Život je u najvećem delu Otomanske imperije, a na Balkanu svakako, postao manje bezbedan.

Široki pomaci u vrednostima pratili su ove političke i ekonomske promene. Posle religijskih ratova sedamnaestog veka, uspon nauke i Prosvećenosti doneli su Evropi novi sekularizam koji je objedinio elitnu kulturu i učinio da političko-religiozna struktura Turskog carstva izgleda zastarelo. Od te tačke izranja zapadnjačka osuda preterane vlasti sveštenika – koja se odnosila i na korumpirane hrišćanske ortodoksne prelate, a ne samo na islamske "fanatike" – koja traje i danas. U spisima putnika, mudraca i filozofa počeli su da se pojavljuju moćni novi polariteti – između civilizovanog Zapada i varvarskog Istoka, između slobodoljubive Evrope i despotskog Orijenta. Senzualan, usporen, snen, Orijent je služio kao ogledalo zapadnom gostu koji je želeo da sagleda sebe.

Sam Balkan je zauzimao prelaznu, srednju kulturnu zonu, između Evrope i Azije – bio je u Evropi, ali ne evropski. Putnici devetnaestog veka imali su daleko oštrije i vrednostima ispunjenije osećanje nego njihovi prethodnici da napuštaju Evropu i stupaju u Aziju onog trenutka kad zakorače u otomanske zemlje. Stojeći godine 1875. na obali reke Save, granici između habzburške Kroacije i otomanske Bosne, mladi Artur Evans (Arthur Evans) kazao je da počinje "da uviđa u kakav smo novi svet stupili. I sami Bošnjaci kažu da je druga strana reke Save 'Evropa', i to su u pravu, jer, u svakom pogledu vi ovim petominutnim putovanjem budete transportovani u Aziju. Putnici koji su videli turske provincije Siriju, Jermeniju, ili Egipat, kad uđu u Bosnu odmah se iznenade što nailaze na dobro znane prizore Azije i Afrike reprodukovane u jednoj provinciji evropske Turske." Zapadnjaci su primećivali nesigurnost privatne imovine, misterioznost otomanskog zakona, i oštru, u svemu presudnu distinkciju između vladajuće religije i pokorenih religija. A nadasve ih je impresionirao skup estetskih, maltene teatarskih impresija – neočekivane boje, mirisi, mešavine naroda. O svom iskrcavanju u Prevezi, nasuprot Jonskih ostrva, godine 1812, mladi Henri Holand (Holland) je napisao: "Kad vi uđete u ove regione, scena se najednom pomakne, i pred vašim očima je jedna nova rasa bića, sa svim onim šarolikim privescima orijentalnog karaktera i scenografije koji su tako dugo oduševljavali maštu u pričama o Istoku. Navike Turčinove, jednoobrazne svuda gde on postoji, a proistekle iz njegove religije i iz drugih okolnosti, upadnu vam odmah u oči, svejedno da li ovde ili na ma kom drugom turskom tlu, možda i mnogo udaljenijem od evropskih zemalja." Jedan vek docnije, jedan mladi ruski novinar – koji će kasnije pod imenom Lav Trocki ili Leon Trocki steći slavu – gledao je kroz prozor svog vagona dok se vozio železnicom od Budimpešte prema Beogradu u predvečerje Prvog balkanskog rata, i o tome je, prepun entuzijazma, zapisao: "Istok! Istok! – kakva mešavina lica, odeća, etničkih tipova i kulturnih nivoa!"

Ovo uznemiravajuće prodiranje Istoka u Zapad i obratno, ta interpenetracija, uspeva da se pojavi i u većini opisa Balkana u modernim vremenima. Evropa se sagledava kao sila koja civilizuje, kao projektil koji se zariva u pasivnu materiju Orijenta. Putnici rutinski izveštavaju o znacima "evropskog" života, kao što su zgrade sa staklenim prozorima, escajg, kabarei, ili hoteli u kojima postoje bilijarski stolovi. Za balkanske gradove se, u opisima, obično kaže da imaju evropsku fasadu iza koje se krije orijentalna – a to znači slikovita ali prljava, smrdljiva, drvena i neplanska – stvarnost. Železnice su evropske, zemljani puteljci (takozvani kolski putevi) nisu; tehnologija je definitivno evropska, a obavljanje verskih obreda nije. Socijalno tkivo Balkana gotovo uvek se deli na modernizujuću površinu i na tradicionalnu supstancu. Orijentalne realnosti – moć religije, preovlađujuće agrarno siromaštvo – smatraju se (i bez neke posebne diskusije) fenomenima koji već mnogo vekova ostaju neizmenjeni. Krajem devetnaestog veka, kao što iz mnogih izveštaja vidimo, bilo je praktično nemoguće da zapadni posmatrači – izloženi vrtoglavim uživanjima i senzualnom orijentalizmu pisaca kao što je Pjer Loti (Pierre Loti) – ne sagledaju Balkan ovako.

U oblasti diplomatije – uprkos vezi sa Francuskom – vekovima se smatralo da Otomansko carstvo nije jedna od evropskih velikih sila. To carstvo nije, na primer, bilo reprezentovano na Bečkom kongresu 1815. godine, a komentatori koji su govorili o međunarodnom pravu isključivali su to carstvo iz "hrišćanske porodice naroda". Samo zbog realpolitike (reč nemačkog porekla, realpolitik, koja znači "ono što političari stvarno misle i rade, jer im je u interesu, za razliku od onog što javno govore"; prim. prev.) – podstaknute evidentnim opadanjem Otomanskog carstva samog, kao i zabrinjavajućim jačanjem i uzdizanjem Rusije – Tursko carstvo se ipak vraćalo pred evropske diplomate. Upustivši se u jedan novi rat, Krimski rat (1853-6) u suštini samo da bi spasile Turke od Rusa, sile pobednice (Francuska, Britanija, i Sardinija-Piedmont, prim. prev.) su 1856. godine proglasile da će "Uzvišena Porta biti primljena da učestvuje u prednostima Javnog Zakona i Sistema Evrope". Ali je Porta (turska vlada pod sultanom, prim. prev.) morala za uzvrat da uvede reforme u vezi sa imovinskim pravima, pravosuđem uopšte, i u vezi sa religijskom jednakošću, reforme koje su (po uverenju i insistiranju hrišćanskih sila) bile neophodne da bi jedna država bila moderna i civilizovana.

Turci sami nikada nisy prihvaćeni kao Evropljani. U sve rasnijem vokabularu devetnaestog veka, Turci su bili "Azijati", "nomadi" i "varvari" koji vladaju nad "zemljama koje su bile kolevka evropske civilizacije". Godine 1828. Lord DŽon Rasel (Lord John Russell, britanski premijer u dva mandata sredinom tog veka; deda čuvenog filozofa – i dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1950. godine – Lorda Bertranda Rasela; prim. prev.) pisao je ovako: "Utisak je da se Turci gotovo u svakom pogledu razlikuju od naroda koji zauzimaju ostale delove Evrope". Čak i za R. DŽ. Latama (R. G. Latham), koji je bio jedan od najobjektivnijih viktorijanskih etnografa, "Turčin je Evropljanin kloliko je i čovek iz Nove Engleske Amerikanac, naime, nije baš." Latam se obilato podsmevao ideji da su Turci nekakvi "novodošavši" tj. pridošlice u Evropi, ili da se na bilo koji smisleni način mogu nazvati Azijatima, ali je ipak zaključivao da oni, zbog svoje religije, "nisu praktično prihvatljivi kao članovi evropskog sistema". Široko je bilo rasprostranjeno uverenje da su Muslimani skloniji varvarskom postupanju nego njihovi hrišćanski podanici. "Ni u jednom ratu, ni antičkom ni modernom", pisao je jedan američki diplomata 1842, "nije bilo tako neumoljive besomučnosti, ni takve svireposti, kao što su Turci pokazali ratujući protiv Grka. Zapanjuje nas da su hrišćanske nacije Evrope mogle tako dugo ostati ćutljivi posmatrači tih zverstava." Uprkos tekstovima ljudi kao što je bio DŽorDž Finlej (George Finlay), koji je u svojoj istoriji Grčkog rata za nezavisnost bez imalo suzdržavanja opisao uzajamni "rat do istrebljenja", u popularnoj imaginaciji zverstva su dolazila samo sa jedne strane. Ovu jednosmernu razgnevljenost javnog mnjenja iskoristio je efektno Gledston (NJiliam Gladstone, četiri puta premijer Britanije u viktorijanskom dobu, prim. prev.) u svojim osudama "bugarskih užasa" (engl. Bulgarian horrors). Pokazalo se, generalno gledano, da je ta i takva razgnevljenost neprobojna za ma kakve dokaze da su i hrišćani činili zverstva, ili ih ponekad namerno provocirali. "Kad Musliman ubije Muslimana, to je savršeno nebitno", pisala je Edit Daram (Edit Durham), sumirajući zapadnjačke stavove. "Kad Hrišćanin ubije Muslimana, to je pravedno delo; kad Hrišćanin ubije Hrišćanina, to je pogreška u proceni, pogreška o kojoj je bolje ne govoriti; ali jedino kad Musliman ubije Hrišćanina, imamo pred sobom pravo pravcijato zverstvo." U svome slepilu za slučajeve kad su Muslimani bili žrtve, hrišćanska Evropa je previdela ogromne migracije stanovništva izazvane osipanjem i rušenjem Otomanske Imperije. "LJudi na Zapadu često pričaju o ideji da svi Turci, drugim rečima svi Muslimani, budu transportovani u Aziju, da bi Evropska Turska postala čisto hrišćansko carstvo", pisao je Ami Boue 1854. godine. "To bi bio dekret jednako nehuman kao izgon Jevreja iz Španije, ili protestanata iz Francuske, a osim toga, teško da bi uopšte bio izvodljiv, jer Evropljani uvek zaboravljaju da, u Turskoj u Evropi, Muslimani uglavnom jesu Sloveni ili Albanci, čije pravo na tu zemlju je jednako drevno kao i pravo njihovih sunarodnika Hrišćana." Pa ipak, po jednoj proceni, blizu 5 miliona Muslimana isterano je iz bivših otomanskih zemalja na Balkanu i u regionu Crnog mora, u periodu 1821-1921; od tog broja, sa Balkana samog, negde između 1,7 i 2 miliona Muslimana se dobrovoljno (ili nedobrovoljno) odselilo, u periodu 1878-1913, na teritoriju koja će kasnije postati Republika Turska. Turski jezik je prestajao biti regionalni lingua franca (jezik sporazumevanja svih ljudi, pa i ako je mnogima od njih nematernji; danas je to engleski; u naučnim i intelektualnim krugovima Evrope od početka Srednjeg veka pa otprilike do kraja Renesanse to je bio latinski; prim. prev). Gradovi su prelazili u ruke hrišćana pridošlica (npr. Srbi su silazili iz svojih sela u varoši; prim. prev.) a građevine Otomanske Imperije su rušene, demolirane, ili namerno ostavljane da propadaju. Miniranje Džamija i drugih arhitektonskih remek-dela u Bosni-Hercegovini početkom 1990-tih godina bilo je, dakle, samo nastavak, u ekstremnoj formi, jednog procesa de-islamizacije koji je započet mnogo decenija pre toga.

Kad se Otomanska Imperija na Balkanu konačno srušila 1912. i 1913. godine, mnogi na Zapadu su to videli kao konačno isterivanje jedne "azijske" sile iz Evrope, i kao trijumf verske i rasne snage hrišćanstva. Po mišljenju američkog novinara Frederika Mura (Frederick Moore) koji radi za magazin Nešenel DŽiografik (National Geographic, verovatno najkvalitetniji i najpopularniji časopis te vrste na svetu, prim. prev.), jedan azijatski narod, Turci, naneo je ogromno zlo i nesreću svojim evropskim podanicima tako što im je nametnuo islamsku vladavinu. Turci su nametali konverziju (preobraćenje) tih naroda u Islam zato što su želeli da ojačaju, na taj način, svoju rasu, ali, posle svega, nisu uspeli da savladaju biološki superiornu evropsku rasu nad kojom su vladali. Sada će "Turčin otići tamo odakle je pre nekoliko vekova i došao, u Aziju, ne mnogo izmenjen svojim druženjem sa narodima Evrope – sa narodima koje je on zadržao u onom stanju u kojem ih je i našao, naime, u srednjevekovnom stanju, sa svim varvarstvom medeivalne Evrope, i sa svom njenom slikovitošću, bojom, užasnom bedom i prljavštinom, i nerazmišljajućom religioznošću." Govoreći zatio i o budućnosti, Mur je predvideo da se među Turcima neće događati neke velike promene, jer "Turčin je Musliman, a duša pravog Muslimana je ravnodušna prema ideji progresa (napretka)". Ali, "za uvećane balkanske države čini se da možemo pouzdano predvideti da će se one rapidno razvijati po modernim linijama, jer videli smo kako su sve te države, i pod vrlo teškim uslovima, već uspele da ostvare, barem delimično, svoje aspiracije da prihvate civilizujuće institucije Evrope."

Murove prognoze bile su potpuno u skladu sa uobičajenim liberalnim očekivanjima o relativnim civilizacijskim sposobnostima islamskih i hrišćanskih naroda. Te prognoze su odrazile onaj način mišljenja koji je doveo do stvaranja moćnih i uticajnih lobija, širom Evrope, za oslobođenje Bugara, Srba i Grka od otomanske vladavine. (Jedan takav lobi predvodio je slavni pesnik engleskog romantizma, Lord Bajron, koji je sav svoj novac uložio u kupovinu oružja za grčke borce, i otišao i lično da se tamo bori za slobodu Grčke, Ali, upravo ovaj stav doveo je i do gotovo neizbežnih razočarenja, koja su usledila. Već 1836, posle prvog trijumfa balkanskog nacionalizma, jedan francuski putnik kroz Grčku zabeležio je ovaj emocionalni pomak. "Grci kao robovi Turaka zasluživali su naše saosećanje", pisao je on. "Grci jednom oslobođeni mogu samo da nas užasnu. NJihov život je neprekidni niz krađa i tuča, njihovi hobiji su ubistvo i podmetanje požara." Na sličan način, ali sa još grublje i sa joŠ mnogo više gorčine, potopljen je i liberalni optimizam iz 1912. godine. Pobedničke balkanske države, tek što su potukle otomansku vojsku, bacile su se jedna na drugu. To je bio Drugi balkanski rat. Počele su da stižu vesti o brutalnostima koje su njihove regularne armije činile protiv civila, naročito u Makedoniji, na Kosovu, i na granicama Crne Gore. "Evo kako to sve izgleda kad se pogleda izbliza", pisao je Trocki. "Trune meso, ljudsko a ne samo volovsko; sela su se pretvorila u stubove vatre, ljudi istrebljuju 'osobe ne ispod dvanaest godina starosti', svako gubi ljudskost i postaje brutalna spodoba."

Nadasve, godine 1914, došao je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Ubio ga je u Sarajevu jedan Srbin, student, nacionalista Gavrilo Princip. Ta druga bosanska kriza, i treći balkanski rat u dvadesetom veku, pretvorili su se začas u kontinentalno krvoproliće koje je konačno uništilo stari evropski poredak. (Autor misli na Prvi svetski rat, u kome je poginulo više od 20 miliona ljudi; prim. prev.) Već samo to, i da nije ničeg drugog bilo, bilo je dovoljno da svest Evrope od tada proklinje Balkan. Samo oni koji su bili najjače odani ovoj ili onoj od tih malih nacija nastavili su da tvrde da one zavređuju da im se pomogne. Još manji je bio broj onih koji su tvrdili da te male narode ne treba opterećivati zapadnjačkim kulturnim pretpostavkama, nego da ih treba sagledavati u svetlosti njihovoj sopstvenoj.

* * *

Ako želimo istinitije, manje mrzovoljno i zlovoljno razumevanje Balkana, moramo pokušati da razmrsimo načine kako su stavovi prema ovom regionu oblikovani ne samo događajima koji su se u njemu dešavali, nego i kudikamo širim, obimnijim procesima: razvojem evropskog identiteta i civilizacije. Bazični istoriografski izazov za nas je sada sledeći: kao uklopiti vekove otomanske vladavine u priču o ovom kontinentu kao celini. Mnogi eminentni evropski naučnici smatrali su da je odgovor na ovo pitanje sam po sebi očigledan. Ser DŽon Mariot (Marriott) počinje svoju trezvenu istoriju Istočnog pitanja drastičnom tvrdnjom da "primarni i najsuštinskiji faktor u ovom problemu jeste prisustvo jedne tuđinske supstance zarivene u živo tkivo Evrope. Ta supstanca je otomanski Turčin." Drugim rečima, otomanska vladavina nje komadala Evropu: otrgla je Balkan od ostatka tog kontinenta, i nametnula je Balkanu jedno novo doba tame, jer – kao što kaže poljski istoričar Oskar Halecki -- "tokom čitavog toka evropske istorije u pravom smislu tih reči, Evropa je bila praktično isto što i Hrišćanstvo". Činjenica da je pre Turaka ovaj region bio deo Vizantijske Imperije, koja je bila samo malčice manje prezrena, samo je još pojačavala ovaj način gledanja na ovaj problem.

Nije svako "kupio" (tj. prihvatio kao verodostojnu, prim. prev.) ovu prostu jednačinu, kojom se tvrdi da je Evropa isto što i (katoličko) hrišćanstvo. Arnold Tojnbi (Toynbee, verovatno najslavniji britanski istoričar posle Edvarde Gibona, prim. prev.), a takođe i eminentni rumunski istoričar Nikolae Jorga (Nicolae Iorga), tvrde – prihvatajući, naprosto, reči samog Mehmeta Drugog Osvajača – da je Otomanska carevina jednostavno postala naslednik "univerzalne države" vizantijskog pravoslavlja. Jorga posebno insistira na toj tvrdnji da je "Vizantija posle Vizantije" opstala pod vladavinom turskih sultana. Ali ove tvrdnje o afinitetima koji su mogli povezati Hrišćanstvo i Islam stigle su uglavnom do gluvih ušiju. Mnogo je veći broj učenih ljudi – uz koje se po svoj prilici svrstalo i masovno javno mnjenje – krenuo za Haleckim, koji insistira da "sa evropske tačke gledišta, mora se uvideti da Otomanska Imperija, kompletno tuđa svojim podanicima evropskog porekla, evropske tradicije i religije, ne samo što ih nije integrisala u neki novi tip kulture, nego im je nametnula inostranu dominaciju, degradirala ih, i tokom nekih četiri stotine godina onemogućavala njihovo učešće u evropskoj istoriji."

Sledeći ovu logiku, države naslednice na Balkanu gledaju unazad, ka svojoj srednjevekovnoj ili antičkoj prošlosti, da bi tamo pronašle svoje nacionalne korene; istovremeno, podstiču svoje istoričare da što brže i ovlašnije pređu preko osmanlijske vladavine, kao da se tada nije dogodilo, niti moglo dogoditi, baš ništa dobro. "Kad je na kraju četrnaestog veka Bugarska pala pod otomansku dominaciju", rekao je Todor Živkov (bugarski komunistički diktator, prim. prev.) 1981, "prirodni kurs njenog istorijskog razvoja zaustavljen je i preokrenut unazad." Takvo gledište vladalo je u Bugarskoj i pre Živkovljevog komunističkog režima, a i nadživelo ga je. Srpska legenda o bitci na Kosovu 1389. godine odražava istu ovu opsesiju pitanjima šta je čije nasleđe. Grčki istoričari i prezervacionisti svoje stručne radove usmeriće mnogo radije ka antičkoj (do 476. godine naše ere, prim. prev.), vizantijskoj, ili modernoj istoriji, nego ka otomanskom periodu. Istoričari u Britaniji ne bave se nešto naročito intenzivno pitanjima koliko njihova nacija duguje anglo-saksonskom nasleđu, koliko normanskom (od 1066, prim. prev.) a koliko nasleđu hanoverskih kraljeva; ali, pitanja o kontinuitetu, o presecanju tog kontinuiteta, i o istorijskom nasleđu neizbežna su na Balkanu jer je ono što Halecki naziva "evropskom tačkom gledišta " oblikovalo i mnoge preokupacije istoričara, a i javno mnjenje kod ovdašnjih naroda. To nije zato što ljudi ovog regiona imaju neku specijalnu sklonost da se gube u izmaglicama vremena, nego zato što je biti Evropljanin značilo ni manje ni više nego poricati legitimnost otomanske prošlosti. Rekonstruisanje respektabilnih uspomena o nacionalističkim borbama protiv turskih okupatora i turske opresije postalo je potrebno jer je postalo uslov za učlanjenje u evropski klub. Nacionalističke strasti i zabrinutosti su, drugim rečima, izrazi jednog napora da se proizvede onakva vrsta istorijskog pedigrea kakvu je svojevremeno tražila – a možda i danas traži – Evropa sama.

Pošto je Balkan toliko dugo dobijao samo loš publicitet u Evropi, pojedinim naučnicima bilo je teško da se odupru želji da i ponešto dobro kažu o tom regionu. Nacionalne istorije su, sve do nedavno, prikazivale prošlost kao seriju neizbežnih i potpuno zasluženih trijumfa Nacije nad neprijateljima. U novije vreme, razočaranost nacionalizmom navela je neke Balkance da se počnu nostalgično osvrtati prema danima otomanskog carstva; novi trend u otomanskoj istoriografiji naglašava etničku i versku koegzistenciju pod sultanima, pretvarajući otomansko carstvo u neku vrstu multikulturnog raja avant la letre . Ali ova lakirana verzija otomanske vladavine nije neko veliko poboljšanje u odnosu na staru negativnost, sem što joj može biti korektiv. Istina glasi da je koegzistencija različitih religija bila nesumnjivo više prihvaćena pod Otomanima nego maltene u ma kom delu hrišćanskog sveta, ali da ni govora nije bilo o jednakosti ili ravnopravnosti religija. Ako nisu izbijali etnički konflikti, to nije bilo ni zbog kakve "tolerancije", nego naprosto zato što među sultanovim podanicima nisu ni postojali koncepti ove ili one nacionalnosti, a i zato što je Hrišćanstvo naglašavalo "zajednicu vernika" a ne etničku solidarnost.

S engleskog preveo Aleksandar B. Nedeljkovic
Mark Mazower, The Balkans: A Short History
Copyright©2000 by Mark Mazower
Published by arrangement with Wiedenfeld & Nicolson Book
Srpski prevod: Copyright©Alexandria Press, 2003

Cena: 390 dinara