ODLOMAK

Predgovor

Komunizam, Richard Pipes

Ova knjiga je uvod u proučavanje komunizma, ali, istovremeno, ona je i posmrtno slovo o komunizmu. Jer, sasvim je sigurno da ako se ikada nastavi traganje za savršenom socijalnom jednakošću, koje je motivisalo utopijske komuniste još od antičkih vremena, ono neće imati oblik marksizma-lenjinizma. Propast marksizma-lenjinizma bila je tako potpuna, da su ga se odrekli čak i sami komunisti u postsovjetskoj Rusiji i drugde, opredeljujući se za jednu mešovitu socijaldemokratsku platformu prožetu elementima nacionalizma. Mi smo danas u mogućnosti, dakle, da sačinimo završni račun o jednom društvenom pokretu koji je dominirao tokom glavnine dvadesetog veka, i da utvrdimo da li je propao zbog pogrešaka nekih ljudi ili zbog mana koje su mu inherentne.

Reč komunizam, imenica koju su smislili Parižani tokom 1840-tih govina, odnosi se na tri srodna, ali ipak distinktna fenomena: na jedan ideal, na jedan program, i na režim uspostavljen da bi se taj ideal ostvario.

Ideal komunizma sastoji se u tome da se ostvari puna socijalna jednakost, a to, u najekstremnijem obliku (na primer, u nekim Platonovim spisima) znači da se pojedinac mora "rastopiti" u društvenoj zajednici. Pa, pošto društvene i ekonomske nejednakosti proističu ponajviše iz razlika u tome ko šta poseduje, ostvarenje punog komunizma zahteva da nestanu pojmovi "moje" i "tvoje" – drugim rečima, da ne bude privatnog vlasništva. Ovaj ideal bio je formulisan još u antičkim vremenima i mnogo puta se iznova pojavljivao u zapadnoj misli, od 7. veka pre Hrista pa sve do danas.

Program komunizma nastao je sredinom 19. veka, i najbliže je povezan sa imenima Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Oni su u svom "Komunističkom manifestu", objavljenom 1848. godine, napisali da "teorija komunizma može da se sažme u jednu jedinu rečenicu, koja glasi: ukidanje privatne svojine". Engels je tvrdio da je njegov prijatelj Marks formulisao naučnu teoriju koja dokazuje neizbežnost propasti svih društava koja se zasnivaju na klasnim podelama.

Iako je, tokom čitave istorije, bilo sporadičnih pokušaja da se komunistički ideal uvede u praksu, prvi energičan napor da se to sprovede stoprocentnom primenom državne sile učinjen je tek u Rusiji od 1917. do 1991. godine. Osnivač ovog režima komunizma, Vladimir Lenjin, smatrao je da će iz "diktature proletarijata", eliminacijom privatne svojine, nastati u potpunosti egalitarno društvo, čime će biti otvoren put ka komunizmu.

Mi ćemo pratiti istoriju komunizma tim redosledom, zato što je to logičan redosled, a i zato što je komunizam u tim koracima evoluirao: prvo je bio ideja, zatim je neko sačinio plan njenog ostvarivanja, a onda se dogodila implementacija. Ali, mi ćemo se koncentrisati na ovo poslednje, na praksu komunizma, zato što su i ideja i planovi, uzeti sami po sebi, bili relativno bezazleni, dok je svaki pokušaj ostvarenja komunizma u praksi, a naročito ako je bio podržan celom državnom silom, imao ogromne posledice.

I Komunistička teorija i program

Ideja besklasnog, potpuno egalitarnog društva pojavila se prvi put u antičkoj Grčkoj. Ta zemlja je, sticajem okolnosti, prva na svetu priznala privatno vlasništvo nad zemljom, i prva počela tretirati zemlju kao robu koja se može kupovati i prodavati; zato se prva i suočila sa društvenim nejednakostima koje nastaju iz takvog posedovanja. Istoričar Hesiod, Homerov savremenik (u sedmom veku pre Hrista), u svojoj poemi Dela i dani hvali i veliča neko mitsko "Zlatno doba" kad ljude nije motivisala "sramotna pohlepa za ličnim dobitkom", kad je svake robe bilo u izobilju za svakoga, i kad je ljudski rod živeo u trajnom miru. Tema o Zlatnom dobu odjekivala je zatim u spisima rimskih poeta Virgilija i Ovidija; Ovidije je pominjao vremena "kad ljudi ništa ne znađahu o međama i ogradama".

Ovaj ideal dobio je svoju prvu teorijsku formulaciju u delima grčkog filozofa Platona. On je u svom delu Država, govoreći kroz Sokrata, sagledao vlasništvo kao koren svake nesloge i svih ratova:

Takve razlike obično nastaju iz sporenja oko upotrebe reči "moje" i "nije moje", "njegovo" i "nije njegovo"... Zar nije najbolje uređena ona država u kojoj najveći broj osoba na isti način, za iste stvari, upotrebljava termine "moje" i "nije moje"?

U svom delu Zakoni, Platon je predvideo ne samo društvo u kome će svi ljudi biti zajedno vlasnici sveukupne imovine na svetu, a i svih svojih žena i dece, nego, štaviše, društvo u kome će

iz života sasvim prognano biti sve privatno i sve individualno, tako da će čak i stvari koje su po prirodi stvari privatne, kao što su oči i uši i šake, postati zajedničke, pa će ljudi na neki način i slušati zajednički, i videti, i delati zajednički, i svi iskazivati hvalu i grdnju, i osećati radost i tugu, jednako u svakoj prilici.

Aristotel, Platonov đak, dovodio je u pitanje da li bi takva komunistička utopija donela društveni mir, naime smatrao je da će se pre posvađati oni koji su zajedno vlasnici svega, nego oni koji znaju šta je čije vlasništvo. Osim toga, tvrdio je on, koren raskola u društvu nije u materijalnim dobrima, nego u čežnji ljudi za tim materijalnim dobrima: "ne treba ujednačiti imovinu, nego ljudske želje".

Postoji veoma rašireno, ali netačno shvatanje da su i socijalizam i komunizam zapravo modernizovane, svetovne verzije hrišćanstva. Kao što je ukazao ruski filozof devetnaestog veka, Vladimir Solovjev, razlika je u tome što je Isus Hrist govorio svojim sledbenicima da se odreknu svoje imovine, a socijalisti i komunisti žele da imovinu oduzmu od vlasnika. Osim toga, Isus nikada nije insistirao na siromaštvu; on je samo savetovao da je siromaštvo poželjno zato što olakšava put ka spasenju. Dobro poznata izreka Svetog Pavla o novcu često se netačno citira; Sveti Pavle nije rekao da je "novac koren svih zala" nego da je to ljubav prema novcu; pohlepa, dakle. Sveti Avgustin je postavio retorsko pitanje "Zar nije zlato dobro?" a onda je dao odgovor: "Da, zlato je dobro. Ali zli ljudi koriste zlato za zle svrhe, a dobri ljudi koriste zlato za dobre svrhe."

Pitanjima vlasništva su crkveni oci, a kasnije i katolički teolozi, pristupali pragmatično. Po Svetom Avgustinu, svet bez vlasništva moguć je samo u Raju – jer, to mesto, Raj, je jedino Zlatno doba koje je ikad postojalo, a ljudi su ga izgubili zbog Prvobitnog greha. Ljudi su nesavršeni, a vlasništvo je moralno poželjna stvar ako ga vlasnik upotrebljava mudro i ako daje dosta za dobrotvorne svrhe. Katolička crkva ne samo što nije propovedala siromaštvo, nego se i izričito odricala onih koji su tako nešto propovedali, a ponekad ih je i progonila. Osnivači protestantizma, među kojima se naročito istakao Kalvin, sagledavali su bogatstvo kao pozitivnu stvar i kao znak božanske milosti.

Međutim, pojam Zlatnog doba nikada nije iščezao iz evropske svesti. Srednjevekovni pomoski istraživači otiskivali su se na svoja daleka putovanja inspirisani ne samo traganjem za Eldoradom i drugim mitskim mestima u kojima navodno ima zlata kao blata, nego i željom da pronađu raj na Zemlji, o kome su se u tadašnjoj Evropi pričale legende. Pa, kada su prvi put stigli u dve Amerike i kada su videli gole Indijance i Indijanke, zaključili su da je to to: zar nije nepostojanje stida bilo karakteristično za ljudski život pre Pada? Ako su urođenici bili zaista u Raju, to je moralo značiti i da nemaju nikakvu predstavu o vlasništvu. Vrativši se u Evropu, Kolumbo je javio da su domoroci "lišeni podlosti" i da "nikad ne uskrate drugome ono što imaju, ako im on to zatraži; štaviše, sami mu nude". Nije bio siguran da li znaju ili ne znaju za privatno vlasništvo, ali je napomenuo da "kad jedan Indijanac nešto ima, svi ostali uzimaju po jedan deo, a naročito ako je to nešto za jelo".

Ovi prvi, naivni utisci uskoro su zamenjeni kudikamo realističnijim saznanjima o američkim Indijancima, ali, to nije sprečilo da nastane utopijska literatura, koja je od tada pa sve do danas permanentni deo zapadne misli.

Arhetipska zemlja Utopija koju je zamislio Tomas Mor (Thomas More), opisana u njegovoj istoimenoj knjizi objavljenoj 1516. godine, inspirisana je, kažu neki proučavaoci, opisima koje su davali Kristofer Kolumbo i drugi rani istraživači. Ali to nije bila zemlja sreće, kako sugeriše moderna upotreba prideva "utopijski"; naprotiv, to je bila zemlja u kojoj se živelo asketski, društvo je bilo strogo podeljeno u klase, svi građani morali su se oblačiti jednako i stanovati u identičnim kućama, niko nije smeo da putuje bez dozvole, a za privatne razgovore o društvenim temama dobijala se smrtna kazna. Novac je bio ukinut; od zlata i srebra pravljeni su nokširi. Zajednička tema kasnijih Utopija bila je, kao i u Morovoj, odsustvo privatne imovine ali, istovremeno, i prisila društvene zajednice kao celine nad svakim pojedincem. Utopija, i u teoriji i u praksi, znači da je pojedinac podvrgnut vlasti, koja ga tera da on radi ono što inače, kad bi mu bilo dopušteno da postupa po svojoj volji, ne bi radio.

Na ovom mestu treba da kažemo da je idealno Zlatno doba čist mit – dakle, plod jedne čežnje, a ne uspomena – jer se svi istoričari, arheolozi, i antropolozi slažu da nikada nije postojalo ni mesto, a ni vreme punog kolektivnog vlasništva nad celokupnom produktivnom imovinom. Sva živa bića, od najprimitivnijih do najusavršenijih, moraju, da bi opstala, imati pouzdan pristup do hrane, i u tom cilju moraju braniti neku teritoriju kao svoju. Tokom onih eona kad je ljudski rod postojao ali se još nije skrasio na pojedinim mestima da bi obrađivao zemlju, ljudi su živeli uglavnom od lova i od sakupljanja plodova; već tada su grupe srodnika smatrale teritoriju oko sebe za svoju, a ako bi neko zašao u tu teritoriju, bio je oteran ili ubijen. Tvrdnje o posedovanju ovog ili onog komada zemljišta postale su intenzivnije kad je učinjena tranzicija na poljoprivredni način života, pre oko deset hiljada godina, zato što je obrađivanje zemlje naporan posao, a izrastanje i dozrevanje plodova dugotrajan proces.

U najstarijim civilizacijama, koje su nastale pre otprilike pet hiljada godina, dakle, u faraonskom Egiptu i u Mesopotamiji, obradivo zemljište pripadalo je pojedinim palatama i hramovima. Drevni Izrael je prva zemlja iz koje imamo čvrste dokaze o privatnom vlasništvu nad zemljištem. U jevrejskoj Bibliji, Gospod Bog baca kletvu na svakog ko bi se drznuo da pomeri kamen-međaš uglavljen između njegovog i tuđeg imanja: "proklet bio koji bi pomakao među bližnjega svoga" (Stari zavet, Peta knjiga Mojsijeva, poglavlje 27 stav 17). U nekoliko drugih delova Biblije priča se o porodicama koje poseduju zemlju, takođe i o pojedincima koji drže u svom privatnom vlasništvu pojedine površine obradivog zemljišta, pašnjake i slično. Ali, vlasništvo nad zemljom bilo je, u drevnom Izraelu, ograničeno mnogim religijskim i klanovskim restrikcijama. U antičkoj Grčkoj , od samog njenog postanka, zemljište je bilo u privatnom posedu. Drugim rečima, ne postoji nijedan dokaz da je ikada, čak i u najdaljoj prošlosti, postojalo ijedno društvo "bez međa i ograda" niti društvo gde bi se ignorisalo "šta je moje, a šta je tvoje".

Jedan od presudnih doprinosa teorijama socijalizma i komunizma dali su mislioci doba Prosvećenosti, tako što su definisali svoju koncepciju ljudske prirode. Po tradiciji, Zapad je verovao da je Bog stvorio ljudsko biće, oblikujući dve komponente od kojih se ono sastoji, naime, telo i dušu; smatralo se da se, pri rođenju, u telo usadi duša, koja je ispunjena idejama i vrednostima. Ovo je bila konzervativna ideja, zato što je implicirala da je ljudska priroda nepromenljiva: da je takva kakva jeste, i da će zauvek takva i ostati. Drugim rečima, ako je čovek sklon da se grabi i otima za materijalna dobra, ostaće zauvek takav.

Ovu premisu prvi je osporio engleski filozof Džon Lok (John Locke), koji je u svom Eseju o ljudskom razumevanju (Essay Concerning Human Understanding, 1690) tvrdio da ne postoje "urođene ideje". Po Loku, prilikom rođenja čoveka, njegov um (ili duša) je neispisana, čista tabla: sve ideje i sve vrednosti ulaze tek kroz čula, zbog onoga što čovek doživljava. Ova teorija implicira da je ljudsku prirodu moguće menjati, da ona nije konstanta, i da je, prema tome, moguće oblikovati ljude na takav način da njihova prirodna dobrota – za koju su francuski filozofi Racionalizma smatrali da se podrazumeva sama po sebi – preovlada nad njegovom sebičnošću. Francuski mislilac osamnaestog veka Klod-Adrien Helvecius ovu implicitnu tvrdnju učinio je eksplicitnom, naime, ustvrdio je da je odgovarajućom instruktažom i odgovarajućim zakonodavstvom moguće ne samo osposobiti nego i prisiliti ljude da dostignu stanje potpune vrline. Ova psihološka teorija, ne mnogo pouzdana niti ubedljiva, postala je zajedničko kulturno nasleđe liberalizma, socijalizma, i komunizma, jer sva ta tri učenja oslanjaju se u manjoj ili većoj meri na obuku i/ili na prinudu da bi ostvarila svoje ciljeve. U ponečemu je upravo komunistička država koju je Lenjin uspostavio u Rusiji novembra 1917. godine bila jedan grandiozan eksperiment u edukaciji naroda, po Helvecijusovom modelu, sa ciljem da se stvori jedan potpuno novi tip čoveka, oslobođen svih poroka, pa i poroka grabežljivosti.

Francuski radikalni mislioci osamnaestog veka prvi su predložili komunističke programe, zahtevajući ukidanje svakog privatnog vlasništva, s obrazloženjem da je privatno vlasništvo uzrok sveg jada i svake bede poznate čovečanstvu. Ovako je to iskazao Moreli (Morelly), autor uticajnog dela Kodeks Prirode (Le Code de la Nature) koje je objavljeno 1755:

Jedini greh za koji ja znam da u univerzumu postoji je pohlepa; svi ostali gresi, kako god ih mi želeli nazvati, samo su forme i stupnjevi tog jednog (...) Analizirajmo taštinu, umišljenu veličinu, oholost, ambiciju, sklonost prevari, hipokriziju, nitkovluk; razložimo na sastavne elemente čak i većinu naših vrlina; sve će se to rastvoriti u ovom jednom prefinjenom i opakom elementu, želji za posedovanjem.

Ovakva ekonomski determinisana psihologija nalazi se u korenu svake socijalističke i komunističke doktrine.

Pre početka devetnaestog veka, ideal jednakosti bio je jedna aspiracija koja je ponekad dovodila do nasilja u društvu, ali nije imala ni teoriju ni strategiju. Na primer, u Engleskoj sedamnaestog veka Džerard Vinstenli (Gerrard Winstanley), predvodnik jedne radikalne grupe koja je dobila naziv Kopači (Diggers), pozivao je svoje sledbenike da zaposednu sve seoske zajedničke utrine i pretvore ih u obrađenu zemlju. On je formulisao nešto nalik na komunističku doktrinu, osuđujući svako trgovanje zemljištem ili onim što se na zemljištu proizvodi. Vek i po kasnije, tokom Francuske revolucije, francuski radikal Fransoa-Noel Babef (Babeuf) organizovao je "Zaveru za jednakost", pokret koji je zahtevao socijalizaciju sve imovine. Ali ni Vinstenli ni Babef nisu imali na raspolaganju doktrinu kojom bi objasnili na koji način je moguće ostvariti te socijalne revolucije koje su zastupali. Isto se može reći i za socijalističke idealiste koji su bili aktivni početkom devetnaestog veka, kao što su u Francuskoj bili Kont De Sen Simon (Comte de Saint-Simon) i Šarl Furije (Charles Fourier) koji su svoje projekte zasnivali na nadi da će ubediti bogataše da se dobrovoljno odreknu svog bogatstva.

S vremena na vreme na Zapadu se pojavljivalo poneko dobrovoljno komunističko društvo. Jedno takvo zvalo se Virdžinijska Kompanija (Virginia Company) osnovano 1607. godine u Džejmstaunu; drugo se zvalo Nova Harmonija (New Harmony) a osnovao ga je u Indijani, 1825, britanski filantrop Robert Oven. Svi takvi pokušaji propali su ranije ili kasnije, uglavnom zato što nisu uspeli da reše problem neradnika koji su nastojali da uzmu svoj deo zajedničke žetve a da se na njivi potrude samo malo ili nimalo.

Doprinos Karla Marksa i Fridriha Engelsa socijalizmu sastojao se u tome što su dali teoriju koja je tvrdila da može dokazati zašto je kraljevstvo jednakosti ne samo poželjno i ostvarljivo nego, čak, i neizbežno. Da bi spremili argumente za ovo, iskoristili su metodologiju pozajmljenu iz prirodnih nauka, koje su u devetnaestom veku stekle ogroman prestiž.

Marks i Engels su stvorili doktrinu "naučnog socijalizma", koja je tvrdila da ideal egalitarnog bezposednog društva ne samo što treba da se ostvari, nego, silom prirodne evolucije privrede, mora da se ostvari. Marksistički koncept socijalne evolucije nastao je pod uticajem teorije koju je Darvin objavio 1859. u svom delu Poreklo vrsta (On the Origin of Species). Darvinova knjiga je prikazala kako biološke vrste nastaju procesom prirodne selekcije koji im daje mogućnost da se uspešnije održavaju u neprijateljski nastrojenom životnom okruženju. To je jedan dinamički proces, u kome pojedine vrste živih bića evoluiraju iz nižih stupnjeva u više, po zakonima koji se mogu saznati. Darvinovu teoriju su hitro adaptirali za svoje potrebe proučavaoci ljudskog ponašanja, pa je nastala "evoluciona sociologija" koja je prikazivala istoriju kao postupno napredovanje od nižih formi ka višim. Toliko veliki je bio Darvinov uticaj na Marksa da je Engels, govoreći na sahrani svog prijatelja, rekao: "Baš kao što je Darvin otkrio zakon razvoja organske prirode, tako je Marks otkrio zakon razvoja ljudske istorije."

Uvođenje evolucionističkog razmišljanja u socijalističku teoriju dalo joj je element neizbežnosti. Po "naučnom socijalizmu", ljudske akcije mogu donekle da uspore ili ubrzaju evoluciju društva, ali ne mogu izmeniti njen smer, koji zavisi od objektivnih faktora. Tako, iz razloga koje ćemo nabrojati, kapitalizam mora posle izvesnog vremena da nestane, a njegovo mesto da zauzme socijalizam. Emotivno dejstvo ovakvog uverenja ne razlikuje se mnogo od religijske vere u Boga, naime, u sledbenicima stvara jedno apsolutno, nepokolebljivo uverenje da, bez obzira na sve usputne poraze koji se mogu dogoditi, na kraju sigurno dolazi pobeda. Ovo je bilo naročito privlačno za intelektualce zato što im je obećavalo da će umesto haotičnosti i spontanosti života nastupiti jedan novi, racionalni poredak, čiji bi oni bili mentori i interpretatori. Kao što je Marks ustvrdio u jednoj svojoj mnogo slavljenoj izreci: "Filozofi su samo interpretirali svet na razne načine; stvar je, međutim, u tome da se svet izmeni". A ko bi bio bolje kvalifikovan da ga inteligentno "menja", nego intelektualci?

Koliko god da se na rečima opredelio za naučnu metodu, marksizam je pogazio najosnovniji deo takve metode, naime, stalnu otvorenost uma, stalnu spremnost da se preispituje istinitost svega i da se svaka teorija prilagođava novim dokazima. (Engleski filozof 20. veka Bertrand Rasel – Bertrand Russell - rekao je za boljševizam, koji je iznikao iz marksizma, da je religija, i pominjao je boljševičku "naviku da se sa ratobornom sigurnošću iznose tvrdnje o stvarima koje su, objektivno, daleko od sigurnih".) Marksizam je bio rigidna doktrina, odbacivao je svako suprotno gledište. Marks nije krio svoj stav prema onima koji su osporavali tačnost njegovog učenja: kritika je, napisao je on jednom, "ne skalpel, nego oružje. Ona ima pred sobom svoju metu, neprijatelja, koju hoće ne da osporava, nego da uništi". Marksizam je, dakle, bio dogma maskirana u nauku.

Marksizam je svoju privlačnost stekao samo jednim delom zahvaljujući tome što se prilagodio naučnoj kulturi. Drugi deo njegove privlačnosti sastojao se u tome što su istovremeno nastajale promene u društvenim uslovima. Pre industrijske revolucije, osnov svetske privrede bila je poljoprivreda. Osamdeset do devedeset procenata svih Evropljana i svih Amerikanaca bili su zemljoradnici ili zemljoposednici: bogati su na osnovu svog vlasništva nad zemljom crpili novac iz poljoprivrede. Trgovina i zanatstvo su, naravno, postojali još u najdaljim antičkim vremenima, ali su imali marginalnu ulogu u ekonomiji. Zemlja je bila glavni izvor bogatstva, pa su se iz tog razloga egalitarni pokreti koncentrisali na zahtev da se likvidira privatno vlasništvo nad njom.

To se promenilo nailaskom masovne industrijske proizvodnje. Postepeno su prihodi od industrije i trgovine nadmašili prihode od agrikulture; postali su, umesto nje, glavni izvor bogatstva. Time je nastupila i nova vrsta bede, jer je mehanizacija drastično snizila troškove proizvodnje, pa su tradicionalne zanatske (i manufakturne) radionice, u kojima se radi "na malo", postale zastarele, prevaziđene, a mnogo zanatlija je ostalo bez posla.

Industrijalizacija ne samo što je uzrokovala bolne socijalne promene, nego je i iz temelja, trajno izmenila odnose između poslodavca i zaposlenih. Zemljoposednik i njegovi seljaci su na neki način komšije, na neki način i ortaci u zajedničkom poslu, pa bi bilo normalno da se uzajamno poštuju. Dešavalo se da vlasnici masovno isteraju seljake, kao u procesu Ograđivanja u Engleskoj, ali, ipak, selo je bilo u osnovi jedna stabilna sredina, naročito u zemljama poput SAD gde su farmeri, u velikoj većini slučajeva, bili ujedno i vlasnici zemlje koju su obrađivali.

U industrijskom društvu, odnos vlasnika prema zaposlenima je postao istanjen i zapaljiv, jer je vlasnik smatrao da ima prava da otpusti radnike onog trenutka kad potražnja za njegovom robom, na tržištu, popusti. Razlike u životnom stilu postale su upadljivije, zato što su novi bogataši nastojali da svima pokažu koliko su bogati.

Ovakav razvoj događaja doveo je do rastućeg neprijateljstva prema "kapitalizmu". Socijalizam, koji je do tada bio ideal naročito privlačan intelektualcima, sada je stekao ne samo teorijsko utemeljenje, nego i društvenu bazu među pojedinim delovima radničke klase.

Spisi Marksa i Engelsa zapremaju nekoliko desetina knjiga; sam Das Kapital ima oko 1400 stranica zbijenog teksta sa puno stručnih izraza. Malo ko je ikada pročitao u celosti ovu tešku literaturu, pa se zato možemo zapitati odakle joj tako ogroman uticaj. Odgovor je, da se osnovne doktrine "naučnog socijalizma" mogu svesti na nekoliko prilično jednostavnih osnovnih teza.

Govoreći na sahrani Marksa, Engels je opisao taj "zakon ljudske istorije" koji je Marks navodno otkrio:

... da ljudski rod mora prvo da jede, pije, ima odeću i stan, pre nego što se može okrenuti politici, nauci, umetnosti, religiji i tako dalje; da iz tog razloga proizvodnja materijalnih dobara neposredno potrebnih za život jeste ona osnova na kojoj nastaju i evoluiraju državne institucije, zakonske odredbe, umetnost, pa čak i ideje ljudi o religiji, pa zato ta nadgradnja mora biti objašnjavana bazom, a ne obratno, kao što se dosad radilo.

Ukratko, privreda je temelj sveukupnog organizovanog života; sve ostalo je "nadgradnja".

Marks i Engels su iz ove premise izveli teoriju društvene evolucije, čiji centralni postulat kaže da kontrola nad sredstvima za proizvodnju vodi do nastanka socijalnih "klasa". Prvobitno niko nije bio privatni vlasnik sredstava za proizvodnju: sva zemlja je bila zajedničko vlasništvo svih ljudi. Ali vremenom je poredak ovog "primitivnog zajedništva" uzmakao pred klasnom diferencijacijom jer je jedna grupa uspela da prigrabi za sebe vitalne resurse i iskoristila svoju ekonomsku moć da eksploatiše i potčinjava ostatak stanovništva, gradeći političke i zakonske institucije u cilju zaštite svojih klasnih interesa. Ta vladajuća grupa upotrebila je i kulturu – religiju, etiku, likovne umetnosti, literaturu – za istu svrhu. Ta sredstva omogućila su vladajućoj klasi da eksploatiše ostatak populacije.

Naravno, niže klase ne pristaju mirno da trpe to, nego se opiru eksploataciji, ali, dokle god postoji privatno vlasništvo, samo uspevaju da zamene jednu formu eksploatacije drugom formom. Iz tog razloga, po rečima iz "Komunističkog manifesta", sva dosadašnja istorija ljudskih društava bila je istorija klasne borbe.

Ovakva razmišljanja o prošlosti služila su Marksu samo kao preludijum za ono što ga je najviše interesovalo, a to je bila analiza savremenog "kapitalističkog" sveta. Marks je utrošio mnoge svoje godine iščitavajući dokumentaciju o engleskoj ekonomskoj istoriji i prikupljajući argumente koji bi pokazali da je "kapitalizam" poslednja, završna faza klasnog društva, da se mora srušiti, i da će ga srušiti revolucija eksploatisanog industrijskog radništva. Ta revolucija će biti poslednja, jer ona će uspostaviti besklasno društvo. U tom trenutku istorija će se zaustaviti sasvim.

Kapitalistički sistem počiva na nepoštenoj eksploataciji onih koji rade za platu, a eksploatator je kapitalista koji prisvaja "višak rada" svojih radnika. Po tvrdnji Engelsa, pojam "viška vrednosti" je druga velika ideja koju je Marks dao čovečanstvu. Sva vrednost proističe iz rada. Međutim u kapitalističkom sistemu poslodavac zakida radnicima na plati, daje im samo jedan deo od onoga što su svojim trudom privredili: daje im samo toliko da ne skapaju od gladi. A sve ostalo, "višak", trpa u svoje džepove.

U evoluiranju kapitalističkog načina proizvodnje, vlasnikova profitna stopa ali i radnikova plata neprestano padaju. Ovo se dešava zato što, suočen sa žestokom konkurencijom, kapitalista mora sve više svog kapitala da troši na novu opremu, sirovine, i tome slično, dok mu sve manje preostaje za isplatu plata radnicima: to zakidanje na plati ostaje mu kao jedini izvor profita. Cena ljudskog rada sve je niža, plate se smanjuju, radnički životni standard nezadrživo tone. Istovremeno, pošto preobimna proizvodnja periodično izaziva ekonomsku krizu, velike firme to koriste da progutaju manje firme, pa se industrijsko bogatstvo koncentriše u sve manjem broju ruku. Tako se najzad kapitalista i radnik nađu u istom čamcu: kapitalista strada od ekonomskih kriza, eksproprišu ga drugi kapitalisti, oni bogatiji od njega, a radnik se "pauperizuje". Vremenom ova situacija neminovno dovede do revolucije:

Stalno se smanjuje broj magnata koji poseduju kapital (...) a naporedo s tim povećavaju se nagomilana beda, opresija, ropstvo, degradacija, eksploatacija; ali ujedno se povećava i revolt radničke klase, klase koja postaje sve brojnija i disciplinovanija, sve više ujedinjena, organizovana samim kapitalističkim metodom proizvodnje. Monopol kapitala pretvara se u okove koji sputavaju taj način proizvodnje (...) Centralizacija sredstava za proizvodnju, i socijalizacija rada, na kraju stižu do tačke kad su nespojivi sa svojim kapitalističkim omotačem. Zato omotač mora da prsne. Već se čuju posmrtna zvona kapitalističkog privatnog vlasništva. Eksproprijatori će biti eksproprisani.¹

Reforme kapitalističkog sistema ne mogu sprečiti ovaj ishod: on je neizbežan.

Konačni rezultat socijalističke revolucije biće totalno oslobođenje čoveka. Reč sloboda nije Marksu i Engelsu značila onaj liberalni pojam ljudskih prava i zaštićenosti pojedinca od državne samovolje; "politička sloboda je lažna sloboda", pisao je Engels, "ona je najgore moguće ropstvo; privid slobode, pa zato i realnost slugeranjstva".² Zajedno sa Engelsom, Marks je odbacio liberalne slobode i građanska i ljudska prava kao podvalu, jer te slobode čine da čovek bude rob materijalnih stvari; istinska sloboda je oslobađanje čoveka u smislu da ga materijalne stvari više ne mogu porobljavati. Šta su oni ovim hteli da kažu, objasnio je mađarski marksistički teoretičar Đerđ Lukač:

Navodna sloboda ljudi koji sad žive je sloboda pojedinaca međusobno izolovanih činjenicom vlasništva, koje ih postvaruje, a i samo biva reifikovano. To je sloboda naspram drugih (u jednakoj meri izolovanih) individua. Sloboda egoiste, čoveka koji je samog sebe odsekao od drugih ljudi.

Iz ovog razloga, ukidanje vlasništva je preduslov za dostizanje stvarne slobode. Tek kad se čovečanstvo otarasi te svoje zavisnosti, dostići će kompletno samoispunjenje. Podela rada, koja je pravi otrov i nesreća za čovečanstvo, biće ukinuta, pa će svaki čovek imati slobodu da se bavi sad jednom, sad drugom profesijom, ili trećom, itd. Marks je razmišljao ovako:

U komunističkom društvu, gde niko ne raspolaže ekskluzivno samo jednom sferom aktivnosti (...), društvo reguliše generalnu proizvodnju, i zato mi omogućuje da se bavim jednim poslom danas a drugim sutra, da lovim ujutro a pecam popodne, da gajim stoku uveče, kritikujem posle večere, kako god mi volja, a da nikada ne postanem lovac, ribar, stočar niti kritičar.⁴

Teorije koje su dali Marks i Engels postale su program Internacionalne asocijacije radnih ljudi (International Workingmen’s Association) koja je popularno poznata kao Prva internacionala, a koja je osnovana 1864. godine u Londonu da bi pripremila radnike za predstojeću krizu kapitalizma. Ovu organizaciju od samog početka je razdirala nesloga između socijalista i anarhista. Iako su imali isti, zajednički cilj kao i socijalisti – društvo bez klasa i bez države – a i nameru da upotrebe isto sredstvo – nasilnu revoluciju – anarhisti su se u tri značajne poente razilazili s njima. Prvo, sagledavali su revolucionarni potencijal ne u industrijskom radništvu, nego u nezaposlenima, i u seljacima bezemljašima. Drugo, socijalisti su predviđali da između kapitalizma koji se raspada i komunizma koji trijumfalno nadire bude ipak jedna prelazna, tranziciona faza (ponekad su je nazivali "diktatura proletarijata") tokom koje će nova vladajuća klasa morati da koristi državna sredstva prisile da bi buržoaziji oduzela sav kapital i da bi nacionalizovala sva sredstva za proizvodnju. Anarhisti odbacuju svaku državu u ma kojoj njenoj formi; zato su predskazali da će "diktatura proletarijata" da se izvrgne u samo još jedan instrument tiranije, samo ovog puta u rukama (i u korist) intelektualaca. I, treće, dok su se marksisti oslanjali na prirodno kretanje kapitalističke privrede ka potpunom slomu, koji bi doveo do revolucije, anarhisti su zahtevali "direktnu akciju", naime, juriš na vladajući sistem odmah, napad bez ikakvog čekanja.

Vreme je pokazalo da su anarhisti bili u pravu po sva ta tri pitanja: revolucije nisu izbile u industrijskim, nego u agrarnim zemljama; "diktatura proletarijata" pretvorila je komunističku državu zaista u trajnu diktaturu nekih ljudi koji nisu radnici nad fizičkim radnicima i nad seljacima; a boljševička revolucija u Rusiji 1917. godine bila je rezultat direktnog juriša na vladu u jednoj zemlji gde je kapitalizam bio tek u ranoj fazi razvoja.

Tako se pokazalo da su skoro sve Marksove prognoze bile netačne; to je još za njegovog života postepeno postajalo očigledno, a posle njegove smrti pokazalo se da je neporeciva istina.

Kapitalizam je, uistinu, doživljavao periodične krize, ali nikad fatalnu koja bi se završila slomom društva. Delimično zahvaljujući uvođenju zakona protiv trustova, delimično zbog napredovanja nove tehnologije koja je dala nove mogućnosti malim preduzetnicima, a delimično i zbog stalnog porasta sektora usluga a smanjivanja uloge industrijske proizvodnje, konsolidovanje u sve veća preduzeća nije dospelo do tačke gde bi na sceni preostalo samo nekoliko gigantskih monopola. Stvaranje akcionarskih društava sa velikim brojem malih ulagača doprinelo je difuziji bogatstva kroz društvo.

Ni radništvo nije pauperizovano. Čak i u godinama dok je Marks pisao Das Kapital, izronili su dokazi da plate u Engleskoj rastu – ali se Marks opredelio da takve dokaze ignoriše. Još važnije bilo je uvođenje socijalnih programa kojima je sponzor bila država. Industrijalizovane demokratske zemlje su, alarmirane činjenicom da socijalisti naglo napreduju u organizovanju radništva a i osvajaju sve više mandata na parlamentarnim izborima, uvele socijalno zakonodavstvo u obliku osiguranja za slučaj nezaposlenosti, zdravstvenog osiguranja, i drugih beneficija, da bolesni i nezaposleni radnici ne bi tonuli u propast. Prva država koja je krenula tim putem bila je Nemačka, gde je Socijaldemokratska partija bila posebno jaka i gde se činilo da bi mogla uskoro osvojiti većinu u parlamentu. Jedna za drugom, i ostale zemlje evropskog kontinenta krenule su za nemačkim primerom, i tako su radnici postali zainteresovani za održanje status kvoa, ostajući gluvi na socijalističke pozive da se krene u revoluciju: njihovo ponašanje opovrgavalo je tvrdnju "Komunističkog manifesta" da "radni čovek nijednu državu ne smatra svojom zemljom". Prestali su da budu "proletarijat" u onom drevnom smislu te reči, naime, klasa koja državi služi samo na jedan način i to tako što proizvodi mnoštvo dece (proles). U skladu s tim, okrenuli su se aktivnostima svojih sindikata, koji su prihvatali kapitalistički poredak i usmeravali sve snage na to da što veći deo profita kapitalizma premeste u radničke džepove. Tako su radnici i sindikati postali sastavni deo upravo onog sistema koji je, po Marksovom insistiranju, trebalo da sruše.

Iz svih tih razloga, nije se dogodila nikakva ekspolozija ni u jednoj od naprednih kapitalističkih zemalja: one revolucije koje se ipak jesu dogodile u stoleću nakon Marksove smrti dogodile su se, kao što su anarhisti i predskazali, u takozvanim zemljama Trećeg sveta, sa tek embrionalnim kapitalističkim privredama, ogromnim masama seljaka bez zemlje ili sa sasvim malo zemlje, i sa režimima koji nimalo nisu poštovali vladavinu zakona.

Pogreške u marksističkoj doktrini ne bi bile toliko važne da je ona bila strogo teorijski konstrukt. Ali, pošto je ona bila i akcioni program, čim se pokazalo da su njene prognoze netačne – a to se dogodilo ubrzo posle smrti Marksa 1883. godine – socijalisti su, a potom i komunisti, tvrdeći i dalje da su strogo pravoverni marksisti, počeli da revidiraju Marksovu teoriju. U zapadnim demokratijama ove revizije uglavnom su značile veliko ublažavanje Marksove revolucionarne vatrenosti, dakle, pomak socijalizma prema liberalizmu. Rezultat je bila socijaldemokratija. U Istočnoj Evropi i u zemljama Trećeg sveta, međutim, revizije su uglavnom zaoštravale poziv na nasilje. Kao posledica dogodio se komunizam. Marksizam u svom čistom, nerazblaženom obliku nigde nije prihvaćen kao politička platforma jer je bio očigledno u neskladu sa realnošću.

Nisu svi socijalisti prihvatili tako radikalnu doktrinu. U svim evropskim zemljama našli su se poneki koji su insistirali da, realistično govoreći, ima više verovatnoće da će radna klasa unaprediti svoj položaj putem političkih i ekonomskih reformi, nego nasilnom revolucijom. Francuski socijalista Žan Žores (Jean Jaures) dao je sledeću prognozu:

Proletarijat će doći na vlast ne nekim iznenadnim udarcem političke agitacije, nego metodičnim i legalnim organizovanjem svojih snaga u demokratskim uslovima, pri opštem pravu glasa. Naše društvo će se postepeno razvijati prema komunizmu, ne putem kolapsa kapitalističke buržoazije, nego postupnim ali neminovnim jačanjem proletarijata.

Vodeći zagovornik ovog kursa bilo je englesko Fabijansko društvo (Fabian Society), među čijim članovima su bili i slavni pisci Džordž Bernard Šo (Shaw) i H. Dž. Vels (Herbert George Wells). Program Fabijanskog društva pozivao je na "ubeđivanje" Britanije da se, nacionalizacijom industrije, emancipuje od kapitalizma; kao i premarksistički socijalisti, i fabijanski socijalisti su se obraćali savesti nacije.

Najodličniji napad na program i premise marksizma izveo je Eduard Bernštajn (Bernstein), jedan od vodećih nemačkih socijaldemokrata i osnivač socijalističkog "revizionizma". Bernštajn je proveo mnogo godina u Engleskoj, gde je bio u kontaktu sa Fabijancima. Krajem 1890-tih godina, apelovao je na socijaldemokrate da svoju teoriju, a i svoj program, prilagode činjenicama da niti će kapitalizam kolabirati niti će zaposleni građani potonuti u najcrnju bedu. Bernštajn je nastavio da veruje u socijalizam ali je, kao i Žores, smatrao da će se u socijalizam ući putem mirnog socijalnog i političkog progresa iz kapitalizma. On je predviđao da će se događati nešto nalik na konvergenciju kapitalizma i socijalizma, ali tako da malo-po-malo bude ipak sve više ovog drugog.

Nemačka Socijaldemokratska partija, najveća i najuticajnija stranka te vrste u Evropi, odbacila je Bernštajnove revizionističke teorije i nastavila je da se pridržava revolucionarnog Erfurtskog programa – na rečima. Ali, u praksi je zapravo radila tačno ono što je Bernštajn predlagao, naime, naglašavala je sindikalizam i izbornu politiku. Tek 1959. godine ova stranka je i formalno odustala od marksizma.

Tako je evropski socijalizam u svojim najuspešnijim godinama, naime, u onih četvrt veka pre izbijanja Prvog svetskog rata, išao stvarno, mada ne uvek i u svojoj teoriji, putevima mirnih reformi, udaljavajući se od nasilne revolucije. Ali je tvrdo verovao u transnacionalnu solidarnost svih radnika sveta. Druga internacionala se uporno držala verovanja da su radnici svih zemalja braća i da zato, kao braća, imaju i vrhunsku odgovornost da spreče ratove koje bi kapitalizam hteo da izazove. O ovoj temi se često diskutovalo na kongresima Internacionale. Iznošeni su razni predlozi kako sprečiti rat, i šta učiniti ako on ipak izbije. Rezolucija usvojena na Štutgartskom kongresu 1907. godine (u pisanju nacrta te rezolucije učestvovala su dvojica vodećih ruskih marksista tog vremena, Vladimir Lenjin i L. Martov) obavezivala je socijaliste da, u slučaju rata, "podignu narodne mase na noge, i time ubrzaju pad vladavine kapitalističke klase" – drugim rečima, da rat između nacija transformišu u građanski rat između klasa. Na sledećem kongresu, 1910. godine, delegati su jednoglasno usvojili rezoluciju koja je tražila od svih njihovih poslanika u svim skupštinama Evrope da glasaju protiv ratnih kredita.

Na nesreću po socijaliste, ispostavilo se da oni i njihova Internacionala nisu imali baš nikakvu moć da spreče opšti evropski rat čija erupcija se dogodila u leto 1914. Priče o generalnom štrajku nisu dale nikakav rezultat. Da bi stvari bile još gore, i nemački socijaldemokrati, ali i francuski socijalisti, glasali su odmah za ratne kredite, time kršeći svoje sopstvene svečane zakletve; na taj način su potpuno diskreditovali ideju o internacionalnoj solidarnosti radnika. Nacionalna vernost nadjačala je klasnu, a taj fakt nije promakao ambicioznim demagozima kao što su bili Benito Musolini i Adolf Hitler, koji će se posle tog rata uzdići na vlast zastupajući platforme koje su bile mešavina socijalizma i nacionalizma.

Neuspeh Druge internacionale da stvarno postupi u skladu sa svojim antiratnim zakletvama bio je koban za njenu političku budućnost. Socijalističke partije su preživele taj rat, Prvi svetski, ali su se sve više identifikovale sa svojim nacijama.

Bitka za socijalistički internacionalizam premestila se na druge terene, izvan Zapadne Evrope: prvo u Rusiju, a zatim u druge nezapadne zemlje.

S engleskog preveo Aleksandar B. Nedeljkovic

Richard Pipes, Communism: A Brief History

Copyright©2001 by Richard Pipes

Published by arrangement with Wiedenfeld & Nicolson Book

Srpski prevod: Copyright©Alexandria Press, 2003

Cena: 390 dinara